Ex YU fudbal

[zlavuk]

FK CRVENA ZVEZDA17.novembar1946.Od dresa našeg kluba oprostio se Vladimir Pečenčić, član Crvene zvezde od osnivanja, koji je odigrao 16 zvaničnih utakmica i postigao 15 golova. Bio je strelac prefinjene tehnike koji je sa Kostom Tomaševićem, Đurom Horvatinovićem i Banetom Vukosavljevićem činio sjajnu navalu koju je malo koja odbrana mogla da zaustavi.1962.Naš tim je lako osvojio bodove u prvenstvenom susretu sa sarajevskim Željezničarom, pobedivši sa 3:0 golovima Zorana Prljinčevića (2) i Bore Kostića.Trener Miša Pavić je odredio ovaj sastav: M. Stojanović, Tomić, Milićević, Malešev, Čop, Vl. Popović, Melić, Andrejić, Ognjanović, Prljinčević, Kostić.1968.Fudbaleri Crvene zvezde toliko su dobro igrali u 43. derbiju da ni dvocifrena pobeda nad Partizanom ne bi bila nezaslužena. Ali, i trijumf od 6:1 bio je rekordan – pravi pljusak golova po kiši. Blistao je trostruki strelac Stevan Ostojić, koji je matirao Ćurkovića u 15, 21. i 60. minutu. Sjajno su igrali i svi ostali naši fudbaleri, a golove su još dali Miroslav Pavlović u 48, Zoran Antonijević u 51. i Dragan Džajić u 87. minutu. Jedini gol za Partizan postigao je Katić u 48. minutu.Ovu veliku pobedu pred 25.000 navijača izvojevali su: Dujković, Đorić, Krivokuća, Pavlović, Dojčinovski, Klenkovski, Antonijević, Ostojić, Lazarević, Aćimović, Džajić."Partizanovci" se diče sa onih famoznih 7:1, 6:1 i 5:0, a zvezdaši jednom čuvenom "šesticom", ostvarenom 17. novembra 1968.- Bila je to čudna utakmica, velika utakmica, jedna od onih koja vam obeleži karijeru - seća se Jovan - Kule Aćimović, motor tadašnje Zvezdine "mašine". - Nikad je neću zaboraviti, iz dva razloga. Prvi, zato što smo svi mi zvezdaši godinama morali da trpimo začikavanja naših drugara iz Partizana za one njihove velike pobede i, drugi, zato što smo samo nekoliko dana pre derbija igrali u Kupu šampiona u Škotskoj i pretrpeli poraz od Glazgov Rendžersa od 5:1. I sad, zamislite, tmurno vreme, kiša, a u svima nama zebnja - sad ako popijemo "peticu" i od Partizana, gde ćemo da se sakrijemo? I onda, iz tog straha, uplovimo u jednu veliku, najveću pobedu. Na kraju je Steva Ostojić dao tri gola, a ja sam u svim novinama za igru dobio - desetku.- Ušao sam u igru u drugom poluvremenu i Bobek mi je rekao: "Čuvaj Kuleta!" I ja, samo što stanem uz njega, osvrnem se - Kuleta nema. Radio je šta je hteo - neprijatna je uspomena Svemira Đorđića na ovu utakmicu.Na "Marakanu" je zbog lošeg vremena došlo samo 25.000 gledalaca.- Mnogi ljudi su mi pričali posle da su hteli da se pojedu od muke što su zbog one odvratne kiše u poslednji čas odustali od odlaska na stadion . A mi smo igrali kao u transu, pogotovo drugo poluvreme. Mogli smo da damo još tri-četiri gola, prosto smo se utrkivali ko će biti strelac - pričao je Milovan Đorić.Zvezda je povela golom Ostojića u 15, isti igrač je u 21. minutu povisio na 2:0, a Katić je 24. smanjio na 2:1. Tim rezultatom otišli su na odmor. U nastavku - Zvezdina rapsodija. Pavlović u 48, Antonijević u 51, ponovo Ostojić u 60. i Džajić u 87. torpedovali su crno-bele.- Niko od nas to nije očekivao. Sećam se, Bobek nam je bio trener i bio je preneražen razvojem događaja na terenu. Džajić je mučio Bajića, ništa mu nije mogao. Pavika mi je dao strašan gol s ivice šesnaesterca. Danima posle ove utakmice niko od nas nije išao u grad - priznao je Ivan Ćurković, legendarni čuvar mreže Partizana.Tako je Zvezda, maestralno vođena rukom Miljana Miljanića, ostvarila rekordnu pobedu od 6:1, koju nijedna naredna generacija kluba s "Marakane" nije uspela da nadmaši.

Edited November 17, 2011 by zlavuk

[zlavuk]

FK CRVENA ZVEZDA18.novembar1970.Fudbalska reprezentacija Jugoslavije slavila je u prijateljskoj utakmici pobedu nad selekcijom SR Nemačke od 2:0. Plavi su u vođstvo došli golom Bukala u 57. minutu, da bi u završnici susreta treća Zvezdina „zvezda“ Dragan Džajić još jednom savladao golmana Sepa Majera. Selektor Rajko Mitić, takođe naša „zvzeda“, u ovom susretu poverenje je ukazao još jednom „zvezdašu“, i to Zoranu Žoti Antonijeviću, kome je to bio debi u državnom timu.1979.Više od 85.000 gledalaca okupilo se na najvećem jugoslovenskom stadionu da uživa u 65. večitom derbiju, a po završetku utakmice velika većina navijača ovacijama je ispratila fudbalere u crveno-belim dresovima koji su slavili pobedu od 2:0.Golove u važnoj pobedi na putu do titule postigli su Zoran Filipović i Miloš Šestić, a trener Branko Stanković ovako je sastavio naš tim: A. Stojanović, Krmpotić, Jovin, Đ. Milovanović, N. Jovanović, Miletović, V. Petrović, Blagojević (Milosavljević), D. Savić (Filipović), Šestić, Repčić. 1981.Na „Marakanu“je stigla Olimpija i posle četvrfinalnog duela u Kupu Jugoslavije u Ljubljanu se vratila sa tri lopte u mreži. Kobni za „zmajčeke“ bili su Savići – Rade je postigao jedan, a Dušan dva pogotka, čime su utrli put ka osvajanju jubilarnog, desetog trofeja Maršala Tita.Trener Branko Stanković odredio je ovaj tim: A. Stojanović, Krmpotić, B. Đurovski, Đ. Milovanović, Borovnica (Lj. Stojanović), Jurišić, V. Petrović, R. Savić, D. Savić, Janjanin, M. Đurovski (Miletović). 1984.Posle 143 zvanične utakmice u kojima je postigao 33 pogotka, od crveno-belog dresa oprostio se – Rajko Janjanin. Tehničar prefinjenog driblinga i pregleda igre, čija su dodavanja bila tačna kao rukom, a golovi prepričavani, bio je ljubimac naših navijača, pa se često sa „Severa“ orila pesma: „Zvezda ima svoga sina, svoga Rajka Janjanina“. Za četiri sezone koje je proveo na „Marakani“ ostavio je trajan pečat, a učestvovao je u osvajanju dve šampionske titule (1981, 1984) i dva trofeja Kupa (1982, 1985).

