Идеолошки пројекат Бадњак

[Fantom iz Opere]

Vidovdan - Sveti VidVIDOVDAN, veliki srpski praznik, dan-danas budi sećanje na Kosovski boj, na korene našeg naroda, ali podseća i na moderne "legende", u surovom političkom savremenom potkusurivanju. VIDOVDAN povezuje epohe, sa svim svojim veseljima i stradanjima, u celinu koja je u silnim pesmama i pričama opevana.VIDOVDAN je u narodu poznat i kao Dan svetlosti i za njega su vezane razne legende. Praznuje se 15. ili po novom kalendaru 28. juna, a Sveti Vid u vreme starih Slovena bio je božanstvo koje pripada kultu prirode i vegetacije, iz vremena pre hrišćanstva. Kao mnogi bogovi iz paganskog perioda (mada se neki istraživači kulturne baštine Srba ne bi složili da je bilo mnogobožačko, jer smatraju da su imali vrhovnog boga, ali još nisu utvrdili kog) upisao se u novodošlo hrišćanstvo.- Sveti Vid je prethrišćansko božanstvo, pripada Panteonu srpskih božanstava, on je vidar koji leči od svih bolesti. Kasnije je u narodu, zbog imena Sveti Vid, nastalo verovanje da leči samo bolesne oči i da su ljubavne magije vezane za tog, kasnije i hrišćanskog sveca. NJegovu funkciju lekara sa dolaskom hrišćanstva "preuzeli" su sveti vrači, Kozma i Damjan - objašnjava dr Sofija Kostić, etnolog.Venci od cvećaIpak, običaji iz starog vremena su ostali, najčešće u ruralnim sredinama. Doskoro su u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini znali da na Svetoga Vida uveče pale vatre i da ih preskaču ne bi li se "očistili" od bolesti. Igrali su oko plamena, kao što su to i naši preci činili oko svojih svetilišta u brdima, posle spaljivanja žrtava na ruševinama starosedelačkih hramova.Na VIDOVDAN devojke prema običaju nose vence od trava i cveća na glavama, i igraju su se kola - "tri (pet) koraka napred i dva (tri) nazad".Dozivanje budućeg mužaNa Svetoga Vida rastu dve vrste travčica: vidovčica, jarkocrvenog malenog cveta i modra vida, sličnog cveta. Ujutru, na VIDOVDAN, ljudi peru lice u posudi ili na izvoru čija je voda posuta tim travkama za zdravi vid. Sa njima se vrača i tako što devojke uzmu oba cveta, stave pod jastuk pre spavanja uoči VIDOVDANa i kažu "Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak". Ta devojka, kako se veruje, već će u narednih nekoliko dana upoznati budućeg muža.Narodi severne Evrope proslavljaju ovaj praznik, ali ga zovu Sveti Vit. Posebno mesto u toj priči imaju vile Rusalke, u koje su verovali stari Sloveni, a koje su bile poznate po igranju kola. O VIDOVDANu se one preobražavaju u Rusalje, žene koje o Duhovima padaju u zanos i "razgovaraju" s pokojnicima, što pravi vezu sa novom hrišćanskom verom, jer 28. juna često padaju Duhovi.- Za taj dan je karakteristično obredno kupanje. Higijena, kao i kod svih naroda, nije bila puno poštovana, pogotovo zbog čestih ratova i zbegova. Zato su se na dan Svetog Vida vernici trudili da budu čisti, odlazeći na obližnje izvore, gde su devojke ostavljale crvene končiće i vunicu na okolnom kamenju. To niko nije dirao, znalo se da je to amajlija za dobro zdravlje - priča Kostić.Vekovni turski jaramVIDOVDAN se u srpskom narodu veoma cenio. Kupovana je nova odeća, proslavljali su u kući i na ulicama, deca u školama pisala su pesme, slično kao što je danas običaj na Svetog Savu.Slava Svetog Vida održana je do današnjih dana, ali se ta simbolika praznovanja izmenila. Od kulta prirode i božanstva koje čuva zdravlje, postao je najvažniji datum srpske istorije 1389. godine, kada se odigrala bitka između srpske i turske vojske na Kosovu polju.Rusalke oplakuju LazaraJedna