Идеолошки пројекат Бадњак

[Fantom iz Opere]

nije to bas zdravo...ali ok

Није здраво потискивање, као што су се 50 година потискивали догађаји 1941-45, а онда су експлодирали.Култ фудбала у СФРЈ је био један од начина да се каналише народно незадовољство. Edited December 21, 2009 by Fantom iz Opere

[Fantom iz Opere]

Једино је древна српска вера имала довољно јак митски импулс да постане део светске културе.

Reč „vampir“ je jedina srpska reč koja je postala internacionalizam. Na zapadu je po prvi put zabeležena 1724. godine, u izveštaju komisije koja je istraživala slučaj povampirenja izvesnog Petra Blagojevića koji je „pio krv“ žiteljima sela u okolini Beograda. Vesti o ovim neobičnom slučaju dospele su i do Beča, izazvavši pravu senzaciju. Vremenom, vampiri su zaposeli stranice svetske književnosti pojavivši se u poznatim delima Polidorija (Vampir, 1819), Le Fanua (Karmila, 1872) i Stokera (Drakula, 1897).

[braca]

mozes malo da povecas ta slova, nista se ne vidi... mislim, pojacaj malo argument velicinom slovanije ni cudo sto si Seseljev obozavatelj, i on misli da je u pravu onaj ko najglasnije govori

[Fantom iz Opere]

Аргумент стоји,Али у ово време суровог капитализма ништа без рекламе.Или мислиш да ће бољи аргумент увек да победи без обзира на паковање?

[woodooinstalater]

KAJMAK

[Д]

А у Бога Вида верујем зато што сматрам да постоји - иако званичне, инстутиционалне религије у Србији тврде да не постоји.

Ја не знам, али која су Видова својства по твојој вери?

[Fantom iz Opere]

