Идеолошки пројекат Бадњак

[Д]

што нам лепо не кажеш одакле су твоји, час су из Македоније, час су из Ниша.

Из Македоније (Кратово и околина), али су дошли у Врање кратко пре 1878. (Ниш је у односу на то превише северно, на пола пута до Београда ). Једна мања грана је била у Врању и раније, али су и они дошли из Македоније само пре (такође Бугари) и још једна је пар километара јужно од Врања са јужне Мораве (која се иначе, до 1878. називала једино бугарска Морава) прешла у Врање (исто Бугари).

Него да ти нама представиш како је текао програм асимилације Бугара.

Између осталог, променама презимена додавањем наставка -ић које је било захтевано указом (исти је случај и са румунском прабабом која је као дете од -еску постала -овић). Ко се противио није добро пролазио, а и ко је променио, понекад је морао да промени још једном, јер је ново презиме и даље одавало бугарски траг, попут нпр. једног мог прадеде након Првог светског рата. Човек је био трговац и имао је проблеме, а пошто није хтео да угрожава породицу и својих троје деце променио је презиме још једном да буде скроз српско. Још једна грана рођака је нпр. направила презиме Симић (рекао би чисто српско), али од прадединог имена Симеон (он је баш био из Кратова).Затим језик. Моја баба је увек говорила да је српски срела тек у основној школи, где је морала да га учи као матерњи, иако је за њу то био страни језик, али су школске власти инсистирале да је то матерњи, премда то није био језик ни сличан ономе који је она говорила у кући од рођења. Па онда обичаји (митски импулси), попут мартеница, који су постепено прелазили у илегалу, а на њихово званично место долазили српски обичаји (па ипак је моја баба која је иначе развила став против свих обичаја, мени кад сам био дете качила црвену вуну на мартенице и причала ми о томе - мислим да је то био једини дан у години којим се посебно бавила поред Октобарске револуције у новембру).И тако, асимилација као свака асимилација. Edited January 8, 2010 by Д

[Fantom iz Opere]

Скоро је Бугарска понудила Горанцима пасоше уколико се изјасне као Бугари, и многи су пристали.Слично је било у Македонији.Македонски Словени су били без националне свести све док бугарска пропаганда није дала резултате.

[Fantom iz Opere]

Zurapi: Goranci traže bugarsko državljanstvoDragaš, Priština, Beograd - Poslanik Građanske inicijative Gora u privremenoj Skupštini Kosova Rustem Ibiši demantovao je juče vest da je na Kosovu i Metohiji osnovana Bugarska nacionalna zajednica, čiji su pripadnici građani Sredačke Župe i Gore na Šar planini, a koja je registrovana kod Unmika. Ibiši takođe tvrdi da podatak da "200 Goranaca do sada primilo bugarsko državljanstvo nije tačan".- Građani Gore najneprijatnije su bili iznenađeni vešću koju su čuli preko RTS da je na KIM formirana Bugarska nacionalna zajednica koju sačinjavaju muslimani iz Sredačke Župe i mi, Goranci iz Gore. Mi nikada nismo imali problem, niti smo tražili promenu nacionalnog identiteta. Odgovorno tvrdim da takva zajednica ne postoji, niti je registrovana kod Unmika - izjavio je Ibiši za Danas.SANDA RAŠKOVIĆ - IVIĆ: Manipulacija manjinama- Prema podacima KC sa terena o goranskoj zajednici, samo se dvoje ljudi izjasnilo kao Bugari. Nema govora o bugarskoj manjini od 200 pripadnika. Reč je zapravo o tome da je konsultativni tim, sastavljen od predstavnika manjina, uz pregovarački tim kosovskih Albanaca, sličan onom Miloševićevom u Rambujeu i služi da prikaže multietničnost na KIM. Radi se o manipulaciji manjinama. Da citiram Mareka Novickog koji je nedavno rekao da "ništa što se tiče odnosa kosovskih Albanaca prema manjinama, naročito srpskoj, nije se promenilo od 1999. do sada" - izjavila je za Danas Sanda Rašković - Ivić, predsednik Koordinacionog centra SCG i Srbije za KIM i član državnog tima za pregovore o budućem statusu Pokrajine.Prema njegovim objašnjenjima, muslimani iz Sredačke Župe 3. jula 2004. formirali su i registrovali kulturno-prosvetno društvo Bugarski muhamedanac, na čijem je čelu Fikret Karadolani, ali u njemu nema Goranaca.- Karadolani mi je potvrdio da je cilj Društva kulturna i prosvetna saradnja sa Bugarskom. Da je neko tražio bugarsko državljanstvo ili pasoš, to bi se ovde znalo. Ovo je manipulacija goranskom zajednicom o čemu ćemo obavestiti Koordinacioni centar SCG i Srbije za KIM. Osim toga imamo i koordinatora koji je upoznat sa stanjem na terenu, tako da ne znamo odakle ovakve informacije - kaže Ibiši.Vest o osnivanju Bugarske nacionalne zajednice stigla je od Zećira Zurapija, opštinskog koordinatora u Dragašu, koji je za KIM Radio iz Čaglavice u subotu izjavio da su "pre dva meseca građani Gore počeli da podnose zahteve za dobijanje bugarskog državljanstva."- Osnovni motiv Goranaca za ovaj postupak je nesmetano kretanje po zemljama zapadne Evrope. Ljudi koji su zainteresovani za dobijanje bugarskog državljanstva dobijaju uverenje od Građanske inicijative Gore, partije goranske zajednice koja je zastupljena u kosovskom parlamentu. Sa potvrdom da su Goranci odlaze u Sofiju gde podnose zahtev za izdavanje bugarskog pasoša. Posle toga čekaju četiri do šest meseci i na kraju dobiju bugarski pasoš. Broj onih koji su dobili pasoše je blizu 200 - tvrdi Zurapi.Zurapi kaže je "u više navrata skrenuo pažnju predsedniku Građanske inicijative Gora Rustemu Ibišiju da će Goranci dobijanjem bugarskog izgubiti državljanstvo matične države SCG". On naglašava da Goranci nisu jedini koji traže bugarsko državljanstvo.- Postoji veliki broj Muslimana iz Sredačke Župe koji su takođe podneli zahteve i po mojim saznanjima oni su formirali takozvano Kulturno prosvetno društvo islamiziranih Bugara na Kosovu - rekao je Zurapi.Nikolaj Kolev, šef Bugarske kancelarije u Prištini, u intervjuu KIM Radiju potvrdio je da je u više navrata razgovarao sa predstavnicima Građanske inicijative Gora, ali nikada nije bilo reči o njihovom dobijanju bugarskog državljanstva.- Pitanje bugarskog državljanstva regulisano je zakonom - rekao je Kolev.On konstatuje da "u poslednje vreme zbog naglog porasta autoriteta Bugarske, raste i interesovanje za dobijanje bugarskog državljanstva".- Bugari, bugarska plemena, došli su iz Azije. Jedan deo je završio u današnjoj Bugarskoj, a ostali delovi su došli do Kosova, Crne Gore i Sicilije, u Italiji. U Sredačkoj Župi formirano je Kulturno-prosvetno društvo "Bugari-Muhamedani". Bugarska u tome nije učestvovala, jer ima principijelan stav po pitanju KIM, a to je pronalaženje trajnog rešenja između Beograda i Prištine koje će uticati na stabilnost čitavog regiona - istakao je Kolev, prenosi B92. J. Tasić

[расејан]

to moze i dosta vulgarno frojdijanski da se tumaci :)

Да је понекад фалусни симбол само фалусни симбол?

[Fantom iz Opere]

