zaboravio si najvrednijeg od nasih, a i ja sam, pa sam se dosetila: ljuba zivkov. on je vrhunski knjizevnik.

kakva pretenciozna tvrdnja :ovi romkinje baš mnogo sebi dopuštate ponekad

Nikolaidis je prvo novinar-koluminsta, a onda i pisac. što isto važi i za Balšu Brkovića i Ognjena Spahića, kojeg ti toplo preporučujem da nabaviš (tačnije roman Hansenova djeca). Pokušaj da nabaviš zbirku pripovedaka Podgoričke noći. U pitanju je kompilacija naručenih priča čija je jedina zajednička nit da imaju veze sa Podgorocom, a autori o kojima je reč su: Vladimir Arsenijević, Aleksandar Bečanović, Balša Brković, Pavle Goranović, Igor Lasić, Simo Mraović, Andrej Nikolaidis, Dragan Radulović, Ratko Radunović, Ognjen Spahić, Jelena Stanovnik i Marko Vidojković. Tako ćeš moći da napraviš fin presek i poređenje.Od sprskih niko nije spomeuo Igora Marojevića, koji ima već solidan opus. I gde svrstavate Ćiru magičnog? Imam u kućnoj biblioteci i Manchester blues Saše Markovića, no nažalost u toj knjizi meni su najzanimljivije kilometarske fusnote.

Znam za Podgoricke noci, procitao sam neki prikaz (da li u Vremenu ili tako negde). Hvala za preporuke. :)

Theodor W. Adorno - Filozofija nove muzike, teško ide, a moram.

Nikolaidis je prvo novinar-koluminsta, a onda i pisac.

a pa da, kako sam bila glupa, obrazac vazi i ovde: i bobickamojsilovicka i radusinovicka su prvo bile novinarke

A što niko ne pominje Vladimira Tasića (Kiša i hartija, prvi roman, Njuškači jabuka i Matematika i koreni postmoderne misli (ok, poslednje 2 su malo napornije za čitanje))? Niste ga čitali ili vam se nikako ne svidja?Inače reč je o novosadskom matematičaru koji je pokupio pinkle i otišao u Kanadu, gde sad predaje na faksu i piše.U svakom slučaju- preporuka za Kišu i hartiju, ako već niste čitali. Izdavač- Svetovi, NS.Sad proveravajući izdavača videh i da je dobio NIN-ovu nagradu 2004. za najbolji roman.

Evo prikaza Srde iz Danasa:

22/05/2009 20:15PROZA DANAS - Miljenko Jergović, Srda pjeva, u sumrak, na Duhove; Rende, 2009.Privatna nostalgijaAutor: Vladimir ArsenićPisanje (proze) u neku ruku predstavlja oblik nostalgije, jer ma koliko se pisac/spisateljica trudili da izbegnu govor o prošlosti, to prosto, prirodom posla, nije moguće. Svako pisanje podrazumeva određenu distancu prema svom objektu, a svaka vremenska udaljenost podrazumeva neku vrstu nostalgije, ma koliko se trudili da to sakrijemo. U tom smislu, Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, poslednji roman Miljenka Jergovića (Rende, 2009) nije izuzetak, ali ni ne skriva svoju nostalgičnu prirodu, za razliku od nekih drugih romana koji za svoju temu imaju hronotop SFRJ.Ona se, naravno, ne ogleda u prostim izjavama kako je nekada svim narodima, pa i Srbima i Hrvatima, kao onima koji su SFRJ rasturili, bilo bolje u zajedničkoj domovini, već pre svega u onom blago ironičnom, ponekad čak i pokroviteljskom epskom, pripovedačkom, duhu koji vlada ovim romanom. Jer, ako se po nečemu Jergovićev opus izdvaja u savremenom mnogoglasju hrvatske, pa i srbijanske proze, onda to svakako jeste ljubav prema pripovedanju. Ona prosto plavi i nosi pred sobom svaku vrstu isključivosti i besmisla. Tako i u slučaju Srde, i kao romana i kao lika, čija je sudbina samo povod da se zadre u dubinu i širinu jugoslovenskih (hrvatsko-srpskih, možda je ispravnije reći) sukoba i šizmi, ali i da se oni osvetle kroz velik broj različitih sudbina, od kojih je svaka tako tipično ovdašnja i tako poznato tragična.Jergovićevo majstorstvo u kumulativnom pripovedanju, koje je demonstrirao u Srdi, ne može se uporediti ni sa jednim pišućim autorom/autorkom sa ovih područja. Njegove narativne digresije često za cilj imaju autorski komentar, mada se takođe čini da su same sebi dovoljne. Kako bilo, stiče se utisak da je kontrola kojom pripovedač drži konce priče u rukama potpuna. Srda je poput Tristrama šendija, s tom razlikom što je narator strog prema priči i oseća da mora da je dovede do kraja. Upravo to osećanje konačnosti, koje je zajedničko i autoru i čitaocima, kao iskaz, ali i svest o onome što je bilo dok je bilo neke vrste hrvatsko-srpske državne zajednice, obavezalo je Jergovića da roman završi, odnosno da zadrži priču u svojim rukama i da je ne prepusti strastima svojih likova. Zbog toga u narativu i postoji takav suvereni glas pripovedača koji će nam ukazivati dokle je spreman da ide, u koje zabrane neće zalaziti, odnosno na koji će nam način prezentovati epilog.Zamišljena kao vrsta rašomonskog pripovedanja o jednom ubistvu, Srda ipak nije detektivski roman. Čak ni prosede koji Jergović bira ne liči na krimić. Na koncu, sasvim je irelevantno ko je ubio Srdu Kapurovu, a svaki je čitalac voljan da po sopstvenom nahođenju odluči ko je zapravo ubica. U jednakoj meri u kojoj je Srda samo prosjakinja koja pleše na jednoj zagrebačkoj raskrsnici, i njene ubice - ili njen ubica - jeste samo jedan od likova u romanu, u istoj meri važan koliko i ostali. Čak ni pet fokalizatora, oko kojih se vrti pet poglavlja romana i čiji je Srda zajednički imenitelj, nemaju potpuni primat nad ostalim likovima kojima roman obiluje. Svaka, pa i najmanja sudbina, ma koliko ovlašno dotaknuta, važan je činilac u mozaiknoj strukturi znanja i poznanja onoga što bi se nazvalo privatna istorija Jugoslavije 1918-1991, ispričana kroz događaje u Zagrebu i Beogradu u periodu od 1991. do 2005.Zaista se čini, posebno imajući u vidu širinu zahvata kojim se u Srdi kreće kroz istoriju, da roman nije napisao jedan čovek, odnosno da mu je prethodilo ogromno istraživanje. Međutim, pomenuta ironijska distanca, ali i paraliterarna igra sa umetnutim persiflažama autora poput Kiša ili Mana, otkrivaju ukorenjenost Jergovićevog teksta u književnost, a samim tim i u onaj vid ideosinkretičkog mišljenja i kreacije kojim se ova ljudska delatnost razlikuje od svake druge. Jergovićeva Jugoslavija, re-kreirana u Srdi, nalikuje možda mojoj ili vašoj, ali se u istoj meri razlikuje od one koja je stvarno postojala. Zbog toga ovaj roman nije nostalgičan prema Jugoslaviji, već prema onome što je Jugoslavija predstavljala za svakog od čitaoca, ali i za autora, a to se umnogome razlikuje od predstava o bivšoj državi koje u svojim mitemama koriste vladajući establišmenti u Hrvatskoj i Srbiji.Srda pjeva, u sumrak, na Duhove predstavlja događaj u savremenoj južnoslovenskoj književnosti, ne samo zbog toga što svojim čitaocima daruje neponovljivu priliku da saučestvuju u gradnji sveta koji im je istovremeno poznat i nepoznat, već i zbog toga što pokazuje da postoje stvari poput dobrog i duhovitog pripovedanja koje nikada neće izaći iz mode.

