Sta citate?

[slepa živana]

samo da se priključim obožavanju :) i da preporučim predstavu uloga moje porodice... u ateljeu. seka sablić igra dedu

[John Coltrane]

Dejvid Jelop U ime boga...kniga o Papi Jovanu I (Albino Lucani) i njegovoj "vladavini" od samo 33 dana, odnosno o njegovoj smrti kontra zvanicne verzije da je umro od srcanog udara...

[Eidyia]

Iduća investicija - Što je Opus Dei Noama Friedlandera, računam da će to bit smazano u jednom dahu, jako me intrigira tema.

Ispala sam glupa u društvu, ni prvi ni zadnji put - Noam Friedlander je žensko, naime. Čak i na Wiki piše; She is frequntly thought to be the son of Rabbi Albert Friedlander. However, she is, in fact, his daughter.. Knjigu sam kupila, počela s čitanjem, nije loše, dapače. Senzacionalističkog pristupa nema ni u tragovima, zasad se bavi razvojnim putem samog osnivača grupe, iz onog što sam znatiželjno švrljala po knjizi, vidim da se dovodi u pitanje opravdanost mistificiranja dotične organizacije, njihova realna važnost među krugovima moćnika, ambicije, pozamašna novčana moć, istaknuti članovi, etc. Name to google; father John McCloskey. Ono, holy Đizs on d bajsikl. Preobratio bi i šijitskog vođu.A ovo je apsolutni must have, i neće mi bit žao potrošenog centa

[Buck Naked]

Ja sam čuo da su svi ti "i filozofija" zbornici golo govno.U Hrvatskoj su drugovi Jesenski i Turk preveli "Seinfeld i filozofija".http://www.jesenski-turk.hr/?active=knjiga&book=22671

Edited October 7, 2009 by Buck Naked

[Eidyia]

Nemam pojma, ja čula sve suprotno.U najgorem slučaju, bar ću čitat o nečemu što mi je inače gušt gledat, a Seinfeld izdanje sam već mjerkala, umalo kupila, a onda sam na policama skužila South park, pa će to bit probni balUn. Mada, malo me je iznenadila cijena (nisu baš jeftini), ali ajd...A naslovi jesu malo debilni, to da.

[msmodesty]

Luda belgijanka ponovo napada. ista meta - isto odstojanje, knjiga za sat vremena, radnja otkacena a likovi nenormalnisve opet u kadru jednog posve obicnog zivota, jednog obicnog radnika elektrodistribucije u jednom obicnom Parizusa sve teroristom koji ce da otme avion i sruci ga na......e, to je iznenadjenje.Retro naslovna strana je crtica iz romana:

[bradilko]

Ludi carevi michel cazenave & roland auguet

[msmodesty]

Philip Roth.. kao sto rekoh dole - znam tacno sta ce biti fabula-radnje: tezak zivot jevreja u americi 50-ih, tesko detinjstvo i zena-devojka-kurva koja ce da mu upropasti zivoti onda zivot ili odsustvo istog ali opet mizerno i mucno.ali stil uvek lep i citljiv, bez obzira sto je radnja ..mucna i sto covek zna da nema happy end. nikadovde, kao potpuno uzgred prolazi istorijska radnja u jednom kampusu ... dotakao se iste samo na par poseldnjih strana. kao sto se i korejskog rata, koga pominje tokom cele knjige, dotakao samo da bi mogao kasnije da ga upotrebi za radnju... steta...steta. moglo je bolje...

[WTF]

Deon Meyer - Blood Safari, juznoafricki thriller

[Sludge Factory]

Sprem'te se, sprem'te za jos jedno extra karanje:

7. oktobar 2009. Marko Vidojković - Hoću da mi se...Literarni ponos i dika redakcije Playboya Marko Vidojković ovih dana objavljuje svoj šesti roman "Hoću da mi se nešto lepo desi odmah", u izdanju Samizdata B92. Ekskluzivno i pretpremijerno, objavljujemo odlomak iz ove uznemirujuće knjige. Piše: Marko VidojkovićIzvor: magazin "Playboy"