Веселин ЧајкановићНЕКОЛИКЕ ПРИМЕДБЕ УЗ СРПСКИ БАДЊИ ДАН И БОЖИЋКад је реч о празницима српског народа, два се празника морају споменути на првом месту: слава, и Бадњи дан или Божић. То су најпознатији и најпопуларнији празници у нашем народном календару. Оба празника наслеђена су из старинске религије, и тек у току времена добили су санкцију цркве и до извесног степена христијанизирали се. И један и други имају подједнако висок углед. Разлика је само у томе што је слава, оваква каква је, празник (бар данас) специфично српски, док се за Божић то не може рећи; у накнаду за то, за Божић је везано несравњено више обичаја, и он је (противно слави, која је, у основи, пуна озбиљности и тешких религијских обавеза), у истини празник весеља и неограничене религијске слободе. »Нема дана без очнога вида, Нити праве славе без Божића«, биле су прве речи слепог игумана Стефана, када је, о Бадњем вечеру, узео гусле у руке (Горски вијенац, 2452 ид).Слава је, у ствари, помен предака и ништа више. Цео обред о слави врло је прост и своди се на »устајање у славу«, на спомињање умрлих предака, и жртву (у хлебу или кољиву1), и вину) која се тим прецима приноси. Напротив, Божић је празник јако компликован. Он је морао такав изгледати још у претхришћанском времену, јер су, тада још, као што ћемо видети, везиване за њега неколике религијске идеје. Свему томе додала је хришћанска црква своја објашњења и символе. Данашњи наш Божић састоји се, према томе, из елемената хришћанских, који су малобројни и секундарни, и из старинских, паганских елемената, који су многобројни и битни. Од интереса је сада знати који су то старински елементи, и какав је карактер имао старински српски празник који је доцније замењен, и потиснут, хришћанским Божићем.Што се тиче црквеног, званичног Божића, он није старији од IV века2). Најстарија црква знала је само за Богојављење (празник Исусовог крштења и освећење воде - односно, у западној цркви - успомена на три мага или три краља. Узгред, прослављано је тада и Христово рођење). Тек доцније покушала је црква да утврди датум Христовог рођења (о коме нам новозаветни списи не говоре ништа), и да од њега начини празник. Изабран је двадесет пети децембар, свакако зато што је тај дан, у римском календару, био обележен као дан »непобедног сунца«, и што је тај период времена важио, код свих народа, као рођење сунца и буђење, почетак новог живота у природи. Двадесет пети децембар био је и дан рођења Митре, чија је религија веома наличила на хришћанску (иста идеја о спасењу, крштење, причешће, сличне легенде о рођењу, итд.) и правило врло озбиљну конкуренцију младом хришћанству; због тога је црква, када је, у IV веку, добила очевидну надмоћност, да би коначно уништила све трагове Митриног култа, изабрала највећи Митрин дан за највећи свој празник. То што ће ce двадесет петом децембру дати друго, хришћанско објашњење, био је, доиста, једини начин да се празник »непобедног сунца«, који је још увек, чак и међу хришћанима, имао велику публику, сасвим преда забораву. Али се црквени Божић није ограничио само на ову једину идеју.У току времена, код свих народа који су, непосредно или посредно, били под утицајем римске културе, везани су за хришћански Божић извесни обичаји из римске Нове године. Поред осталога, по римској Новој годнни, коју су Римљани називали Calendae, многи народи (југоисточна Француска, француска Швајцарска, Руси, Срби, Бугари, Мађари, Румуни, Грци, Арбанаси, упор. М. Р. Nilsson, Studien zur Vorgeschichte des Weihnachtsfestes, Archiv für Religionswissenschaft, 19, 1918, стр. 103) назвали су свој Божић или извесне божићне обичаје, упор. наше речи коледо, колендо, колендати итд.3)Кад је српски народ примио хришћанство, и са њиме и све празнике за које је православна црква знала, отпочео је празновати и Божић. Тај црквени Божић дошао је да замени неколико старинских празника, које је и наш народ празновао у време зимских солстиција. Управо, то није била замена, већ компромис: старински празници продужили су да живе и даље, само им је црква дала ново име, ново објашњење и неколике доста безначајне детаље из хришћанског култа. Који су били ти старински празници, ми не знамо; али из божићних обичаја, које наш народ још увек са пуно пијетета чува, у стању смо да о њима, о њиховој садржини и циљу, извучемо доста закључака. Неки од тих обичаја (нпр. бадњак4), разна врачања и прорицања5), обичај прошења6), итд) познати су и другим нама сродним народима; други опет (нпр. печеница, полаженик - упркос А. Brückner, у Schiele, Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen, 1913, V, 722 -слама итд.) постоје, изгледа, само код Срба: да ли случајно (зато што су код осталих народа заборављени), или зато што су српски специјалитет, не можемо увек са сигурношћу рећи.Ми ћемо се задржати на обичајима за које зна само наш народ, или који су, у нашем народу, потпунији и јаснији него иначе.

[Fantom iz Opere]

Што се песама тиче, Стефан Верковић, Србин који је током девет година боравио у географској Македонији је 1860. у Београду издао књигу "Народне бугарске песме из Македоније". Још касније, 1889. је издао и књигу "Описание быта македонских болгар". Као одговор на питање зашто је баш тако назвао прву књигу, у самој књизи је написао: "Назвао сам те песме бугарским, а не само словенским, ради тога што ако питате било ког Словена у Македонији: -Ко си ти?, тај ће вам рећи: -Бугарин сам и бугарски ми је језик".

http://kapija.narod.ru/Authors/Ajdacic/ajd...stifikacije.htmU uvodu druge knjige "Vede" popisani su kazivači (koje nije bilo moguće pronaći u naknadnoj anketi; pre pesama se pojavljuje kratak etnografski opis situacije u kojoj se ona izvodi, nepoznate reči izdvojene su kurzivom i umesto da ukazuju na spektakularno otkriće, najčešće pokazuju upravo ono što je izmišljeno (imena bogova i junaka, neslovenske reči), čemu se priključuju objašnjenja koja se nalaze iza poslednje pesme jednog praznika. Kada želi da posebno istakne starost određene pesme, Verković piše " pred sto godini... ", ali sledi Gologanova u ocenjivanju starine stihova. Verković, u stvari prenosi utiske samog Gologanova, koji kada želi da skrene pažnju na neku (izmišljenu) pesmu, tako potcrtava njihovu važnost ili starinu.Slučaj Gologanova je u nauci rešen, pri čemu je objavljivanje njegove prepiske sa Verkovićem u periodu od 1867-1893 osvetlilo i psihološke aspekte odnosa prevaranta koji stalno traži novac i izbegava odgovore na škakljiva pitanja, i Verkovića koji je pritešnjen zahtevima naučne javnosti da dokaže autentičnost objavljenih zapisa

[Д]

http://kapija.narod.ru/Authors/Ajdacic/ajd...stifikacije.htmU uvodu druge knjige "Vede" popisani su kazivači (koje nije bilo moguće pronaći u naknadnoj anketi; pre pesama se pojavljuje kratak etnografski opis situacije u kojoj se ona izvodi, nepoznate reči izdvojene su kurzivom i umesto da ukazuju na spektakularno otkriće, najčešće pokazuju upravo ono što je izmišljeno (imena bogova i junaka, neslovenske reči), čemu se priključuju objašnjenja koja se nalaze iza poslednje pesme jednog praznika. Kada želi da posebno istakne starost određene pesme, Verković piše " pred sto godini... ", ali sledi Gologanova u ocenjivanju starine stihova. Verković, u stvari prenosi utiske samog Gologanova, koji kada želi da skrene pažnju na neku (izmišljenu) pesmu, tako potcrtava njihovu važnost ili starinu.Slučaj Gologanova je u nauci rešen, pri čemu je objavljivanje njegove prepiske sa Verkovićem u periodu od 1867-1893 osvetlilo i psihološke aspekte odnosa prevaranta koji stalno traži novac i izbegava odgovore na škakljiva pitanja, i Verkovića koji je pritešnjen zahtevima naučne javnosti da dokaže autentičnost objavljenih zapisa

Ако прочиташ чланак који си линковао видећеш следеће:1. говори о сасвим другом делу, доста каснијем од овог издатог 1860. године2. никако се нигде не доводи у питање идентитет народа, него садржина песама (и то ових каснијих, а не оних које је Верковић објавио 1860.)3. ово заправо иде контра твојих митова о вилама и змајевима као аутентичним4. и најважније - дело које је издато 1860. и сви закључци у њему проистекли су из аутентичних Верковићевих деветогодишњих боравака у географској Македонији Edited January 12, 2010 by Д

[Fantom iz Opere]

Ако прочиташ чланак који си линковао видећеш следеће:1. говори о сасвим другом делу, доста каснијем од овог издатог 1860. године2. никако се нигде не доводи у питање идентитет народа, него садржина песама (и то ових каснијих, а не оних које је Верковић објавио 1860.)3. ово заправо иде контра твојих митова о вилама и змајевима као аутентичним4. и најважније - дело које је издато 1860. и сви закључци у њему проистекли су из аутентичних Верковићевих деветогодишњих боравака у географској Македонији

1. Не! Говори баш о том делу (бугарске песме)2. Раније сам ти објаснио да су Бугари имали бољу "агентуру" на терену од Срба3. Зашто би ишло?4. Мислиш Бугари су га издржавали тих 9 година, а он радио за њихову стварПодржавајући теорију о индоевропском пореклу Тракобугара, Верковић трага за историјском и фолклорном грађом у прилог тој теорији. У том трагању упада у мрежу учитеља мистификатора Ивана Попилиева Икономова, званог Гологанов, који му подноси обиман готов материјал «Веда Словена». Цео живот Верковић је посветио издавању и научном представљању тог рукописа.Његов патриотски занос је Икономов Гологанов разумео и добро га искористио. 1865. Икономов, учитељ из села Горно Броди, Сјарско, шаље Верковићу прву песму о Орфеју од 853 стиха. Верковић одушевљено прихвата, обавештава научну јавност у Русији и 1867. објављује (у руском преводу Р. Жизнифова) малу књигу Древная болгарская песна об Орфее. Након ње појављују се два велика тома «Веда Словена. Бугарски народни песни од преисторично и предхристијанско доба. Књига 1 (Београд 1874) и «Веда Словенах. Обряадни песни от яазическо време. Упажени с устно предание при македонско-родопските булгаропомаци. Књига 2” (С. Петербург 1881).Верковићу су поверовали научници попут А. Димона, Ј. Шафарика и др. Али је Веда Словена изазвала сумње и оспоравања код других, Л. Лежеа, Ј. и К. Јиречека, В. Јагића, И. Шишманова, да би се напослетку разоткрила мистификација и фалсификат. Установљено је да певачи од којих су публиковане песме наводно записане никада нису постојали и да нико није знао за дате песме, да по ритму и стилу оне не одговарају поетици народног песништва, да су као уметничке творевине слабог квалитета, нејасног и неповезаног смисла. На крају је доказано да је Верковић био преварен, а аутор песама Икономов, који је учио у грчкој школи и имао извесно знање о митологији, вероватно је био упознат са идејама и радом Раковског.Х. Вакарелски, Етнография на България, 1974. Edited January 12, 2010 by Fantom iz Opere

[Д]

Види, Верковић се преписивао са Гологановом од 1867-1893, а књигу о којој ја говорим Верковић је издао 1860, пре било каквог Гологанова.Друго, ово о чему се ради у чланку тиче се фалсификације садржине песама (и то не оних издатих 1860, него много касније). Ни напред, ни назад, ниједног тренутка није споран идентитет становништва, нити фалсификоване песме служе томе.