укратко <_< Световид - (Свантовит)Ако је Перун био велики бог кијевске и новгородске Русије, Световид је био велики бог Словена на острву Рујну. То нам сведочи Хелмолд у гл. 52. своје хронике: "међу многобројним словенским боговима господари Световид (Zvantevith), бог земље Рујана. То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му и нарочиту пошту указали, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина, кога одређују коцком. Сем тога слаху му сваке године из свију словенских крајева разне дарове за жртву. Нарочито обожавају и поштују храм овога бога; не допуштају да се у њ олако куну, нити да се приступ у њ умрља ма чим и у самом рату.[114] Са свију страна области долазе ту Словени, да им се прориче, и шаљу штогод за жртву. Трговци који долазе у ову земљу, не могу ни продати ни купити што, ако нису принели на жртву штогод скупоценије од своје робе. Тек после ове жртве, они могу обавити своју трговину".На другом месту[115] Хелмолд прича како је 1168. дански краљ Валдемар напао с великом војском и знатном флотом на острво Рујан. Освојио острво, а становници, да би се откупили, пристану на све што је тражио. Он нареди, да му се донесе један врло стари идол Световида, кога су обожавали сви Словени; па заповеди, да му се око врата веже конопац, да се исече на комаде, и да се баци у ватру. Он разори и његов храм, уништи му култус, и опљачка све његово благо... Мало даље, Хелмолд, који, као што ћемо мало после видети, идентификује Световида са Светим Видом или Гијем (Guy), узноси још важност Световидовог култуса: "Он је био први међу свим словенским боговима, онај који је давао најславније победе, који је прорицао најизвеснија прорицања. Тако су виђали још у наше време не само Вагринце, већ и све словенске области, како сваке године шаљу дарове на Рујан, извикујући Световида богом над боговима. Код њих је краљ према свештенику у малом поштовању. Јер свештеник тумачи прорицања, чита судбину. Он зависи од судбинв, а краљ и народ зависе до њега.[116] Каткада они принашаху на жртву и по којег хришћанина, и тврђаху, да се боговима нарочито допадала хришћанска крв. - Један део злата и сребра отетог од непријатеља сипаше се у Световидову ризницу" (I, 38).Култус Световидов спомиње још и Сакс Граматик:"Беше код Словена у Аркони на Рујну један идол који су обожавали нарочито урођеници и народ из околине, но лажно је прозван именом свети Вид."[117] Још даље он описује храм у Аркони: "у сред града бејаше једно место, на коме се уздизаше један врло леп дрвени храм, поштован не само по величанствености његовог култуса, него и по идолу, који у себи скриваше. Спољашност овога храма била је украшена дивним грубо обојеним дрворезом (accurato celamine) који представља разне предмете".[118] "У њ се улази само кроз једна врата. Око самог храма бејаше двострука ограда: спољна је ограда била покривена црвеним кровом, унутрашња је састављена из застора, који држе четири коца, а са спољном оградом се додириваше само кровом. У згради бејаше грдан идол, много већи него у природи; имађаше четири врата и четири главе,[119] две спреда, а две с леђа; и спреда и позади једна изгледа да гледа на десну, а друга на леву страну. Брада је обријана, коса ошишана, као што носе Рујани; у десној руци држаше један рог справљен од разних метала; сваке године га свештеник пуни вином (меро);[120] и по стању овога пића, он предсказиваше жетву те године. Лева рука држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Идол бејаше саграђен од разних дрвета и тако вешто спојених, да се саставак могаше приметити тек после најпажљивијег испитивања. Ноге се опираху о земљу, али се не види, како је за њу био утврђен"."Поред идола види се: једна узда, седло и други разни знаци божанства. Нарочито се дивљаху једном колосалном мачу, чија канија и балчак беху од сребра и врло значајно изрезани."Ево како се светковаше велики празник овога идола. Једанпут у години, кад се сабере летина, скупи се гомила народа испред храма, па принесу на жртву животињске главе, и сви учествују у овој великој религиозној гозби. Свештеник, који противно обичају земље носи браду и врло дугу косу, једини је имао право да уђе у светилиште. Дан пре те свечаности, он је брижљиво очистио метлом сав храм, где он такође једини има право ући, пазећи добро да не дише док је ту. Кад му треба да удише ваздух, истрчи на врата, да божанство не би било окужено додиром једног човечијег даха.[121]"Сутрадан, кад се скупи свет пред вратима, поп (жрец) узме суд из идолових руку, и испитује: да ли се течност у суду смањила од раније обележеног знака. Ако јесте, онда он предсказује оскудицу, сиромаштво у производима у идућој години; у противном случају предсказује изобилност. По овим знацима он унапред обавештава, да ли ће бити мало или много користи од земаљских производа. Затим то пиће од прошле године проспе по ногама идоловим у виду преливања жртве, па напуни рог новим пићем. Одавши кипу поштовање, чинећи, да му нуди да пије, почне онда од њега свечаним призивањем тражити свакојака добра за себе и за отаџбину, богатство и славу за грађане. Онда одједном прогута све оно што је било у суду, поново га напуни, па метне у десну идолову руку."