Sta citate?

[Kampokei]

Procitao Radecki mars, Jozef Rot. Odlicna knjiga, i sve bolja kako odmice. Neki roman smatraju panegirikom KuK monarhiji, ja nisam imao taj utisak. Zanimljive su mi neke faktografske greske, glavni junaci su poreklom Slovenci, a izgleda da Rot nije znao previse o ondasnjoj Sloveniji.

[iDemo]

ipak dakle gojko i stojko ^_^

nego kako nego gojko & stojko

[iDemo]

Procitao Radecki mars, Jozef Rot. Odlicna knjiga, i sve bolja kako odmice. Neki roman smatraju panegirikom KuK monarhiji, ja nisam imao taj utisak. Zanimljive su mi neke faktografske greske, glavni junaci su poreklom Slovenci, a izgleda da Rot nije znao previse o ondasnjoj Sloveniji.

Bash sam danas upoznao neke Slovence - a prababe & pradede Cesi, KuK na kub...

[Gojko & Stojko]

Pa sad, ko ce ga znati, mozda Klanica 5 dolazi u obzir: nisam slucajno iskljucio knjige o WW2 jer pisanje o tom ratu na neki nacin em obavezuje, em cini nezaobilaznim odredjenje prema nacizmu, i moralno i ideolosko, a Vonegut se po tom pitanju nije bas pretrg'o.

Grosman, jeste vrh, i sam sam ga toliko puta bezuspesno citirao ovde  :(, ali Zivot i sudbina definitivno nije vojnicka knjiga o ratu/vojsci iako je verovatno i do sada najveci knjizevni domet glede CCCP i WW2, inace teme koja, sva je prilika, prevazilazi , prerasta literaturu i umetnost uopste.

Mladi lavovi bi bili granicni slucaj, samo da se So nije rasplinuo u pokusaju da paralelno prati vise sudbina glavnih junaka; bledo, bez ijednog upecatljivog lika, mada je to za svoje vreme postena knjiga, barem ukoliko je rec o americkom uglu gledanja na stvari. Obaska sto je o WW2, pa me obavezuje^tm ograda iz prvog pasusa  :).

Sto se Helera tice, ne mozes samo nominalno da budes oficir: ili jesi ili nisi, a ta razlika je bitna za temu koju smo naceli, osim toga Helerovi junaci su vazduhoplovci, sto ce reci da im nedostaje 1 bitan sastojak svake prave i postene knjige o ratu i vojsci uopste - blato.

I takozvani obican vojnik, sraf, dao koji je u svakom trenutku zamenljiv, nadoknadiv i bezimen sa tacke gledista organizacije u ljudskoj civilizaciji i istoriji poznatoj kao vojska.

 

 

Hemingvej je - ratni dopisnik. 

Sto se Urisa i Odsustva do budjenja tice, nisam zadovoljan :D sto ga uopste vidim na bilo kojoj knjizevnoj temi: knjiga je obicna propagandna limunada, da ne kazem nesto gore.

Pisac takodje. 

Nisam pomenuo jos jednu knjigu Dzemsa Dzonsa, inace najozbiljnijeg kandidata za cetvrtog clana: Tanka crvena nit: razlozi, moji naravno, su u tome sto je Dzons preterao sa amerikanizacijom rata, a probleme junaka ucinio prekompleksnim udenuvsi ih na taj nacin i to na silu u nepotrebno psihologiziranje, psihijatrisanje tacnije - tadasnju americku modu i knjizevnu i opstu.

Knjiga jeste doradjenija od prvenca, Od sada do vecnosti, romana koji je knjizevno poprilicno sirov i zanatski falican, ali - nista vise od toga.

 

Srpska trilogija - nije.

Razloge, drzim, nije potrebno posebno navoditi.

 

Da ne bude zabune: podela na vojnicke i oficirske knjige ne mora neposredno da ukljucuje rat i ratno iskustvo.

Radi se, pa recimo o - mirisu.

Svako ko je osetio miris kasarne, vojnicke spavaonice, broda ili zatvora, znace o cemu govorim.

A pisci koji to uspeju da docaraju - uspece da napisu istinsku vojnicku knjigu, knjigu obicnog vojnika.

 

 

Oficir, jebiga.