Edited January 12, 2010 by Д

[Fantom iz Opere]

"Кад ми је пре десет година поверена радња на овој страни, овде све је боравило дубоки сан! Код словенске масе ове стране дотле е било угасило се чувство народности, да му се стидели именовати своим, народним именом! Све је до толиког степена било опоено и занешено за елинизам, да сам се испрва био побојао да ће мучно штогод бити од онога што се преко мене жели постићи. Радњу дакле почнем под аушпицијама сасвим трњавима и сумњивима. Није било могуће другчије прибавити симпатије за нас, већ једино пробуђењем код њих љубави за своју словенску народност. Мало по мало, почну се око мене купити брозелити, тако да у растојању едне године пође ми за руком склопити свезу с таквим лицима кои су у стању били повући простоту за собом, тицало се предузети каквог ми било драго. Што ми се успех увенчао тако лепим начином, узрок друго ни е било, већ моја ретка искреност и женерозитет".Верковиќ, писмо од 1872"...међутим, кад се све чињенице објективно и мирно одмере, није могуће прихватити толико дуготрајну заслепљеност Верковића, чак и под предпоставком да је био психопат који после извесног времена чврсто верује у своје измишљотине. Биће у питању нешто друго: Верковић није имао ни моралне величине, ни научне савести да призна заблуду, па фамозног Гологанова није ни дирао или га није смео дирати, очекујући још горе последице а надајући се да ће ипак некако испливати у чему су му инострани интерпретатори "Веде", на жалост, давали довољно ослонца. Кад је већ исувише заглибио, није му ни преостајало ништа друго него да се направи мучеником, јер је то било несравњено мање рискантно од катастрофе која би настала ако би га Гологанов јавно увукао у саучесништво."Меденица, Радосав: Стефан Верковић и његов удео у фолклористици Македоније. Рад VII-ог конгреса савеза фолклориста Југославије у Охриду 1960, стр. 69-79.

[Д]

"Кад ми је пре десет година поверена радња на овој страни, овде све је боравило дубоки сан! Код словенске масе ове стране дотле е било угасило се чувство народности, да му се стидели именовати своим, народним именом!

При чему говори о граду Серу, а не о вардарској Македонији.Затим све и да докажеш да Верковић није ни постојао, остаје још само неколико десетина аутора свих националности који су током својих боравака у Македонији затекли и записали исто што и Верковић и то у распону од двеста година. Edited January 12, 2010 by Д

[Fantom iz Opere]

Др Шешељ: ”Немам ја никаквих предрасуда ни према паганској верској традицији и култури. Ја се и данас више дивим античкој Грчкој него свим хришћанским мислиоцима заједно, да се и ту разумемо.»http://www.youtube.com/watch?v=LxkE6MlXCsQ"Али код мене нигде не можете наћи да омаловажавам исламску веру, као што сте покушали овде на једном месту. Ја сам препун поштовања према исламској вери, али сам огорчени противник сваког фундаментализма. Тренутно највише исламског, јер је тренутно најопаснији. Али када би се негде експонирао и хришћански фундаментализам, такође бих био његов огорчени противник. "др Војислав Шешељhttp://www.youtube.com/watch?v=gBav2k3w3dIПозивајући се на исказ исте сведокиње, Шешељ је тврдио и да су "шешељевци" жене и децу затим "тешили" у згради Скупштине општине Зворник, говорећи им да "се не плаше", зато што "шешељевци нису као аркановци".Тврдња оптуженог била је и да "шешељевци" и "аркановци" нису трпели једни друге у време напада на Зворник. "Аркан нигде бесплатно није ратовао", казао је Шешељ.http://www.youtube.com/watch?v=70dPHb5AX7I

[Fantom iz Opere]