После овога донесу пред кип један округао и као стас човечији висок колач, посут медом; свештеник зађе иза колача, и пита народ, да ли га виде. Ако одговоре да га виде, он изјави жељу: да га догодине не виде. Ова жеља значи: не да попова или народна срећа догодине буде боља, већ да је догодишња жетва обилнија.[122] Затим поздрави народ у име идола, опомене га, да остане постојан у својој побожности и у принашању жртава, а зато му обећава извесну награду у победи на суху и на мору."Остатак дана посвећен је гозби; једу месо животиња на жртву принесених. Оне их тада наведу и на неумереност. Но на овим гозбама повредити умереност и трезвеност (прејести се и напити се), значи учинити акт побожности. Сви људи и жене дају сваке године за култус богу по један новчић. Попу додељују трећину плена као да је он допринео победи. За своју службу он има три стотине коња и толико коњаника. Све што се оружјем или крађом задобије, поверава се чувању свештениковом. Он прави заставе и украсе (металне). Пљачку чуваху у сандуцима, у којима бејаше доста сребра и употребљиве материје. Ту су се гомилали и сви државни и приватни поклони, које су купили ревносни просиоци.Овај кип, који добијаше дарове из целе Славије, добијаше их исто тако и од пограничних краљева. И ти поклони беху каткада право оскврњење вере. Тако дански краљ Свено, да би га за се задобио, приложи му један скупоцен суд, претпостављајући на тај начин туђу веру својој. Но доцније, за то обесвећење своје вере, он би кажњен трагичном смрћу. Овај бог имађаше још храмова у много места. Њих су опслуживали свештеници нижег реда. За себе он (кип-бог), имађаше свог коња беле боје. Бејаше грех ишчупати му из гриве или репа и једну длаку. Само га је свештеник храма могао пасти и опремати. По причању Рујана, Световид (тако се зове овај идол) ратује противу непријатеља јашући на овоме коњу. Главни разлог за ово веровање бејаше овај: Често ујутру коњ бејаше сав каљав и знојав, као да је дуго јурио по пољу. Исти коњ служио је и за гатање, на овај начин[123] кад је реч: да ли треба или не треба предузимати какав рат, свештеници наместе испред храма троструки ред копаља. Затим вежу два копља косо са шиљцима доле. Сад кад хоће да крену у рат, најпре обаве свечане молитве, и свештеник доведе коња, да пређе преко копаља. Пође ли он сад при прескакању десном ногом, онда је срећан знак за исход рата; ако пође левом ногом одмах се окану поласка. Исто тако раде и са походима на море и свима осталим предузећима.[124]Описавши идоле и све појединости о његовом култусу, Сакс Граматик прича, како су га Данци разорили[125] "Краљ бејаше послао Есберна и Свена, да га (храм) разоре. Морали су узети гвожђе, и чувати се да кип при паду не пригњави кога, јер би тада незнабошци веровали да се њихов бог свети... Идол паде... Храм бејаше украшен пурпурном материјом, коју је влага тако искварила, да су од ње све комади отпадали. По зидовима храма беше и животињских рогова. Наједанпут спазише једнога злог духа, како утече из храма и облику једне црне животиње.Наредише становницима, да идола увежу конопцима, и да га извуку из града. Али, услед каквог верског страха, они заповедише најамницима страним и заробљеницима, да оборе бога, мислећи, да је боље, да ова презрена лица изложе његовом гневу. Веровали су да ће Њ. Величанство Бог, кога су тако дуго обожавали, љуто казнити све оне, који се усуде на њ дићи руке. Чули су се најразличнији жагори. Једни жаљаху, што се њихов бог тако вређа, други га исмејаваху. Најпоштеније, наравно, стиђаху се, што су се дали тако дуги низ година заваравати тако грубим култусом. Идол би одвучен у поље, где га је грдна гомила света љубопитно посматрала. Кад би увече, кувари га разлупаше, исекоше у комаде, да њиме ложе ватру. Рујани су затим морали предати и све благо, које Световиду беше посвећено..."И Knytlinga Saga (Historia Knytidarum) даје нам скоро исте појединости. Краљ нареди Сонију (Sonius), Ебојевом сину, да уђе у арконску тврђаву и град, да разлупа идола Svanteviz-а, и да опљачка храм. Ову заповест изврши владика Свен и Соније.[126]Хелмолд и Сакс слажу се у означавању Световида као великог бога на острву Рујну.[127] Обојица се исто тако слажу и у објашњењу тога имена именом хришћанског свеца св. Вида (Sanctus Vitus) или св. Гија: "У време цара Лудвика II, тј. око половине IX века калуђери из Корвеја (Corvey)[128] продреше на Рујан, где беше главно огњиште заблуде и седиште идолопоклонства. Они проповедаше слово божје, и подигоше једно светилиште у част нашег Господа Исуса Христа и св. Вида, заштитника Корвеја. Но наскоро Рујани прогнаше свештенике, и вратише се својој вери. Јер тог св. Вида, кога ми исповедамо као мученика, слугу Христовога, они га поштоваху као бога, претпостављајући створење творцу. И нема под небом варвара, који би горе мрзели хришћане и свештенике као ови људи. Они се поносе и славе само именом св. Вида, коме су они посветили чак и храм и једног идола, предмет једног врло брижљивога култуса, и кога они признаваху као првога између свију својих богова. Овде долазе ради питања пророштва из свију словенских крајева, па тада и жртве приносе. Становници поштују свештеника (жреца) не мање од краља. Од времена када су се први пут одрекли вере хришћанске ово празноверје је остало код Рујана све до наших дана."