 

 

Pogledao spisak, nisam ga do sada video: nema knjige od sorte o kojoj govorimo.

BTW, spisak je malo podlegao modernim trendovima, pa tako Konradovom Tajnom agentu, knjizi o terorizmu, daje istaknutije mesto nego nekim drugim Konradovim delima, daleko vrednijim.

Vremena se menjaju, sta se tu moze.

 

 

Edit: karikaturu je nacrtao William Bill Mauldin, jedan od retkih koji je znao  :)

 

Mnoga ograničenja koja sii uveo mi deluju proizvoljno i nekonzistentno, mada mislim da vidim tip knjige do koje ti je stalo i zbog čega je došlo do rakcije s moje strane - ti ovde više vrednuješ knjige o vojsci i vojničkoj organizaciji, činjenica da je knjiga o ratu ti nije na prvom mestu (kažeš da si knjige o II svetskom ratu isključio, a "Od sada do večnosti" se završava američkim početkom II svetskog rata??). S te strane mogu da razumem tvoju kategoričnost u odnosu na tri knjige koje si izdvojio, pri čemu sam ja koristio primere knjiga o ratu koje su pisali uniformisani učesnici u ratu na osnovu svog direktnog iskustva, ali čak i uz ovaj modifikovani kriterijum i uvažavanje tvojih komentara (o samim komentarima kasnije) ne vidim zašto bih isključio Barbisov "Oganj" i Majlerovu "Goli i mrtvi" iz društva Remarkove i Džonsove knjige. (Vojnovičev "Život i priključenija" sam i sam isključio iz poređenja jer Vojnovič svoje vreme u uniformi nije proveo u ratu, iako njegov humor smatram superiornim u odnosu na Hašekov, naveo me je da se mator smejem naglas u vozu).

 

Konkretno oko komentara - što se literarne vrednosti tiče, ja sam "Odsustvo do buđenja" u Srbiji u hrvastkosrpskom prevodu čitao mlad, pre nekih tridesetak i kusur godina, pre nego što sam išao u JNA, a isto tako i "Od sada do večnosti", "Goli i mrtvi", "Mladi lavovi", pa i "Doživljaji dobrog vojaka Švejka" (nekakva koincidencija je da su sve u hrvatskosrpskom prevodu), tako da mi je slabost literarnog dometa originalnog Urisovog engleskog u odnosu na Džonsa, a posebno na Majlera izmakla. Za to vreme mi je iskrenost bila sasvim dobra (vremenom sam neke pesmice iz njegovog drila prepoznavao u filmovima, recimo kod Kjubrika), prihvatam da ni ja vremenom nisam dobio poriv da se dohvatim drugih Urisovih dela po kojima je poznatiji. Što se Šoa tiče, nakon dosta godina sam čitao gomilu njegovih priča u originalu, i tvrdim da je izvanredan pisac koga ljudi obično preskaču na osnovu kasnijih romana, plus sam siguran da je nešto od njega (iz priče "Green nude") pokupio i Danilo Kiš, mislim da sam jednom video da je u svojo biblioteci imao neke Šoove priče. Što se tiče životnog iskustva, siguran sam da bih nakon vremena provedenog u JNA sve ove knjige drugačije čitao, a naročito posle svih ratova u ex YU. Na osnovu ličnog JNA iskustva bih tvom spisku dodao (u saglasnosti sa mojom modifikacijom tvog vojničkog kriterijuma) još jednu čehoslovačku knjigu - "Oklopni bataljon" Škvoreckog.

 

Što se "Od sada do večnosti" tiče, poredio bih ljubavni odnos sa vojskom Roberta E. Lee Prewitta sa odnosom Denisa Rodmana prema NBA - i pored očiglednih sukoba sa nametnutim pravilima rigidne organizacije, izuzetni pojedinac je odličan poznavalac i poštovalac suštine organizacije i pored svega zaljubljenik u tu organizaciju koja ga melje i uništava (za poređenje pogledati "Loš koliko to hoću"). Što se jezika i literarne vrednosti tiče, iako sam zapamtio ""Goli i mrtvi" kao najlepše napisanu od ove četiri američke knjige, izgleda da je javnost (kritika) smatra za sličan nivo sa Džonsovom knjigom.

