Sta citate?

[Прслин]

Ima nešto da valja od novijih Rusa? Peljevin, neko drugi?

Пељевин је безвезе, страшно прецењен и шупаљ, отприлике као Бегбеде у Француској, с тим да Бегбеде има бар један занимљив роман, а овај ни толико. Захар Прилепин, са друге стране, је вероватно новији Рус кога тражиш јер има аутентичност која Пељевину толико мањка.

 

Испоставило се јако забавно што сам себи за свгуст оставио по једну књигу из следећих категорија: добијена као поклон, потенцијални филм, форумска препорука, омиљени писац.

 

Поклон је Акуњинов "Азазел". О, каква забава! Не толико због заплета који је релативно танак и самим тим предвидљив колико због увида у путеве путиновске пропаганде која је пендреке и гласан разглас позног социјализма заменила сладуњавом поп културом жанровске књижевности. Све је ту: добри, нежни и исправни полицајац без мане и страха, руска душа™ (касте, нихилизам, алкохолизам и коцка), подли Енглези, комплекси ниже и више вредности у смртоносном загрљају тако карактеристичном за сваку провинцијску империју (па и српску, што нам олакшава идентификацију)... Препорука због духа нововремена.

 

Књига филм је Кормак Макарти, "Сви ти лепи коњи". Снимљен је и филм, али га нисам гледао, а књигу сам изабрао јер ми је један од дражих писаца. "Крвави меридијан" је много боља књига, или бар делује да је у некој вишој категорији, али ово је прецизно, паметно, вешто. Ако мора поређење, а не мора него волим, ово су америчке "Када су цветале тикве", па колико је Тексас већи од Дорћола, толико је и ово значајније у светским размерама. Топла препорука.

 

Форумска препорука је Клаус Уве Кнаусгард "Моја борба". Јебем му мамицу досадну џиберску небитну солипсистичко натуралистичко албахаријевско скрибоманску. Неподношљиво. Свако је данас писац. Пу!

 

Уелбек је тај омиљени писац, а роман је "Могућност острва". Дуго сам тражио ову књигу, давно је распродата, на Лимунду ми је измакла за прошли Божић, али је скоро поново објављена и - ето. Нема са Уелбеком грешке, осим оне суштинске која је уграђена у њега депресијом и католичанством, а то је да нема наде и да смо за то сами криви. Али то што се не слажем са његовим закључком не значи да не могу да уживам у његовом хаусовском дијагностиковању Запада. Најтоплија препорука.

 

А у септембру - Нејтан Дрејк колекшн. :)

[garcia]

volim kad se prslin raspise na knjizevnosti 

[Hamlet Strašni]

Hm. Ako je propaganda dobar policajac, kako objasniti dalji razvoj lika. Plus, koliko se sećam Akunjin je veliki kritičar Putina.

 

Послато са SM-G900F уз помоћ Тапатока

[Прслин]

Акуњин је ваљда Грузијац, тако да тешко може да буде љубитељ Путина. Такође, Азазел је написан пре него што је Путин дошао на власт па Фандорин, главни јунак серијала, није могао да буде заснован на Путину, што нас доводи до Слободана Милошевића, о чему ћу нешто касније.

 

Комбинација та два податка теби дају за право. Али, у преокрету достојном његових заплета, Акуњинов серијал је дуго био потпуно незапажен и постаје популаран тек десет година након првог издања, баш у освит - руско грузијског рата.

 

Дакле, није Фандорин књижевна представа Путина, већ отелотворење платоновског идеала савршеног Руса, ибер мужика за сва времена. Што нас доводи до већ споменутог Слободана Милошевића, јунака "Дечка који обећава", промашеног и несрећног малограђанина и ултимативног лузера, који једнако успешно уметничком интуицијом апострофира једног другог диктатора.

 

Наше је само да се одлучимо да ли ћемо веровати у синхроницитет и поново ставити Јунга на списак оних које ваља опет прочитати или поштовати ауторски гениј и читати даље да видимо шта се догодило када је и аутор освестио импликације или ћемо веровати да је КГБ на сличан начин као Акуњин профилисао свог идеалног кандидата али не за јунака крими романа већ за цара Нове Русије и као Азазелово сироче га гурнуо фрегати на пут (односно као возача волонтера у кабинет градоначелнице Санкт Петербурга).

 

Што се мене тиче, ја бирам и једно и друго и треће. :)

[Hamlet Strašni]

Вперед Империя!

 

Послато са SM-G900F уз помоћ Тапатока

[belch]

Уелбек је тај омиљени писац, а роман је "Могућност острва". Дуго сам тражио ову књигу, давно је распродата, на Лимунду ми је измакла за прошли Божић, али је скоро поново објављена и - ето. Нема са Уелбеком грешке, осим оне суштинске која је уграђена у њега депресијом и католичанством, а то је да нема наде и да смо за то сами криви. Али то што се не слажем са његовим закључком не значи да не могу да уживам у његовом хаусовском дијагностиковању Запада. Најтоплија препорука.