Dragana Antonijević„Okultna istorija”: predskazanja i verovanja o srpskim vladarima i znamenitim događajima u 19. vekuU spomen na 1999. godinu,* u kojoj su se desile mnoge neobične nebeske i prirodne pojave protumačene u mantičkom ključu, a koje čekaju da se obistine.Mnogi krupni istorijski događaji u Srbiji tokom 19. veka, kao i sudbina tadašnjih vladara, bili su unapred predskazani. Neka od proročanstava su nestala spontano u narodu, na osnovu tumačenja pojedinih važnih nebeskih pojava, kao što su pomračenje Sunca i Meseca, pojava kometa ili zvezda padalica, itd., dok su druga, pak, bila plod vizija posebno darovitih pojedinaca. U radu se razmatraju pomenuta proročanstva i dovode se u vezu sa istorijskim događajima na koja su se odnosila. Ova svojevrsna „okultna” istorija srpskog naroda u 19. vekau posredno je dovedena u vezu sa izvesnim zbivanjima s kraja 20. veka, kao što je tumačenje propasti Takovskog grma iz 1991. godine i nebeskih pojava iz 1999. godine, čime su nagoveštene promene i neki događaji na samom kraju veka i milenijuma!...Skoro svi najznačajniji događaji u istoriji Srbije 19. vek, te neki najvažniji momenti iz života tadašnjih srpskih vladara bili su – predskazani!...Naš narod veruje da su nebeska znamenja u stvari božanske poruke, znaci koje Bog šalje narodu da bi se blagovremeno popravio i shvatio da predstoje krupni događaji i promene. Ove nebeske pojave su tumačene kao znaci krvavih ratova, ustanaka, nemira, gladi, zemljotresa i empidemija. Naš je narod verovao da pomračenje Sunca nije dobar znak za državu: „Kad se Sunce jede, onda Srbija propada!” Dok pomračenje Meseca znači propast za Tursku, i rat uopšte.8 Pomračenje Sunca i pojava komete predskazuju takođe pogibiju i opasnost za vladara i znamenite ličnosti.Jasno je da je osnovni smisao ovih gatanja analoške prirode, gde se podudarnim shvataju dva sistema u celosti – društvena zbivanja i nebeska struktura.Drugu grupu čine spontane vizije, proročki snovi jasnoviđenja izuzetnih – osetljivih i posebno obdarenih ljudi, koji su imali potrebu da javno saopšte svoja natčulna saznanja. To se obično dešavalo u sudbonosnim situacijama koje se tiču neke osobe lično ili čitave grupe, tj. naroda. Osnovu takvih proročanstva čini pomenuta mistična intuicija, a sami vidovnjaci bi takav doživljaj jednostavno objašnjavali rečima – „tako mi je kazato”. U srpskom narodu odavno su poznati ti „proricatelji”, „tajnovici” ili „prozorljivci”, i njih treba razlikovati od gatara i vračara kojima se pojedinačno obraćaju klijenti da bi na taj način rešili neki svoj individualni problem.Najpoznatiji srpski proroci u 19. veku bili su Miloš i Mitar Tarabić iz sela Kremne na Zlatiboru. O njihovim proricanjima, kasnije kod nas poznatim kao Kremansko proročanstvo, najviše je znao i zapisao njihov kum prota Zarija Zaharić, ali o tome su znali i neki ugledni ljudi i državnici u Srbiji, te neki crkveni velikodostojnici. Prota Zarija Zaharić je više puta, počesto unapred saopštavajući buduće događaje, a po saznanju od svojih vidovitih kumova, pričao o tome svom najboljem prijatelju užičkom proti Gavrilu Popoviću (koji je u kući krio rukopis o tim proročanstvima), potom Dobri Ružiću, bivšem ministru prosvete i crkvenih poslova, Milanu Đ. Milićeviću, pa i samom mitropolitu Mihailu. Među mnogim stvarima koje su Tarabići prorekli, politički najzanimljivije i najosetljivije bilo je, svakako, njihovo proricanje o sudbini dinastije Obrenović, o balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. O tome kakva će biti sudbina vladaoca iz porodice Obrenović, sve do gašenja njihove loze, prorekao je Miloš Tarabić još 1854. godine, a od njegovog sinovca Mitra zapisnik o tome je naravno uzeo užički prefekt policije 1868. godine, kada je ubijen knez Mihailo. Taj akt je prosleđen u Beograd, u Ministarstvo unutašnjih dela, gde se čuvao među tajnim spisima. Veoma značajno i uverljivo svedočanstvo, iz prve ruke, o istinitosti prorečenog ostavio je i istoričar, diplomata, narodni poslanik, ministar finansija i pisac Čedomilj Mijatović. On je za proročanstvo prvi put čuo 1875. godine, kada je iznenada raspuštena tadašnja Skupština, od svog prijatelja, poslanika iz Užica, advokata Alekse Popovića (brata prote Gavrila Popovića). Popović mu je prišao i rekao: „Vidiš li kako se sve zbiva što je onaj prorekao”, misleći na Mitra Tarabića. O tome je odmah obavešten i kralj Milan, kod koga su u audijenciju zajedno otišli Mijatović i Aleksa Popović. Kralj je, potom, tražio da mu se pokažu tajni spisi iz Arhive. Veoma potresen i uznemiren sadržajem proročanstva, kralj Milan je te akte čuvao kod sebe u dvoru. Pomenute događaje i svoj neposredni udeo u tome Mijatović je detaljno opisao u knjizi „A Royal Tragedy” (London, 1906) povodom ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, i u svojim memoarima „The Memoirs of a Balkan Diplomat”, takođe objavljenim u Londonu 1916. O Kremanskom proročanstvu, Tarabićima i ljudima koji su bili upućeni u te događaje detaljno je pisao i Radovan N. Kazimirović u knjizi „Tajanstvene pojave u našem narodu”, objavljene 1940. Kazimirović je u knjizi naveo i svoje razgovore s protom Zarijom Zaharićem, vođene 1915. godine, o tim skromnim i povučenim vidovnjacima i njihovim vizijama. Kazimirović, koji je imao prepisku i sa Čedomiljom Mijatovićem, smatrao je da je u njegovoj rukopisnoj zaostavštini ostalo još ponešto zabeleženo, ali neobjavljeno o tom „crnom proročanstvu”, kako ga je zvao Mijatović. Za vreme Obrenovića o Kremanskom proročanstvu se nije smelo javno pisati, jer je policija gonila sve one koji bi o tome ma i šapatom govorili. Razume se da su o tome najviše u tajnosti pričali karađorđevićevci, jer su Tarabići bili prorekli i smenu dinastija.Vidovnjaci i proricatelji bili su i u drugim vremenima i prilikama gonjeni i ućutkivani kada bi prorokovali o političkim događajima nepovoljnim za vlast, a skoro redovno su bili predmet podsmeha svojih suseda i sunarodnika dok se ne bi kao tačnim pokazalo poneko od njihovih predskazanja. Nije čudno što se u kriznim vremenima pojavljuju brojni proroci i vidovnjaci.11 Mnogi od njih su bez sumnje šarlatani, ali poneki pripadaju upravo onoj vrsti izuzetno osetljivih bića koji na takav, za većinu ljudi krajnje neobičan način, reaguju na opštu društvenu uznemirenost i nesigurnost. Osim toga, valja ukazati na još jedan momenat važan za razumevanje prirode naših proroka i njihovih vizija. Srpski čovek 19. veka, kao i ranijeg doba, zbog opšte kulturne, verske i društvene regradacije za vreme turskog carstva, bio je po svom mentalnom i psihičkom ustrojstvu bliži arhajskom (naučnici obično vole da kažu – paganskom) čoveku, nego što je to danas. Ako se vratimo na konstataciju Bele Hamvaša da je za arhajskog čoveka „budnost” i mistična intuicija bila spontani i razumljivi izraz vančulne spoznaje, no što je to za modernog čoveka, onda se može lakše razumeti, pa i prihvatiti činjenica da je u prošlim vekovima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini bilo ljudi koji su sa uspehom i tačnošću bili u stanju da prorokuju izvesne događaje.3.Prvi srpski ustanakO brojnim nebeskim znamenjima koja su najavila početak srpskog ustanka dosta se pisalo u našoj literaturi, a pesma Filipa Višnjića „Početak bune protiv dahija” predstavlja temelj i okosnicu tih analiza. U pesmi, nadahnuti pevač navodi četiri nebeske pojave koje su sveci izazvali („Nebom sveci staše vojevati / i prilike različne metati / više Srbije po nebu vedrome”) ne bi li Srbe naterali na ustanak, ali ih Srbi, izgleda, nisu shvatili i, što je važnije, nisu smeli da se dignu na oružje. Te su prilike, međutim, Turci dobro razumeli: u tepsiju su zahvatili vodu iz Dunava i u vodi gledali i „hvatali” znamenja, potom pročitali „knjige indžijele” i videli da im se dobro ne piše. Tada odlučiše da preduhitre Srbe, te posekoše sve viđenije knezove u Srbiji. Ostalo pripada poznatoj istoriji.Nebeska znamenja u pesmi pominju se ovim redom:1. Od Tripuna do svetoga Đurđasvaku noćcu mjesec se hvataše.2. Od Đurđeva do Dmitrova danasve barjaci krvavi idoševiš Srbije po nebu vedrome.3. Grom zagrmi na Svetoga Savuusred zime kad mu vreme nije,sinu munja na Časne verige,potrese se zemlja od istoka.4. Uhvati se sunce u proljeće,u proljeće na Svetog Tripuna,jedan danak tri puta se vata,a tri puta igra na istoku.Reč je, dakle, o sledećim fenomenima koji su se odista dogodili neposredno pred ustanak i tokom njega: pomračenje („hvatanje”) Sunca i Meseca, pojava komete, grmljavina u zimu i zemljotres. Totalno pomračenje Sunca koje se jasno videlo iz Beograda zbilo se 30. januara 1804. (odnosno, 11. februara po novom kalendaru), a njemu je neposredno prethodilo pomračenje Meseca 14./26. januara iste godine. Pošto Višnjić u pesmi kaže da se Sunce pomračilo baš na onaj dan kada su ubijeni knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin (23. januara 1804) i Hadži Ruvim (29. januara 1804), najverovatnije je mislio upravo na to pomračenje. Moguće je, pak, da je imao u vidu neka ranija pomračenja, od 22 marta 1800. ili 18. marta 1801. kada je pevao o prilikama koje su se desile kao upozorenje Srbima, znajući, svakako, za narodna verovanja o