[zlavuk]

FK CRVENA ZVEZDA19.novembar1922Danas je za Crvenu zvezdu, srpski i nekadašnji jugoslovenski fudbal poseban dan.Koliko za sve nas, poseban je i svečan i za celu fudbalsku planetu.Danas svi zajedno obeležavamo 89-godišnjicu od rođenja Rajka Mitića.Rajko je rođen u malom mestu Dol kod Bele Palanke, 19. novembra 1922. godine, ali se rano preselio u Beograd, pošto je njegov otac kao železnički radnik dobio premeštaj. Odrastao je skromno, živeći jedno vreme s porodicom u starom, napuštenom vagonu na obodima šume u Košutnjaku. Baš tu, na livadama s kojih puca pogled na Točidersko brdo, Rajko je u dečačkom dobu načinio prve fudbalske korake. Košutnjak je i ime njegovog prvog kluba, u čijem je dresu odigrao prve utakmice takmičući se u trećoj ligi Beograda.O jednom dečaku koji igra zrelije od već prekaljenih igrača čulo se i u velikom BSK-u u čiju omladinsku ekipu buduća planetarna zvezda stiže 1938. godine. Dve godine kasnije, kao vođa navale odigraće i prvu zvaničnu utakmicu protiv Viteza i u pobedi od 7:3 učestvovao je sa – pet golova.Od tog trenutka kreće, od usta do usta, priča o velikom igraču i još većem čoveku koji će osnivanjem Crvene zvezde, 4. marta 1945. godine, za života postati – legenda.Koliko je Rajko Mitić kao igrač značio Crvenoj zvezdi? O tome mogu da svedoče i brojke: za 14 sezona tokom kojih je kao kapiten predvodio razne generacije odigrao je 572 utakmice i postigao 262 pogotka. U svaku od pet titula (1951, 1953, 1956, 1957, 1959) i četiri trofeja Kupa (1948, 1949, 1950, 1958) utkao je brojne driblinge, golove, dodavanja, na hiljade i hiljade pretrčanih kilometara...„Nikad neću zaboraviti dan kad smo osvojili naš prvi trofej, u Kupu Jugoslavije, pobedom od 3:0 nad Partizanom“, pričao je čika Vlastimir Purić, takođe jedan od osnivača Crvene zvezde. „Sedeli smo na tribinama i, kako je utakmica odmicala i postajalo sve jasnije da ćemo pobediti favorizovani Partizan, rečeno mi je da brzo sastavim govor koji će Rajko pročitati po uručenju pehara. Počeo sam da pišem i u prvim rečenicama koje naš kapiten treba da izgovori, kao što je i red u to vreme bio, izrazio zahvalnost Maršalu Titu i Partiji. I, čim se završila utakmica krenuo sam da se kroz oduševljenu masu probijam ka terenu, ali kasno. Rajko je već išao ka nekom generalu koji ga je čekao s trofejom. Od gužve nije mogao ni da me vidi, ni čuje, a mene je oblivao hladan znoj. Kakav će govor održati... Na sreću, Mitićev govor iz glave bio je bolji od onog što sam ja napisao. Jedino je zaboravio da spomene Tita, ali to niko nije primetio...“Malo je reći da je Mitić bio autoritet za saigrače, protivnike, sudije... Mnogi su se, godinama, pitali šta je to što ga toliko izdvaja od ostalih, jer je tokom godina u Zvezdi bilo igrača koji su u nekim segmentima igre bili sigurno bolji od njega. U jednom zapisu, njegov saigrač iz Zvezde i reprezentacije, potom ugledan novinar Nikola Stipić, ovako je opisao svog kapitena:„Kako je to igrao čovek kome kao da je sve polazilo za rukom? U fudbalu, najteže je igrati – jednostavno. A Rajko je bio primer racionalnog savršenstva. Kod njega je sve bilo podređeno kolektivu. Nikad nijedan suvišan potez, nijedan rizičan dribling. Delio je lopte kao da je imao oči na potiljku. Davao golove kao da je to najlakša stvar na svetu. Sve to uz mnogo trčanja, truda, kao mašina koja stalno otkucava uspele poteze, podstiče saigrače, drži sve konce igre. I nikad nije podigao glas. Nikad da podvikne, ukori, uvek da ohrabri kao da igračima daje krila“.A, Vlastimir Purić je ispričao i ovo:„Ogromnu popularnost već u prvim godinama od osnivanja Crvena zvezda duguje dvema činjenicama - to što je na narod malo odbojno delovalo što je Partizan preko vojske u to vreme mogao sve što drugi nisu – i da uzme dobre igrače, i da im obezbedi stan i zaposlenje, kao i to što se oko Rajka Mitića okupila jedna grupa fudbalera iz beogradskih klubova koje je ovdašnja publika znala i volela i pre rata. E, možete misliti u kakvoj smo se panici našli jedne godine kad je Rajko otišao sa Partizanom na turneju u Rusiji. Tada je bilo normalno da se u tim prilikama ekipe poijačavaju najboljim igračima iz drugih klubova, ali ovo s Rajkom nam je bilo isuviše. Proneo se glas da Partizan hoće da nam ga ukrade i, kako se onda pričalo, zbog toga je Vlada Dedijer išao i kod Tita...“Rajko Mitić je, međutim, bio oličenje skromnosti i „zvezdaštva“. Jednostavno, čak skromno obučen, vitke figure, crne kose i dostojanstvenog držanja, bio je slika i prilika svega onog što je voleo i običan narod i napredna omladina. Obožavao je Zvezdu, Beograd i svoju zemlju. Jednom prilikom, kad je Zvezda igrala u Italiji, menadžeri nekoliko italijanskih i francuskih klubova nudili su mu basnoslovne sume da pređe u profesionalce.„Nema tih para za koje bih ostavio svoju zemlju. Ja sam svojim životom i igrom zadovoljan i u Jugoslaviji“, skoro uvređeno im je odgovorio Mitić i okrenuo leđa.Ako je večiti derbi između Crvene zvezde i Partizana institucija i u svetskim okvirima – a jeste, za to može da zahvali i rivalstvu i nadigravanju dve igračke legende: Rajka Mitića s jedne i Stjepana „Štefa“ Bobeka s druge strane.Saigrači u reprezentaciji, sjajni prijatelji van terena, na terenu i u derbijima nisu štedeli jedan drugog. Svi njihovi dueli bili su oštri, ali fer. Mitić je odigrao 19 prvenstvenih utakmica protiv Partizana, Bobek jednu manje protiv Zvezde. Vest o Rajkovoj smrti posebno je pogodila Bobeka – pustio je tešku suzu sa svojim prijateljem.A, Rajko je o derbijima govorio ovako:„Sve utakmice s Partizanom, počevši od one naše prve pobede od 4:3 na strašnoj hladnoći od nekih minus 18 stepeni, bile su veliki događaj za sve nas igrače, pa i ceo Beograd i jugoslovenski fudbal. Od tih prvih duela ništa se nije promenilo – uvek je derbi maksimalno dramatičan, neizvestan! Ali bez obzira da li smo dobili ili gubili derbi, uveče smo zajedno sa igračima Partizana izlazili u restorane i pričali o igri, šansama, golovima... I čekali naš novi susret“.Rajko Mitić i reprezentacija Jugoslavije – to je poglavlje slavnih dana našeg fudbala. Naš kapiten je u državnom timu debitovao u prvoj međunarodnoj utakmici posle Drugog svetskog rata, 9. maja 1946. u Pragu, u pobedi nad Čehoslovačkom od 2:0. Poslednji put u plavom dresu zaigrao je 29. septembra 1957. protiv Rumunije u Bukureštu – 1:1. Između toga, odigrao je 59 utakmica za reprezentaciju i 32 puta bio strelac.Bio je učesnik dva Svetska prvenstva – 1950. u Brazilu i 1954. u Švajcarskoj i to su verovatno jedina takmičenja koja mu nisu ostala u prijatnoj uspomeni. Već legendarna priča je i o tome kako se Rajko na „Marakani“ u Riju, žureći da izađe na teren na utakmicu sa Brazilom, povredio udarivši glavom o gvozdeni poklopac iznad stepeništa u tunelu. Dok mu se ukazivala pomoć, utakmica je već počela i Brazil je poveo sa 1:0. Rajko, sa čalmom na glavi, pošto je na terenu proveo vreme posle primljenog gola, pitao je drugove u svlačionici:„Što ste se svi pokunjili, zar 0:0 sa Brazilom nije dobar rezultat?