Šta je najbitnije što se u istoriji dogodilo na današnji dan?

[apostata]

2. maja '45. u 10 h ujutro garnizon Berlina je položio oružje.

Paljba je prestala i odjednom je nastupila tišina.

 

 

[namenski]

Nije bas da je najbitnije od svega sto se ikada dogadjalo na danasnji dan, ali 5. maja 1945. godine, dakle samo 4 (cetiri) dana pre zvanicnog kraja rata, a ako cemo precizno samo 1 (jedan) dan pre nego sto su Britanci sa nadleznim Nemcima zakljucili bezuslovnu kapitulaciju za podrucje severne Nemacke:

 

Cap Arcona

 

Deutschland

 

Thielbek

 

Dakle, tri pozamasna broda, prva dva cak itekako zamasni, preko 20,000 tona, imali su nesrecu da budu parkirani u Libeku natovareni sa preko 10,000 - ratnih zarobljenika i suzanja koncentracionih logora.

Imali su i nesrecu da podpadnu pod odredbe operacije koja je imala za cilj da spreci - unistavanjem brodovlja - moguce nemacke pokusaje da se u bezaniji domognu Norveske.

Rezultat je bio skoro 10,000 mrtvih, sa sve urednim naknadnim pucanjem po gomilama glava koje su se - posle potapanja - gomilale okolo po vodi...

 

 

Neposredni izvodjaci radova bili su:

 

A sam napad je izveden u najboljoj tradiciji Kraljevskog vazduhoplovstva: brzo, precizno, efikasno...

 

 

Sta se sve dogadjalo u raspadnutoj Nemackoj, kakvi sve haosi na svim stranama, kakva obavestenja i upozorenja su danima setala od fijoke do fijoke, nemacku stranu sa sve ocajem na svim stranama da ne pominjem, niko nikada nece znati, tek - skoro 10,000 zarobljenika i logorasa se nikada nisu vratili kucama.

Zamalo.

 

[namenski]

 

Na danasnji da, 04. maja 1980. godine umro je poslednji veliki Drzavnik 20. veka, vodja najveceg i najuspesnijeg pokreta otpora u od nacista okupiranoj Evropi...

 

 

 

[vememah]

On 4.5.2019. at 18:09, Parsons said:

na danasnji dan pre 39 godina Dule Savic plakao

 

 

Današnji Blic:

 

Quote

UMRO JE DRUG TITO "Poljud" je plakao, a čuveni srpski fudbaler se SMEJAO! Na derbiju Hajduk - Zvezda javljeno da je maršal preminuo: STRAH OD SUTRA, jauci i igrači koji padaju od tuge... ali ne i Dule Savić!
...

Za razliku od onih uplakanih, Dule Savić je tvrdio kako je ovu vest primio sa smeškom.
- U jednom trenutku prišao mi je jedan prijatelj iz Saveza i rekao "umro je"! Nasmejao sam se i pitao kada, jer sam znao na koga misli. Odgovorio mi je "u februaru, ali sada su javili". Nasmejao sam se, jer smo se često šalili na sličan način - govorio je Savić.

sport.blic.rs/fudbal/josip-broz-tito-smrt-utakmica-hajduk-zvezda-dule-savic/fgl46cr

Edited May 4, 2021 by vememah

[Radoye]

Ma sta smej'o se, Dule isao licno da mu presudi!

[apostata]

Prije 76 godine, negdje na prelazu između 8. i 9. maja, u vremenskim zonama između Londona i Moskve, fašizam (sinegdoha) je zvanično priznao svoj totalni poraz u ratu koji daleko od toga da je bio običan rat.

 

 

Nakon što je  akt o bezuslovnoj kapitulaciji  potpisan,  maršal Žukov je ustao i rekao da Njemačka delegacija može da ide!

Pola sata nakon toga počeo je banket, na kojem je Georgij Konstatntinovič pred zadivljenim članovima drugih delegacija uz zvuke harmonike odplesao ples pobjednika i taj ples, ples čovjeka koji je prošao kroz ono što mi ni zamisliti ne možemo, bio je to što je sve prisutne definitivno ubijedilo da je rat u Evropi konačno gotov.