 

Ernest Hemingvej je, pre nego što je bio ratni izveštač iz Španskog građanskog i II svetskog rata, bio običan vojinik u uniformi u I svetskom ratu, i bar jedan roman je napisao na direktnom osnovu tog iskustva. Usput, i Vasilij Grosman je bio ratni dopisnik.

 

E da, izgleda da se nismo razumeli - pitao sam te da navedeš nekoliko knjiga o ratu koje su, kako kažeš, pisali oficiri za oficire, i da li je "Srpska trilogija" takva knjiga, Poručnik Vasić je pomenuo dva oficira, poručnika Vasića i Jingera.

 

Što se tvog isključivanja Helera tiče - OK, ima nekog smisla, ali i dalje je to subverzivna priča dostojna Čonkina ili Švejka u američkim okvirima. S tim u vezi, povratak na topik, "The True tales of American Life" - zbirka priča iz života slušalaca američkog NPR koju je priredio Pol Oster. Par priča iz vojske/rata (posebno jedna iz Trsta neposredno posle II svetskog rata) su čist Heler/M.A.S.H. iz života

 

 

 

Share & Enjoy

[Hippie]

oho... dobrodosao 

[John Coltrane]

 

Taze pazario.

 

 

Sent from my iPhone using Tapatalk

[Filozof manijak]

Rodžer Zelazni - Stvorenja svetlosti i tame.

 

 

Predivno.

[ultra plasticni]

[namenski]

Mnoga ograničenja koja sii uveo mi deluju proizvoljno i nekonzistentno, mada mislim da vidim tip knjige do koje ti je stalo i zbog čega je došlo do rakcije s moje strane - ti ovde više vrednuješ knjige o vojsci i vojničkoj organizaciji, činjenica da je knjiga o ratu ti nije na prvom mestu (kažeš da si knjige o II svetskom ratu isključio, a "Od sada do večnosti" se završava američkim početkom II svetskog rata??). S te strane mogu da razumem tvoju kategoričnost u odnosu na tri knjige koje si izdvojio, pri čemu sam ja koristio primere knjiga o ratu koje su pisali uniformisani učesnici u ratu na osnovu svog direktnog iskustva, ali čak i uz ovaj modifikovani kriterijum i uvažavanje tvojih komentara (o samim komentarima kasnije) ne vidim zašto bih isključio Barbisov "Oganj" i Majlerovu "Goli i mrtvi" iz društva Remarkove i Džonsove knjige. (Vojnovičev "Život i priključenija" sam i sam isključio iz poređenja jer Vojnovič svoje vreme u uniformi nije proveo u ratu, iako njegov humor smatram superiornim u odnosu na Hašekov, naveo me je da se mator smejem naglas u vozu).

 

Konkretno oko komentara - što se literarne vrednosti tiče, ja sam "Odsustvo do buđenja" u Srbiji u hrvastkosrpskom prevodu čitao mlad, pre nekih tridesetak i kusur godina, pre nego što sam išao u JNA, a isto tako i "Od sada do večnosti", "Goli i mrtvi", "Mladi lavovi", pa i "Doživljaji dobrog vojaka Švejka" (nekakva koincidencija je da su sve u hrvatskosrpskom prevodu), tako da mi je slabost literarnog dometa originalnog Urisovog engleskog u odnosu na Džonsa, a posebno na Majlera izmakla. Za to vreme mi je iskrenost bila sasvim dobra (vremenom sam neke pesmice iz njegovog drila prepoznavao u filmovima, recimo kod Kjubrika), prihvatam da ni ja vremenom nisam dobio poriv da se dohvatim drugih Urisovih dela po kojima je poznatiji. Što se Šoa tiče, nakon dosta godina sam čitao gomilu njegovih priča u originalu, i tvrdim da je izvanredan pisac koga ljudi obično preskaču na osnovu kasnijih romana, plus sam siguran da je nešto od njega (iz priče "Green nude") pokupio i Danilo Kiš, mislim da sam jednom video da je u svojo biblioteci imao neke Šoove priče. Što se tiče životnog iskustva, siguran sam da bih nakon vremena provedenog u JNA sve ove knjige drugačije čitao, a naročito posle svih ratova u ex YU. Na osnovu ličnog JNA iskustva bih tvom spisku dodao (u saglasnosti sa mojom modifikacijom tvog vojničkog kriterijuma) još jednu čehoslovačku knjigu - "Oklopni bataljon" Škvoreckog.