Napolju je dvadeset pet stepeni i sunce, što me vraća u 18. januar 2009, kad sam nedelju popodne proveo s Aždajom. Vratio sam se negde oko tri od ćaleta, s ručka, a Aždaja je trebalo da dođe u četiri. Ah, ta nedelja popodne i te sise nedeljom popodne, nikad se neću naučiti pameti. I, tačno u četiri, eto nje, zvoni na interfon. Nije bila kod mene sedam meseci, pojma nema da interfon ne radi poslednjih šest. Uglavnom, okrenem ja za svaki slučaj deveti kanal na televizoru, to je kamera što snima ulaz, i vidim Aždaju. I u kontrasvetlu i u crno-beloj tehnici bila je prelepa. Aždaja je uvek prelepa, to je jedno od najlepših bića koje sam upoznao. Samo sam rekao „Ajde“, ni dugme nisam pritisnuo, što bih, i ona je ušla. Onda je došla ispred vrata i malo pritiskala zvono, koje ne radi poslednja četiri meseca, pa je onda počela da kuca, a onda sam joj ja otvorio. Odmah se strovalila na crvenu ugaonu garnituru, moj mali jebodrom od eko-kože i prokomentarisala deveti kanal na mom samsungu. „Šta je ovo, špijuniraš ko ti ulazi i izlazi iz zgrade? Ti si kao neka slatka bradata baba, ha ha ha“, kikotala se, a ja sam se trudio da ne skočim na nju, zavučem joj ruke ispod majice (prava aždaja nikad ne nosi brus) i odvalim je od kurca. „Moram. Ova matora veštica iz kućnog saveta uporno ne opravlja interfon. Ni ne sanja da će nečiji ljubomorni tip jednog dana da uleti unutra i pobije pola zgrade jer mene nije našao.“ „Otkud znaš da te nije našao?“, nabacila mi je Aždaja. „Zato što sam mu tad jebao ribu, ali ne kod mene. Možda kod nje. Ili u kolima. Ili...“ Prekinula je moje polukurčenje i polulupetanje tako što mi je opalila čvrgu, a onda mi je naredila na okrenem na National Geographic. „Ajde, brzo, jesmo se dogovorili da ćemo gledati svemirski maraton?“ Zaista smo se dogovorili da ćemo gledati svemirski maraton i ja sam zaista verovao da će se to i desiti. Bio mi je pun kurac natezanja s ribama i igranja igara da bi mi kurac završio u nečijoj pički, završavao je pre ili kasnije, ovako ili onako, u ovoj ili onoj. Sviđala mi se ideja da ću s jednom od njih, eto, da gledam svemirski maraton, iako me uplašilo: a) što je predložila da se vidimo posle toliko vremena i b) što je imala dečka tačno toliko vremena. Naravno, odmah su feromoni počeli da kuljaju, ali odrasli smo ljudi, makar ja, Aždaji jedva da su dvadeset dve godine, mogu da se iskuliram. Neću ja da uništavam veze. Neka ih uništavaju oni koji su u njima. Pomoglo je i to što je ona sa sobom donela i jedan blant i ja sam nam smotao dve masne hedine i mi smo se već posle pet minuta tako naduvali da nismo znali gde su nam dupeta a gde glave. A televizor nam govori da smo nas dvoje u stvari ostaci davno umrlih zvezda. A život nam govori da je to bio i Hitler. Gledamo i ne verujemo. Vetrovi sto puta jači od uragana, istopljeni metal umesto okeana, temperatura sto puta viša od Beograda u julu, tamna materija, tamna energija, Aždaja i THC i ona odjednom sklanja bretelu i preda mnom se ukazuje sisa, jedna od Aždajine prelepe dve, sa svežim pirsingom na bradavici. „Juče sam ga uradila. Kako ti se dopada?“ Sagnuo sam se, liznuo i promrmljao: „Ukusno“. „Hi-hi-hi“, zakikotala se i dodala: „Nije trebalo to da kažeš, mrtva sam gladna.“ Tako je to s aždajama. U pravim trenucima izgovaraju prave stvari. U jednom od očajničkih pokušaja da sebi unormalim život, prethodnog dana sam otišao na Bajloni, pravo u sir halu, prvo kod Dragančeta po sir, a onda na tezgu pored, kod Zlatiborca, po dimljeni ramstek. A onda i do domaćina pored ribarnice, po ljuti domaći ajvar. Sve mi ćale pokazao kad smo jednom zajedno tamo otišli, pošto su mi se drugari žalili da nemaju šta da mezete kad ločemo. Ko bi rekao da ću sve to stući već narednog dana, s Aždajom. * Pošto sam joj prepričao epizodu s Deborom, nekoliko divljih orgijanja koja su potom usledila, izbacio dve ideje o novom romanu u koje ni ja nisam verovao, došlo je i Aždajinih pet minuta. „Meni je u vezi fenomenalno. Obožavam ga.“ Zaista je zvučalo kao da ga obožava. „Seks nam je do jaja. Nikad se nisam tako dobro tucala.“ I to je bilo zaista uverljivo. Ne, bez zajebavanja, zaista jeste. Ali, jebemu lebac! „Sve je to do jaja“, rekao sam, „ali ti znaš šta se dešava kad se dođe ovde. Naročito s našom istorijom. I naravima. I dobro pazi šta pričaš da se ne ujedeš za jezik kroz pola sata.“ „Ne brini, sve je pod kontrolom. Nemam nameru da ga varam. Jednostavno, ne bi imalo smisla.