nebeskim predznacima.12 Zanimljivo svedočanstvo i tumačenje pomračenja Sunca od 30. januara 1804, na sveta Tri jerarha, kazivao je knez Miloš Obrenović, a zapisao je Sreten L. Popović, po sećanju svoga oca Laze Popovića: „Pred naš ustanak ja sam bio u našeg subaše Turčina sprežnik da ih naranimo i napojimo, a mi da ručamo, a ono se stade sunca vatati. Turčin spazi to i zapita me: „Šta je to Miloše?” i ja mu reko: „Pa eto šta je, vata se sunce”. „E neće dobro biti” odgovori Turčin. Pa tako i bi, on prestade biti naš subaša, a ja njegov sprežnik”.13Druga pojava koju pesnik opisuje odnosi se na kometu koju u narodu zovu „repata zvezda”, „repatica”, „zastavuša”, ili „barjaktaruša”, a za koju se veruje da predskazuje rat i smrt vladara. Pretpostavlja se da je Višnjić mislio na neku od kometa koje su se nad Srbijom videle u godinama koje su prethodile ustanku: dve 1798, dve 1799, i po jedna 1801. i 1802. godine.14 Milenko Vukićević, koji je pisao o Karađorđu, navodi dve komete koje su, po njemu, mogle poslužiti kao inspiracija Višnjiću da pomene „krvave barjake”. Jedna je bila „zvezda koja se javila 24. juna 1798. u nedelju posle podne u 2 sata i sijala jednako do noći”; dok pomen o drugoj postoji u zapisima manastira Svete Trojice koji glasi: „Znati se kada solnce zacrni se m-ca dekemvrija den 25 goda 1805. I mjesec bio tako i za nime strašna zvezda i bila je mnogima za oudivlenije. To je bilo januarija 14 den”, dakle, 1806.15 Konačno, mnogi se slažu u tome da je lako odgonetnuti na koji je događaj Višnjić mislio kada je pomenuo grmljavinu na Svetoga Savu i zemljotres. Iz godine 1801. postoji zapis koji potvrđuje istinitost ovog događaja, i gde se kaže: „14. januara 1801. uoči sv. Save srbskoga bi tutanj mnogi i grmljava i zemlja se trese i pukoše tri groma...”16 Dušan Popović ističe da su se u godinama neposredno pred ustanak, od 1802. do 1804. dešavale i druge neobične i veoma retke prirodne pojave, i to ne samo nad Srbijom već i u okolnim zemljama, o čemu je izveštavala tadašnja štampa.17 Filip Višnjić je, očigledno, bio svedok svih tih nebeskih pojava, zapamtio ih i efektno iskoristio u pesmi da snažnom poetskom slikom istakne sudbinsku predodređenost i neminovnost podizanja ustanka. Dodajmo i to da nebeske prilike nisu samo predskazale sudbonosne događaje za Srbiju. To je ujedno bilo vreme Napoleonovog pohoda na Evropu, koje je uzdrmalo tadašnji svet i predodredilo mnoge promene koje će se desiti na Starom kontinentu.I dok su brojne prilike predskazale početak Prvog ustanka, bilo je, izgleda, i nekih proricanja o njegovom katastrofalnom porazu 1813. godine. Anta Protić, bivši pukovnik i savetnik, te i sekretar smederevskog kneza Vujice Vuličevića, u svojim sećanjima na Karađorđa i Prvi ustanak navodi da se pred sam slom po narodu raširio glas da sanduk, odnosno, kivot Svetoga Kralja škripi, što je siguran znak da će Srbija propasti.18 Milan Đ. Milićević je takođe pisao o tome da su se poslednjih godina Karađorđeve vlade pojavili mnogi proroci i vračare koji su kazivali da će Karađorđe ostaviti zemlju, da će Srbija pasti, a Turci ponovo ovladati narodom.19KarađorđeSmatra se da je pojavu tog velikog i znamenitog čoveka za srpski narod, mnogo pre njegovog rođenja, prorekao Starac Stanj Šćekić iz Vasojevića. Starac Stanj rodio se 1640. godine u selu Babinu blizu Berana. Zvali su ga i Stanj Prozorljivac, jer je posedovao nadaleko čuvene vidovnjačke sposobnosti. Bio je veliki prorok u svoje vreme, a M. Đ. Milićević kaže da su ga i tokom 19. veka ljudi pominjali i sećali se njegovih proročkih reči. Doživeo je duboku starost, od oko sto godina, i sahranjen je u rodnom selu Babine, gde mu se znao grob. Za Starca Stanja pričaju da je imao dugu bradu, nosio uvek uza se praznu torbu i štap, kao simbole večnog putovanja, a kada bi prorokovao, gledao je u neku knjigu, koju je takođe sa sobom nosio. On je, međutim, bio nepismen, i knjiga mu je služila, izgleda, da se bolje koncentriše u svom nadahnuću.20NJegovo predskazanje o Karađorđu poznato je kao proročanstvo o caru u opancima. Po navodima M. Đ. Milićevića, to proročanstvo ovako glasi: „Javiće se jedan crni čovjek ozdo od utoka Lima. Taj čovjek će se zvati „Car u opancima”. On će mnogo srpskoga naroda osloboditi od Turaka, doći će i do nas, i željeće se sastati s jednim bradatim čovjekom od mora (a dok se oni mogu sastati mnogo će nesreća biti). Mi ćemo se Vasojevići nadati da car u opancima i nas oslobodi, ali će se on ubrzo vratiti, i nas neće osloboditi. Oni koje oslobodi, živeće lijepo, i, poslije njega, imaće svoje vladaoce. Car u opancima neće dugo živjeti...”21Reči Staraca Stanja mogu se ovako protumačiti: „Crni čovek” ili „Crni Đorđe” (Karađorđe) poreklom je odista bio iz oblasti oko Lima, od Vasojevića. NJegovi vojni uspesi i proterivanje Turaka iz Srbije tokom ustanka, nedvosmislena su potvrda reči da će „mnogo srpskoga naroda osloboditi od Turaka”. Zanimljiva je, pak, istorijska zbilja koja odgovara proročanstvu o odnosima Srba i Crnogoraca. U aprilu 1806. godine vožd i Sovjet obratili su se pismom crnogorskom mitropolitu Petru I Petroviću („bradati čovjek s mora”) sa molbama da se pridruži srpskim borbama za slobodu i nezavisnost; predlagali su savez, a iz tog saveza i borbe proizašlo bi ujedinjenje. Vožd i Sovjet su verovali da bi se zajedničkom akcijom postiglo oslobođenje i ujedinjenje Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Crnogorski mitropolit, koji je tada ratovao sa Francuzima u dobrovačkom zalivu, hvalio je srpski viteški duh i uspehe, ali nije bio voljan da se pridruži borbi, pa je savetovao vožda da sa vojskom ostane u granicama pašaluka, sasvim suprotno od onog što su Srbi hteli. Time je privremeno odbio voždov poziv za zajedničko ratovanje i ujedinjenje. Kako smatra Radoš LJušić, „događaji koji će potom uslediti pokazaće da mitropolitova procena događaja nije bila dobra, jer se za dugo vremena šansa za ujedinjenjem neće više pojaviti. Propuštena je bila retka prilika za zajednički posao”22 („doći će i do nas, i želeće se sastati s jednim bradatim čovjekom od mora, a dok se oni mogu sastati dotle će mnoge nesreće biti”). Kasnije, 1809. godine, Karađorđe je ponovo nastojao da ostvari svoj naum o ratnom savezu sa Crnogorcima i Hercegovcima, i osvojivši Sjenicu i Rašku, stigao je na samu granicu sa Crnom Gorom u nameri da se u nju prebaci. Međutim, teški srpski poraz kod Deligrada naterao ga je tada da promeni plan i pohita u pomoć srpskim trupama kod ]uprije („Mi ćemo se Vasojevići nadati da car u opancima i nas oslobodi, ali će se on ubrzo vratiti, i nas neće osloboditi”). Što se kraja predskazanja tiče, i ono se ostvarilo: Srbija je s vremenom postala slobodna zemlja sa svojim vladarima iz dinastija Obrenović i Karađorđević, a Karađorđe odista posle ustanka nije još dugo živeo – ubijen je 1817. godine. Ako i nije bio „car”, Karađorđe je bio neosporni vladar Srbije tokom Prvog ustanka, a njegovo vazda skromno odevanje, u gunj i opanke, bilo je predmet mnogih priča.O rođenju Karađorđa, srpskog nacionalnog heroja i skoro mitskog junaka, čak i za njegove savremenike, ispredale su se legende. Može se reći da to pripada klasičnom mitskom i folklornom obrascu: rođenje heroja uvek je čudesno, neobično, čime se još u samom početku najavljuje pojava velikog čoveka. Karađorđe se rodio u selu Viševci blizu Topole, ali tačan datum nikada nije utvrđen. Po nekima je to bilo u novembru, na praznik Đurđic, i analogno svetitelju po kome je dobio ime „kao da se još onda slutilo da će mu ceo život biti mučenički i da će najposle mučenički završiti u sredini naroda, za čiju se slobodu borio,”23 po drugima u decembru; a takođe se ni oko godine rođenja c1i ne mogu složiti (po porodičnoj tradiciji to je bilo 1762). Ali, po pričanjima savremenika, njegovo rođenje je bilo propraćeno nebeskim znamenjima – zvezdama padalicama i neobičnom svetlošću, proročkim snom, belegom na telu. Svi memoaristi tvrde i da je njegovom rođenju, slučajno, prisustvovao Turčin, seoski spahija, što je takođe trebalo da nagovesti buduće znamenite događaje.Tako, po jednoj verziji, kada je majka Karađorđeva Marica trebalo da se porodi, dođe im u kuću na konak neki Turčin, koji se sklonio od velike oluje i nevremena koje je te noći besnelo. Ona izađe da se porodi, a Turčin ostade u kući. Shvativši šta se dešava, on joj ponudi da uđe u kuću, ali se u taj mah ona porodi ispod neke bukve. Posle je mati Karađorđeva pričala da „čim je dete palo na zemlju, videla je među detinjim plećima mesec da sija; to je video i Turčin, pa je rekao: Marice, ti nisi rodila sina, nego Gospodara! Pa je izvadio 20 para i darivao dete”.24 Po drugoj verziji, mati Marica je pričala da se rodio „pred prvi petala, pa da je svanulo, te opet se zamračilo, a tako se bilo zasjalo da se gotovo ceo svet vidio”.25 Treća priča kazuje da je Turčin zaspao i usnio strašan san. „Sanjao je da ga je ščepao neki lav i da je sa svojim oštrim noktima hteo da ga rastrgne. U tom strahu Turčin se trgne iz sna, izleti iz kuće, kad ima šta da vidi: od juga ka severu na nebu svetleća duga koja se preko neba pružila i ceo onaj predeo osvetlila. Uplašen, on ponovo utrča u kuću i upita mati