[129]По Хелмолду би дакле име Световид било просто промена имена Sanctus Vitus: незнабожачки бог заменио би био дакле хришћанског свеца.Хелмолд неће да тражи и да нађе, како је било старије име тога тако популарнога бога. У II књ. глави XII прича укратко, како су Данци освојили Рујане, разлупали идола Световидовог, порушили његов храм, и опљачкали цркву."Од свију словенских племена, која су раздељена по областима и кнежевинама, племе Рујани беше најупорније у своме мраку безверја; оно у њему остаде до наших дана.[130] Један доста нејасан глас прича, да је Лудвик, син Карлов, некада понудио земљу Рујана добросрећном Виду корвејском, јер он бејаше основалац овога манастира. Проповедници који дођоше из ове обитељи, преобратише, вели, рујански народ у хришћанство, и основаше тамо једну ораторију у част мученика Вида, чијем култусу би посвећена цела област. Ускоро затим Рујани оставише светлост истине, и падоше још у гору заблуду него дотле што беху,[131] јер овог истог св. Вида кога ми зовемо слугом божјим, они почеше обожавати као бога, направише му и један велики кип, те тако служаху пре створењу него творцу. Ово се празноверје тако утврди, да Световид, бог земље Рујана, постаде првим богом свих Словена итд..."[132] Сакс Граматик са своје стране тврди (стр. 444) да најпосећенији храм у Аркони носаше без права име св. Вида. (Cf. стр. 508: servitutem superstitione mutarunt instituto domi simulacro, quod sancti viti vocabulo censuerunt).На овај начин, дакле, по Хелмолду и Саксу Граматику, Рујани су обожавали бога Световида, зато што су у његову корист окренули име св. Вида, које су име унели у њих корвејски калуђери. Адам Бременски, од кога је Хелмолд позајмио све главније податке о острву Рујну (I, 2) не спомиње ништа о придобијању острва од стране корвејских калуђера у IX веку, о уношењу култуса св. Вида, и о његовом преобраћању у незнабожачкога бога. По Велкелу (Voelkel)[133] обе ове приче биле би измишљене у XII веку, и ако се Хелмолд позива на veterum antiqua relatio. Јер корвејских калуђери су и много штошта другог мало оправданога измишљали и тражили да им лаковерни свет верује.Има разлога, мислим, изврнути домишљања Хелмолдова и Саксова. Нису то незнабошци, који су, преобраћени у култус св. Вида, преокренули овога свеца у незнабожачко божанство; већ напротив, калуђери су, нашавши већ готов култус Световидов, покушали заменити га свецем, чије име беше истоветно. Они су заиста имали у својим рукама св. Вида, чији остаци беху изнесени из француске пикардијске Корбије у германску Нову Корбију (Nova Corbeia germanica). Ове побожне лажи и лукавства, ова збрка имена врло су честа у средњем веку.[134] Оне објашњавају замену култуса Световидовог култусом св. Вида.Мржња балтичких Словена према хришћанству била је дубока. Њу су одржавали заинтересовани свештеници, желећи тиме очувати свој утицај. Је ли могућно, да велики народни бог добије име једног хришћанског свеца? По самом Хелмолдовом сведочанству, које смо напред навели, приношени су Световиду на жртву каткада и по који хришћани, и свештеник тврђаше, да никаква друга жртва не беше његовом богу пријатнија.[135] Словени су волели исмејавати хришћанске ствари. Титмар наводи једну занимљиву анегдоту (Chronicon II, 37. уз год. 97.). Немачки свештеник Бозо, да би што лакше поучио оне Словене, које беше преобратио, или за које мишљаше, да су преобраћени у хришћанство, беше исписао словенске молитве, и наредио Словенима да их певају, пошто је објаснио садржину. Ови обешењаци тада из подсмеха пародираху ове речи, говорећи: укри волса, тј на латинском: eleri stat in frutectum - јфва (дрво) је у жбуну, - уместо да понове са свештеником κύριε έλείσον. И они говораху, да тако Бозо говори. Он је дабоме друкчије говорио".Рујански Словени су могли тако исто пародирати и име Sanctus Vitus правећи од њега име Световид, али није ни мало вероватно, да су они то име дефинитивно усвојили као име свог народног бога, још мање вероватно, да су они то име Вид давали и другим боговима. Њихов религиозни фанатизам искључује потпуно ову хипотезу. Уосталом ми налазимо код Сакса једног бога Porevithus-а,[136] и једнога који се зове Rugievitus[137] - Руђевид; код Еба и Херборда, биографа Отона Бамбершког, налазимо бога Nerovith-а или Gerovith-а.[138] - О овим боговима говорићемо доцније.Кад наставак -вид (vit или vith) не представља име св. Вида, онда шта представља?Први део речи није сумњив, svent - значи свет.[139] Па иако по спољашности изгледа да је тако ипак ова реч нема никакве везе са латинским sanctus, што заиста значи у преводу свет-и. Овде се ми налазимо пред једном простом сличношћу. Наставак vit нарочито је побудио оштроумност етимологичара, који су се очајнички трудили, да га засебно објасне, не примећујући, да се тај наставак сусреће у хрпи особених именица словенских. Семовид?