“Tek tada su mu rekli da gubimo...Igre Rajka Mitića i njegova sposobnost da u svakom trenutku bude pravi vođa, bile su osnov, pokretačka snaga i podloga za prve velike uspehe jugoslovenskog fudbala na međunarodnoj sceni, pogotovo na dva fudbalska turnira Olimpijskih igara, 1948. u Londonu i 1952. u Helsinkiju, odakle su se naši reprezentativci vratili sa srebrnim medaljama.I baš kao što je u Crvenoj zvezdi, po zamisli Kike Popovića i Ljubiše Broćića osnovu igre činio čuveni „četvorougao“ koji su činili Rajko Mitić, Bela Palfi, Predrag Đajić i Joška Takač, tako je i u istoriji jugoslovenskog fudbala zauvek ostao zlatnim slovima upisan „srebrni“ tim iz Finske, koji se i onda i sada znao naizust: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. To je onaj čuveni Tirnanićev tim koji je odigrao dve istorijske utakmice sa Sovjetskim Savezom u Tampereu. U prvoj je „zbornaja“ posle našeg vođstva od 5:1 stigla do 5:5, a u drugoj smo takođe posle drame pobedili sa 3:1 i ušli u finale Olimpijskih igara.„Te utakmice su, svakako, obeležile jedno vreme, najviše zbog toga što naše dve zemlje zbog rezolucije Informbiroa tada nisu bile u dobrim odnosima. One jesu nezaboravne, ali meni je od svih koje sam odigrao za državni tim najdraža ona iz 1954. kad smo u Beogradu, mojim golom u poslednjim minutima, savladali Englesku sa 1:0“, više puta je istakao Rajko.Džentlmen u kopačkama, veliki fudbaler, vođa, čovek koji je punio vozove mladim ljudima koji su putovali i po nekoliko dana da stignu u Beograd da bi gledali Zvezdu i Mitića, voljen i obožavan od navijača koji su spevali „Rajko, Rajko, od fudbala majko“, ogromnu ljubav prema fudbalu, iskustvo i znanje uspešno je prenosio na mlade i kao fudbalski učitelj.Naravno, kao trener je najpre punih šest godina bio na čelu stručnog štaba Crvene zvezde. Potom je izabran za člana Komisije FSS za sastav reprezentacije, da bi potom postao i selektor. Vodio je „plave“ ka završnici trećeg Kupa nacija – današnjeg Evropskog šampionata i potom do drugog mesta na Starom kontinentu. Pod njegovim rukovodstvom Jugoslavija je u čuvenom polufinalu u Firenci Džajićevim golom srušila svetskog prvaka Englesku. Da nije bilo pristrasnog suđenja Švajcarca Dinsta u finalu na Olimpijskom stadionu u Rimu, naša reprezentacija bi tada bila prvak Evrope. Ovako, „azuri“ su posle 1:1 u ponovljenoj utakmici slavili sa 2:0. Mitić i njegov pomoćnik Branko Stanković jetko su, stisnutih usana, posmatrali uboje i modrice na nogama naših reprezentativaca. Čak ni tada, veliki gospodin Rajko Mitić, nije okrivio švajcarskog sudiju već je čestitao Italijanima na pobedi. Uz Zvezdu, srpski i jugoslovenski fudbal, Rajko Mitić je ostao i kao ugledni novinar-komentator „Sporta“ i „Tempa“, na čijim je stranicama redovno ukazivao na neke nedostatke, nepravilnosti u igri ili radu, otvoreno ukazujući i na ono o čemu drugi nisu smeli ili hteli da pričaju. Kao prvi i najveći Zvezdaš od svih Zvezdaša znao je, neretko, da najviše kritikuje svoju Zvezdu, a onda je očinski toplo pohvali već u narednom tekstu ili susretu. Aktivan do poslednjih dana života, odan Crvenoj zvezdi, fudbalu, svojim brojnim prijateljima, Rajko nas nikad nije zamarao svojim životnim problemima ili bolešću. Na sva pitanja, uz karakterističan blag osmeh i toplim sjajem u očima, samo bi odmahnuo rukom i veselo odgovarao: „Evo me, tu sam, dobro sam“... I odmah bi okrenuo priču na Zvezdu i o Zvezdi.Na našem stadionu deo svečane lože „Pet Zvezdinih zvezda“ nosi ime Rajka Mitića. U srcima svih Zvezdaša – sadašnjih i budućih, uvek će biti Rajko Mitić. On je bio i ostao naša zvezda vodilja.Čika Rale, hvala za sve! Kad u subotu, 19. novembra, Crvena zvezda bude gostovala u Jagodini, bilo bi lepo da se bar bar jednim aplauzom obeleži 89 godina od rođenja Rajka Mitića. I makar simboličnim gestom, i Zvezda i naša fudbalska javnost oda poštu čoveku bez koga srpski fudbal ne bi bio to što jeste.Jedan je od osnivača Zvezde, čiji dres je nosio punih 14 godina i za to vreme odigrao 572 utakmice, bio strelac 262 puta i osvojio pet titula i četiri trofeja Kupa. Čak 12 godina bio je kapiten crveno-belih i to do danas niko nije nadmašio. Za reprezentaciju je odigrao 59 utakmica, postigao 32 pogotka, učestvovao na dva svetska prvenstva i ima dve srebrne medalje s Olimpijskih igara. Potom je šest godina bio član stručnog štaba Crvene zvezde, a onda selektor državnog tima, s kojim je postao vicešampion Evrope. Bio je više od sjajnog igrača, polutke prefinjene tehnike, inspirator svih akcija, mozak ekipe, neumorna radilica, čovek s idejom...Rodom iz skromne železničke porodice, i sam je bio skroman. Prvi Zvezdin sekretar Ljubiša Sekulić ga se seća obučenog u vojnički šinjel i bluzu: - Pitamo ga: Rajko, treba li nešto? On slegne ramenima. "Ne treba", kaže. Nikad dinara nije uzeo. Sam Bata Rale, kako su ga zvali, kao penzioner je jednom rekao da je mogao nebrojeno puta da ode u inostranstvo i da bude bogat čovek. Nikad to nije poželeo. Od fudbala je dobio samo jedan radio-aparat marke kosmaj, svetski ugled i brojne uspomene. A to nema cenu.Da nije bilo njega i Bobeka, ne bi bilo ni rivalstva između Zvezde i Partizana. Kad su igrali poslednji međusobni derbi, čitav stadion je dugo posle utakmice bio na nogama. Kad se opraštao, u Zvezdi su ga kroz suze pitali - kako ćemo bez tebe. "Nigde ne idem, uvek ću biti tu", odgovorio je. Pa zašto ne bi u subotu 19. novembra, fudbalska Srbija tri i po godine posle smrti ovog velikana, bar na jedan tren pokazala da pamti i da će pamtiti Rajka Mitića.1950.Zvezda je u prijateljskoj utakmici savladala obrenovački Radnički sa 3:0, golovima Koste Tomaševića (2) i Bele Palfija.Crveno-beli su ovaj susret odigrali u sastavu: Lovrić, Kašanin, Nešović, Tadić, Đurđević, Kujundžić, Jezerkić (Radić), Palfi, Tomašević, Zarić, Vukosavljević.1967.Pogotkom Dragana Džajića ostvarili smo prvenstvenu pobedu nad ekipom Sarajeva – 1:0.Naš tim je igrao u sastavu: Dujković, A. Marković, Milićević, Pavlović, Dojčinovski, Klenkovski, Antonijević, Ostojić, Lazarević, T. Mihajlović (J. Aćimović), Džajić.1978.A. Stojanović, N. Jovanović, Krmpotić, Muslin, Keri, Jurišić, V. Petrović, Blagojević (Jelikić), D. Savić, Šestić, D. Lukić (Borovnica) – to je sastav tima koji je u okviru Prvenstva Jugoslavije gostovao u Zagrebu i sa istoimenim prvoligašem odigrao utakmicu bez golova – 0:0.1986.U revanš utakmici četvrtfinala Kupa Jugoslavije naš tim je u Gradskom vrtu deklasirao ekipu Osijeka sa 3:0 i tako ukupnim rezultatom od 4:0 prošao u narednu rundu takmičenja.Strelci za ekipu trenera Velibora Vasovića bili su Milan Janković, Dragan Stojković i Bora Cvetković, a sastav je izgledao ovako: S. Stojanović, Bračun, Vorotović, Radovanović, Elzner, M. Janković, B. Cvetković, Đurović, Z. Pavlović, Stojković, G. Milojević.