Moja kopija ostala kod drugarice s kojom sam prestala da se družim :(

Jel si čitao pokoravanje i platformu i kakvi su ti utisci ako jesi?

[Прслин]

"Платформа" ми је вероватно најмање драга јер је у њој целу сцену препустио мени најмање занимљивом делу његових сталних тема, сексуалности. Баш зато је препоручујем свима у чији књижевни укус не верујем превише, а желим да их навучем на Уелбека. :) Једино у њој Уелбек има делове који су једноставно предуги, нарочито у првом делу књиге. Али, будући да се у том првом делу бави најиспразнијом доколицом, чак и то има смисла иако је мало превише концептуално за мој укус. Друга половина је много боља.

 

"Покоравање" је комбинација одличног књижевног маркетинга и подилажења што тренутку, што публици (на начин који врло детаљно излаже баш у "Могућности острва" ), али и нечега чега никада раније није било: одређене дозе симпатије према исламу. На моменте ми је деловао као матори нациста који почиње да се пали на Совјете када види како ефикасно стрељају његове партијске саборце у окупираном Берлину. Чак сам помислуо и да се после "Покоравања" не бих зачудио ни да се он покори, али онда сам се сетио колико је добар писац и да Уелбек није саопштио неку своју нову филозофију, већ ме је убедио у свог јунака и његову мотивацију. Према томе, одлична књига. Њу, пак, препоручујем у пакету са његовим есејима о Лавкрафту: бестселер са хипстерском оф-стрим књижевном анализом опскурног аутора хорора. Смијешани, најлакше се пију.

 

Мој апсолутни фаворит су, наравно, "Елементарне честице". Друго место "Мапа и територија" јер има неких делова који су чист филм на папиру. Можда јер се у тој књизи бави сликама и фотографијама. Ма, геније.

Edited August 28, 2015 by Прслин

[koksy]

 

"Платформа" ми је вероватно најмање драга јер је у њој целу сцену препустио мени најмање занимљивом делу његових сталних тема, сексуалности. Баш зато је препоручујем свима у чији књижевни укус не верујем превише, а желим да их навучем на Уелбека. :) Једино у њој Уелбек има делове који су једноставно предуги, нарочито у првом делу књиге.

 

da.

mislim, meni karanje u početku bilo zanimljivo al je posle već udavio i mestimično sam imao utisak da šara po kategorijama nekog porno-sajta ciljajući koju bi nepodopštinu sad turio u knjigu.

dodatni problem sam imao zbog činjenice da sam znao za glavni hrkljuš koji će se desiti (pročitao negde zaplet, a nisam imao nameru) a koji je, naravno, došao na samom kraju. 

generalno, ja nisam nezadovoljan tom knjigom ali mislim da je uz izvesne redukcije imala sasvim lep potencijal da bude vrhunsko štivo.

[belch]

Vidiš, ja sam baš uživala u sporosti prvog dela. jer sam predosećala da će biti neka drama na kraju pa mi je bilo utešno što još do toga nisam došla. 

Karta i teritorija mi je najslabiji, a elementarne čestice nisam ni pročitala do kraja. Ne pamtim više zašto, mogla bih da ispravim to 

A mogućnost ostrva mi je jedan od omiljenih romana svih vremena. 

[Hamlet Strašni]

Jelte, jel čitao neko nešto od domaćeg autora Ratka Adamovića i ako jeste šta mislite o njegovim knjigama?

[porucnik vasic]

Акуњин је ваљда Грузијац, тако да тешко може да буде љубитељ Путина. Такође, Азазел је написан пре него што је Путин дошао на власт па Фандорин, главни јунак серијала, није могао да буде заснован на Путину, што нас доводи до Слободана Милошевића, о чему ћу нешто касније.

 

Комбинација та два податка теби дају за право. Али, у преокрету достојном његових заплета, Акуњинов серијал је дуго био потпуно незапажен и постаје популаран тек десет година након првог издања, баш у освит - руско грузијског рата.

 

Дакле, није Фандорин књижевна представа Путина, већ отелотворење платоновског идеала савршеног Руса, ибер мужика за сва времена. Што нас доводи до већ споменутог Слободана Милошевића, јунака "Дечка који обећава", промашеног и несрећног малограђанина и ултимативног лузера, који једнако успешно уметничком интуицијом апострофира једног другог диктатора.

 

Наше је само да се одлучимо да ли ћемо веровати у синхроницитет и поново ставити Јунга на списак оних које ваља опет прочитати или поштовати ауторски гениј и читати даље да видимо шта се догодило када је и аутор освестио импликације или ћемо веровати да је КГБ на сличан начин као Акуњин профилисао свог идеалног кандидата али не за јунака крими романа већ за цара Нове Русије и као Азазелово сироче га гурнуо фрегати на пут (односно као возача волонтера у кабинет градоначелнице Санкт Петербурга).