od legendi oko boja na Kosovu potiče sa planine Rogozne u Raškoj, gde se nalazi Rusalijsko groblje. Žene i verenice izginulih ratnika tu su se okupljale, dolazeći uoči VIDOVDANa. Od zalaska sunca do zore išle su po okolnim selima, a po noći vikale i lutale žaleći poginule junake.Govorile su da su vile Rusalke (u koje su verovali još stari Sloveni). Narod ih je darivao, a one su sve što dobiju palile pred zoru. Oko velike vatre igrale bi kolo celog dana, prekidale su samo kad neka padne u nesvest ili izdahne, pa bi nastavile.Propast srpskog carstva, smrt kneza Lazara Hrebeljanovića i gotovo celokupne srpske vlastele i turski jaram sledećih vekova ima posebnu težinu, jer je, prema podacima iz enciklopedija Kraljevine Jugoslavije, u Kosovskom boju učestvovalo između 35.000 i 40.000 srpskih i stotine hiljada turskih vojnika.- Mnogi ljudi ni ne znaju tačno o čemu se radi, pa VIDOVDAN povezuju isključivo sa Kosovskom bitkom, jer se baš na taj dan 1389. godine održala krvava borba, u kojoj je poginulo mnogo Srba. Trebalo bi obratiti pažnju da se istorijski događaji ne planiraju, već se samo dogode. Osvajački ratovi su čudni, pa se potrefilo da se presudna bitka odigra baš tada. Smatram da bi VIDOVDAN trebalo skloniti, a ne sjedinjavati sa istorijskim događajima - kaže Sofija Kostić.Krv junaka u rekamaPosle krvoprolića, više se na taj dan nije pevalo, niti slavilo, izbegavalo se veselje. Postoji legenda da noću, dok svi spavaju, kosovskim rekama poteče malo crvene krvi junaka koji su tu poginuli. Od bitke na taj dan narod oplakuje gubitak samostalnosti koju je država imala u srednjem veku, te pogibije čitavih pokolenja, što crkva poštuje, pominjući njih i sve one koji su kasnije stradali u ratovima na svojim služenjima tog dana. VIDOVDAN je svenarodni dan žalosti za žrtvama ratova. Bog obilja i rataNemački sveštenik Helmold zapisao je u svojoj hronici u 12. veku da se vrhovni bog severozapadnih Slovena, u stvari, zove zove Svetovid. To je bio bog svetlosti, obilja i rata, a postojao je i Vidov hram na ostrvu Rigen, u kome su na dan boga Vida, koji pada na kraju žetve, "iz svih slovenskih krajeva prinošene žrtve".Ovo božanstvo, čiji kip su hrišćani srušili i spalili ne bi li uništili paganski kult, u isto vreme pominje i katolički sveštenik i sekretar danskog kralja Saks Gramatikus i naziva ga Svantovitus.VIDOVDAN je 1913. godine odlukom tadašnjih vlasti postao i dan kada će se davati počast svim ratnicima koji su poginuli od 1912. do 1918. godine.- VIDOVDAN se u doba komunizma nije slavio, kao ni drugi važni nacionalni i verski praznici. Zato je utisak da se VIDOVDAN, kao i ostali datumi važni za srpski narod, obnavlja i ponovo uspostavlja vezu sa onim što je bilo. To je ono što bi trebalo znati kada se pitamo zašto je jedan datum u očima ljudi tako važan i prisutan, zašto mu se pridaje veliki značaj. To je, u stvari, pitanje državnog i nacionalnog identiteta, pitanje jednog sećanja koje je bilo zapostavljeno i koje se na nov način čita i uspostavlja - priča Ratko Božović, kulturolog.Izručivanje TribunaluVIDOVDAN je u novijoj istoriji povezan i po najpoznatijem haškom optuženiku. Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik bivše Jugoslavije, izručen je Sudu za ratne zločine u Hagu upravo na VIDOVDAN.Socijalisti su taj potez novih vlasti žestoko kritikovali, nazivali "izdajom i to na najveći srpski praznik", pogotovo zato što tada nije postojao Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, a Ustavom je bilo zabranjeno izručivanje jugoslovenskih državljana.

