Sta citate?

[nisam ja]

poceo letos, zavrsavam zimi. to je taj moj tempo

[porucnik vasic]

[darling]

ante tomic napisao novu knjigu cudo u poskokovoj dragi ko je voleo brkove volece i ovo. lepo ispripovedao, kao sto ume, pricu o cetiri brata poskoka i petog im oca joze, kako su izasli u svet. ima svega: i oruzja, i zatvorenika, skinsa, erotike, kamenjara i dijalekta, ljubavi i izdaje, glupe policije i najboljih drugara koje je prekalio rat, kacamaka i varijacija, a tu je i denzel vosington sve vreme sam imala osecaj da sam u stripu, u nekim daltonima. kao da je napisao savrseni scenario za smesan film (sto i jeste), sto ce reci da je i knjiga smesna, da ne kazem urnebesna. ima dobrih fazona.pojela je za dva sata, ulepsala mi dan, ushitila me. sad mi ostaje da se nerviram sto ce novu knjig tomic napisati za par godina. ko ce to docekati.

[John Coltrane]

Kontrapunkt od Huxley-ja...

[Frau Gabrijela]

Danas mi dopao šaka Kratki i čudesni život Oskara Vaa Džuna Dijaza. Preletela belešku o piscu i uvodni deo u par slobodnih trenutaka, koliko sam uspela da ugrabim u pauzi na poslu. (Što me podseti da se upišem na Hejt za ljude topić.) To što sam uspela da iščitam, obećava dobru zabavu. A i korice su me razveselile.

Pribegavam nepopularnom potezu samocitiranja da ubacim impresije posle pročitane knjige. Preporuke za Oskara Vaa, mada nije vesela knjižica, na kraju i suzu pustih, ali to je verovatno do mene.Oskar je netipičan Dominikanac, potomak porodice kojoj nikako nije išao suživot sa diktatorom u postojbini, pa je odbegla u USA. Klinac je čudak za sve koji ga znaju- zanimaju ga samo stripovi, igrice, SF knjige i ostale fantastične zezalice. Uz znanje o svim vidovima pop kulture, gomila i kilograme, ali manjka u rl životu i prijateljima. Najteže mu pak pada nejebica kao posledica svega toga.Zgusnuta, ali lepo ispričana priča o nekoliko generacija koje su se borile svaka sa svojom zlom kobi. A ishodi su bili kako za koga Jedino nekome može zasmetati mnoštvo neprevedenih španskih izraza, ali iz konteksta i uz malu pomoć, sve može da se razume.Autor je i sam porekla kao njegovi junaci, pa je ostavio, zbog autentičnosti, jezike koji se u njihovim životima prpliću toliko da su izgradili svojstven sistem. Prevodioci su to poštovali.

[le petit nicolas]

popunjavam rupe u obrazovanju:ivan raos, prosjaci i sinovi.rvacki pandan desnici? ili ne?poz

Edited March 11, 2010 by le petit nicolas

[nisam ja]

upravo na klonji prochitao 20 strana ludila intenzivnog. prvih 20 strana.alesandro 'del pjero' bariko - citymozda je zbog vina, cigareta i kafe. mozda i nije.

[slepa živana]

odem ja danas u biblioteku, kad ono - istekla mi članarina. sad imam izgovor da ne čitam.

[msmodesty]

ima li neko nesto da kaze o Herti Miler?naletela sam na The Passport, pocetak obecava, kakav joj je opus u celini i detaljima?

[ajgor]

ante tomic napisao novu knjigu cudo u poskokovoj dragi ko je voleo brkove volece i ovo. lepo ispripovedao, kao sto ume, pricu o cetiri brata poskoka i petog im oca joze, kako su izasli u svet. ima svega: i oruzja, i zatvorenika, skinsa, erotike, kamenjara i dijalekta, ljubavi i izdaje, glupe policije i najboljih drugara koje je prekalio rat, kacamaka i varijacija, a tu je i denzel vosington sve vreme sam imala osecaj da sam u stripu, u nekim daltonima. kao da je napisao savrseni scenario za smesan film (sto i jeste), sto ce reci da je i knjiga smesna, da ne kazem urnebesna. ima dobrih fazona.pojela je za dva sata, ulepsala mi dan, ushitila me. sad mi ostaje da se nerviram sto ce novu knjig tomic napisati za par godina. ko ce to docekati.