“ Dok smo tako kenjali, ja sam odlučio da ispoštujem svoj osećaj, pa sam ispružio ruku ka njoj i počeo nešto kao da joj motam prstima oko bretela. Nije se bunila. I kako sam počeo da joj zavlačim ruku ispod majice i da je šašoljim po stomaku, tako joj je zazvonio mobilni. „Ej, ljubavi!“, rekla je i pri tom bila zaista srećna što ga čuje. Sklonio sam ruku. Stvarno mi je bilo malo glupo. „Ništa, kod Dragane sam, nešto se smejemo.“ Dragana. Još jedno od mojih ženskih imena iz ženskih telefonskih imenika. „Ne znam, neću još dugo... Šta?! Šta ti je?... Kakav ton, šta se tripuješ?... Alo, ej, ko si ti da meni govoriš kakav mi je ton!?... Ej, nemoj da sereš, znaš, koji ti je kurac!?“ Na moje oči počeli su da se svađaju. Taman sam hteo da odem da pišam da ne slušam to sranje kad mi je Aždaja rekla: „Ladno mi je spustio slušalicu!“ „Ajde nemoj sad da mi glumataš tu. Jasno ti je valjda da je osetio da te izgubio na sekund i odmah je zakukao. Popizdeo bi na tebe kakav god da ti je bio ton.“ Vidojković, javni pravobranilac prevarenih mužjaka, jahao je svojeg belog ata kroz selo prepuno golih devojaka koje su svoje mužjake varale s njim. „Ma svejedno je kreten“, rekla je uvređeno Aždaja, a mene je zaprepastila ta ubitačna kombinacija naivnosti i urođene ženske pokvarenosti, gde se od mene, kao od lokalnog vlasnika nekog tamo kurca, zahtevalo da ga jednostavno smesta kaznimo. Preki sud, tako to ide kod njih. Nas. Njih. Nas. Približio sam joj se i, kako bi rekao moj antiheroj Šestić, beskompromisno je uhvatio za levu sisu, a ona se okrenula ka meni i zašištala: „Nemoj!“ Onda sam ja ruku spustio kroz majicu na stomak, a zatim sam joj se još malo približio i gurnuo joj ruku skroz dole. Najcrnje od svega, bila je poplavljeno kao Dunav u aprilu i ja sve to ljudsko licemerje nisam mogao da podnesem, pa sam izvadio svoje bojno koplje, koje se od samog dodira Aždajinog jezerceta naoštrilo, i spustio joj trenerku, naravno sa sve gaćicama, do kolena. Ono „nemoj“, na koje svi tako brzo zaboravismo, pretvorilo se u ludački pogled, praćen drugom reči: „Ajde!“, zasiktala je, a ja sam joj poslao kao neki upitni pogled, čisto zajebancije radi. A ne zato jer sam se našao u čudu. Prestao sam da se čudim još u proleće, 2006. „Ajde!“, ponovila je malo glasnije i ja sam, sa srednjim prstom zarivenim u nju, levom uzeo jedan od kurtona sa stola, zubima pokidao pakovanje, a onda ga, takođe levom, navukao na kurac-koplje i uleteo svom silinom u najlepšu Aždaju grada Beograda. Nijednom se nismo poljubili, što je valjda trebalo da znači da dečko ipak nije prevaren, a oboje smo znali da će Aždaja od tog momenta početi da se javlja malo češće, da ćemo se sledeći put ljubiti, ali ne i karati, što takođe nije varanje, iako sve to ionako nema nikakve veze jer će sutra Aždaja možda upravo za njega da se uda i da mu rodi decu, koja možda i neće biti njegova, a možda će Aždaja čak i za mene da se uda, ko zna koliko još mogu da poludim, a možda nas sve zajedno sutra zajebe neki zalutali meteor, o kome nam preko televizije nisu pričali, jer čemu bespotrebno dizanje panike i prekasni anarhizam kad ćemo svi sutra da odletimo u pizdu materinu. Bolje da se pravimo kako se ništa ne dešava. Oko osam smo izašli na ulicu i zaprepastili se jer je bilo desetak stepeni, a temperatura se nedeljama pre toga nije dizala iznad nule. Ne može da omane to jedno veče u januaru kad zamiriše proleće. Ne znam kako, ali uvek ga ima. Oboje smo se obradovali tom neverovatnom mirisu koji se odjednom raširio gradom. Tog jutra jedva da je bilo nula stepeni. A te večeri deset. I više od deset. Da voziš kola s otvorenim prozorima i da pevaš, eto toliko je bilo lepo sve to zajedno, taj svemirski maraton, ta klopa, to tucanje bez varanja i to vreme. Odvezao sam Aždaju na Senjak, poljubili smo se u usta i nastavio ka Zemunu. Aždaja je izgubila nevinost sa četrnaest godina, bila je na dopu šest godina i imala je aždaju istetoviranu na listu leve noge. Živela je s majkom u Kozjačkoj, a otac joj je bio neka klošarčina koja je se setila tek kad je celo sranje prošlo. U ovom romanu Aždaja se verovatno više neće pojavljivati. Nastavio sam ka Zemunu, kod Vlaje, mog brata od strica. Brat-drug, u stvari, s kojim sam se viđao nedeljom uveče i kad god su na televiziji neki dobar fudbal, ili rezultati nekih prelomnih izbora. Ne sećam se ničeg što se dešavalo te nedelje uveče kod Vlajka, sećam se samo da sam došao kući oko pola dvanaest, ostavio otvoren prozor i zaspao. Nisam palio televizor. Nisam čak ni buksnu palio. Samo pljas.