[Fantom iz Opere]

4. Световидови атрибути: коњ и петао. Дакле, са словенским Световидом, као и са Воданом, иду заједно: коњ, пас и бели петао, а у неким хроникама петао је црне боје. Значај словенског Световида је „вишеструко прешао на Светог Вита (Sanct Vit, St. Veit)". Реч је о извесном за хришћанство заслужном грађанину, који је за време Диоклецијана умро као мученик. То је непознати, дванаестогодишњи дечак који је у Риму сахрањен, и који је у „словенским земљама митским предањем постао готово истоимени бог. Св. Вит је патрон заштитник Чешке и насликан је са једним црним петлом. Стари Поморанци - покрајина Словена у Пруској. поштовали су петла (као животињу Световида)". Бискуп Ото Бамбершки - писац једне од хроника о древним Словенима, похранио је „кости св. Вита у сребрној руци и на њој направио слику петла". Чињеница да су „Поморанци ничице падали код приказе, реликвије петла, они су истовремено, а да то нису хтели, показали да и даље уважавају реликвије", тј. стару садржину „испод" култа хришћанског Св. Вита, тј. свога, паганско-словенског Световида. „Петао на кулама, црквама, капелама, сликама светаца и кућицама, посебно у Чешкој, управо у овом случају има своје порекло; немачки петао има слично значење. На дан Св. Вита у Чешкој још само до пре неколико деценија жртвовани су црни петлови; ударање петлова можда је стајало у вези и са тим" (Wuttke, 1900: 34-35).Овде желим још једном да подсетим на ритуално клање црног петла код Срба уочи Св. Мрате и петла старог годину дана уочи Св. Илије, од којих је овај други светитељ преузео све атрибуте бога Перуна. Код Срба jе, дакле, иако у христијанизираној верзији, очувана у сећању на врховног бога двојна конфигурација, прва форма кроз хтонски лик св. Мрате, и друга кроз соларни лик св. Илије, или паганског Перуна. „И у северној и источној Баварској веома се уважава св. Вит, јер су од V - VII века тамо владали Сораби (Лужички Срби), па је и код Франака још много словенских светиња. За време зимског солстиција „при сунчевој промени, око св. Јована - зимског, у Горњој Франачкој, Бадену и Швапској позивају св. Вита: 'Свети св. Вите /!/, даруј нам цепаницу', - што указује на Бога Сунца; У неким крајевима Јужне Баварске ове ватре се пале на Дан св. Veid-а (15. јуна)", датум, када Срби, по старом календару. светкују Видовдан (Wuttke, 1900: 35). Према Вуткеу Световид је највиши словенски бог, то је бог светла и Сунца, изазивач плодности, доносилац среће и победе; али он је и бог олује, и утолико је сродан са Воданом. Њему припада бели, каткада и црни коњ - који има моћ да предвиђа и пророкује, а затим, петао као објављивач дневног светла, дана.Колико је мени познато, нашим теоретичарима као да је промакла једна важна чињеница, наиме, да су топоними који упућују на бога Перуна вазда повезани са висовима планинским и, што је такође важно, са топонимима који откривају било „Вида" - у корену речи, или атрибуте врховног божанства, тј. коња или петла. Тако, код Куршумлије налазимо село Перуника, али и Коњушку чуку над тим селом. Или, близу Јошаничке Бање постоји коса Перунике а ту је и вис Витуша, у чијем је корену Вид, односно хришћански Вит.5. Световид у српској митологији. На основи свега што је овде речено, слободан сам да поставим једну хипотезу, која се синтезом чињеница и импликацијом материјала сама по себи намеће. Најпре, указујем на један низ података. У источној Србији, на простору Сврљига, налазе се два индикативна топонима у распону од три километара: Периш - Витановци, око којих се, највише до 5 километара, групишу следећи и то: а) око Периша: Перинатица, Петловац, Петлова глава, Виденова дувка, Мађиле; око Витановца: Коњарници, Кобиљача, Седлар, Враниште, Врандол, и нешто удаљеније од Витановца: Козја, Виткин дел, Љубатовац, Калуђеровица. Подно Гулијанских планина и Перинатице давно је. пре стотинак година, забележена, и данас још жива легенда о Видену змају, који отима девојке око Спасовдана, односно Ђурђевдана, што указује на особени лик врховног божанства, са еротском потенцијом, односно на тип поменутог божанства као соларног, чији би пандан био Зевс у грчкој и Јупитер у римској митологији.Према индикативним топонимима, Перунови (Периш, Перинатица) и Световидови (Витановац, Виденова дувка, Виткин дел) атрибути које на овоме локалитету налазимо су: коњ, вранац, петао, седло, мађије; то је божанство велики љубавник, али и способан да шаље громове, исијава ватру и муње, оно је змајевито. Појаву „видовњака" управо у Витановцима, као и чињеницу да је четвртак у овом крају пазаран дан, када се не ради већ на одређен начин светкује, потом, велика регионална заветина 15/28 - на Видовдан управо у Витановцу, најзад, чињеница да је храст дрво које народ овога краја веома уважава и које се, према мојим истраживањима, у Перишу и околини искључиво бира за заветно дрво - „запис", односно како се ово свето дрво овде назива „миро", све то сматрам индикативним чињеницама. Не може бити нимало случајно то што се један од највиших врхова на Сврљишким планинама налази управо код топонима Виденова дувка и зове се Црни врх (1270 метара), а доиста највиши, Зелени врх (1331 метар), поред Перинатице.