Karađorđevu: Mlada, šta si rodila, ili muško ili žensko? Ona mu odgovori: Vala, aga, sina sam rodila; a Turčin joj čestita, govoreći: „Da ti je airli, mlada, i da ti je srećan sin. I obdari je dukatom. Vala, mlada, taj tvoj sin biće veliki junak i veliki čovek, i sa mnogim će narodom zapovedati. Čuvaj dobro sina tvog i pamti šta sam ti kazao.”26 Alil Kučević, iz sela Žabrena kod Novog Pazara, pričao je Andriji Luburiću da je kod njegovog dede stanovao Petar, Karađorđev otac. Kako mu je žena bila trudna, Turci su rekli Kučeviću da su često gledali kako na kuću gde je stanovala Petrova žena padaju luče (zvezde padalice) i da će, ako rodi muško dete, to Vlaše ili poturčiti ili pobiti, jer to mora biti veliki čovek. Zbog toga je Kučević savetovao Petra da ode u Šumadiju i dao mu je sluge da ga na putu prate. Kada su se sluge vratile, donele su glas o Karađorđevom rođenju.27 U Smederevskoj i Kragujevačkoj Jasenici pričalo se da je Karađorđe bio alovit, i da je uvek za vreme bitke, u kojoj je i on bio, duvao vetar s njegove strane. Isto se tako pričalo da je, kada ga je majka rodila, imao krilca pod pazuhom.28 Milenko Vukićević navodi stihove Jovana Novića Otočanina, koji je o tome pevao po predanju staraca: „Nije čedo, ka’ šta žena rađa, već strahotna stvora zmajevita/ Nepodobno na njem obilježje: Krila su mu pero samostavno što iz oba ponikla ramena, / A krilo mu biva i pokrilje, okošte mu i noge i ruke,/ Kako da je od dvije godine, Ka’ mazija tijelo mu je čvrsto.”Da je imao posebnu misiju i zadatak u srpskom narodu, navodno je i sam Karađorđe pričao, shvativši to iz jednog svoga proročkog sna. Dok je bio mladić, čuvao je svinje i jednom, idući za njima, tamo-amo, umoran sede ispod jednog drveta da se odmori. Ovladan snom, zaspa i usni da mu se, među gorama, javiše dva sjajna i čudesna velika lica. Od njih se osvetlila sva okolina, i okom se nije moglo dovoljno nagledati te čudesne sjajnosti i krasote. Karađorđa u snu obuze strah, ali odmah opazi da su to bili Sveti Kralj Studenički i s njim Arhangel Gavrilo. Utom iščeznuše njihovi likovi, a Karađorđe ču umiljate i blage reči: „Čuj i hrabri se junače, s nama je Bog! Bede i tuge dosta je bilo, a ti, ako imaš tverdu nadeždu na Boga pobedićeš vraga, a hrabrost može biti s voljom božjom sodružena; današnji dan odsudiće i ukrepiti mišicu tvoju i duh tvoj, i uputiće te kuda treba iti, da tražiš gde su ostatci svetinja vaši serbski i tražićeš tam pomoći i spasenja pod blagočestivim skiptrom, koji veruju raspeće Hristovo. Osvesti se od sna!” Kada se probudio, desio se jedan incident kojom prilikom je Karađorđe prvi put morao da ubije Turčina.29 Bez obzira da li je ovaj san Karađorđe uistinu snevao ili ga je naknadno izmislio, ili su to izmislili njegovi saborci pa njemu pripisali, zanimljivo je uočiti sledeću podudarnost: dva sveta lika iz sna javljaju se analogno i u dva kritična momenta za Srbiju i Karađorđa. Kada je ustanak propao 1813, pomenuli smo da se po narodu pričalo da škripi kivot Svetog Kralja Studeničkog, što se tumačilo kao loš predznak; a Karađorđe je, pak, ubijen na dan letnjeg sv. Arhangela Gavrila!Konačno, ako je rođenje velikog junaka bilo višestruko predskazano i obeleženo, ni Karađorđeva smrt nije prošla bez znamenja i proročkih vizija. Po jednom zapisu Sunce se pomračilo 1817. godine, kada je Karađorđe ubijen.30 Narod je oko ubistva vožda stvarao legende. Pronelo se bilo, tako, verovanje da je mesto na kome je vožd pao, odnosno, brest ispod koga je sahranjen na trlu Dragića Vasića u Radovanjskom lugu, posvećeno i da pomaže bolesnicima. Dolazili su svakog mladog petka (onaj petak kada se Mesec puni pomaže za zdravlje ako se posete sveta mesta), tu bi zanoćili i ujutru ustajali zdravi.31 Tako je narod, u jednom periodu, Karađorđevim moštima pripisivao isceliteljske moći. Ali svakako je najpotresnija bila proročka vizija baba Jane iz Jasenice, koja je sagledala i dovela u vezu dva tragična trenutka u političkoj istoriji Srbije 19. veka: ubistvo Karađorđa i kneza Mihaila. O toj ženi su pisali, kako Kazimirović navodi, Milenko Vukićević i Pera Todorović na osnovu zapisa smederevskog suda i Knjaževske Kancelarije. Po toj priči, baba Jana je na proleće 1817. godine pala u zanos i kazivala: „Deco, deco! Čudne ćete dane vi doživeti. Ja sam preturila preko glave vremena mračna i užasna za sve Srbe. Ja sam svojim očima gledala kako žive Srbe na kolje nabijaju. Videla sam najstrašnija mučenja, ali sam gledala kako to sa Srbima čini tuđa vera, Turčin. Vi ćete doživeti nešto strašnije i žalosnije. Doživećete da vidite kako Srbin Srbina mučki i dušmanski muči. Ova godina nosi u svojim mračnim nedrima jedan strahovit zločin. Ove godine desiće se najstrašnije ubistvo pod suncem. Rođena deca odrubiće glavu roditelju svome. Posle toga strašnoga ubistva vreme će opet poći svojim tokom i tako će proći više od pedeset godina. Nastaće novi adeti, nestaće mnogo štošta od današnjice; izrodiće se nova pokoljenja; doći će novi svet, javiće se novi ljudi čije ruke neće biti krvave... I taj novi svet počeće da živi novim životom i radovaće se mladosti svojoj i imaće mirnu savest... Ali usred te radosti, usred najlepših nada, odjednom će iz mraka iznići zločin, i s krunisane glave spašće sjajna kruna, a razbojnički noževi iskomadaće mlado telo vladaočevo, a zao duh srpski iz tame će se podrugljivo i zlurado kikotati, i s visine čuće se zvuci: to je osveta za grozno ubistvo...”324.Obrenovići: Knjaz MilošNarodno predanje ne pominje nikakav poseban nebeski predznak rođenja tog nesumnjivo velikog srpskog vladara. Mada je knjaz Miloš u borbama bio junak; u državničkim poslovima vešto uzdigao Srbiju i doveo je na prag nezavisnosti; a po oceni Slobodana Jovanovića i doveo je na prag nezavisnosti; a po oceni Slobodana Jovanovića bio „rođeni vođ gomile” i pravi narodni tribun, sa nepogrešivim instinktom da oseti potrebe seljaka i izađe im u susret („sve s narodom i za narod” pod uslovom da on vlada, bilo je načelo njegove politike);33 narodno sećanje i tradicija knjaza Miloša ne doživljavaju kao nacionalnog heroja i mitsku ličnost, na način kako se shvata Karađorđe. Rođen je kao običan, siromašan seljak, poput većine drugih, mada su se Milošev početak i kraj života zbili na velike hrišćanske praznike: rođen je na Todorovu subotu 1780, a umro na Krstovdan 1860. NJegov životni put, „od pastirskog štapa do skiptra” kako kaže Feliks Kanic, bio je u ono vreme veoma zanimljiv strancima koji su putovali i boravili u Srbiji.Poznato je svega nekoliko proročkih priča vezanih za život knjaza Miloša. Tako je jedan Kremanac, još 1805. godine, za vreme opsade Užica, prorekao Milošu sudbinu. Jedne noći, uoči Sv. Ilije, oko vatre su sedeli naši glavari, pod zapovedništvom Jakova Nenadovića, i savetovali se kako da osvoje grad, kada im je iznenada prišao jedan sredovačan čovek. Za njega je vojvoda Jakov odranije znao da je dotle o mnogim događajima davao unapred svoj sud koji je skoro uvek bio tačan. Jakov ga upita: „Znaš li šta nam sutra donosi sv. Ilija?” „Sreću”, odgovori on smesta. „A šta misliš: ko će ovde na kraju krajeva zapovedati?” – upita Jakov misleći na Srbe ili Turke. „Evo čuj: biće mnoge krvi, mnogo će se dobiti, i opet: sve će se rasuti, i sve će ostati – eno na onome” i prstom upre na Miloša koji je sedeo na kladi kod samog ognja. Miloš je tada bio jedan od najmlađih vojvoda, bez mnogo značaja. „Ne može biti” – reče namrgođeno Jakov. „Istinu ti velim”. „Hajd, ne zaludniči” – završi Jakov govor gotovo srdito.34 Miloš je, međutim, bio taj koji je prvi ušao i osvojio Užice, i potom zapovedao oslobođenjem celog tog kraja. Konačno, kada je sve bilo rasuto godine 1813, Srbija je na njemu bila ostala da je ponovo podigne i oslobodi.Dva predskazanja vezana su za vreme Miloševe emigracije i njegovog ponovnog povratka na vlast. Značaj tih predskazanja nije mali kada se zna da se u Srbiji verovalo da se Obrenovići nikada više neće vratiti na vlast posle proterivanja knjaza Miloša 1839. godine, a potom i njegovog sina Mihaila. Pa ipak, prilike su bile takve da se povremeno činilo da će se Miloš vratiti u zemlju iako su tadašnje vlasti činile sve da spreče takvu mogućnost. Prva priča smeštena je u godinu 1846. „Negde oko Arada bila je na glasu neka kartara i Miloš pošalje trgovca Despinića da se kod nje raspita šta će sa njime biti. Despinić ode kod vračare,ali ne kaže odmah za koga pita. Kartara, kako razmete karte, reče: Imate li vi mnogo ovakvih prijatelja? A što? –odgovori ovaj. Zato što ovaj nije običan čovek, ovo je nekakav kralj! On misli da se u svoju zemlju, iz koje je morao silom otići, i vratiće se, ali ne tako skoro, bar ne pre 10–12 godina. Vraćajući se u Srbiju u januaru 1859. godine, Miloš svrati kod Despinića i reče mu: Ispuni se proročanstvo, ovo je dvanaesta godina!35 Druga priča vezana je za čuvenog kremanskog proroka Miloša Tarabića. Onda kada to niko nije očekivao, Tarabić je govorio da će iz zemlje otići knez Aleksandar Karađorđević koji je tada vladao. Po priči prote Zarije, „jednom, 1854. godine, Miloš ga upita da li je stari knjaz još uvek živ. Nije, reče prota, u novinama je pisalo, a i u narodu se pročulo, da je knjaz Miloš umro u