[zlavuk]

FK CRVENA ZVEZDA20.novembar1949.U četvrtfinalu Kupa Jugoslavije naši fudbaleri savladali su zagrebački Milicionar sa 3:1. Strelci su bili Kosta Tomašević, Bane Vukosavljević i Branko Stanković, a naš tim je igrao u sledećem sastavu: Mrkušić, Stanković, Kašanin, Palfi, Đurđević, Đajić, Jezerkić, Mitić, Tomašević, Takač, Vukosavljević.1955.Krivokuća, B. Stanković, Zeković, Tasić, Spajić, V. Popović, Nešović, Mitić, Rudinski, Živanović, Kostić – ovaj tim je gostovao u Sarajevu gde je u prvenstvenom susretu remizirao sa Željezničarom – 1:1.Jedini pogodak za našu ekipu postigao je Laza Tasić. 1960.Kao i uvek kad su međusobno igrali klubovi „velike četvorke“, derbi između Crvene zvezde i zagrebačkog Dinama privukao je veliku pažnju javnosti. I zaista, derbi je opravdao očekivanja. Viđeno je mnogo lepih poteza, driblinga, pa i golova. Utakmica je završena 2:2, a strelci za naš tim bili su Antun Rudinski i Branko Zebec.Igrali smo u sastavu: Vukićević, Durković, Tomić, B. Mitić, Zebec, Tasić, Milošević, Mijušković, Rudinski, Melić (D. Stojanović), Kostić. 1977.Zvezda je osvojila dva boda na „vrućem“ terenu u Tušnju, pobedivši Slobodu sa 3:1. Mrežu Tuzlaka pogodili su Sead Sušić (2) i Vladimir Petrović-Pižon.Trener Gojko Zec izveo je ovaj tim: A. Stojanović, Krmpotić, Radović, Muslin, Keri, Bogićević, V. Petrović (Bingulac), D. Nikolić, Filipović (Šestić), Sušić, D. Lukić.1985.Golovima Husrefa Musefića preskočili smo još jednu prepreku u Kupu, pošto smo u Skoplju savladali ekipu Vardara sa 2:0.Trener Gojko Zec je ovako sastavio naš tim: Ljukovčan, M. Krivokapić, Z. Dimitrijević, Miletović, Elsner, Šugar, J. Nikolić (G. Milojević), B. Đurovski, Musemić, M. Janković, Mrkela.

[zlavuk]

FK CRVENA ZVEZDA21.novembar1945.Fudbaleri Crvene zvezde su razgalili naše navijače pošto su u utakmici odigranoj u okviru Prvenstva Beograda deklasirali ekipu Grafičara sa čak 10:1.Svojevrsno takmičenje strelaca dobio je Kosta Tomašević koji je postigao četiri pogotka, dvostruki strelci bili su Vladimir Pečenčić i Predrag Đajić, a po jednom su se „upisali“ i Momčilo Šapinac i Đura Horvatinović.U „desetoj brzini“ igrali su: Lovrić, Kašanin, Petrović, Drakulić, Drenovac, Ćirić, Šapinac, Đajić, Tomašević, Pečenčić, Horvatinović. 1954.Na stadionu JNA okupilo se oko 25.000 gledalaca, mahom navijača Partizana, koji su doživeli „hladan tuš“ pošto je u 15. večitom derbiju izuzetno inspirisana bila – Crvena zvezda. Naš tim je slavio pobedu od 2:1! Poveli smo pred kraj poluvremena kad je bek crno-belih Lazarević rukom u šesnaestercu zaustavio šut Rudinskog. Penal čist kao suza u gol je pretvorio Ivan Toplak. Rival je izjednačio u 49. minutu pogotkom Valoka, da bi pobedu crveno-belima doneo Todor Živanović u 56. minutu, i to sjajnim udarcem posle kojeg je golman Stojanović samo pogledom ispratio loptu.Trener Milovan Ćirić izveo je ovaj tim: Prvulović, Stanković, Zeković, V. Popović, Spajić, Cokić, Rudinski, Toplak, Živanović, Đajić, Kostić.1967.Rođen je Dragoje Leković – „Jegulja“, naš nekadašnji golman, koji je iz podgoričke Budućnosti stigao na „Marakanu“ 1991. i u jednoj sezoni branio na 27 zvaničnih utakmica, pritom osvojivši titulu prvaka Jugoslavije. Bio je član nezaboravne omladinske reprezentacije Jugoslavije koja je 1987. godine u Čileu postala prvak sveta. Putovao je i na Mondijal 1990. u Italiji, doduše kao rezervni čuvar mreže.1982.Na splitskom „Poljudu“ odigran je prvenstveni derbi između Hajduka i Crvene zvezde, a rezultat je posle 90 minuta bio isti kao i na početku – 0:0.Bod protiv splitskih „bilih“ osvojili su: A. Stojanović, Krmpotić, Jovin, B. Đurovski, Šugar, Pešterac, V. Petrović, Đ. Milovanović, D. Savić, Janjanin, R. Đorđić (Repčić). 1984.Pogotkom Milka Đurovskog u prvenstvenom susretu odigranom na prepunom Gradskom stadionu u Prištini naš tim je sa tamošnjim prvoligašem remizirao 1:1.Ekipa Gojka Zeca igrala je u sastavu: Ljukovčan, Krivokapić, Jovin, Miletović (Milosavljević), Elzner, Šugar, Šestić, M. Janković, M. Đurovski, B. Đurovski (Đ. Milovanović), Halilović.