:D

[Joshua]

Sprem'te se, sprem'te za jos jedno extra karanje::D

Ideš! Ja baš htela da postavim odlomak, pa da se malo igramo pogadjanja autora

[luba]

Nemam pojma, ja čula sve suprotno.U najgorem slučaju, bar ću čitat o nečemu što mi je inače gušt gledat, a Seinfeld izdanje sam već mjerkala, umalo kupila, a onda sam na policama skužila South park, pa će to bit probni balUn. Mada, malo me je iznenadila cijena (nisu baš jeftini), ali ajd...A naslovi jesu malo debilni, to da.

zabavan je south park, ali primat drzi lost & philosophy. ne znam da li je prevodjeno, ali vredi svake pare.

[gospa buba]

markus chon, beskrajni dani provedeni u smrti

[Sludge Factory]

Ideš! Ja baš htela da postavim odlomak, pa da se malo igramo pogadjanja autora

Meh, bilo bi suvise lako. Suvise je to prepoznatljiv stil i tematika. Plus ovde koristi svoje ime, sam je svoj lik. :D

[spaske]

Završio čitanje "Pobednik je sam" Paula Koelja - strašno traćenje vremena na 300+ stranica. Veoma razočaravajuće. Vidi se da je talenat još uvek tu, ali je knjiga kao celina bled krimi roman.