Rumuniji i da je tamo sahranjen. Tarabić mu, međutim, odgovori da je živ, a kako mu prota nikako nije verovao, ovaj se najzad naljuti pa reče: E, kume! I da je mrtav, on će doći ponovo da vlada! Posle je još nekoliko puta govorio da će se stari kodža Miloš vratiti, ali da neće dugo posle toga živeti. Vladaće nepune dve godine i umreće od svoje smrti.36 A tako je odista i bilo. Valja reći da je Miloš Tarabić, za koga se vezuju sva glavna proročanstva o Obrenovićima, umro te 1854. godine.Naraštaj, koji je dočekao knjaza Miloša da se vrati u zemlju, znao ga je prevashodno po njegovim istorijskim zaslugama, a manje po njegovom teškom karakteru. „Za taj naraštaj Miloš je bio junak Takovskog ustanka, i veliki narodni diplomat koji je polu izvojevao polu izmajstorisao narodno oslobođenje. Kada je 1859. nanovo stao na srpsko zemljište, svet je pojurio kao bez duše da vidi staroga Kodža Miloša, pod čijim se nogama zemlja trese i koga barjaci njegovih pobeda pozdravljaju. LJudi, žene, deca, starci, sve se tiskalo oko njega da ga poljubi u ruku, ili bar da se dotakne njegovih skuta. To nije bio više živ čovek, nego jedna relikvija narodne prošlosti, koja se nosila s pobožnošću kroz gomilu”.37 Teško bolestan i star, knjaz Miloš je umro u Topčideru, na Krstovdan, 14.9.1860. godine. Pričalo se o pojavi komete pred njegovu smrt,38 kao nebeski predznak kraja tog srpskog vladara.Knez MihailoMisterija šume tesno je povezana sa životom kneza Mihaila, pisao je Kanic. Knjeginja LJubica ga je rodila u septembru 1823. godine, iznenada, dok je bila na jednom izletu, u šumi blizu Kragujevca, na mestu zvanom „zbeg”.39 Ubijen je 29. maja 1868. u Košutnjaku, šumi kod Beograda, u popodnevnoj šetnji. NJegovo ubistvo bilo je označeno kao Topčiderska katastrofa. Ta teška reč upravo odslikava šok, zaprepašćenje, žalost i tugu koja je, zbog njegove smrti, bila obuzela srpski narod.Obrazovan, otmen i lep, dostojanstvenog držanja i aristokratskog ponašanja, čestit i pošten, povučen u sebe i teško pristupačan, idealista i patriota, Mihailo je nasledio svoga oca na kormilu Srbije 1860. godine. On je došao na presto s najboljim namerama i s primernim osećanjem vladalačkih dužnosti, velikodušno dajući sebe i svoje bogatstvo, kaže za njega Slobodan Jovanović. „On se sav posvetio dobru svoga naroda, i prednjačio je u patriotizmu: za sve to on je nagrađen mučkim ubistvom u Košutnjaku. Miloš je proricao svome sinu rđav kraj; po njegovom mišljenju, ko hoće da se brani od hajduka, mora biti i sam hajduk, a Mihailo hajduk nimalo nije bio.”40 Počeo je vladavinu dajući oproštaj svojim neprijateljima i obećavajući prestanak dinastijskih gonjenja koja su, s obe strane, razdirala Srbiju. On se svoje reči držao, ali time nije umirio svoje neprijatelje. „U jednoj zemlji divljih političkih mržnji i krvavih političkih zločina, on je hteo da se ponaša kao džentlmen. To ubistvo se pretvorilo u veliku narodnu žalost, u kojoj se osećala kao neka griža savesti: Mihailo nije bio vladalac koji je zaslužio nasilnu smrt”,41 zaključuje Jovanović. O tome da se spremala zavera na kneza Mihaila tokom 1867. godine znali su i vlast i građanstvo. Znala je to i njegova policija, pa i on sam, koji je više puta anonimnim pismima bio upozoren da se čuva. Ali knez Mihailo nije verovao da će se naći Srbin koji će na njega dići ruku; štaviše, govorio je: „Ja Srbima, ako dobra učinio nisam, zla zaista nisam učinio, s toga, ako me ubiju, ubiće samo Mihaila, a knjaza srpskog neće”.42Ne postoji nijedan srpski vladar čija je smrt bila unapred i višestruko predskazana kao smrt kneza Mihaila. Kao da je taj težak zločin, mnogo pre no što će se desiti, pritiskao duh srpskoga naroda. Baba Jana je događaj predvidela još 1817. godine, a Sreten L. Popović pominje neku vračaru koja je, po kazivanju c1ove tetke, kada se knez Mihailo rodio, predskazala da neće srećno proći. Kasnije je neka poznata beogradska kartara takođe predskazala topčidersku katastrofu, o čemu se tada šaputalo po beogradskim salonima.43 Isti c1, dalje, kaže kako je knez Mihailo, kad je po predaji gradova išao u Carigrad da zahvali sultanu, svratio u Bukurešt. Tamo mu je, u društvu poznanika boljara, gledano u karte i rečeno da će biti ubijen kada se vrati u zemlju. Knez Mihailo je, međutim, iskazao svoju nevericu: „Samo da ja dođem međ moj narod, ja se ničega ne bojim.”44 Za knjaza kazuju i da je, na mesec dana pred svoju pogibiju, pričao kako je sanjao da se šeta po Košutnjaku; da je s jedne grane skočila prikrivena zmija, obavila mu se oko vrata i toliko ga je stegla da je onesvešćen pao na zemlju.45Sudbinu kneza Mihaila prorekao je već pominjani Miloš Tarabić. On je rekao da će posle smrti kneza Miloša doći njegov sin Mihailo. Vladaće dobro, uzeće gradove od Turaka i njih proterati iz Srbije. Ali kad počne raditi da uzme Bosnu i Hercegovinu, onda će poginuti od svojih ljudi! O tome je, pre ubistva prota Zarija pričao prijatelju proti Gavrilu Popoviću, koja mu isprva nije verovao, a posle se samo tome čudio. Prota Zarija je pričao i to kako je, početkom maja 1868. godine, išao u Užice na pijacu i tamo sreo svog kuma Mitra Tarabića, Miloševog sinovca i takođe kremanskog proroka. Vraćajući se kući, jahali su konje, kada mu Mitar iznenada reče: „Vidiš, kume, život je knjažev tanji od te tvoje brade! Život je knjažev o koncu.” Kasnije se u narodu pričalo kako je Mitar Tarabić, onog dana kada je knez ubijen i kada se o tome u Užicu još ništa nije ni znalo ni slutilo, na pijaci imao proročku viziju, vičući: „LJudi, braćo, ne dajte, ubiše nam knjaza! Eto ga seku! Eno ga sve jataganima iskasapiše! Pogibe nam knjaz Mihailo!” Međutim, kako je tvrdio prota Zarija, to nije bio Mitar, već neki Matija koji je imao telepatsku viziju.46 On je potom bio uhapšen i ispitivan u policiji. Zapisnik o tom događaju, ali i o proročanstvu Tarabića, bio je prosleđen policiji u Beogradu, gde se čuvao u tajnom arhivu. O tom aktu je znao Nikola Hristić, tadašnji ministar policije, a nekoliko godina kasnije svojim očima su ga videli i kralj Milan i Čedomilj Mijatović, koji je te poverljive dokumente lično doneo kralju Milanu u dvor.47Nekoliko nebeskih pojava takođe je, po narodnom predanju, predskazalo pogibiju kneza Mihaila. Pričalo se o pormačenju Sunca, koje je bilo 23. februara 1868. godine, koje je nagovestilo njegovu smrt; potom o pojavi komete, jer se kaže da su pre smrti „izlazile dve velike zvezde, jasne kao Danica, ali bez repa”; te o izlasku dva Meseca (fenomen „haloa”).48Istina o ubistvu kneza Mihaila i o motivima zavere nikada nije bila sasvim rasvetljena. U pitanju jeste bila lična osveta i mržnja ubica, ali se pokazalo da je krug zaverenika, koji su se okoristili ubicama i krili iza njih, vukući konce događaja iz senke i u svoju korist, bio neuporedivo širi. Sumnja je padala i na Karađorđeviće, koje je navodno trebalo dovesti na vlast posle ubistva, ali i na neke istaknute liberale koji su pomišljali na republiku, ne mareći mnogo nijednu od dve srpske dinastije.49 Činjenica da je topčiderska katastrofa na mučki način, i pre vremena, uklonila jednog od naših najznačajnijih vladara, može donekle objasniti postojanje ovoliko priča i predanja o kneževoj pogibiji. O narodnom sećanju na kneza Mihaila, Slobodan Jovanović je dao lep sud: „Mihailo je učinio vrlo jak utisak na narodnu maštu. Ona je stvorila jednog idealisanog Mihaila, u kome je od svih njegovih osobina ostao samo njegov veliki patriotizam. To je bio sud potomstva o njemu. To je vreme kada ceo svet živi u patriotskom ushićenju i predratnom raspoloženju. Mihailo je osetio trenutak, prihvatio probuđeni nacionalizam i pokušao da mu se načini vođom. U toj ulozi on je našao gord i odvažan stav koji se od njega tražio. Sve je to učinilo da se u narodnoj mašti naš nacionalni pokret izjednači s njegovom ličnošću. To izjednačavanje je bilo tako potpuno da se dugo vremena posle njegove smrti naše narodno oslobođenje i ujedinjenje smatralo kao njegov zavet i kao njegova misao.”50Kralj MilanMiloš Tarabić je prorekao da će posle kneza Mihaila „dovesti jedno dijete da vlada. I ono će vladati svakojako. Ono će Srbiju namučiti, ali će je kraljevskim vencem venčati. To dijete će sa Crnom Gorom objaviti turskoj carevini rat, ali će turska carevina biti veoma jaka i mi ćemo, kume, teško šnjom na kraju izaći. Tada će se i Rusija umešati. Neće ni njoj lakše ići, ali će je pobediti. Kad se rat svrši Srbija će da poraste i ojača. Neće dugo potrajati i ona će postati kraljevina. To dijete metnuće na glavu krunu kraljevsku, ali će biti zle ruke i zle sreće, umrijeće u najboljem dobu. Imaće sina jedinca i taj će biti gore sreće no što mu je otac bio”; dok se Mitru pripisuju reči: „Mladi kralj će se oženiti, ali neće biti srećan u braku. On će ženu oćerati pa zatim našu zemlju ostaviti. Zemlju će proširiti i sebi krunu na glavi staviti. Kao mlad čovek ostaviće presto i u tuđini i velikoj tuzi i žalosti umreti i tamo se sahraniti”.51Unuk Jevrema Obrenovića, Milan došao je kao maloletno dete, od četrnaest godina, na upražnjeni presto posle smrti kneza Mihaila. Iz početka se na njega, kao naslednika, nije odmah ni pomišljalo, ali su mu ljudi bliski dinastiji Obrenović, pre svega