[fkv.com]

F.K. Vojvodinа orgаnizovаo je humаnitаrni meč sа selekcijom Jugoslаvenske nаrаdone аrmije, rаdi pomoći porodicаmа postrаdаlih rudаrа iz rudnikа ugljа Dobrnjа. Ovаj susret je bio je poslednji koji je nаš klub odigrаo sа nekom od selekcijа Jugoslovenske nаrodne аrmije. 16. IX 1990. godine NOVI SAD: Stаdion Vojvodive, gledаlаcа oko 300. sudijа Zelenović (Novi Sаd), strelci: Kitаnovski u 26' Kаrtаlijа u 37' i Tomoski u 73' zа Vojvodinu, а Sаmаrdžić u 57' i Florijаnčić u 84' zа tim JNA. VOJVODINA: Ćurko (Gаjdаšević), Pekez, Mijić (Dunđerski), Hаjdić (Kojičić), Kаrtаlijа, Šаrаbа, Kitаnovski (Tomoski), Perović, Vorkаpić (B. Živković), Petković, Mijucić. TIM JNA: Cicović. Milovаnović (Jović), Šаulа, Bogdаnović, Rаnković, Novаk, Florijаnčić, Bosаnčić (D. Živković), Vukov (Jokišić), M. Živković (Skeledžić), Sаmаrdžić. Posle nedelju dаnа pripremа nа Pаnoniji, Vojvodinа je odigrаlа prijаteljski susret protiv timа JNA. Ovаj meč trebаlo je dа posluži kаo proverа zа nekolicinu prvotimаcа, аli premа onome što su „crveno-beli" prikаzаli dileme trenerа Vojvodine Ivice Brzićа su ostаle. Rezervisti nisu oprаvdаli poverenje, pа će i nаrednih nekoliko dаnа proteći u trаženju prаvog timа zа gostovаnje u Nišu. Nije se mmnogo primećivаo ni novаjlijа Blаgojа Kitаnovski, аli je pokаzаo dа je rаsni strelаc i dа se u gužvаmа izvаnredno snаlаzi. Tim JNA igrаo je lepršаvo, аli bez snаge, otudа i porаz. Mаlobrojni gledаoci sа posebnom pаžnjom su prаtili igru petorice Novosаđаnа u timu JNA. Premа onome što su pokаzаli Vojvodinu očekuju vedri dаni. Nаjviše se svideo brzonogi Sаmаrdžić, аli ni ostаli nisu podbаcili, Miroslаv Živković i Bosаnčić bili su gospodаri sredine terenа, а Šаulа neprelаzаn u odbrаni, iаko nije igrаo nа svom mestu „liberа" а vrlo dobаr bio je i špic igrаč Vukov. Od pet golovа nаjlepši je bio onаj koji je postigаo Kаrtаlijа. Centаrhаlf „crveno-belih" krenuo je sа svoje polovine, odigrаo dupli pаs sа Kitаnoskim i izbio dаm ispred Cicovićа. Usledilа je vаrkа, а Kаrtаlijа je prevаrio i golmаnа timа JNA i sа lаkoćom plаsirаo u mrežu. Ceo prihod sа jučerаšnjeg mečа biće uplаćen nа žiro rаčun porodicа poginulih u rudniku ugljа Dobrnjа.http://www.fkvojvodina.com/vesti.php?id=2291&title=rezervisti+bolji+od+jna

[fkv.com]

Pre dvadeset pet godina fudbaleri Vojvodine su potvrdili prvo mesto u Drugoj ligi grupa "Zapad". 23. novembar 1986. godine VOJVODINA — FAMOS 3:1 (3:1) NOVI SAD: Stаdion Vojvodine gledаlаcа oko 3500, sudijа Šegotа (Pulа). strelci: Zovko u 13. u Ćurčić u 33. i 35. minutu zа Vojvodinu, а Gаdžo (iz jedаnаestercа) u 6. miunutu zа Fаmos. Žuti kortoni: Dimitrić (Vojvodina), Smаjić (Fаmos) VOJVODINA: Alempić 6. Gаćešа 6 (Cimbаl), Mijić 8, G. Popović 8, Zovko 8, Dimitrić 7, Begаnović 7, Z. Popović 6, Ćurčić 7, Šаpurić 6, Vrgа 8(Mijucić 6) Fudbаleri Vojvodine ispunili su plаn, sаvlаdаli su ekilu Fаmosа i osvojili jesenju titulu, аli su pomаlo ostаli dužni gledаocimа. Sаmo u prvih 45 minutа susretа crveno-beli su igrаli dobro, аngаžovаno, onаko kаko su svi očekivаli, а u drugom delu su pаli, očigledno zаdovoljni voćstvom od dvа golа rаzlike. Utаkmicа je počelа mаlim iznenаćenjem. Hrаsničаni su krenuli otvoreno, što im se i isplаtilo. Već u trećem minutu posle prodorа Novаkovićа i imаli su lepu priliku, potom je Lihovаc iz nedozvoljene pozicije pogodio mrežu Alempićа, dа bi sаmo minut kаsnije posle sudаrа Vrge i Novаkovićа, Šegotа pokаzаo nа belu tаčku. Moždа je аrbitаr iz Pule bio mаlo strog pri procenjivаnju prekršаjа, аli je činjenicа dа je Vrgа bio neoprezаn. Sigurаn reаlizаtor nаjstrože kаzne bio je Gаdžo. Posle primljenog golа crveno-beli su krenuli žestoko, snаžno, pа su se ređаle prilike pred golom Ibrаhimovićа. Prvo je volej Zvonkа Popovićа Lihovаc izbаcio sа gol linije, potom je Gorаn Popović šutirаo slаbo sа penаltikа, а u 11. minutu Vojvodinа je izjednаčilа. Begаnović je sа leve strаne izveo korner oštro šutirаo nа prvu stаtivu, u skoku nаjviši je bio centаrhаlf Zovko i loptа se nаšlа u mreži.Pogodаk nije ništа promenio u igri i dаlje se igrаlo nа jedаn gol, а Ibrаhimović je imаo pune ruke poslа, аli sve do 33. minutа nije kаpitulirаo. Tаdа se u listu strelаcа upisаo Ćurčić. Ponovo Je sve krenulo od Begаnovićа, nаbаčenu loptu glаvom Je zаhvаtio Dimitrić, аli je golmаn gostiju pаnterskim skokom uspeo dа izbаci loptu sа gol linije. No, nа njegovu nesreću onа je došlа do Ćurčićа, koji je sа dvа metrа pogodio nebrаnjenu mrežu. Već u sledećem nаpаdu centаrfor Novosаđаnа se ponovo upisаo u listu strelаcа, ovog putа pomogаo mu je bek Tomаšević, koji je hteo dа spreči Begаnovićа, аli je uposlio slobodnog Ćurčićа, kome nije bilo teško dа glаvom sа nekoliko metаrа sаvlаdа Ibrаhimovićа. U drugom delu susretа tempo igre Je znаtno pаo. „Crveno-beli" su očigledno bili zаdovoljni vođstvom, pа su jedvа čekаli dа se zаvrši utаkmicа. Prilike su bile retke, jedino trebа izdvojiti neiskorišćen penаl zа Vojvodinu. U 69. minutu Turuktаš je sаsvim nepotrebno srušio Ćurčićа, аli Zvonko Popović nije bio dovoljno skoncentrisаn. Njegov mlаk udаrаc golmаn Ibrаhimović je uspeo dа zаdrži. Tonko Vukušić, trener Vojvodine: Zаsluženo smo pobedili, igrаli smo odlično u prvom delu, аli smo u drugom imаli padove. Osećа se zаsićenost kod igrаčа. Fаmosu čestitаm, odlično je igrаo.http://www.fkvojvodina.com/vesti.php?id=2281&title=jesenji+sampioni