 

 

[namenski]

Na danasnji dan, 9. maja 1920. godine su pobedonosne jedinice Wojsko Polskie pobedonosno usle u Kijev na putu da ostvare davnasnji, tacnije deo davnasnjeg sna o Poljskoj do Dnjepra.

I dalje.

Nije potrajalo: boljsevici su ih izbacili posle neka 2 meseca, ako i toliko i poljsko-ruska/sovetska prica se nastavila dalje, sve do Varsave i nazad.

Po ko zna koji put.

Obelezena i sudbinama ljudi kao sto je, recimo Wladyslaw Anders.

Covek nije bio ni veliki vojnik, ni veliki politicar.

Bio je – Poljak.

Katolik koji je to postao od protestanta, riski student i to od one napredne sorte.

U sred srede bratsko komsijskog rasciscavanja, bio je ono na strasnom mestu postojati.

Izbegao Katin, sovjetske logore, sa sve Lubjankom nije, i srecnim sticajem okolnosti, dogovorom velikih i njihovom trenutnom potrebom da se Poljacima da sansa, postavljen na celo sakupljanja Poljaka ornih da se bore protiv Nemacke.

Gde ces i toliko paradoksa poput puta od Lubjanke do razgovora sa Josifom Visarionovicem.

I to u sred Kremlja.

Poljaka rasutih sirom ratnog Sovjetskog Saveza.

Orni su bili svi.

Ili, ipak, ne bas svi: koje iz ubedjenja da je Poljskoj ipak mesto na Istoku, koje iz primamljive perspektive da ce, najverovatnije, da budu prvi Poljaci koji ce se - isteravsi Nemce - vratiti u Poljsku.

Tokom sakupljanja, pojavio se i manjak od nekih desetak hiljada oficira, manjak gurnut pod tepih zarad dobrih saveznickih odnosa pa je tako Katin ostavljen da ceka neka bolja vremena.

Docekao je Gebelsa, ali to vec ne spada u pricu o ovom coveku.

 

Ne valja se kvalifikovati pojedince, licnosti, po takozvanim nacionalnim obelezjima, karakteristikama i svasta nesto.

Stereotipima jos manje, a da se covek ne seti onih Poljacica Dostojevskog: general Anders nije bio Poljacic. Bio je tvrd, tvrdoglav kako samo Poljak moze da bude – Poljak i pre svega Poljak.

Opterecen svim, ama bas svim teretom vekovnih trvenja sa istocnim komsijom, samo sto su ta opterecenja u njegovom slucaju i slucajevima ljudi, Poljaka koje je izveo iz Rusije, bila dobro dosla.

Nekim drugim interesima, naravno: nije se, recimo, primao na budalastine izrecene od zvanicnog Poljaka #1, Josefa Beka, na samo nekoliko dana uoci nemackog napada, budalastine poput:

Quote

 

We in Poland do not know the concept of peace at any price. There is only one thing in the lives of men, nations and states that is priceless. This thing is honour...

 

Znajuci da se od casti ne zivi.

Teska, smutna i sumorna istorija susedskih odnosa nije dobila cinjenicom da su Andersovi Poljaci eskivirali da se bore na Istocnom frontu, bas kao sto je svima – osim njima – bilo neprijatno sto Sovjetski Savez napustaju u jesen 1942, onu tesku jesen uoci Staljingrada kada je izgledalo da je sa Rusijom gotovo.

Preko Irana, stigli su taman na vreme da pocnu da se tuku sa Nemcima u Italiji, u onom sporom i mucnom puzanju Saveznika uz italijansku cizmu.

Na stranu sva ogavna merenja ko se bolje i kako tukao, ali na Zapadnom frontu tesko da je  bilo jedinice koja je u borbu sa Nemcima unela onu staru dobru istocnoevropsku mrznju rezervisanu za istok Evrope, od Bosne pa tamo daleko.

Neoprastanje takodje.