Придружујем се хвалоспевима, отимао сам се за књигу са укућанима. Узгред, идеја са корицама налик "Златној серији" стрипова је одлична, само фале Капетан Марк и Загор :) Када је о озбиљнијим темама реч, препорука за "Кабулске ласте" Јасмине Кадре. Надам се да ће изаћи још неки превод овог аутора.

[notenoughreasonsforclaire]

ima li neko nesto da kaze o Herti Miler?naletela sam na The Passport, pocetak obecava, kakav joj je opus u celini i detaljima?

Moje preporuke. Nažalost, u Hrvatskoj su izašle samo dve njene knjige, a u Srbiji ih još uvek nema...Btw, Vladislava GP ju je pre dvadesetak godina prevodila:

Onaj ko samo dotiče vazduh, ne otputuje nikudHerta MilerOnaj ko samo dotiče vazduh, ne otputuje nikudTvoj vrat je beo. Suviše dug, suviše krut za jedno živo biće. Tvoje krilo je belo.Toliki prostor i jedan brz pokret u njemu. Koji te zamalo ubio.Kljun ti je bled. Sa crnim pervazom oko očiju. Takav je i noću, kad se mesec kupa, progutan u pesku.Onaj ko sam dotiče vazduh, ne otputuje nikud.Ribe male kao oči mornara. Kad struja menja pravac. Kad se zabranjeni ljudi ljuljuškaju u lakim čamcima. Zakriljuju svetlo. I bacaju mreže.Vidiš brodove sa orošenom ogradom kako izvlače iz vode izgubljene okove.Flota prekookeanskih brodova i trobojka. Partijske sednice na palubi. Glasovi, drugačiji od vode. Jednogodišnji planovi na rumunskom. Mrtve ribe. Zgasla ljubav prema otadžbini, kad galebovi kriče.Katkad su mu misli blede kao tvoje krilo. Moram postati nepodnošljiva i jaka.Pomalo kao riba. Pomalo pesak. Pomalo odeća koju imam na sebi. Oko vrata sam pomalo i ja sama, hladni labud koji leti.A na obali raste jorgovan. Čas ljubičast, čas žut. I uvek slama. Pucketa dok klizi po peteljkama.Kad to krilo ne bi bilo tvoje. Kad taj kljun ne bi bio tvoj. Crni pervaz. Kad ne bi bilo te granice do koje pogled dopire, možda bih mogla da ne vidim orošenu ogradu i mrtvu ribu.Možda bih mogla da nosim izgubljene okove koji se vuku po zemlji.Neki su prijatelji još mladi. I oni će ostariti, kao i prijatelji koji su još mladi, a već mrtvi.Kad tvoj vrat ne bi bio tako krut. On raste kad gledam grobove. Belo kamenje. Hladni labud.UDOVICAZato što je svežanj ključeva visio o njenoj ruci dok je zaključavala vrata. Zato što su ključevi, dok ih je okretala u bravi, dotakli njen venčani prsten. Zato što joj je kosa retka kao mreža za kosu.