[zlavuk]

FK CRVENA ZVEZDA22. novembar 1975.Naš tim je prikazao odličnu igru u prvenstvenom susretu sa ekipom titogradske Budućnosti, koja je na „Marakani“ doživela ubedljiv poraz – 4:0. Odbrana „đetića“ nije imala rešenja za našeg centarfora Dušana Savića koji je bio trostruki strelac, a u strelce se jednom upisao i Zoran Filipović.Igrali smo u sastavu: O. Petrović, Jelikić, P. Krivokuća (D. Nikolić), Muslin, Keri, Baralić, V. Petrović, Filipović, D. Savić, J. Aćimović, Stamenković.1978.Kad je posle berlinskog Dinama i Sportinga iz Hihona Zvezda za rivala u 3. kolu Kupa UEFA dobila londonski Arsenal, mnogima je zastala knedla u grlu. Na „Marakanu“ je stigao jedan od najboljih i najpopularnijih engleskih klubova svih vremena, ali crveno-beli i trener Branko Stanković pokazali su da naš tim može da igra i umetnički i ratnički. Zvezda je sasvim nadigrala „tobdžije“ i slavila sa 1:0 pogotkom Cvijetina Blagojevića u 15. minutu, stekavši tako malu, ali značajnu prednost pred revanš na „Hajberiju“.Legendarni „Ambasador“ odredio je ovaj sastav: A. Stojanović, N. Jovanović, Jovin, Muslin, Keri, Jurišić, Petrović, Blagojević (D. Simić), D. Savić, Šestić, D. Lukić (Milosavljević).1987.Premijerni prvoligaški susret između crveno-belih i „građevinara“ sa Banjice koji su u sezoni 1987/88. bili novajlije u eliti, završio se rutinskom pobedom izabranika Velibora Vasovića. Crvena zvezda slavila sa 2:0, a mrežu Rada pogodili su Robert Prosinečki i Mile Vranješ (autogol).Sastav našeg tima izgledao je ovako: S. Stojanović, Krdžević, Marović, Jurić, Radovanović, Komadina, Binić, Prosinečki, B. Cvetković, Stojković, Đurović.

[zlavuk]

FK CRVENA ZVEZDA23. novembar 1957.U revanš susretu osmine finala Kupa šampiona, posle 2:2 u Švedskoj, Crvena zvzeda je savladala Norčeping sa 2:1. Junak ove utakmice bio je centarhalf Ljubiša Spajić, koji je posle vođstva gostiju (Bekmen, 16. minut) pred kraj utakmice sa dva pogotka, u 76. i 80. minutu, preokrenuo rezultat i odveo naš tim u četvrtfinale.Zvezda je ovaj susret odigrala u sastavu: Beara, Tomić, Zeković, Tasić, Spajić, V. Popović, Mitić, Šekularac, Toplak, Durković, Kostić.1958.Beara, Durković, Zeković, Borozan, Nešović, V. Popović, Stipić, Maravić, I. Popović, Mitić, Kostić – tako glasi sastav našeg tima koji je u prvenstvenoj utakmici u Beogradu savladao ekipu Veleža sa 3:1.Mrežu mostarskih „rođenih“ u ovom susretu pogodili su Ivan Popović (dva puta) i Bora Kostić. 1966.Posle dugog niza godina provedenih u našem klubu, od dresa Crvene zvezde oprostio se Milan Čop. Pouzdani odbrambeni fudbaler odigrao je za naš prvi tim 137 zvaničnih utakmica, postigao pet golova i bio jedan od zaslužnih za osvajanje „duple krune“ 1966. godine. Čop je deset puta igrao i u dresu reprezentacije Jugoslavije, a bio je učesnik Olimpijskih igara u Tokiju '64. Karijeru je kasnije nastavio u Sjedinjenim Američkim Državama i Francuskoj. 1966.U prijateljskoj utakmici odigranoj u Beogradu crveno-beli su golovima Stevana Ostojića i Branimira Vratnjana sa 2:1 savladali reprezentaciju Visoke škole za fizičko vaspitanje.Trener Miljan Miljanić je u ovom susretu isprobao dosta igrača, pa su na terenu bili: Dujković, Karapandžić, Jevtić, Melić, A. Marković, Vratnjan, Klenkovski, T. Mihajlović, Lazarević, Aćimović, Džajić. Igrali su još: Dakić, A. Stojanović, D. Živković, Čop, Aleksić, Ostojić, Milošević, Đ. Milić i Nikodijević.1985.U 1121. prvenstvenom meču savladali smo nikšićku Sutjesku na „Marakani“ sa 4:2. Blistao je trostruki strelac Mitar Mrkela, a jedan pogodak postigao je i Boško Đurovski. Interesantno je da su golove za goste postigli igrači koji su kasnije nosili crveno-beli dres, i to dva Miloša – Bursać i Drizić.Trener Gojko Zec na teren je iѕveo ovaj tim: Ljukovčan, M. Krivokapić, Z. Dimitrijević (Krdžević), M. Janković, Elzner, Šugar, J. Nikolić, B. Đurovski, Musemić, G. Milojević, Mrkela.

[Zevs18]

Oprostaj Sekularca,revijalnim mecom u rodnom Stipu 1978

Edited November 23, 2011 by Zevs18

[fkv.com]