Zapao im je, Andersovim Poljacima, i Monte Kasino.

2. poljski korpus, Drugi Korpus Wojska Polskiego, Andersovi Poljaci.

I danas se, prolazeci dolinom Lirija, tu na domak Rima, moze videti poljsko vojnicko groblje.

Daleko od nesrecne Poljske, tesko da bi se nasao kraj koji vise odudara od ravnica, suma i jezera severa Evrope, onog komada zemlje na kome je istorija dosudila jednom narodu da zivi okruzen komsijama kakvi su Rusija i Nemacka, sa po nekom Austrougarskom.

Na stranu snovi o velicini Poljske, na stranu i Poljska do Dnjepra sa sve Kijevom, na stranu Vilno, poljski grad, samo sto nije.

A Vladislav Anders: skolovan u Rigi, carski oficir, ruski carski oficir, i to istaknut i odlikovan, konjanik i to rasni, sa sve pokoljem - kasnije opravdanim grupe KuK zarobljenika, ucesnik u borbama za osnivanje nove, versajske Poljske, poljski oficir koji je ucestvovao u odbijanju crvenih hordi koje su dojezdile na krilima jedne Revolucije sve do Varsave, pobednik fancy konjickih takmicenja izmedju dva svetska rata, nicim nije bio vidjen za ulogu koja ga je zapala.

Doziveo i preziveo rat sa Nemcima, onaj pocetak WW2, Nowogrodzka Brygada Kawalerii, Mlawa, reka, nemacki tenkovi i rasulo, propast Poljske koja nikad propasti nece.

Bio je i nesto sto je izuzetno retko, kako tada, tako i danas: pravi pravcati antikomunista, za razliku od danasnjih i ondasnjih kenjkavih i histericnih antikomunista, ljigavih puzeva golaca za kojima ostaje zeleni ljugavi trag.

Poprilicno Jugoslovena, partizanskih ranjenika, se seca uzasno neprijatnog prijema u neku saveznicku bolnicu u Italiji, u prolece 1944. kada su sa petokrakom zvezdom na kapi usli u sobu prepunu ranjenika.

Ispostavilo se da su ranjenici Andersovi Poljaci koji su mislili da su ljudi za crvenim petokrakim zvezdama na kapama – Rusi.

Kada se ispostavilo da nisu - proradilo je slovensko bratstvo.

General Anders je ostao na Zapadu, doziveo da Poljska pocrveni, ali i da se prosiri daleko na zapad i to uz pomoc istog onog Sovjetskog Saveza.

Na racun iste one Nemacke i po cenu nekoliko miliona bez imalo milosti proteranih Nemaca.

Umro je u Londonu, zemljaci su mu pocast odavali u crkvi tipicno londonskog imena Andrzej Bobola.

Sahranjen, po sopstvenoj zelji, na vojnickom groblju kod Monte Kasina.

Grobovi jedne Poljske koje vise nema.

 

 

 

[mlatko]

Neverovatan krug su napravili, pošto im Staljin nije davao baš neku pomoć stupili su u kontakt sa Englezima i preko Persije, Palestine i Severne Afrike stigli do Italije gde su imali velike gubitke kasnije i kod Ankone gde sam obišao Komonveltsko groblje i sad čitam nedaleko u Loretu postoji veliko Poljsko groblje.

Imaš neki izvor o susretu sa Jugoslovenima? Moguće je da je to bilo upravo tamo i ne isključujem mogućnost da su tenzije bile velike i zbog prvih izbeglica iz Istre koje su se počele slivati posle kapitulacije '43 niz čizmu.

Inviato dal mio Mi 9 Lite utilizzando Tapatalk

[namenski]

On 10.5.2021. at 8:00, mlatko said:

Neverovatan krug su napravili, pošto im Staljin nije davao baš neku pomoć stupili su u kontakt sa Englezima i preko Persije, Palestine i Severne Afrike stigli do Italije gde su imali velike gubitke kasnije i kod Ankone gde sam obišao Komonveltsko groblje i sad čitam nedaleko u Loretu postoji veliko Poljsko groblje.