Дакле, највиши врх, као станише небеског врховног бога! Најзад, у близини Виденове дувке - код села Гулијана, на 5 км од Периша, налазе се на локалитету „Градац" остаци древног прехришћанског храма. Да ли Перуновог? И у Перишу, на месту званом „Острц" назиру се остаци сакралног објекта, чије остатке мештани називају „римска црква", можда у раним вековима првог миленијума светилиште римском Јупитеру, а по доласку Срба Перуну, одакле и Периш, и низ других смисаоно кореспондентних топонима. Да ли је сасвим случајно, без дубље митолошке везе то што се поред самог Витановца налазе планински врх Баба, а недалеко Бабина глава и Бабин кал - симболи древног женског божанства? Види мапу у захвату Сврљига у Српским митолошким мапама.Осим наведених топонима Периш, односно Витановац и других појединости, изнећу и следеће. У овој културној зони тзв. шопског ареала, култ Трачког коњаника је веома добро очуван до данашњег дана: не само у мешењу особеног „коњског колача", у виду потковице, већ и у бројним магијским обредима који су везани за Тодорову суботу.Шта значи име Световид? Свент - значи свет; други део имена вит протумачен је као скраћеница од "витез", у смислу витеза, коњаника. Други аутори сматрају да корен вит значи "дувати", "вејати", па би испало да је Световит у ствари "моћни дах". И Мирча Елијаде сматра да је корен свет означавао првобитно "снагу", "бити јак". Али, реч је о богу који је истовремено био осим "бог ратник и заштитник поља" (Елијаде, III, 1991, 33-34). Из свега овога произлазило би да Световид означавао: бога сунца и плодности, ратног бога, бога ветра, бога пророка.Рекли смо да се за врховно божанство фиксира "петао". И Чајкановић је поводом Световида, односно хришћанског Светог Вита, навео податак како је петао, све до XVIII века, приношен на жртву светоме Виту у Прагу. И према руском митологу Афанасјеву, Западни Словени су поштовали петла, као птицу Световида, да би, затим, на хришћанског бога Св. Вита била пренесена језичка успомена од Световида. Вид или Светивид, за Нидерлеа представља, у ствари, "јаког Вида".Занимљиво је да се на нашој Мапи (бр. III) присуства топонима са основом "Вит" и "Вид", на простору Словеније и далматинских острва, наилази на велику учесталост тремина "Св. Вид", и само у два три случаја на облик "Св. Вит". Словенци су се, нема никакве сумње, жестоко борили за очување култова и божанстава старе вере, што из страха од асимилације од моћних и већих народа из окружења (Италијани, Немци, односно Хрвати), што из бојазни да се неће разликовати од народа који су прихватили католички тип хришћанства. Отуда је протестантски покрет у XVI веку био веома снажан управо код Словенаца, чију позицију жилавог чувара древне традиције треба, донекле, посматрати у истом контексту са Рујанским Словенима. Одвојени од матице, на рубним подручјима Словенства, страх од асимилације и губитка духовне самосвојности био је видно наглашен и културно-историјски разумљив.Постоје теоретичари који верују да је успомена на Световида очувана и у древној српској митологији, о чему нам сада на располагању стоје резултати топономастичких истраживања. Чајкановић проналази Паралелу поменутога божанства са нашим епским јунацима, пре свега улику - Марка Краљевића, који је, сматра се, замишљен сасвим тачно према обрасцу некадашњег бога рата. Разуме се, према Чајкановићу Световид је ноћно, хтонско божанство, о чему сведочи његова фиксација за коња, као хтонског демонског бића, јер је Световид, према обавештењима, као год и наш Тројан, само ноћу јахао. Према Чајкановићевој аргументацији могли бисмо закључити да су код Срба Триглав, Тројан, Световид и Дабог различита имена за исту митску структуру која отелотворава једно и исто врховно, али хтонско божанство.Поводом реченог Саксовог описа свештениковог врачања уз помоћ монументалног хлебног колача, често се као истоветан пример из српске обредне праксе наводи обичај око Бадњега дана у Херцеговини, који је описао Вук Караџић у одредници: "Милати се, милам се". Наводим Вуков опис (1852:356):„Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницом, т.ј. узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: 'Милам ли се' (т.ј. помила ли се иза чеснице)? Онај му одговори: 'Милаш мало'. А онај први онда рече: 'Сад мало, а до године ни мало' (т.ј. да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се ни мало не помила иза ње)"