(Semovith или Semovithan), легендарни пољски кнез, спомиње се у Галовој хроници (Gallus, књ. I, гл. III) из XII века. Име Зјемовид налази се на више места у историји пољској, нарочито код владалаца Мазовије, и тек га нестаје у XV в.[140] Чешка Козмина хроника (XI - XII в.) спомиње чешкога кнеза Хостивида (Hostivit, Hostiwyt, Goztivit) оца Боривојевог, првог војводу чешког као хришћанина; ово име помињу и други чешки хроничари, особито стиховна хроника Далимилова (на чешком).[141]Слог вид (вит) налази се још и код Егинарда (Eginard) у Аналима и у Животу цара Лудвика, где се говори о једном лицу, које се зове Liudevitus. То је један словенски кнез из Доње Пољске.[142] У историјским споменицима Јужних Словена налазимо једнако једно за другим разна имена са - вит: Витадраг, Витодраг, Витомир, Витослав, Витомисл. Сва су ова имена словенска, и немогућно их је објаснити именом свеца Вида.Између многобројних тумачења, која су предложена, највероватније ми се чини оно, које вели, да слог вит представља корен вит или вкт, који значи: реч. Свент је добио значење свет под утицајем хришћанства. Можда је пре тога значио, као што се држало и за немачко heilig, јак, известан, сигуран. Име Свантовит могло би се тада објаснити Хелмолдовим речима, које смо и напред навели: "Szvantovit, deus terrae Rugianorum, inter omnia numina Slavorum primatum obtinuit clarior ut victoriis, efficacior in responsis."[143]Ово ми тумачење изгледа највероватније.[144] Но ми смо овде у области самих хипотеза; није наодмет навести и друга предложена тумачења.Оно тумачење које је дуго вредело, и предложено још почетком XVI в. у Немачкој, тумачи Svantovit-а именом lumen.[145] Ово се тумачење не би могло фонетички објаснити. Не види се, како би слово с ишчезло.Добровски је од вит скраћено од витенз направио реч значења: витез, коњаник. Доцније г. Крек[146] везује вит за корен ви, ве - (дувати) - "вејати". Свантовит је за њ моћни дах. Њему се чини, да му ову хипотезу потврђује онај горе наведени одломак Сакса Граматика, који прича, како свештеник, који чисти светилиште у Аркони, не сме унутра дисати, из страха, да нечистим дахом окужи идоле. Тако је Световид, једно за другим, по разним тумачењима: бог сунца, бог рата, бог ветра, бог који чини прорицања, бог снажан и весео, или сасвим просто један хришћански светац преобраћен у незнабожачкога идола.Опет понављам, од свију ових тумачења највероватније ми се чини, у лингвистичком погледу, оно што вит тумачи прорицањем, саветом. Уосталом, као што се по наводима Хелмолдовим и Сакса Граматика може судити, својства која се Световиду приписиваху, беху најразноврснија. Он се не задовољаваше само, да чини прорицања; богатство жетве, успех ратних или трговачких предузећа, зависаху такође од њега. У исто време он држаше један лук, као симбол рата, и рог за пиће. Световидов храм је био подигнут у граду, који Сакс Граматик зове Archon, Arcon.[147] Аркон, по коме се имену и цела област тако прозвала. Ово име не изгледа словенско, и још му се не зна порекло.[148] У другим текстовима налазе се облици: Арекунда, Ареконда. Управо рећи то није био град, већ просто једна утврђена ограда која опкољаваше храм. Храм у Аркони разорио је дански краљ Валдемар, 15. јула 1168. То беше баш онај дан кад црква слављаше св. Вида. Ова подударност по свој прилици није сасвим случајна. Данци су полагали на то да фрапирају незнабожачку осетљивост, рушећи баш тога дана њихову велику народну светињу.[149]Не зна се шта је било са главним идоловим свештеником. Да се и он покрстио, Сакс Граматик без сумње не би пропустио и то испричати. Њега нестаде, или је био убијен у тој борби. Кнез Тетислав је примио хришћанство.Године 1868. приликом шестогодишњице разорења Арконе би одређена једна археолошка комисија,[150] да испита острвске старине. Она је нашла мало ствари. Само острво много је ороњено таласима Балтичког мора, које му сваке три године односи по читав метар.По рачуну једног Чешког научника, који је пре петнаест година посетио ово острво, његов данашњи простор Арконе не заузима ни четвртину првобитне класичне величине. И данас се још тврди, да се у цркви у Алтенкирхену може видети стари Световидов лик. (Види снимке на крају књиге.) Он ни најмање не одговара опису Сакса Граматика. Под црквеним тремом узидано је у зид неко камење, на коме се види изрезана једна људска фигура, дугачка одприлике три стопе. Она представља једно лице, које на грудима држи огроман суд за пиће. Лик са стеном је окренут земљи, да покаже, веле становници, како се побеђени паганизам понижава пред хришћанством. На жалост, стена је, као што рекох, узидана у зид, и не може се видети шта има с друге стране. Алтенкирхен је, као што и име каже, очевидно једна од првих хришћанских светиња на острву. Па и лице коју фигура представља на стени, има само једну главу. А ми знамо, да Световид имађаше четири главе.[151]