Imaš neki izvor o susretu sa Jugoslovenima? Moguće je da je to bilo upravo tamo i ne isključujem mogućnost da su tenzije bile velike i zbog prvih izbeglica iz Istre koje su se 

U, izvini, tek sam sada ovo video....  

To oko nedavanja pomoci od strane Sovjeta ili Staljina ako vise volis jednostavno nije tacno: Andersovi Poljaci su zurili i pritiskali da napuste CCCP - sto je itekako razumljivo - sto je pre moguce, ali jeste im nudjeno da ostanu pod komandom svojih oficira, u poljskim uniformama i pod oznakama Poljske, one predratne, ali, naravno, pod sovjetskom visom komandom, bas kao Francuzi i Cesi koji su se borili na strani Sovjeta na Istocnom frontu.

Tokom svoje posete Moskvi Sikorski je isposlovao da im se dozvoli da odu, ali je trenutak - po misljenju svih osim Andersovih Poljaka - bio uzasno lose izabran: uoci Staljingrada, kada je CCCP vojno bio u neku ruku u tezoj situaciji nego prethodne, 1941. godine i kada je opsti utisak - pa i Cercilov - bio da se ponasaju kao oni koji napustaju brod koji tone...

I, naravno, na sve ostavio tezak utisak i jos vise opteretio muku uzajamnih odnosa...

Na kraju su se slozili oko odlaska, a na sovjetski odgovor se nije dugo cekalo: Andersovi Poljaci su dobili pandan - Pierwsza Armia Wojska Polskiego, Berlingove Poljake...  

Zygmunt Berling, karijera skoro pa identicna Andersovoj uz 1 razliku: Berling je, za razliku od Andersa koji je bio (uspesan) ruski carski oficir, bio KuK takodje uspesan carski oficir.

Posle WW1 obojica su odratovala i to zestoko sa boljsevicima Rusima i nastavili karijere u vojsci nove Poljske.

Sovjeti su odmah posle Staljingrada formirali poljsku armiju i zanimljivi su opisi iste iz pera zapadnih novinara: poljske uniforme i simboli, konfederatke (to su one smesne poljske cetvrtaste kape), ali sovjetsko naaoruzanje i oprema.

Formirali su je od Poljaka koji nisu zeleli da idu na zapad, ali i od Poljaka koji su ziveli u delu Poljske koji je pripao CCCP posle ulaska PKKA u Poljsku 1939. i koji su se povukli sa PKKA kada je Nemacka napala CCCP da ne bi pali Nemcima u ruke...

Sa sve - usred ratnog CCCP - katolickom misom za ljudstvo i pripadajucim katolickim svestenikom.

Ratovali su, i to za svaku pohvalu, sa sve ocajnim pokusajem da sami nesto ucine povodom Varsavskog ustanka - Berling je cini mi se zbog toga i smenjen - ali su doziveli i u delo sproveli san svakog Poljaka, cak i Andersa:

Da budu prvi Poljaci koji ce da udju u Poljsku oslobodjenu od Nemaca i da na Odri 1945. postave novu poljsku granicu...

I da u samom Berlinu vrate Nemcima milo za drago, barem delimicno...

 

Poljaci... 

 

Sto se tice susreta, jedan od najopsirnijih opisa imas u Dedijerovom Dnevniku, na vise mesta ga pominje i Velebit, bilo je i nesto svedocenja neposrednih ucesnika, ranjenika, ali to bi vec moralo da se trazi...

Edited May 13, 2021 by namenski

[namenski]

 

Na danasnji dan 1943. godine pocelaje Zapadnobalkanska Majka Svih Bitaka - takozvana Bitka na Sutjesci.

Jedva mesec i po dana, ako i toliko, posle Neretve, nekih oko 20,000 Jugoslovena koji su jedva cekali da rasture Jugoslaviju, naslo se oci u oci sa Nemcima i pripadajucim ljudskim odpadom, ovog puta resenim da im dodju glave jednom za svagda...

22.148 boraca:

Od toga 19.265 partizana i 2.883 partizanke..