[No7]

pa da ali paradoks je da je veliki broj k&k slovena bio zadojen nemackom odnosno carskom kulturom. na kraju krajeva sama ideja sveslavenskog ujedinjenja je dosla iz nemackog romantizma.

Пре ће бити да је дошла као одговор на пангерманизам и појаве као што је одвајање Немаца и Чеха на Универзитету у Прагу или , уопште, борба за право Чешког језика на Универзитету.Или пример праваша и овде поменутог Старчевића у Хрватској који су били највећи хрватски националисти и на које су се касније позивале усташе. Они су нападали католички клер у Хрватској јер су га оптуживали да ради за Беч контра интереса Хрвата и Хрватске. Edited December 26, 2009 by No7

[Fantom iz Opere]

Наизглед, на први поглед идеолошки неспојиви, али баш према теорији митских импулса, уградили су се у исти мит:

[Fantom iz Opere]

Е ово је чак и мене изненадило, најновији Радованов интервју:http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id...ovan%20karadzic* Da li je ideja da budete doktor Dragan Dabić vaša?- Moje ime je u slovenskoj mitologiji epikleza, prizivanje boga Daboga, hromog Dabe, pa sam tako, šale radi, izabrao prezime. Radnu verziju komedije „Sitovacija“ potpisivao sam kao Daba Šon, a to ime krije i mogućnost čitanja Da, baš on, kao što i „Sitovacija“ krije više čitanja: Sit ovacija, Sit ova CI(J)A - itd. Besposlen pop jariće krsti.Митски импулси.

[Fantom iz Opere]

Синоћ сам гледао документарац "Београдски Фантом"Негирање теорије митских импулса значило би да је појединац немоћан у борби против надмоћног система, да сваки јуначки чин остаје незапамћен у колективној меморији, а видимо да није тако. Овај бели порше је пробудио древни архетип: јунака на белом коњу.

[Fantom iz Opere]

Што би рекао Пера Луковић, време је за донације.edit: neće biti objavljivanja podataka za donacije i skupljanje para

Edited January 2, 2010 by BigBrother

[Д]

Најстарији митски импулс - дај паре.

[kim_philby]

Синоћ сам гледао документарац "Београдски Фантом"Негирање теорије митских импулса значило би да је појединац немоћан у борби против надмоћног система, да сваки јуначки чин остаје незапамћен у колективној меморији, а видимо да није тако. Овај бели порше је пробудио древни архетип: јунака на белом коњу.

ili hromi daba i todorci...

[Fantom iz Opere]

Најстарији митски импулс - дај паре.

Да, ја сам баш типични материјалиста. <_<

[Fantom iz Opere]

ili hromi daba i todorci...

Само се ти ругај, али једна цура је тада чак пољубила слупани ауто.Да је дошло до провале ирационалних импулса - дошло је.

[Fantom iz Opere]

Архетипи који су се "накалемили" на Светог Саву:

За њега се не везују само типичне светачке легенде, него и прави митови стварања, какви код свих народа на свету описују превладавање првобитног хаоса и настанак актуелног космичког поретка. То митско прадоба поистовећује се, у памћењу српског народа, са временом када је Свети Сава ходао земљом: рељеф је попримио своје данашње облике тек након што је он туда прошао, отварајући изворе и језера, чинећи да потеку реке и одређујући им ток, распоређујући камењаре и плодно земљиште. Приписује му се стварање многих биљних и животињских врста, а такође готово све културне тековине: градња кућа, обрађивање земље, сирење млека, предење ужади, ковање гвожђа, па чак и прометејски дар прве ватре људима.Од свих тих прича, у памћење ми се ипак најдубље усекла једна коју сам сам чуо једног децембарског дана пре више од двадесет шест година у близини манастира Милешеве. Нас четворо, моја будућа жена, два пријатеља и ја користили смо сув и сразмерно топао почетак зиме обилазећи старе споменике расуте низ барску пругу, у долинама Лима, Мораче и Зете. Допешачивши од Пријепоља уз Милешевку до манастира, дуго смо се задржали дивећи се једној од најлепших сликарских целина тринаестога века, а најдуже пред портретом Светог Саве, јединим сачувеним који је урађен за његова живота и по његовом стварном лику. Испраћени из полумрака припрате замишљеним погледом светитељевих сивоплавих очију, пожелели смо да обиђемо Милешевац, добро очувану стару тврђаву чији нас је обрис мамио са недалеког стеновитог виса. Идући путем у том правцу, сустигнемо групу основаца из оближњег села Хисарџика, смештеног под самим Милешевцем, који су се пешице враћали из школе. Чувши куда смо се запутили, понуде се да нас они воде онамо, али нам предложе да претходно обиђемо Савину воду. Умало се нисмо покајали због свога спремног пристанка, пошто нас малишани, њих тројица, поведоше уском и вратоломном стазицом, под којом је зјапио кањон Милешевке; у ретким тренуцима када бисмо се одважили да одвојимо поглед од козје стазе пред собом, могли смо на наспрамној страни клисуре, између ретких борова, видети праве дивокозе како упоредо са нама скакућу по стењу.Напокон стигнемо до мале пећине. Поплашивши неколико дивљих голубова, нађемо у њеној унутрашњости извор бистре воде, на чијем дну се светлуцало мноштво металних новчића. Деца нам објаснише да ту здравља ради долазе и православни и муслимани, умивају се и остављају новац; нико се не би усудио да узме макар и пару од тих прилога, јер се верује да се не би одатле жив вратио, него би се при повратку омакао низ ону врлет (то веле да се некима и десило). Пошто смо се и ми умили и нешто приложили, показаше нам Љуљашку Светога Саве. То је природна пречага, нека врста мале крашке прерасти. Предање каже да се Свети Сава, боравећи као испосник у тој пећини, хватао рукама за ту камену греду и љуљао, одупирући се ногама о супротну страну клисуре, где се и данас у стени може видети траг његових стопала.Ова на први поглед бизарна игра народне маШте, која је смерном пустињаку придала својства која се иначе у нашим легендама приписују Краљевићу Марку или Милошу Обилићу, а код старих Грка – Хераклу, ипак није лишена дубљег смисла. Ако говоримо о Светом Сави као о духовном горостасу, о дивовском културном искораку којим је он Србе увео у ред цивилизованих народа, о дубоким и неизбрисивим траговима које је оставио у нашем народном бићу, онда се немојмо чудити простом народу који је уместо тих конвенционалних метафора створио сликовиту представу дива чије ноге премошћавају понор кањона, а стопе остају утиснуте у камен. Посебно нас је очарало то што су наши мали водичи очито веровали у своје приче. „Кад порастем, ја бих хтео да постанем Свети Сава” – отело се једном од њих.Ти дечаци били су, као и сви становници њиховог села, муслиманске вероисповести. Утолико нас је више импресионирала животност њихове традиције о Светом Сави, у коју смо се осведочили. Било је чудно чути једну по пореклу мотива паганску легенду о једном хришћанском светитељу од ових малих муслимана. Ако је Синанпаша спаљивањем Савиних моштију хтео да учини крај поштовању које су им указивали не само хришћани, него и исламизовани Срби, радосно сазнање које смо понели из сусрета са децом из Хисарџика било је, да он у том своме науму није успео.др Александар Лома

[kim_philby]

Само се ти ругај, али једна цура је тада чак пољубила слупани ауто.Да је дошло до провале ирационалних импулса - дошло је.

to moze i dosta vulgarno frojdijanski da se tumaci :)no, zasto mislis da se sprdam. samo te pitam kako ste to marko jankovic, autori filma i ti zakljucili da nije u pitanju jednostavno kabadahijsko ponasanje tokom kojeg je neko mogao i da strada vec herojski otpor rezimu. zato pitam: zasto ne todorci vec princ na belom konju?edit: i da srecna nova... Edited January 2, 2010 by kim_philby

[Gonzo]

filbi se još bori s fantomom. duel titana.

[kim_philby]

no smetaju nam patuljci sto se motaju oko nogu...