 

Što se "Od sada do večnosti" tiče, poredio bih ljubavni odnos sa vojskom Roberta E. Lee Prewitta sa odnosom Denisa Rodmana prema NBA - i pored očiglednih sukoba sa nametnutim pravilima rigidne organizacije, izuzetni pojedinac je odličan poznavalac i poštovalac suštine organizacije i pored svega zaljubljenik u tu organizaciju koja ga melje i uništava (za poređenje pogledati "Loš koliko to hoću"). Što se jezika i literarne vrednosti tiče, iako sam zapamtio ""Goli i mrtvi" kao najlepše napisanu od ove četiri američke knjige, izgleda da je javnost (kritika) smatra za sličan nivo sa Džonsovom knjigom.

 

Ernest Hemingvej je, pre nego što je bio ratni izveštač iz Španskog građanskog i II svetskog rata, bio običan vojinik u uniformi u I svetskom ratu, i bar jedan roman je napisao na direktnom osnovu tog iskustva. Usput, i Vasilij Grosman je bio ratni dopisnik.

 

E da, izgleda da se nismo razumeli - pitao sam te da navedeš nekoliko knjiga o ratu koje su, kako kažeš, pisali oficiri za oficire, i da li je "Srpska trilogija" takva knjiga, Poručnik Vasić je pomenuo dva oficira, poručnika Vasića i Jingera.

 

Što se tvog isključivanja Helera tiče - OK, ima nekog smisla, ali i dalje je to subverzivna priča dostojna Čonkina ili Švejka u američkim okvirima. S tim u vezi, povratak na topik, "The True tales of American Life" - zbirka priča iz života slušalaca američkog NPR koju je priredio Pol Oster. Par priča iz vojske/rata (posebno jedna iz Trsta neposredno posle II svetskog rata) su čist Heler/M.A.S.H. iz života

 

U boldovanom lezi nesporazum: u pravu si, prica ovde je pocela oko Svejka, a ja sam naglasio deo koji se odnosi na vojsku kao instituciju, pre i iznad svega idiotizam vojske u takozvana mirna vremena i istorijski uslovljeno razumevanje stanovnika srednje i istocne Evrope za pojave kakav su sluzenje obaveznog vojnog roka i ostale specijalitete u svakom slucaju teze razumljive angloamerickom mentalitetu.

I - a to vazi za sve vojske, od kako je sveta i veka - mehanizam skoro pa apsolutnog ponistavanja individue, njenu zamenljivost, ono sto sam nazvao sraf- efektom.

Sa te tacke gledista sam pomenuo 3 knjige sa kojima smo poceli pricu; Skvoreckog koga si pomenuo, zaobisao sam zato sto je jednu odlicnu knjigu sa osvrtom na socrealisticke post-WW2 vojske i njihovo isprazno parolasenje, zeznuo pred kraj preteranjim insistiranjem na jadu i bedi intelektualaca u vojsci i neuspesnom referisanju na Haseka.

Knjige o ratu su nesto drugo i cenim da nema spora oko toga da njihova procena/ocena zavisi od ukusa, iskustva citaoca, itd, itd...

Da ne duzim previse, ne po vaznosti:

- jeste i Grosman reporter, ali ja nikako ne bih uporedjivao njegovo dopisnistvo sa Hemingvejevim;

- ne dam Haseka, Vojnovic mi ne lezi, mislim da mu je humor malo previse na neki nacin skoro pa nasilan, izvestacen, ko ce ga znati mozda je do takozvanog senzibiliteta;

- Poredjenje Dzonsa i Majlera: meni je Dzons prirodniji, iskreniji: mozda tome u prilog govori i cinjenica da je kao pisac prakticno izgoreo sa svojom prvom knjigom, mislim na Od sada do vecnosti, mada mislim da je Tanka crvena linija vredna paznje i inace, a i u kontekstu u kome govorimo ovde.