Poginulo je 7.545 partizana, medju kojima 597 partizanki...

Zemljoradnika - 13.695...

Radnika - 5.165... 

Djaka - 1.572... 

Studenata - 377...

Ucitelja - 97..

Profesora srednjih skola - 40... 

Univerzitetskih profesora - 4... 

Lkara - 52...

Inzinjera - 25... 

Pravnika - 89..

Knjizevnika i publicista - 14...

Novinara i akademskih slikara - 8..

Oficira bivse jugoslovenske vojske - 57...

Podoficira - 139...

Svestenika - 10..

Hrvatska - 8.925 od cega iz Dalmacije 5.195...

Bosna i Hercegovina - 8.293... 

Crna Gora - 3.337... 

Srbija - 1.492...

Makedonija - 21,

Slovenija - 19

Razna inostranstva - 38.
 

Srba - 11.851... 

Hrvata - 5.220... 

Crnogoraca - 3.295...

Muslimana - 866...

Jugoslovena - 757... 

Jevreja - 74... 

Slovenaca - 21... 

Makedonaca - 4... 

Albanaca - 3

Ostalih, ukljucujuci i Nemce - 4 i Italijane - 10.
    

Onako, srezovski, rekordi su bili: iz Sibenika je bilo 1.316 boraca, a poginulo je 787, iz Splita 1.091, a poginulo 688, iz Gline 886, a poginulo 599, iz Livna 622, a poginulo 289, iz Niksica 571, a poginulo 190, iz Knina 568 - poginulo 334, iz Dvora na Uni 560, a poginulo 267, iz Drvara 550, a poginulo 203 itd.

 

Primera radi, iz 10. hercegovacke brigade poginulo je 305 boraca, od kojih 115 Srba, 94 Muslimana, 93 Hrvata, dva Crnogorca i jedan Jevrej...
 

Vise od 67 % bilo je mladje od 25 godina (14.245 boraca),

 

48 % boraca pripadalo KPJ (6.610) ili SKOJ (4.065).

 

Sto se baratanja brojkama tice: prisutnih Nemaca (vecina) i Italijana (bez nesto obaveznih Bugara), domaci olos se ne racuna, bilo je oko 120,000....

Onako, poredjenja radi, cuveni, nenadjebivi Romelov Afrikakorps je na vrhuncu slave i moci, uoci Bitke kod El Alamejna imao par hiljada manje trudbenika...

 

Dve godine posle Sutjeske, vojska pobednika na Sutjesci zauzimala je na jedinstvenom saveznickom evropskom frontu, dakle onom protiv Nemacke, mereno kilometrazom^tm - 3 mesto, iza CCCP, SAD i Velike Britanije, a vise od Francuske...

 

 

 

 

[NiZdr]

Пре 130 година родио се Михаил Булгаков.

 

[namenski]

 

Noc, 16. na 17. maj 1943. i opet 1 rabota, britanska da britanskija^tm tesko da moze biti: porusene brane na nekoliko reka koje su snabdevale vodom i strujom Rur, srce nemacke industrije.

Sa minimumom sredstava i mnostvom dokaza da je pamet ta koja odredjuje tehnologiju, nikako obrnuto: od bombe жабице:

 

Preko pomagala poput:

2 reflektora podesena tako da kada im se svetla na povrsini vode poklope, tacno znaju da su na pravoj, potrebnoj visini, do:

drvenih летвица sa 2 ексерчета pomocu kojih je bilo dovoljno, kada se ексерчићи poklope sa tornjevima na branama, znati da je to - to...

 

 

I - bilo je: 

 

Akumulacije su izpraznjene za nekoliko minuta, Rur je ostao bez vode, talas nastao provaljivanjem brana odneo je nekih 1,500 ljudi, vecinom sovjetskih ratnih zarobljenika, robovske radne snage Treceg rajha...

Stradalo je, sa britanske strane, 8 aviona i 50-ak clanova njihovih posada...