Po ovome bih rekao da je ovo negde na tragu Dvora od oraha. Videcemo.

A što niko ne pominje Vladimira Tasića (Kiša i hartija, prvi roman, Njuškači jabuka i Matematika i koreni postmoderne misli (ok, poslednje 2 su malo napornije za čitanje))? Niste ga čitali ili vam se nikako ne svidja?Inače reč je o novosadskom matematičaru koji je pokupio pinkle i otišao u Kanadu, gde sad predaje na faksu i piše.U svakom slučaju- preporuka za Kišu i hartiju, ako već niste čitali. Izdavač- Svetovi, NS.Sad proveravajući izdavača videh i da je dobio NIN-ovu nagradu 2004. za najbolji roman.

Evo čitala sam ja Kišu i hartiju malo pre nego što će biti nagrađena i baš mi bilo drago zbog Tasića.Dodajem još dva romana naših koji su mi se izuzetno dojmili Sudbina i komentari Radoslava Petkovića i Lisičje ludilo Miomira Petrovića. Sledeći Petrovićev roman Staklena prašina, koji mi je dopao šaka, nije ni prineti Ludilu. Toliko mi se nije svideo da nemam više nameru da se bavim delima ovog spisatelja.Od ostalih Petkovićevih dela čitala sam Izveštaj o kugi i nije mi legao kao Sudbina, ali ću ipak dati šansu Savršenom sećanju na smrt. Čitao neko? Utisci?

...ali ću ipak dati šansu Savršenom sećanju na smrt. Čitao neko? Utisci?

Evo, mozda ti ovo bude od koristi. Jeste popboks, al' je debelo pljuvanje po knjizi, pa je zato, kao, interesantno. :)

Evo, mozda ti ovo bude od koristi. Jeste popboks, al' je debelo pljuvanje po knjizi, pa je zato, kao, interesantno. :)

Da. :) Procitala sam i recenziju i ona dva komentara na nju i ne odustajem od namere da pročitam knjigu. Kad, videćemo.Hvala, Sludge.

Da. :) Procitala sam i recenziju i ona dva komentara na nju i ne odustajem od namere da pročitam knjigu. Kad, videćemo.Hvala, Sludge.

Nema na cemu. Ma naravno da ne treba preterano da se obazires na ovo. Postavio sam ti cisto da vidis 1 misljenje o knjizi, posto knjigu nisam citao, pa ti ja ne mogu nista reci o njoj. :)

Evo čitala sam ja Kišu i hartiju (...) Tasića.Dodajem još (...) Sudbina i komentari Radoslava Petkovića

tasic je i ponosni nosilac nagrade narodnih biblioteka srbije za najcitaniju knjigu prenekegodine.sudbina i komentari - jedan vrlo. da, vrlo roman.nisam ispocetka ukacila da mogu da se pominju i stariji novi. evo, onda, preporuka za jedan roman i jednu zbirku prica: velikic, dragan. astragan (1991.); via pula (1988.).poz

citam jednu knjigu sto ne znam ni kako se zove ni ko ju je napisao. javlja mi se da je podnaslov ispovest nezasticenog svedoka i da je lomovo izdanje. neki vathr. ispovest jednog omladinca iz senja koji stasava u ratno vreme kao bokser, zastitar, vojnik na strazi, placeni ubica, varilac,... nije da se nesto oseti, ali je zabavno, ima dobrih fazona, idealna literatura za pred spavanje.

Uzeh ponovo da čitam Dnevnike Andre žida.

Nacuki Ikezava. Kristof Ransmajer.