Jovan Ristić i Milivoje Blaznavac, obezbedili presto. NJegov kontroverzan život ostavio je, svojevremeno, dosta utiska na srpski narod. Otmen i privlačan, više je podsećao na „vlaške boljare koji se viđaju po pariskim bulevarima”, primetio je o njemu Slobodan Jovanović. Bio je dobar govornik, umeo da bude srdačan, pa, iako manje uvažavan od Mihaila, stekao je više ličnih prijatelja. Za razliku od drugih Obrenovića, koji su bili stečnici, štedljivi i čuvarni, on je bio raspikuća. „Imao je jako razumevanje države i njene organizacije”, pisao je Jovanović,52 a vojsku je podigao na do tada najviši nivo u Srbiji. Iako nije bio ratoborno raspoložen, pod pritiskom vlade i javnog mnjenja (te Mihailovog zaveta), poveo je tri rata u kojima je Srbija i pretrpela poraze i postigla uspehe. Za vreme kralja Milana Srbija jeste uspela da proširi svoje teritorije i proglasi se za kraljevinu 22. februara 1882. godine. NJegov privatni život poznat je po burnom i nesrećnom toku. Od kraljice Natalije razveo se 1888, što je proizvelo dosta skandala, a abdicirao je 1889. godine. Umro je relativno mlad, 1901. godine u Beču, prognan od sina iz Srbije, ojađen njegovom nesrećnom ženidbom i svojim pre vremena skrhanim životom.Kao što je već rečeno, on je znao o proročanstvu. Po svedočenju Čedomilja Mijatovića, tadašnjeg ministra finansija i Milanovog prijatelja, to proročanstvo ne samo da ga je tištilo već je u izvesnom smislu i na posredan način uticalo na njega. O tome svedoči epizoda vezana za Milanovu odluku da abdicira. Kod njega su tada otišli svi ministri iz vlade da ga mole da odustane od abdikacije, ali on je bio čvrsto rešen u svojoj nameri. Odgovorivši im da shvata njihove razloge, u jednom trenutku je zagonetno dobacio prisutnom Mijatoviću da ipak ne razume zašto ga i on ubeđuje, kada vrlo dobro zna da tako mora biti. Kada se audijencija završila, vlada se odmah neformalno sastala i Nikola Hristić je pred svima upitao Mijatovića o čemu je to kralj govorio i šta to Mijatović zna što drugi ne znaju. Pravdajući se, Mijatović je tada ispričao o događaju iz 1875. godine, kada je i sam prvi put čuo za Kremansko proročanstvo i kada je o tome obavestio kralja Milana i doneo mu poverljive spise na čitanje. Ministri su se našli u čudu, neki su se smejali, a drugi ljutili, misleći da je Mijatović s njima tera šegu u tako kritičnom trenutku. Međutim, zamišljeni „čiča Nikola” Hristić ih je prekinuo rečima da je policijski izveštaj iz Užica o tom proročanstvu i sam čitao, nakon ubistva kneza Mihaila i da se taj dokument mora nalaziti među tajnim spisima u zgradi Vlade.53 Mnogi su kasnije tražili taj dokument u Državnoj arhivi, ali ga nisu našli. Veruje se da ga je kralj Milan poneo sa sobom.Kralj AleksandarPoslednji Obrenović uistinu nije imao mnogo sreće. Neveselo detinjstvo proveo je rastrzan roditeljskim svađama, ostavljen na kraju gotovo sam sebi. Na presto je došao maloletan, uveden odjednom u politički život. Mišljenja o njemu bila su podeljena i kontradiktorna. Po prirodi, kralj Aleksandar je bio inteligentan i rečit, živo zainteresovan za politička pitanja, ali hladan, samoživ, jogunast i bez mnogo moralnih skrupula. Mio i ljubazan po potrebi, simpatije je izazvao samo kod onih koji su ga dobro poznavali, inače je teško sarađivao s ljudima, nemajući ni u koga poverenje. Kažu za njega i da je dosta radio, bio spreman da pažljivo i strpljivo sasluša sagovornike, ali i uvek gotov da brani svoje mišljenje i svoje ustavno pravo. „Po celom svom biću mladog starca sa zakržljalim srcem i jelovim mudrovanjem on je činio utisak ugasnika kuće Obrenovića”, pisao je o njemu Slobodan Jovanović.54 Na kraju, da bi se oženio ženom koju je voleo, sasvim nepriličnom za jednog vladara, „okrenuo je sve tumbe i u vojsci i u državi – i, najzad, izgubio zbog te žene ne samo presto, nego i glavu”.55(Kralj Milan) „imaće sina jedinca i taj će biti gore sreće no što mu je otac bio. Neće imati od srca poroda. On će se nesrećno oženiti. Oženiće se ženom iz naroda, i u 27. ili 28. godini prestaće da bude kralj. Oni će za jednu noć nestati kao da ih je grom pobio” kaže Kremansko proročanstvo.56Još jednom, neobično svedočanstvo o tome ostavio je prota Zarija, osvedočeni Karađorđevićevac, koji je, inače, umro u dubokoj starosti 1918. godine. Desilo se da se, naime, proročanstvo ispunilo pod čunim okolnostima. Pukim slučajem Svetozar Mojković, kao tadašnji školski nadzornik, obiđe kremansku osnovnu školu baš 29. maja 1903. U čast njegovog dolaska bio je priređen ručak na koji je i prota bio pozvan. Za vreme ručka svi su protu terali da priča o Tarabićevim proročanstvima. On je pričao, a drugi su ga pažljivo slušali. Mojković je ponešto verovao, ponešto nije. Taman je prota ispričao kako će u dvoru poginuti kralj i kraljica, a na vrata ulazi David Moljković, mehandžija i javlja, kako se po Užicu čuje da su te noći poginuli kralj Aleksandar i kraljica Draga. Tada se svi zbuniše i nastade tajac. Mojković nikako nije verovao u vesti mehandžije Moljkovića. Ali ubrzo posle toga došao je i sreski pisar Milan Purić iz Čajetine sa depešama. Kada je ušao, sede i on za sto i ispriča šta se dogodilo, ali mnogi još nisu verovali. Kad je potom pročitao zvanične depeše, svi se od čuda skameniše.57Oni će za jednu noć nestati kao da ih je grom pobio. Ali kako, za mnoge je bila tajna. Dugo vremena i mnogo pre Aleksandrove pogibije o ovome se pričalo, u tajnosti, među Karađorđevićevcima pogotovo onima iz zapadne Srbije kojima je bilo dobro poznato Kremansko proročanstvo. S nadom su očekivali dolazak kneza Petra, Karađorđevog unuka, „kao pomoću neke više sile – Božije promisli”.58 Takva razmišljanja i nadanja bila su tim više podgrevana što su proroci iz Kremne predskazali promenu dinastija i povratak Karađorđevića: „doći će druga loza da vlada, ali će potom nastati krvavi ratovi”.59O proročanstvu je znala i kraljica Draga. O tome je saznala od Pere Todorovića, novinara, pisca i bivšeg radikalskog prvaka. Todorović je, naime, u svom časopisu „Male novine” tokom 1902. godine pokrenuo serijal napisa o Kremanskom proročanstvu. O tome je pisao na romansiran način, dodajući pokadšto i nešto svoje. Ipak, članci su uznemirili kraljevski par, i Todorović je bio pozvan u dvor gde je kralj Aleksandar od njega zahtevao da prekine sa tim napisima. Izgleda da kralj Aleksandar o proročanstvu nije mnogo znao, možda čak i ništa, ali mu se cela priča, koja se odnosila na Obrenoviće, ni najmanje nije sviđala. Nakon toga, Peru Todorovića je kraljica Draga pozvala nasamo na razgovor. Tražila je tada da joj, bez ulepšavanja, kaže sve što zna o Kremanskom proročanstvu.60 I čula je priču...Deo oficirskog kora na čelu s pukovnikom Apisom, predvođen liberalom Đorđem Genčićem, bivšim velikim prijateljem Obrenovića i kralja Milana lično, pogazio svoju zakletvu kralju61 i u majskoj noći zatro kuću Obrenovića. Kralj Aleksandar i kraljica Draga ubijeni su u svom dvoru, 29. maja 1903. oko tri sata ujutru.Uvek je isticana uočljiva razlika između dva 29. maja. Onaj iz 1868. godine izazvao je veliku tugu i bol u srpskom narodu; onaj iz 1903. talas radosti i olakšanja. Ako je, u smislu političke istorije, 19. vek za Srbiju počeo Prvim ustankom 1804. godine, on se, po našem dubokom uverenju, završio 29. maja 1903. godine.Takovski grmOko Takovskog grma razvila su se narodna predskazanja burnih istorijskih događaja još od 1860. godine do danas.62 Takovski grm je zapravo stoletni hrast poznat kao zaklon pod kojim je Miloš na Cveti 1815. održao poverljivo savetovanje, na kome je doneta odluka o podizanju Drugog ustanka.l Kad se prva velika, glavna grana odlomila 1860, narod je to povezao sa crnim događajima oko dinastije Obrenović, a nedugo potom je umro knjaz Miloš.l Drugi veliki ogranak grma iznenada se odlomio osam godina kasnije, „kad nam knjaz Mihailo nestade” kako to narod kaže. Tako je grm „prozborio vešću sa nebesa”.l U junu 1902. kraj je zadesila nezapamćena oluja. „Nebesa su se otvorilakao nikad do tada. Sve se kovitlalo.” Vetar je iz korena iščupao Takovski grm. Za narod je to bio nagoveštaj nečeg mnogo krupnog i posle toga, 1903. zbio se majski prevrat.l Knez Mihailo je, u godini smrti svoga oca, pored starog zasadio novi grm. Taj grm je predvideo novu srpsku propast 1991, kada je prestao da se lista i počeo da se suši. NJegovo osušeno i potkresano stablo stoji i danas. Dva puta je, tokom poslednjih par godina, sađeno novo stablo: 1995. godine tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević zasadio je mladicu koja se posle par meseci osušila; 1997. godine to su ponovo pokušali kustosi, ali se i njihovo stablno ubrzo osušilo.***... Kada je Pera Todorović ispričao kraljici Dragi sve što je znao o Kremanskom proročanstvu, nju je obuzela tuga i očaj. U želji da je uteši, Todorović se prisetio još nekih reči. Kazao joj je da je Mitar Tarabić prorekao da će se među narodom pojaviti čovek koji će srpski narod povesti ka slobodi: „Biće kao da je staro hrastovo drvo bilo posečeno blizu zemlje, ali posle nekog vremena, i iznenada, iz njegovog korena, iznićiće nova grana, na izvesnoj udaljenosti od pravog hrasta. I izrašće novi hrast.”63

[Fantom iz Opere]

[braca]