 

Covek koji je planirao i predvodio celu stvar spada bez sumnje u najvece pilote WW2 rata, rata koji nije oskudevao u pilotima:

 

 

Doduse, bio ga je glas da je toliki намћор i lik nezgodan za saradnju, da su nadlezne vlasti muku mucile da posle njegove pogibije suzbiju glasine da mu je neko od njihovih namerno pokvario avion...

Poginuo je u dobi od 26 godina, septembra 1944, leteci na Mosquito-u, leteci na obelezavanje ciljeva u Nemackoj...

U Britaniji je sve do 60-ih bila ziva legenda da nije poginuo, vec da je nastavio da leti iznad Severnog mora trgajuci za zaostalim ostecenim bombarderima ne bi li im pomogao da se vrate kuci...

[namenski]

 

Na danasnji dan 1871. godine, dakle tacno pre jubilarnih 150 godina, u Pariz je usla vojska.

I to ne bilo koja vojska, nego francuska vojska, bivena prethodnih meseci onoliko, smaknutih gaca.

I to od strane do koliko juce pruske, a sada vec nemacke vojske, vojske koja je dok se sve ovo dogadjalo mirno sedela oko Pariza i nije se mesala.

A ona bivena vojska je u Pariz usla kao pobednik: da ugusi Commune de Paris, kratkotrajnu istorijsku pojavu koja je porodila mnogo toga.

Nije ni cudo sto se Nemci nisu mesali, naprotiv: 

Quote

Bauk kruži Evropom - bauk komunizma. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, rimski papa i ruski car, Meternih i Gizo, francuski radikali i nemački policajci.

Komuna je omanula, bila previse meka i boleciva, zavedena liberalnim duhom koji je - kako je izgledalo - ipak poceo da se siri Evropom: zajebala se.

Ovi drugi se nisu zajebali: pobednicka vojska je - Komuna ce zvanicno potrajati jos koji dan - brzo savladala neorganizovanu Garde Nationale i jos neorganizovanije Communards, civile...

Tako da se preostalih dana bavila streljanjima redom i na radost ћифта manje-vise pritajenih.

 

Prebrojavanje nije zavrseno, krece se do nekih 50,000 zrtava ne racunajuci izgnane na neke tamo Nove Kaledonije i ostale suve giljotine.

 

Ipak, lekcija je naucena: posle Prve komune, one iz 1793, posle evropskih generalnih proba 1848, posle bankrota svih blankista, prudonovaca, anarhista i ostalih socijalista, pojavila se jedna snaga koja je - posle ovih koji su gusili i ugusili Komunu - shvatila da u buducem obracunu milosti nece biti.

Da se treba i mora biti brzi i nemilosrdniji od neprijatelja, a da je neprijateljstvo toliko nepomirljivo da mu u istoriji ljudskog roda nema premca.

Obaska sto traje i danas.

I, zacudo - uspeli su: svuda gde se trebalo odlucno i ozbiljno da bije - radili su to bez premca, za razliku od njihove kilave socijaldemokratske brace kojoj nije mnogo trebalo da se, kada zatreba, okrenu i protiv njih: od Evrope uoci Drugog svetskog rata, preko samog rata, do sirom belog sveta gde su milijarde cekale da krenu u oslobadjanje, svoje sopstvene Duge marseve.

Ucio je - kada ga se vec toliko pominje - i jedan buduci generalni sekretar: naucio je, priliko svoje posete Londonu, jednom od svega dva boravka u inostranstvu da radnici, proleteri svih zemalja, nisu bas uvek i tolika braca buduci da ga su ga londonski lucki radnici gotovo pretukli.

Zbog stranog, gotovo istocnjackog izgleda i jos stranijeg govora.

Naucio je i u Nemackoj, gde drugovi socijaldemokrati nisu na vreme stigli na vaznu konferenciju.

Jer na zeleznickoj stanici nije trenutno bilo cinovnika odgovornog za ponistavanje karata.

 

 

A Komuna, puna vere u bratstvo svih ljudi, naivna kako se ispostavilo, bavila se drugim stvarima: poslednji zapisnik centralnog odbora govori o - repertoaru pozorista.