Pe ravno pola veka, novosadski fudbaleri zabeležili su vredan trijumf nad ekipom A.C. Milana u okviru Kupa Sajamskih gradova (takmičenje koje je prethodilo Kupu UEFA). Ovo takmičenje započeto je 1955. godine sa idejom promocije saradnje između sajamskih gradova. Od sezona 1961/62. godine svaki član UEFA dobio je pravo da kandiduje tri tima za učešće Kupu Sajamskih gradova. Fudbalski savez Novog Sada dobio je čast da formira svoju selekciju koja je trebala da predstavlja Jugoslaviju u takmičenju za sezonu 1961/62. godine. Kapiten reprezentacije Velimir Vukmanović imao je lak posao da odabere najbolju selekciju od igrača dva prvoligaša iz Novog Sada, Vojvodine i Novog Sada (klub koji je osnovan 1954. godine, čije se igralište nalazilo na Limanu). Nije bilo sumnje čiji će igrači činiti kostur reprezentcije Novog Sada, čak osam igrača Vojvodine bilo je u stratnoj postavi dok su trojica došli iz redova “Kanarinaca”. U prvom meču, na opšte iznenađenje, reprezentacija Novog Sada izborila je iznenađujući remi od 0:0 na stadionu “San Siro”. I pored ovog uspešnog rezultata, sportska javnost davala je mnogo veće šanse za prolaz čuvenom timu iz Milana. Kako je tekao revanš doznaćemo iz pisanja novosadskog „Dnevnika“: 20.IX 1961. godine NOVI SAD - Stаdion Vojvodinа, gledаlаcа preko 15000, sudijа Čebаt (Austrijа), strelci Tаkаč u 20. i Klipа u 58. minutu. Rep. Novog Sаda: Pantelić, Roganović, Svinjarević, Bena, Nikolić, Vratnjan, Krgin ,Takač, Pavlić, Borbelj i Klipa. MILANO: Liberаto, Mаldini, Zаgаti, Pelаgoli, Sаlvаtore, Trаpаpаtoni, Dаnovа, Grivs, Mаcolа, Dаvid, Riverа Novosаđаni su uspeli! Renomirаni protivnik, koji je je po dolаsku u glаvni grаd nаše pokrаjine nаgoveštаvаo dа će uspeti dа isprаvi ono što mu kod kuće nije uspelo, nаdigrаn je u svаkom pogledu i lаko je mogаo dа doživi i ubedljiviji porаz. Pobedа Novosаđаnа došlа je dаleko lаkše nego što se to očekivаlo. Tim koji u svojim redovimа imа dvojicu čuvenih strаnаcа i veći broj držаvnih reprezentаtivаcа nije uspeo dа pаrira domаćinu ni u jednom segmetnu igre. Gleodаci su se oprаvdаno pitаli štа je to što Milаno čini velikim timom, jer se to juče nije moglo zаključiti. Nаročito dobro igru kod domаćih su pružili Tаkаč, Pаvlić i Krgin. Još gledаoci nisu ni zаuzeli svojа mestа а Novosаđаni su mogli dа povedu sа 1:0. Tаkаč je nа ivici kаznenog prostorа gostiju uspeo dа pređe Grivsа i kаdа je bio blizu korner linije ubаcio je loptu pаrаlelno sа golom, Borbelj je prаvovremeno stаrtovаo, аli nije stigаo dа je skrene u mrežu, iаko se nаlаzio nа svegа nekoliko korаkа od gol linije. Milаno je pokušаo dа preuzme inicijаtivu, аli nаpаdi gostiju su se uglаvnom zаvršаvsаli uspešnim intervencijаmа Nikolićа, Bene i Rogаnovićа. Nаjveću šаnsu gosti su imаli kаdа je Pаntelić, u želji dа nаprаvi pаrаdu (sklonost zа ovim nepotrebnim intervencijаmа je ispoljavаo u nekoliko mаhovа) nespretno ispustio loptu nа nogu Mаcole, аli on srećom nije uspešno reаgovаo. Vodeći gol je pаo posle jedne bezаzlene situаcije. Krgin je požrtvovаno potrčаo zа jednom loptom kojа je već bilа nа domаku noge protivničkog bekа. Pokаzаlo se dа trud nije bio uzаludаn,jer je lukаvi Novosаđаnin iščeprkаo loptu i lepo centrirаo. Tаkаč se kаo tаne probio kroz odbrаnu Milаnezа i pored iznenаđenog i zbunjenog golmаnа skrenuo loptu u mrežu. Već u 25. minutu Tаkаč je šutem sа distаnce opаsno pripretio, аli loptа je fijuknulа tik pored stаtive. U sledećem nаpаdu sudijа je mogаo dа pokаže nа belu tаčku nаkon što je Borbelj oboren u kаznenom prostoru gostiju. Sa rezultatom 1:0 otišlo se na odmor. Već u prvim minutama nastavka videlo se da su gosti u potpunosti razbijeni i da prosto ni sami ne znaju šta žele. U 50. minutu postavljen je konačni rezultat, posle kog su gledaoci u potpunosti odahnuli uvereni da će njihovi ljubimci slaviti u ovom meču. Dogodilo se to ovako: levi half Trapatoni „zagradio“ je loptu ispred Pavlića, želeći da ona izađe u gol-aut. Pavlić je uspeo da je izbije do Klipe, koji je pored golmana plasirao loptu u gol. Tri minuta kasnije, Pavlić je dobio još jedan duel sa odbranom Milana ali njegov šut sa 18 metara nije pogodio metu. U 55. minutu, neuhvatljivi Krgin je grubo „pokošen“ u šesnaestercu Milana, ali sudijska pištaljka je ostala nema. Kod gostiju u drugom poluvremenu šanse su prokockali Rivera u dva navrata i Macola u 85. minutu. Pobeda domaćina je bila sasvim zaslužena. Ona je bila plod požrtvovane timske igre čitavog tima“.http://fkvojvodina.com/vesti.php?id=2270&title=milaneze+na+novosadski+nacin

[zlavuk]

FK CRVENA ZVEZDA24.novembar 1946.U desetom prvenstvenom susretu savladali smo sarajevski Željezničar sa 6:1. U goleadi našeg tima učestvovali su dvostruki strelci Rajko Mitić, Kosta Tomašević i Jovan Jezerkić.Ovu ubedljivu pobedu ostvarili su: Lovrić, Kašanin, Petrović, Đajić, Drakulić, Spajić, Tomašević, Mitić, Jezerkić, Drenovac, Šećerov.1956.Rođen je Dragan Miletović, dugogodišnji centarhalf našeg tima i član generacije koja je stigla do finala Kupa UEFA 1979. godine. Na „Marakani“ je proveo sedam sezona, od 1978. do 1985. godine, za to vreme odigrao 176 zvaničnih utakmica i postigao jedan gol, a osvojio je tri titule (1980, 1981, 1984) i dva trofeja Kupa Jugoslavije (1982, 1985).Jedini pogodak Dragana Miletovića u zvaničnim susretima, bio je u prvenstvu protiv vinkovačkog Dinama.1960.Golovima Tome Milićevića i Bore Kostića savladali smo ekipu Odreda u prijateljskom susretu odigranom u Ljubljani.Ovu utakmicu odigrali su: Ćosić, Durković, Tomić, Melić, Zebec, Tasić, Mijušković, Maravić, Toplak, Kostić i Rudinski, a na teren su sa klupe ušli i Vukićević, D. Stojanović i Milićević. 1974.Golovima Dušana Savića i Dragana Džajića sa 2:0 smo savladali ekipu zrenjaninskog Proletera u prvenstvenom susretu odigranom na „Marakani“.Ovu pobedu izvojevali su: O. Petrović, Jelikić (V. Petrović), Jeftić, B. Đorđević, Keri, Radović, Ratković, Stepanović, D. Savić, Antonijević, Džajić.1982.U utakmici protiv pančevačkog Dinama u crveno-belom dresu debitovao je Dejan Joksimović, naš nekadašnji prvotimac i „ol-raund“ igrač. Odigrao je 28 zvaničnih utakmica i postigao tri pogotka, a učestvovao je u osvajanju dve titule prvaka Jugoslavije – 1988. i 1991. godine.

[zlavuk]