- Mislim da je preterano/nategnuto tvoje poredjenje Rodmana/NBA i Vojske Sjedinjenih drzava: Pruitova 'ljubav' prema vojsci je direktan nastavak jedne velike americke tradicije, Wobbly-ja, Ralpha Chaplina, Bila Hejvuda, Dzeka Londona, itd, itd; na neki nacin Dzons je kraj price o toj Americi, Majler je pocetak price o jednoj drugoj, novoj, post-WW2 Americi. Mozda je to i razlog uspeha ovog potonjeg, i razlog nestajanja Dzonsa kao pisca.

- O Urisu zaista ne vredi trositi reci, proveri i sam uostalom.

- Za Soa - cista 10: da nije (uslovno) uprskao pred kraj, rafalnim serijalima tipa Bogatas i siromah, inace sasvim OK knjigama... Za njegov Night work  (par sati ciste zabave) moja licna cista 10, a The Troubled Air je jedna od knjiga o Makartijevoj eri koju obavezno treba procitati. Sto se rata i vojske tice, on je ipak rat presedeo kao vec poprilicno dobro upisan holivudski scenarist.

- interesantna je tvoja napomena o prevodima: cudna je i mozda vredna price cinjenica da su svi 'zapadni' prevodi dolazili iz Hrvatske, odnosno tamosnjih izdavaca: bukvalno, ovako na brzinu, ne mogu da setim ni jednog jedinog srpskog izdanja nekog od pisaca koje pominjemo, mislim naravno na period SFRJ.

 

Da ne bude zabune, rat i vojska nemaju nista zajednicko, ma koliko to paradoksalno zvucalo: (na)oruzane snage, licemernom mimikrijom negde zvane i odbrambene sa sve ministarstvima odbrane. Jbt, da je neko bar bio dovoljno blesav da svoje ministarstvo vojno nazove ministarstvo napada ili agresije...

Ali: nekoliko odlicnih mozgova na vrhu fragmentizovali su citav rad pod pretpostavkom da ce manje – vise budale biti odgovorne za svaki pojedinacni fragment. Ova pretpostavka je prilicno tacna u mirno doba. Saka obdarenih ili nuzdom nateranih decaka koji ulaze u vojsku s dalekim ciljem da postanu generali/admirali uspevaju u tome zato sto nema konkurencije. Sto se ostalih – barem kada je o takozvanim modernim drustvima rec – vojska je trecerazredna karijera za trecerazredne ljude, koja pruza neku vrstu oskudne obezbedjenosti kao naknadu za 20-30-40 godina robije.

E, sad dolaze rat ili revolucija (ovo dvoje nekako ne mogu jedno bez drugog), i kako je rat previse ozbiljna stvar da bi ga se prepustilo vojnicima – kako rece Klemanso – obdareni ili naprosto strucno osposobljeni civili preplave vojsku. Nije nikakvo cudo da njima treba nekoliko nedelja da savladaju ono sto oni polukreteni s mukom savladjuju tek za nekoliko godina…Bilo da se radi o sifrovanju, inzenjeriji ili artiljeriji – naci cete da je sve unapred utanaceno do te mere da bi se i obilazeci zavode za umobolne moralo dobrano da pomuci ne bi li se naslo nekoga ko to ne moze da savlada.

Vojska je majstorski plan koji su izradili geniji da bi ga izvrsavali idioti.

Ako se nadjes u vojsci, jedino mozes dobro da radis ako se pravis da si idiot. Sve racionalne precice, sve ustede i promene koje nalaze obican zdrav razum i koje ti sopstvena – ne nuzno posebno visoka inteligencija – predlaze, to su greske. Uci se da ih potiskujes i stalno sebe pitaj: ‘Kako bih ovo radio da sam budala?’. Suzbij svoj duh i primoraj ga da puze – samo tako nikada neces pogresiti je pravilo na kome se temelje mirnodopske vojske bez razlike, od poslednjeg vojnika do generala.

 

Kada dodje stani-pani, tada od narednika, slosera, nesvrsenih studenata, ucitelja ili apotekarskih pomocnika postaju marsali, mali siromasni i gladni porucnici se uspinju do carskog prestola, tako da na svetu ipak postoje samo 3 (i slovima TRI) knjige koje se bave obicnim vojnikom, vojnicke knjige:

 

1. Jaroslav Hasek: Dobri vojnik Svejk (Biblija kada je ova problematika u pitanju)

2. James Jones: Od sada do vecnosti

3. Erih Marija Remark: Na zapadu nista novo.

 

Sve ostalo pisali su oficiri i za - kao sto rekoh - za oficire.