Ipak, donela je toliko toga: i pravo glasa zenama i zacetke onoga sto se danas zove feminizam i otpis zelenaskih dugova i ograniceno radno vreme i opste obrazovanje i opsta, besplatna zdravstvena zastita...

I porusila toliko toga starog:

 

Ali se na njenim iskustvima pre svega - naucilo.

 

Елизавета Лукинична Томановская, poznatija kao Elisabeth Dmitrieff, osnivac Union des femmes pour la defense de Paris et les soins aux blesses, komunarka, komandovala zenskim odredom, odrobijala i u Francuskoj i u Sibiru...

I mnoge, mnoge druge...

I mnogi, mnogi drugi...

 

 

 

Ipak, trebalo je nesto jace:

 

 

[vememah]

 

[namenski]

 

Na danasnji dan, 25. maja 1944, pokusali su da u'vate Vrhovnog komandanta NOV i POJ i generalnog sekretara KPJ bravara.

I - zajebali se.

Ono, jeste da se bravar bio malo opustio, zasedeo, moglo mu se valjda, ali se ispostavilo da 'vatanje bas - ma koliko tevtonski pedantno bilo planirano - nije bas neka prolecna setnja.

Nije jer su, recimo, u gradu Drvaru tog jutra i pored toga sto nije bilo pomena vrednih partizanskih jedinica, pitomci partizanske Vise oficirske skole - bice probrani i bijenju vicni ljudi - znali da se biju ma i samo onim sto im je bilo pri ruci.

Od samog pocetka, tokom i neposredno posle spustanja prvih jedrilica:

 

Nije i zato sto su probrani Nemci izgubili dobrih i dragocenih pola sata i jace pucajuci se sa kucom u gradu i ceneci po otporu koji je iz nje pruzan da bravar mora da je bas tu.

Nije bio: u kuci je bilo 6 (slovima: sest) clanova Okruznog komiteta SKOJ-a koji su svi - osim jednog - izginuli.

I taj jedan je kasnije takodje...

 

Sta li je mislio pilot jedrilice Uffz. Willi Wicke-u ranjen prilikom spustanja.

I tada i ranije tog jutra, sabajle, dok je poletao iz Gross Betschkerek-a...

Inace, 23 godine stari Wicke nije imao srece: tokom borbi u noci izmedju 25. i 26. maja pogodjen je u pluca i kasnije umro. 

 

Cetnici pripadnici JVuO nisu mislili: oni su radili, kazu i sami Nemci:

Quote

 

Izviđačke zadatke izvršavaju besprekorno; vođstvo im je dobro, a ljudstvo naviklo na fizičke napore; neophodni su pri osiguranju komunikacija, posebno zbog pomanjkanja vlastitih trupa; iako su se tokom operacije „Rösselsprung“ Đujićevi odredi dobro pokazali, na njih se nikada ne može potpuno osloniti - izbjegavaju otvorenu borbu sa neprijateljem pravdajući se nedostatkom teškog oružja i municije.

 

 

Druga strana, ona komunjarska, cak i zarobljena, imala je drugaciji pristup problemu:

 

A cudno, cak i po nemackim izvorima, da niko od civila zatecenih u Drvaru na pitanje gde je bravar nije odgovorio, niti pokazao opstepoznato mesto, buduci da se bravar шврћкао poprilicno po okolini.

Bas kao i poprilicno brojni stranci, koje clanovi vojnih misija, koje novinari.

Od kojih su neke, zarobljene od strane Nemaca - partizani u protivnapadu - odrobili, da bi ih posle, novinare mislim, kritikovali sto ne pisu istinu ko se to u Zapadnobalkaniji stvarno bije za opstu, zajednicku stvar.

Ko je Saveznik.

Quote

Но, ако се боље погледа снимак њиховог руковања, можда и нема места већем изненађењу. Не због срдачних осмеха на њиховим лицима, већ због положаја руку при њиховом руковању који означава поздрав Масонске браће одређеног мајсторског степена!

 

I sve tako, do neke nove, bolje istorije...