Četvorougao dvorišta se svakog dana širi. Tu raste šiprag. Obruč od zove. Trava kojoj ne znam ime.Tuda već godinama prolazi njeno lice. Odvajkada. Njeno lice prolazi kroz granje. Njeno lice ulazi u šiprag.Leti joj treba najviše vremena da izađe iz šipraga. Zato što je lišće gusto.Zato što su senke listova veće od njih samih, veće od žbunja, ponekad pomislim da je ključeve mogla da stavi u lišće. Da ih stavi u senku i zaključa je.Stojim iza vrata, iza prozora. Vidim je. A ona mene ne vidi.Kad dolazi iz grada, dole u dvorištu, izgleda tako mala. Reklo bi se da joj je kosa gusta. Daljina je varljiva na podnevnom svetlu. Kad mi pogled padne na njenu kosu i kožu glave, znam da je udovica.Idući kroz šipražje, nosi novine. Časopise. I mleko. Cveće, jednom nedeljno. Umotano u papir.Kada sam kasno uveče posle predstave krenula kući, brzo sam prolazila pored uglova kuća. U sali je bilo toplo od ljudi. Na platnu više nije bilo nikoga. Ruševine i trava. Gestapo i predeo. Duvao je hladan vetar. A film se još prikazivao na asfaltu.Prolazim pored šipražja. Obruč od zove. Svežanj ključeva već mi je bio u ruci.Onda sam je srela. U prigušenom svetlu, na stepeništu. Išla je nogu pred nogu. Kao da hoda na lestvama.Kosa joj je bila proređena. Na škrtom svetlu više se videla koža. Nikada nisam videla toliko kože. Nije mi se javila. Nešto je promrmljala nalik na „Noć”.Prijateljstvo me je kao vrela igla ubolo u čelo. Htela sam nešto da kažem. Uto mi je čelo ponovo postalo bezizražajno. Usta su mi se već bila ukočila. Uto je ona otišla. Osetio se samo dah njene starosti. Bilo mi je zima.Zaboravila sam. Mislim da je izbegavam. Ili ona mene. Ko zna.Njene godine možda više nisu život. Ali jesu vreme.Znam da hoću da je pitam, ali to pitanje je samo senka. Veća od lišća. Veća od šipražja.Udovica, ali čija, to hoću da je pitam. Udovica rata. Udovica ovog grada. Šta je ona uradila u tim godinama između dva paradna marša.Zova i svežanj ključeva. Koža glave i kosa.ČOVEK KOJI NIJE JEOŽalosne vrbe vise. Otkrivaju i prekrivaju zemlju. Hoće samo da nam pokažu gde ćemo biti pokopani.Uljane boje. I sunce u kamenu. Gvožđe ukrašeno. I golo. Stolovi i stolice u bašti restorana.Cvetovi šljive su se zabeleli i preko noći ispupeli iz drveta. Slabašni i beli. Sa žutim prahom u srcu.Šta li će pomisliti vetar i larve ako drvo ne procveta. Gusenice su oko grane sebi isprele rukavice.Neki čovek nosi kartonski tanjir pun valjušaka prema praznom stolu. Kad podigne ruke, njegovi dlanovi izgledaju uski. Nokti mu se sjaje.Čovek brzo žvaće. Ispod očnih duplji i podočnjaka, njegove jagodice se opuštaju.Čovek odsutno posmatra reku. Vidi kako se grana savija ka mestu na kom ćemo biti pokopani. On guta.Osluškivanje čini pogled ukočenim.Mir polako teče. Vetar je brz. Kad leto dođe, lišće vrbe će se okupati u vodi.Na ivici čaše ostaje otisak sunčevih usana. Bela pivska pena. Bela zubna gleđ. Mirni zubi. Mlado lice.