 

Vojsku i onu cuvenu vojnicku masu, meso, opisao jos nije niko, a verujem i da nece: ljudska bica stavljena u jednu od najneprirodnijih situacija u kojima moze da se nadje ljudsko bice.

U se, na se i podase nisu bas teme kojima se takozvana velika literatura rado bavi, oficiri previse masu zastavama i patriotskim parolama, iz dupeta u glavu im obicno dodje tek posle rata, a opisati miris kasarne, zatvora i trgovackog broda, osim pomenute trojice jos nije niko koliko ja znam, naravno.

[iDemo]

Apsolutni favorit. Bezrezervna preporuka...

[Parsons]

 

ovo sto sam do sada procitao, otprilike jedna trecina, je 10/10

[porucnik vasic]

U boldovanom lezi nesporazum: u pravu si, prica ovde je pocela oko Svejka, a ja sam naglasio deo koji se odnosi na vojsku kao instituciju, pre i iznad svega idiotizam vojske u takozvana mirna vremena i istorijski uslovljeno razumevanje stanovnika srednje i istocne Evrope za pojave kakav su sluzenje obaveznog vojnog roka i ostale specijalitete u svakom slucaju teze razumljive angloamerickom mentalitetu.

I - a to vazi za sve vojske, od kako je sveta i veka - mehanizam skoro pa apsolutnog ponistavanja individue, njenu zamenljivost, ono sto sam nazvao sraf- efektom.

Sa te tacke gledista sam pomenuo 3 knjige sa kojima smo poceli pricu; Skvoreckog koga si pomenuo, zaobisao sam zato sto je jednu odlicnu knjigu sa osvrtom na socrealisticke post-WW2 vojske i njihovo isprazno parolasenje, zeznuo pred kraj preteranjim insistiranjem na jadu i bedi intelektualaca u vojsci i neuspesnom referisanju na Haseka.

Knjige o ratu su nesto drugo i cenim da nema spora oko toga da njihova procena/ocena zavisi od ukusa, iskustva citaoca, itd, itd...

Da ne duzim previse, ne po vaznosti:

- jeste i Grosman reporter, ali ja nikako ne bih uporedjivao njegovo dopisnistvo sa Hemingvejevim;

- ne dam Haseka, Vojnovic mi ne lezi, mislim da mu je humor malo previse na neki nacin skoro pa nasilan, izvestacen, ko ce ga znati mozda je do takozvanog senzibiliteta;

- Poredjenje Dzonsa i Majlera: meni je Dzons prirodniji, iskreniji: mozda tome u prilog govori i cinjenica da je kao pisac prakticno izgoreo sa svojom prvom knjigom, mislim na Od sada do vecnosti, mada mislim da je Tanka crvena linija vredna paznje i inace, a i u kontekstu u kome govorimo ovde.

- Mislim da je preterano/nategnuto tvoje poredjenje Rodmana/NBA i Vojske Sjedinjenih drzava: Pruitova 'ljubav' prema vojsci je direktan nastavak jedne velike americke tradicije, Wobbly-ja, Ralpha Chaplina, Bila Hejvuda, Dzeka Londona, itd, itd; na neki nacin Dzons je kraj price o toj Americi, Majler je pocetak price o jednoj drugoj, novoj, post-WW2 Americi. Mozda je to i razlog uspeha ovog potonjeg, i razlog nestajanja Dzonsa kao pisca.

- O Urisu zaista ne vredi trositi reci, proveri i sam uostalom.

- Za Soa - cista 10: da nije (uslovno) uprskao pred kraj, rafalnim serijalima tipa Bogatas i siromah, inace sasvim OK knjigama... Za njegov Night work  (par sati ciste zabave) moja licna cista 10, a The Troubled Air je jedna od knjiga o Makartijevoj eri koju obavezno treba procitati. Sto se rata i vojske tice, on je ipak rat presedeo kao vec poprilicno dobro upisan holivudski scenarist.