FK CRVENA ZVEZDA25.novembar1904.Rođen je Boško Ralić, nekadašnji trener našeg tima, koji je Crvenu zvezdu vodio u sezoni 1953/54. Još značajnije rezultate ostvario je sa mlađim kategorijama našeg kluba, a smatra se jednim od idejnih tvoraca nadaleko čuvene omladinske škole Crvene zvezde.1925.Rođen je Dimitrije-Mita Tadić, naš nekadašnji prvotimac, jedan od najpouzdanijih igrača odbrane u prvoj posleratnoj generaciji našeg kluba. Ponikao je u BSK za koji je igrao pre rata, da bi kasnije postavši igrač Crvene zvezde postao ljubimac publike pošto se kao levi bek odlikovao savršenom tehnikom. Zbog toga je često, tokom utakmica, na sebe uzimao i ulogu kreatora igre. U Zvezdi je proveo sedam godina, od 1948. do 1955. i za to vreme je odigrao 77 zvaničnih susreta u kojima je postigao pet golova. Učestvovao je u osvajanju dve titule prvaka (1951, 1953) i dva trofeja Kupa (1948, 1950). 1964.U prvenstvenoj utakmici protiv Vojvodine u Beogradu u prvom timu Crvene zvezde debitovao je Trifun Mihajlović, čudo od dečaka, igrač zbog koga su na utakmice mlađih kategorija često dolazile na hiljade gledalaca. Publika je u njemu prepoznavala novog Šekularca, pošto je s loptom i čuvarima radio šta je hteo. Vragolasti, oniski majstor odigrao je manje utakmica nego što je njegov talenat zasluživao, pošto je imao sreću ili nesreću da u Zvezdi bude u vreme kad je Miljanić oformio šampionski tim, koji je sve redom pobeđivao i u koji se – teško ulazilo. Zato je popularni Trifke za 12 godina provedenih na „Marakani“ odigrao „samo“ 105 zvaničnih utakmica u kojima je 20 puta bio strelac. Za to vreme učestovovao je u osvajanju po tri titule prvaka države (1968, 1969, 1970) i Kupa (1968, 1970, 1971). Po završetku igračke karijere radio je i kao – novinar Radio Beograda.1984.Jedan od najboljih driblera ikad eks-jugoslovenskog i srpskog fudbala – Miloš Šestić, bio je posebno inspirisan u prvenstvenoj utakmici sa prvoligašem sa Drave. Na „Marakanu“ je stigao Osijek i, logično, bio poražen – 2:1 za Zvezdu, ali ono što svi pamte sa ove utakmice bio je pogodak našeg Šeleta. To je ostalo i u sećanju golmana gostiju Branka Davidovića, s kim se Šestić pre nego što je loptu poslao u mrežu nekoliko puta poigrao, baš kao i sa nervima naših navijača.Inače, drugi pogodak za naš tim postigao je Sulejman Halilović, Trener Gojko Zec bodove je osvojio sa sledećim timom: Ljukovčan, Banković, Krdžević, Miletović, Elzner, Šugar, Šestić, M. Janković (Đ. Milovanović), Halilović, B. Đurovski (M. Krivokapić), Mrkela.

[fkv.com]

Vojvodina je pobedom nad ekipom Crvene zvezde potvrdila osvajanje jesenje titule u sezoni 1965/66. godine. 14. kolo, 12. decembar 1965. Crvena Zvezda - Vojvodina 2:3 (0:3) Stadion Crvene zvezde. Gledalaca: 20.000. Sudija: Tauzes (Ljubljana). Strelci 0:1 Trivić (5), 0:2 Takač (15), 0:3 Takač (36), 1:3 Šekularac (59), 2:3 Kostić (60). CRVENA ZVEZDA: Krivokuća, Milićević, Jeftić, Vratnjan, Durković, Bekić, Džajić (Živković), Škrbić, Milošević, Šekularac, Kostić. VOJVODINA: Pantelić, Radović, Vučinić, Sekereš, Brzić, Nikolić, Takač, Savić, Pavlić, Trivić, Pušibrk. Golove sa utakmice pogledajte ovde- My link

Edited November 25, 2011 by fkv.com

[fkv.com]

Vojvodina je te 1955. godine bila predstavnik Jugoslavije u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju, Srednjoevropskom kupu. Žreb je bio nemilosrdan, u četvrtfinalu protivnik je bio favorit za osvajanje takmičenja, italijanska Roma. U timu Rome igrala su trojica reprezentativaca Azura: Moro, Pandolfini i Gali, reprezentativac Urugvaja Čigija (tadašnje najbolje krilo Evrope), Mađar Njerš i zvezda prelaznog roka u Italiji Đulijano. Đulijano je tog leta prešao iz Torina u Romu za rekordnih 75 miliona lira. Jedan od najskupljih timova Evrope trebao je da odmeri snage sa našom Vojvodinom. Sva ta imena nisu uplašila “Staru damu” jugoslovenskog fudbala i Vojvodina je ubedljivo slavila u prvoj utakmici odigranoj u Novom Sadu sa 4:1. Tog 29. juna 1955. godine, Vojvodina je nastupila u sledećem sastavu: Ristić, Nikolić, Malenčić, Selena, Milovanov, Krstić II, Rajkov, Živković, Roganović, Veslinović, Ivoš, Krstić I. I pored velike pobede u prvom meču, niko nije sumnjao da je Roma idalje apsolutni favorit za prolazak u sledeće kolo takmičenja. Da nesreća bude veća, nekoliko sati pred početak revanš utakmice Krstić I je ležao krevetu, a otečena noga je bila u zavojima. Malenčićevo koleno je bilo beznadežno. Jedina dobra vest je bila da Ivoš i pored povrede može da igra. O ovom meču, nedavno preminuli, Žare Nikoliće je rekao sledeće: “Nikada nisam osećao takvu tremu. Sav sam drhtao, a noge kao da nisu bile moje”. U revanš utakmici, odigranoj 3. jula 1955. godine, na “Olimpiku” pred oko 40.000 gledalaca, Roma je započela meč poput uragana. Domaćin je već u 28. minutu poveo sa 3:0. Do kraja poluvremena Novosađani su se trgli i preko Krstića I smanjili na 3:1. Na početku drugog poluvremena Gali je postigao i četvrti gol, čime je rezultat iz Novog Sada bio poravnan. Svi su očekivali totalni potop Vojvodine. Svi sem Zdravka Rajkova! Rajkov preuzima svu odgovornost na sebe i redom postiže četiri gola za Vojvodinu. Svi golovi su pali posle šuteva sa preko 20 metara, a tri su završili u rašljama nemoćnog golmana Moroa. Rajkov je uputio četiri šuta na gol i sva četiri su završila iza leđa golmana slavne Rome. Svoj četvrti a Vojvodinin peti gol, Rajkov je opisao ovako : “Već smo bili izravnali rezultat na 4:4. Italijani nisu moglio da shvate šta se događa, a mi smo dobili novu snagu i prosto leteli po terenu. Još je ostao jedan minut do kraja utakmice. Od uzbuđenja nisam znao ni ko mi je dodao loptu. Sećam se da sam pojurio u pravcu gola i sa jedno 25 metara “okinuo” punom nogom. Šut je bio jak i lopta je otsela u levom gornjem uglu”. Kada je sudija svirao kraj, igrači Vojvodine su bili zbunjeni. Da li je to zaista pobeda? Da li je moguće? Za trenutak su bili nepomični, kao da je sve utrnulo u njima, a onda su poleteli jedni drugima u zagrljaj. Nikada pobeda nije bila toliko slatka i draga! Vojvodina je tog dana nastupila u sledećem timu: Ristić, Selena, Nikolić, Blanarik, Milovanov, Krstić II, Roganović, Rajkov, Boškov, Ivoš i Krstić I. Ono što ni strašni Hanibal nije uspeo da izvede učinio je Zdravko Rajkov! Rimljani su na svom bunjištu morali da polegnu oružje i kleknu pred “crveno-belom silom” iz Novog Sada. Vojvodina je napravila nečuven rezultatski preokreti pobedila Romu usred Rima sa 4:5. Novosađani su ukupnim rezultatom od 9:5 eliminisali iz daljeg takmičenja predstavnika Italije. Odlična igra i četiri brilijantna gola značila su puno za Rajkova, to je bila prva uspešna igra nakon jednogodišnje pauze koja je bila prouzrokovana divljačkim startom jednog fubalera Partizana. Kada se prisećao ovog meča, Rajkov je rekao :”Kratko vreme pre utakmice sa Romom, promišljao sam da napustim fudbal. Posle nje, promenio sam mišljenje”. Moramo reći na našu ogromnu sreću! Činilo se da od tog dana svi fudbalski putevi vode u Novi Sad. U sledećem kolu protivnik Vojvodine je bila ekipa Kinjižija iz Mađarske, ali to je već neka druga priča.My link