Čovek sedi ispred praznog tanjira. Sunce liže senku njegove ruke. Rukavice gusenica.Salo i nokti. Priljubljeno uho.Žalosne vrbe hoće samo da pokažu kako se glad preobraća u ustima. Udari jezika. Priljubljeno čelo. Među očima zaparloženo nebo. A ono što mi mislimo da je maska, prekriveno je kosom.NA ŽELEZNIČKOJ STANICIKad vetar uskovitla lišće, onda je leto prošlo. Neproživljeni dani hitro nestaju sa kruškinim lišćem.Kuće starih ljudi pune su pukotina i žilica, ko dugo živi, ostane bez svog temelja.Laste u predgrađu. Grlo im je suvo, njihove glavice spremaju se na put. U druge zemlje, kad odu iz ove. Na ostrvo.Hoću li i ja putovati kao divlja ruža. Bodljikava i gola, kad padne mraz, kad lišće bude mlitavo i pocrni od hladnoće. Hoću li ustati iz ovog ponižavajućeg položaja.Laste su se navikle na crninu. Samo ih belo perje koje nikad neće izrasti boli dok pevaju.Crveni oblaci nad kruškom. Svetlost je kao puder, ne kao krv. Osećam grčeve u stomaku. Hodam polako. Iskopavam šljunak. Nije to ono što sam izgubila. Ako me zemlja ulovi. Zato što nisam lagala, zato što nisam krala. Zato što nisam ubila, ostala sam stranac. Ne puštajte zemlju iz njenog zelenila.Zašto mi je prijateljica juče rekla: ti misliš na to.Treba li da budem kao ulica. Treba li da budem kao pismo. Treba li da budem kao mrtvac. Kao lutalica, nikad kod kuće. Treba li sebe da podsećam na ono na šta stalno mislim.Nosim trulež sa sobom. Nosim i kruškino lišće. Kad se voz zaustavi, u moj kofer ulazi carinik. Svako mesto u koje dođem ubica je.Moj razum, htedoh juče reći. Nemam ga više.NA VRHOVIMA PRSTIJUKud ja idem, ne vodi nijedan put, i već dugo se nisam ni za korak pomerila.Idem iza kamenova, iza dana koji me pritiska.I niko ne vidi kako mi se telo trza ispod kože, jer sam obučena.I moja je senka nekakva odora, moda koja teče iz usta. U letnju prašinu nosi me moja boja, moj ožiljak.Hodam sama, podižući obrve, ja sam bedro, ja sam cipela.Nada mnom su glave koje me vide, stoje visoko u vazduhu, odsečene. A oblaci su utopljenici, sivi su, gusti.Iz vazduha izgledam mala: u moju kosu, u moje grlo, sa visina silazi vetar od čađi i svetla.Celoga dana nešto govorim, kazujem, na nepcu, iza gleđi. I zatvaram usta.I dok hodam, ponekad pogledam iza oblaka, i kao da neka težina obuzima moje prste. Raspadam se.S nemačkog prevela Vladislava Gordić(Objavljeno u časopisu „Polja” (Novi Sad), 1989. godine, u broju 365)