- interesantna je tvoja napomena o prevodima: cudna je i mozda vredna price cinjenica da su svi 'zapadni' prevodi dolazili iz Hrvatske, odnosno tamosnjih izdavaca: bukvalno, ovako na brzinu, ne mogu da setim ni jednog jedinog srpskog izdanja nekog od pisaca koje pominjemo, mislim naravno na period SFRJ.

 

Da ne bude zabune, rat i vojska nemaju nista zajednicko, ma koliko to paradoksalno zvucalo: (na)oruzane snage, licemernom mimikrijom negde zvane i odbrambene sa sve ministarstvima odbrane. Jbt, da je neko bar bio dovoljno blesav da svoje ministarstvo vojno nazove ministarstvo napada ili agresije...

Ali: nekoliko odlicnih mozgova na vrhu fragmentizovali su citav rad pod pretpostavkom da ce manje – vise budale biti odgovorne za svaki pojedinacni fragment. Ova pretpostavka je prilicno tacna u mirno doba. Saka obdarenih ili nuzdom nateranih decaka koji ulaze u vojsku s dalekim ciljem da postanu generali/admirali uspevaju u tome zato sto nema konkurencije. Sto se ostalih – barem kada je o takozvanim modernim drustvima rec – vojska je trecerazredna karijera za trecerazredne ljude, koja pruza neku vrstu oskudne obezbedjenosti kao naknadu za 20-30-40 godina robije.

E, sad dolaze rat ili revolucija (ovo dvoje nekako ne mogu jedno bez drugog), i kako je rat previse ozbiljna stvar da bi ga se prepustilo vojnicima – kako rece Klemanso – obdareni ili naprosto strucno osposobljeni civili preplave vojsku. Nije nikakvo cudo da njima treba nekoliko nedelja da savladaju ono sto oni polukreteni s mukom savladjuju tek za nekoliko godina…Bilo da se radi o sifrovanju, inzenjeriji ili artiljeriji – naci cete da je sve unapred utanaceno do te mere da bi se i obilazeci zavode za umobolne moralo dobrano da pomuci ne bi li se naslo nekoga ko to ne moze da savlada.

Vojska je majstorski plan koji su izradili geniji da bi ga izvrsavali idioti.

Ako se nadjes u vojsci, jedino mozes dobro da radis ako se pravis da si idiot. Sve racionalne precice, sve ustede i promene koje nalaze obican zdrav razum i koje ti sopstvena – ne nuzno posebno visoka inteligencija – predlaze, to su greske. Uci se da ih potiskujes i stalno sebe pitaj: ‘Kako bih ovo radio da sam budala?’. Suzbij svoj duh i primoraj ga da puze – samo tako nikada neces pogresiti je pravilo na kome se temelje mirnodopske vojske bez razlike, od poslednjeg vojnika do generala.

 

Kada dodje stani-pani, tada od narednika, slosera, nesvrsenih studenata, ucitelja ili apotekarskih pomocnika postaju marsali, mali siromasni i gladni porucnici se uspinju do carskog prestola, tako da na svetu ipak postoje samo 3 (i slovima TRI) knjige koje se bave obicnim vojnikom, vojnicke knjige:

 

1. Jaroslav Hasek: Dobri vojnik Svejk (Biblija kada je ova problematika u pitanju)

2. James Jones: Od sada do vecnosti

3. Erih Marija Remark: Na zapadu nista novo.

 

Sve ostalo pisali su oficiri i za - kao sto rekoh - za oficire.

 

Vojsku i onu cuvenu vojnicku masu, meso, opisao jos nije niko, a verujem i da nece: ljudska bica stavljena u jednu od najneprirodnijih situacija u kojima moze da se nadje ljudsko bice.

U se, na se i podase nisu bas teme kojima se takozvana velika literatura rado bavi, oficiri previse masu zastavama i patriotskim parolama, iz dupeta u glavu im obicno dodje tek posle rata, a opisati miris kasarne, zatvora i trgovackog broda, osim pomenute trojice jos nije niko koliko ja znam, naravno.

Ти имаш борбено искуство?

[ravena]

postoji li sajt sa najcitanijim romanima na engleskom, hrvatskom ili srpskom?

[neko iz komsiluka]

Apsolutna preporuka

[ravena]

lepo je to.

ali, mogao bi neko i da mi odgovori.

unapred zahvalan :)