 

Што се мене тиче, ја бирам и једно и друго и треће. :)

Не знам зашто се Акуњин покачио са властима, а он је и даље јако популаран писац у Москви. Мислим да нема ту везе пуно што је он Ђурђијанац, него је више неки либерални конзервативац иизгледа који је прилично алергичан на кадар из Службе.

 

"Платформа" ми је вероватно најмање драга јер је у њој целу сцену препустио мени најмање занимљивом делу његових сталних тема, сексуалности. Баш зато је препоручујем свима у чији књижевни укус не верујем превише, а желим да их навучем на Уелбека. :) Једино у њој Уелбек има делове који су једноставно предуги, нарочито у првом делу књиге. Али, будући да се у том првом делу бави најиспразнијом доколицом, чак и то има смисла иако је мало превише концептуално за мој укус. Друга половина је много боља.

 

"Покоравање" је комбинација одличног књижевног маркетинга и подилажења што тренутку, што публици (на начин који врло детаљно излаже баш у "Могућности острва" ), али и нечега чега никада раније није било: одређене дозе симпатије према исламу. На моменте ми је деловао као матори нациста који почиње да се пали на Совјете када види како ефикасно стрељају његове партијске саборце у окупираном Берлину. Чак сам помислуо и да се после "Покоравања" не бих зачудио ни да се он покори, али онда сам се сетио колико је добар писац и да Уелбек није саопштио неку своју нову филозофију, већ ме је убедио у свог јунака и његову мотивацију. Према томе, одлична књига. Њу, пак, препоручујем у пакету са његовим есејима о Лавкрафту: бестселер са хипстерском оф-стрим књижевном анализом опскурног аутора хорора. Смијешани, најлакше се пију.

 

Мој апсолутни фаворит су, наравно, "Елементарне честице". Друго место "Мапа и територија" јер има неких делова који су чист филм на папиру. Можда јер се у тој књизи бави сликама и фотографијама. Ма, геније.

Ја нисам Улебека читао уопште до Покоравања, тако да не могу да поредим његов последњи роман са оним осталима. Ово око  симпатија према исламу, си потпуно у праву он је одличан посматрач и збиља је јако добро проникнуо у тај профил људи на универзитету. То је оно чиме је мене купио. Цео тај ментални склоп, начин размишљања, одличан судија карактера. Добар је и познавалац популарне културе, иако је написао бестселер није нимало баналан ни наиван. Мени је у целој дискусији која се око романа развила било интересантно потпуно неразумевање разлога због којих он тај роман пише. Само ограничена особа би то прогласила делом против ислама. Можда је са разлогом коришћено као рекламни трик.

[Yoda]

Пељевин је безвезе, страшно прецењен и шупаљ, отприлике као Бегбеде у Француској, с тим да Бегбеде има бар један занимљив роман, а овај ни толико. Захар Прилепин, са друге стране, је вероватно новији Рус кога тражиш јер има аутентичност која Пељевину толико мањка.

 

 

Pa dobro, Peljevin cesto (i llose) pravi zanrovske koktele i luta, dok je Prilepin pun elementarne snage, uglavnom utvrdjen u socijalnim temama i razumevanju ruskog drustva i svakodnevice. Medjutim, Prilepin bas i ne pokazuje spremnost da iskoraci iz onoga gde se oseca komforno, a pritom je sve jasniji njegov ideoloski kredo (Sanjka, Crni majmun) koji predstavlja cudan koktel anarhizma i neostaljinizma.  

Edited August 28, 2015 by Yoda

[Прслин]

Прилепин је нацбол, али Печорин је питао кога да чита а не за кога да гласа. :)

 

Vidiš, ja sam baš uživala u sporosti prvog dela. jer sam predosećala da će biti neka drama na kraju pa mi je bilo utešno što još do toga nisam došla.

Karta i teritorija mi je najslabiji, a elementarne čestice nisam ni pročitala do kraja. Ne pamtim više zašto, mogla bih da ispravim to

A mogućnost ostrva mi je jedan od omiljenih romana svih vremena.

"Елементарне честице" се јако тешко читају. Изузетно је мрачан и гађа нека врло сакривена места. Имам утисак да узима колико и даје, а даје јако много. Дај том роману још једну шансу.

 

"Карта" је мој лични трип, капирам зашто може да не легне неком другом.

 

Заборавио сам раније да споменем и "Ланзероте". Са разлогом ;) Збирка довршених и полудовршених текстова, као компилација демо снимака познатог бенда објављена након што су се прославили и распали. За љубитеље.

Edited August 28, 2015 by Прслин

[Yoda]

Ma naravno, ali Prilepin sve vise postaje predvidljiv. Mislim, sve je to ok, vrlo vesti dijalozi, briljantno i brzo vodi kroz pricu, ali su mu neki ideoloski umetci nepotrebni.

 

Mlad je za to. A malo se i lozi na sebe vise nego sto je to piscu potrebno.

[Прслин]

Шта ја знам, мени се чини да је цела његова књижевност заснована на том његовом ложењу на себе.

 

Не волим га ја нешто, али бољег новог руског писца нисам читао. Не да их пратим, истина.