+ i malo VGP:

Gorke vinjete nove nobelovkeU svetu proze Herte Miler nema pravde, nema radosti ni ljubavi, sve je mrak i izdaja između dva paradna marša. Jer, kao što kaže, godine i kad nisu život – jesu vreme. A to vreme je zanavek izgubljeno – promašena investicija u bezdanu totalitarizmaNajnoviju nobelovku Hertu Miler nazivaju „majstorom praznine”; retko je kad odrednica piščevog stila tako neodređena i tako egzaktna u isti mah. Premda ne poznajemo njen,u Nemačkoj odavno priznat ali na engleski malo prevođen,prozni opus – romane „Sastanak”, „Pasoš”, „Zemlja zelenih šljiva” i „Putovanje na jednoj nozi”, knjige eseja „Glad i svila” ili „Kralj se klanja i ubija”, te pregršt pesničkih zbirki – takav autorski rukopis blizak nam je iz ranije lektire: tako turobna, stegnuta proza sa pečatom patnje, nasilja i sivila nastaje samo u svetu totalitarnog beznađa. U okvirima tog distopijskog sveta u kome nema ni kratkotrajne iluzije radosti kreću se, nakon Kafke, možda samo Đerđ Konrad i Đerđ Dragoman – imenjaci koji, iako generacijski udaljeni, dele sa najnovijom nobelovkom temu besudbinstva: diktatorskog jednoumlja koje ukida pravo na individualnost.Pre tačno dvadeset godina, u časopisu „Polja”,objavljeno je pet kratkih proza Herte Miler, u mom prevodu sa nemačkog, za čiju tačnost danas više ne garantujem. Ma kako prevodilački nepouzdani, ti će tekstovi lako dočarati sav egzistencijalni užas vakuuma u kome promiču senke junaka željnih da što duže ostanu neprimećeni. Herta Miler prostore svoje proze opisuje grubo srezanim i jednostavnim slikama. U lirskoj vinjeti „Udovica”, neimenovana naratorka usamljenu staricu predstavlja telegrafski kratkim, a ipak poetičnim rečenicama:„Prijateljstvo me je kao vrela igla ubolo u čelo. Htela sam nešto da kažem. Uto mi je čelo ponovo postalo bezizražajno. Usta su mi se već bila ukočila. Uto je ona otišla. Osetio se samo dah njene starosti.Njene godine možda više nisu život. Ali jesu vreme.Znam da hoću da je pitam, ali to pitanje je samo senka. Veća od lišća. Veća od šipražja.Udovica, ali čija, to hoću da je pitam. Udovica rata. Udovica ovog grada. Šta je ona radila u tim godinama između dva paradna marša.”Jezik ove proze je suv i sažet,a sintaksa namerno iskidana. Milerova se takvim mučno hermetičnim stilom deklariše kao pripadnica manjine i nevidljivih,koju „Nobel” izvodi iz zaklona anonimnosti, političke emigracije i večite marginalnosti. Herta Miler je nasilje i represiju pretočila u gorku i resku liriku. Njena sabranost i sažetost zavode čitaoca metaforama pustinje, samoće i vetra kao najupečatljivijih označitelja ljudske patnje. Njena proza je autobiografska, ali ne opterećuje čitaoca činjenicama intime: patnja je ambijentalna, možda anestetizirana i bezlična,ali bolno prisutna. Za razliku od Đerđa Dragomana koji je imao potrebu da svoje odrastanje u totalitarnoj Rumuniji opiše dugim rečenicama koje unedogled krivudaju (poslednja rečenica u romanu „Beli kralj” tako traje pune tri stranice!), Herta Miler osakaćeni svet slika jednako sakatim jezikom. Ona ne pušta da u pustinji ljudskih života prosine radost, jer čak i sreća s vremena na vreme može da „ponekom otkine glavu”.Roman „Sastanak” u škrto krojenom zapletu opisuje odlazak mlade žene na informativni razgovor u rumunsku tajnu policiju, zloglasnu Sekuritateu. Čitan kao alegorija Čaušeskuovog režima, roman Milerove govori o prećutanom bolu (koji ne uzrokuje samo tokom policijskog ispitivanja slomljen ručni zglob) i o strahu (ne samo onom koji junakinja oseti kad u tašni pronađe odsečen ljudski prst); o svetu koji ne bi bio tako nepodnošljivo turoban da se ne gleda pod svetlošću škiljave sijalice. Junakinja romana udala se za sina istog agenta koji je na belom konju i zamahujući bičem isterao iz kuće njenu porodicu: brak ugnjetavanih i ugnjetača više je od metafore jer u svetu koji opisuje „Sastanak” teško je razaznati špijuna od žrtve, prijatelja od potkazivača. Nizu grotesknih slika treba dodati i ovu: svekar zločinac, „namirisani komesar”, snahino odbijanje njegovog udvaranja doživljava kao tipičnu nezahvalnost mlađe generacije. U svetu proze Herte Miler nema pravde, nema radosti ni ljubavi, sve je mrak i izdaja između dva paradna marša. Jer, kao što kaže, godine i kad nisu život – jesu vreme. A to vreme je zanavek izgubljeno – promašena investicija u bezdanu totalitarizma.Vladislava Gordić-Petković

i na kraju:

U RALJAMA SEKURITATEEKristina, moja avetinjska dvojnicaNa Dan žena, 8. marta 1983. specijalni odsek rumunske tajne službe otvorio je dosije Herti Miler, pod nazivom „Kristina“ zbog navodne špijunaže za Nemce. Kad joj je dve decenije kasnije dozvoljen uvid u taj dokument otkrila je da je „prečišćen“ od najjezovitijih detalja represije Sekuritatee nad njom. Prenosimo delove sećanja nove nobelovke za književnost, objavljenih letos u „Cajtu“Pošla sam kod frizera a policajac me je s ulice skrtenuo kroz uska metalna vrata u podrum haustora. Trojica u neuglednim odelima sedeli su za stolom. Mali mršavko je bio šef. Zatražio je moju ličnu kartu i rekao: „Kurvo, opet smo se sreli“. Nikad ga ranije nisam videla. Rekao je da sam imala odnose sa osmoricom arapskih studenata u zamenu za hulahopke i šminku. Nisam poznavala nijednog arapskog studenta. Kad sam mu to rekla, uzvratio je: „Ako hoćemo, naći ćemo dvadeset Arapa da svedoče. Videćeš, biće to bajno suđenje.“ Povremeno bi bacao moju ličnu kartu na pod, a ja sam morala da se saginjem po nju. Tridesetak, četrdesetak puta. Kad sam posustala, šutnuo me je u donji deo leđa. A kroz vrata s druge strane stola dopirali su ženski krici. Mučenje ili silovanje, daj bože da su samo snimci, nadala sam se. Naterali su me da pojedem osam tvrdo barenih jaja i mladi luk sa solju. Silom sam progutala. Zatim je mršavi čovek otvorio metalna vrata i izbacio moju ličnu kartu napolje, a onda i mene, šutom u zadnjicu.Strah u vozuTresnula sam licem na travnjak. Povraćala sam ne dižući glavu. Bez žurbe pokupila sam ličnu kartu i zaputila se kući. Bilo je to još užasnije od poziva na saslušanje, da vas pokupe sa ulice. Niko ne bi znao gde ste. Mogli ste da nestanete i da vas mrak proguta, ili, kako su ranije pretili, da vas izvuku iz reke, kao leš utopljenika. Zvaničan nalaz bi glasio: samoubistvo.U mom dosijeu ne spominje se nikakvo ispitivanje, ništa o tome da su me odvukli s ulice...Sama praćenja su se razlikovala u zavisnosti od njihovih namera. Nekad neopažena, nekad primetna, a nekad čak agresivna i surova. Uoči izlaska moje knjige „Nadiri“ kod „Rotbuha“ u Zapadnom Berlinu, moj urednik i ja udesili smo da se nađemo u Pojani Brašov u Karpatima. Moj muž Rihard Vagner otišao je u Bukurešt s rukopisom. Trebalo je da i ja pođem tamo sledećeg dana, bez rukopisa. Dvojica muškaraca su me presrela na železničkoj stanici. Zaplenili su mi voznu i ličnu kartu i rekli, pre nego što će iščeznuti, da ne napuštam to mesto dok ne dođu. Izašla sam na peron. Bilo je to vreme velike štednje struje, pa su spavaća kola stajala u tmini na kraju perona. Ona dvojica su se takođe vrzmala ispred vagona. Nekoliko puta su me snažno gurnuli i bacili na tlo. Ustala sam, sva prljava i smetena, kao da se ništa nije dogodilo. I okupljena masa ponašala se kao da se ništa nije dogodilo. Kad su se, najzad, vrata spavaćih kola otvorila, ugurala sam se u središte reda ispred vagona. Ona dvojica takođe. U kupeu sam navukla pidžamu, kako bih, u slučaju da me pokupe, izgledala napadno. Kad je voz krenuo, otišla sam u klozet i sakrila pismo „Amnesti internešenelu“ iza lavaboa. Ona dvojica stajala su u hodniku, razgovarajući sa kondukterom. Kad je kondukter došao do mog kupea, dao mi je ličnu i voznu kartu. Otkud mu to, i šta su ona dvojica htela od njega, upitala sam. „Koja dvojica“, rekao je „ovde ih ima na desetine.