[Д]

Не питам то, него јел тај Вид физичка личност?Друга ствар, ово са приношењем на жртву једног хришћанина годишње дефинитвно говори да ниси доследан својој вери.

[Fantom iz Opere]

Не питам то, него јел тај Вид физичка личност?Друга ствар, ово са приношењем на жртву једног хришћанина годишње дефинитвно говори да ниси доследан својој вери.

Вид је Бог светлости.Па и Милош Обилић је жртвовао Мурата на Видов дан и тако ушао у мит. Није поента у људској жртви јер Словени нису приносили људске жртве него у активном отпору агресору, у овом случају католицима који су извршили геноцид над балтичким Словенима. То што су такав поступак католички хроничари "протумачили" као жртвовање хришћана је вид ондашње политичке пропаганде - сатанизације противничке стране.

[Д]

Вид је Бог светлости.Па и Милош Обилић је жртвовао Мурата на Видов дан и тако ушао у мит. Није поента у људској жртви јер Словени нису приносили људске жртве него у активном отпору агресору, у овом случају католицима који су извршили геноцид над балтичким Словенима. То што су такав поступак католички хроничари "протумачили" као жртвовање хришћана је вид ондашње политичке пропаганде - сатанизације противничке стране.

А јел постоји нека онтолошка разлика између Вида и Бога по твом схватању? Edited December 21, 2009 by Д

[Fantom iz Opere]

Бог = онај који све види = Световид

[Ryan Franco]

Није здраво потискивање, као што су се 50 година потискивали догађаји 1941-45, а онда су експлодирали.Култ фудбала у СФРЈ је био један од начина да се каналише народно незадовољство.

Fudbal je bio vrlo popularan i pre WWII. Malo njih zna da je do prvih kolektivnih navijackih sukoba sa policijom doslo tri'es i neke u Nemanjinoj nakon doceka BSKovih fudbalera koji su u Zagrebu osvojili titulu nakon pobede nad Gradjanskim/HASKom/...Evo snima se i jedan film o fudbalu u tom periodu ali o tome ce vise Kim Filbi da kaze jer Darko Bajic rezira.

[Д]

Бог = онај који све види = Световид

Ок то, али да ли ти увиђаш икакву разлику између Вида и Свете Тројице?

[Fantom iz Opere]

Увиђам. Вид има 4 главе, а Тројица 3.

[MancMellow]

Бог = онај који све види

i sve zna