“Celu noć nisam oko sklopila. Mogli bi tokom noći da me izbace iz voza u snežno polje. Kad je svanulo, moja strepnja je nestala... Ni o ovom kasnije u mom dosijeu nije zabeleženo ni slovo.Kad nismo bili kod kuće, tajna policija dolazila je i odlazila kako im se ćefne. Često bi namerno ostavili tragove: opuške, slike skinute sa zidova i ostavljene na krevetu, pomerene stolice.Obezglavljeno lisičje krznoNajuvrnutija stvar trajala je mesecima. Najpre su sa lisičje kože prostrte po podu odsekli rep, zatim šape, na kraju glavu i uvek bi ih položili preko lisičjeg stomaka. Nije se videlo da su odsečeni. Prvo sam primetila rep kako leži tamo, dok sam čistila stan. I dalje sam mislila da je to slučajnost. Nekoliko nedelja kasnije, kada je odsečena zadnja šapa, počeo je da me obuzima strah. Sve dok joj nisu odsekli i glavu, kad god bih došla kući, najpre bih proveravala kako izgleda lisičja koža. Sve je bilo moguće, stan je bio lišen privatnosti. U vreme obroka, pitali ste se da li vam je možda hrana otrovana. O tom psihološkom teroru nema ni reči u dosijeu...U mom dosijeu, ja sam dve različite osobe. Jedna, koja se zove „Kristina“, protiv koje se bore kao protiv neprijatelja države. Kao kompromis ovoj „Kristini“, radionica falsifikata ogranka D (dezinformacije), fabrikovala je moju avetinjsku dvojnicu od svih onih sastojaka koji bi me mogli najviše povrediti – komunistkinja odana partiji, beskrupulozni agent.Gde god pošla, morala sam da živim s tom dvojnicom. Ne samo da su je slali svuda gde sam išla, već je brzala i ispred mene. Iako sam uvek, od samog početka, pisala protiv diktature, ta dvojnica i dalje ide svojim putem. Ima sopstveni život. Iako je diktatura mrtva već dvadeset godina, ta dvojnica i dalje luta naokolo. Koliko još?Herta Miler-------------------------------------------------------Trauma se mora razbiti na detaljeRoman Herte Miler „Njišući dah“ je trebalo da bude delo dvoje autora. Kada je pre tri godine Oskar Pastior (književnik i prevodilac, prim. prev.) preminuo, sama je nastavila da piše roman o sudbini i deportaciji rumunskog Nemca posle okončanja Drugog svetskog rata.Sudbina rumunskih Nemaca posle okončanja rata nije tajna ali je u Nemačkoj gotovo nepoznata. Da li je literatura bolji istražitelj prošlosti?- Samo literatura ima mogućnost da u istoriji otkrije pojedinca. Ona formira svoju istinu, jezikom razvija imaginaciju. Ukupnu sliku, međutim, stvara samo istorijsko istraživanje koje, na osnovu analiza i statističkih podataka, može da ponudi socijalne, psihološke i političke zaključke. I literatura i istorija su jednako neophodne, one se dopunjavaju.Da li ponekada pomislite šta bi Oskar Pastior imao da kaže za roman „Njišući dah“?Na Oskara pomislim svaki dan i bez romana. Nedostaje mi kao prijatelj. On je veoma želeo ovu knjigu, poslednjih godina uložio je mnogo vremena kako bi mi detaljno opisao svoje godine provedene u logoru.Kako biste opisali svoj udeo u pisanju knjige?Pre svega u opisivanju detalja iz logorske svakodnevice. Tako je u fantaziji nastala kovanica „anđeo gladi“ koja je nama bila sasvim normalna. Realna kao na primer reč – logor.Kako ste uspeli da u romanu pronađete jezik koji će odgovarati patnji?Tema traži svoj jezik, primorava na milimetarsku preciznost. Mora se tako pripovedati da se dođe do najsitnijih detalja. Samo tako, razbijena na najmanje delove može se opisati. Trauma se mora „razbiti“ na detalje koji će otkriti kako je nastala. Tekst se ne može početi rečju trauma ili povreda.Šta Vam znači Hajnih Hajne čiju ste nagradu upravo dobili?Kada sam počela da pišem Hajne nije imao presudnu ulogu. Tada sam bila prevodilac u jednoj fabrici i odbila sam da radim za tajnu službu. Upala sam u zamku svakodnevnih šikaniranja sve dok, na kraju, nisam dobila otkaz. Sledili su sati i sati saslušanja a ista tajna služba zbog koje sam izbačena s posla optuživala me je da sam „parazit“.U tom teškom stanju počela sam da pišem prozne tekstove, da preispitujem sebe. „Pročešljala“ sam svoj dotadašnji život, detinjstvo u malom selu, SS-ovsku prošlost mog oca, umešanost nemačke manjine u nacističke zločine, samovolju diktature u kojoj živim. Za Hajnea u tom i takvom životu nije bilo mesta.A danas?Dešava se da čovek svoje strahove i egzil poredi s Hajneovom sudbinom posebno ukoliko je kao ja imao oca SS-ovca. Ja nisam imala osećaj krivice, još nisam bila rođena. Otac je, ipak, deo svačije biografije i od toga se ne može pobeći. Svako svojim očima vidi vreme ali svuda postoje i ogledala za pogled unazad. I tu je vreme u kojem su roditelji. U tom ogledalu se takođe vidi koliko je Hajne, u svoje vreme, bio žrtva antisemitizma. Ali i bez duha oca, svako poređenje Hajnea i mog života u totalitarnoj socijalističkoj državi bilo bi pod znakom pitanja. Objavljeno početkom oktobra u onlajn izdanju nemačkog lista „Rajniše post“ Preveo Ž. Rakić------------------------------------------------------------------------------------------ Diktatura jača unutrašnje glasoveSpecijalno za Politiku iz ItalijeProšlog meseca književnica Herta Miler bila je gost na Književnom festivalu u Mantovi. Iako joj italijanski mediji nisu poklonili posebnu pažnju, jer je ovde bila malo poznata i malo prevođena, atrij Duždeve palate bio je ispunjen do poslednjeg mesta. Na pitanje da li diktatura guši glasove ili ih čini još potrebnijim i vitalnijim, Herta Miler je odgovorila:-Na površinskom nivou režim uništava sve, čak i glasove, pošto javno mnjenje i sloboda mišljenja ne postoje. No, iako diktatura guši glas javnog mnjenja, ona primorava one unutrašnje da se pojačaju. Samo književnost lošeg kvaliteta preživljava, zato što služi režimu. Umesto pokoravanja tom neljudskom procesu, bilo bi bolje uopšte ne pisati. Naime, malo je literature ostalo u fijokama nakon pada režima, pošto su se individualnosti raslojile, ostavljajući unutrašnju pustinju.Književnica je definisala svoje pisanje kao metaforično.- Poetski duh je unutar onoga koji piše, preneti ga u prozu sa ili bez metafora zavisi od onog ko piše. Što se mene tiče, pesničke slike su mi neophodne, one predstavljaju jedini način da se približim stvarnosti, jer proživljeni život je jedno, ali kada se prenosi u literaturu neophodno je posredovanje. Pisanje kao umetnička forma zahteva razradu putem slika i metafora, poetski duh je jedino pomoću čega mogu da opišem život. Postao je deo mene i pisala bih na isti način čak i da sam odrasla u demokratiji.Zašto se nikada nije posvetila poeziji?- U diktaturama se stavlja veliki naglasak na lirizam, međutim, radnici u fabrikama imali su potrebu za dobrom poezijom jer je njena kratka i koncizna forma bila dobar oslonac na rubu ponora. Ali, to nije moj žanr.Herta Miler objasnila je i svoj odnos sa ocem nacistom i alkoholičarem:- Veći deo rumunske nemačke manjine priključio se nacizmu. Moj otac je za mene opomena, primer svega onoga što ne treba raditi kad se ima posla sa jednom diktaturom. Treba se uvek pitati: Šta želiš da kažu o tebi? Kako želiš da te se sećaju? Za moje roditelje suprostavljanje režimu i razvijanje unutrašnjeg sveta bilo je gubljenje vremena i beskorisni rizik. Za mene, naprotiv, otpor i literatura su nužni.S. Simić

[Д]

Све разумем и није смешно, али кад сам ово прочитао, нисам могао да издржим да не праснем од смеха.

Moj muž Rihard Vagner

[nautilus]

Navukao sam se na ovoga Herisa, bas bas dobra knjiga. Sada je u pitanju tranziciona Rusija i posljednja Staljinova tajna. Mracan i napet krimic.

[najgori]

slava djukic, politicko groblje. ocekivanoviktor peljevin, dijalektika prelaznog perioda. zabavno.

[Hamlet Strašni]

viktor peljevin, dijalektika prelaznog perioda. zabavno.

Jel si citao od Peljevina p5? Ako jesi, aj uporedi sa ovim sto sada citas da znam da li da planiram...