Not-just-now playing

[kurdi]

ko se oseca spremnim da zadovolji nickiene visoke kriterijume i napise bar nesto smisleno o onome sto (manje vise) trenutno slusa, neka kaci ovde. a stari np ostaje za przopotezno izvestavanje.moze i uz interesantno (vam) citiranje tudjih misli, al da ne bude prosto kopiranje dugackog teksta sa allmusic.(moda samoprimenljiv kriterijum da bude kolko ste truda vi ulozili, a ne kolko je post dugacak.) dobrodosla je bilo koja forma, zabic/zhabotinsky style recenzija, licni dozivljaj, kontekstualna anegdota... prosto zamislite sta bi napisali da vam je neko trazio da napisete recenziju ili da stvarno hocete nesto da preporucite prijatelju. i, vezano, zamislite da prijatelj nema bas beskonacno vremena za preslusavanje svega i svacega. ideja je da ovo bude bar kolko tolko eklekticno i probrano. a specijalizovani topici su ovek tu. primera radi - ako bad hoce da krene redom o demo snimcima mladjeg brata ortaka koji je isao u skolu sa nekim iz gories (ili slicno ako ja nekada krenem o guided by voices...), za to moze poseban topic badove garazne preporuke. i bilo bi lepo, al da se ne brka sa ovim topicom, jer onda na kraju postane nemoguce razluciti sta je bitno. a bilo bi naravno lepo i da probere ono sto misli da je stvarno od opsteg znacaja pa samo to da izdvoji (ili ponovi) ovde. moze i o razocaranjima u slucajevima gde je ocigledno zasto su ocekivanja bila velika, ali nema neke potrebe pisati o losim plocama za koje smo i ocekivali da budu lose.ako bas mora i stigne, moze i moderacija malo da prebacuje izmedju dva/raznih topica u slucajevima preterane skromnosti ili totalnog odsustva samokritike, ali za sada se nadamo da ce clanovi sami razumno procenjivati gde da postuju. koliko visoke kriterijume je realno postaviti cemo videti u praksi, ali primera radi, vec ovo prvo ispod je daleko iznad proseka np-a....alternativna ideja koju mozemo da probamo ako ovo ne ide je da ovo ukinemo i uvedemo np minijature, pa da drugi tu prebacuju ono sto im je stvarno znacilo da procitaju na regularnom np-u.

[kurdi]

evo nama, vratila se annie :)divno, sjajno, za svakoga ima da se nadje nesto, ima i ljubavi i politike i ritma i GLAS.E, tu mu dodje jedan mali problem: Da Annie, SVI znamo kakvu ti glaschchinu imas, ali ne moras da nas posecas sve vreme... Bez obzira na to, album mora da zazivi jer ovakvi albumi, pevacice tipa Annie Lennox, madonne i sl moraju da postoje jer radio stanice moraju da imaju nesto tipa "passe partout"Hocu reci, bolje Annie Lennox nego Rihana sa njenim kisobranom

[nickie]

za topik, fala i moderatoru :) smeju da se stavljaju slike il krijemo sve? (edit: rekli mogovi da smeju, pa dodata)np: the national- boxerko jos ne zna zasto je ovo album godine, red bi bio da ga konacno cuje.muzika koja podseca pomalo na tinderstikse, neki bi rekli i na interpol je divna, primamljiva, dusu dala za neki zadimljeni klub u kasne sate. nije muzika za igranje, nije brzo, energicno, ne bi se moglo reci ni da je veselo. ono sto je apsolutni favorit na albumu je glas dubok i nezan, ne moze se odoleti ^_^ a vole ih i kurdi i aleksija -_- Edited October 10, 2007 by nickie

[kurdi]

jens lekman- night falls over cortedalaod orkestralnog and i remember every kiss do svakako jedne od omiljenih , relativno jednostavne, koja zraci nekom pozitivnom energijom, ma prosto preslatke friday night at the drive-in bingo.kome se ne svidi bar nesto sa ovog albuma, moz da se upise u klub nemaca pojma :P

[bios]

Pomenuh ovo na Kinšasi pred nestanak isteLeyne Staley plus jos neki likovi (Pearl Jam, Screaming Trees)Utisak kao kad sam slusao prvi put Alice unplugged pre 10 godina

[nickie]

cats on fire- the province complainse, dragih li finaca...uticaj smitsa i kjura ne cujem toliko u samoj muzici koliko u glasu koji je nekako pomalo drsko mrzovoljan. album bez koga ne sedam u voz, pa dok on tiho svira hiperaktivna deca, histericni ljudi, mrzovoljni kondukteri, dosadna muva i sl. dobiju sasvim drugu dimenziju.cesto probudi neka draga secanja. i am the white-mantled king i higher grounds se (provereno) najlakse svide onima koji ih prvi put cuju. meni opet najdraza heat and romance.

[msmodesty]

Predstavljam vam DRAGULJWax Tailor je hip-hop producent/DJ i dolazi iz Francuske. Ekipa koji je okupio oko sebe za svoj najnoviji album je sarenolika, od jazz i soul diva, americkih repera a opet sve upakovano u divan hip hop pun elektronike ali i gudackih instrumenata, flauta...Svaka pesma je drugacija i bogato aranzirana. Album se moze slusati bezbroj puta i uvek se moze naci neki novi zvuk, neka nova poruka *nesto* sto u prvom slusanju niste nasli.sve o Wax Tailoru je na website-u WAX TAILORa album mozete preslusati i na amazonu a i na wax tailor website-uAmazon

[Indy]

King Crimson - Happy With What You Have To Be Happy WithNi posle više decenija nego što marim da prebrojavam, prog rok kraljevi ne prestaju da oduševljavaju. Ovaj put, u centru pažnje je meni možda najdraži od kraljevića, Adrian Belew. On, i njegovi "David Byrne" vokali (s tim da je Adrian verovatno bolja verzija Byrnea... a, da, pritom i onako svira gitaru, u isto vreme - video ja u živo). Noviji KC albumi uopšte su jedinstven miks najsuptilnijih ambijenata (Frippovi soundscapes), te rasturačine koje bi lepo pristajale Primusu, a tu su i pišični tekstovi kojih se ni Zappa ne bi postideo (videti ispod). Vremenom, KC (i ekipa asocirana sa njima) postali su neka vrsta Gandalfa koji je odavno prevazišao potrebu da bilo kome dokaže koliko je njegova magija velika, već sa osmejkom mudraca-lude uživa u zabavljanju hobitske dečice sa svojim vatrometskim akrobacijama. Ovde je jedan veseli hobit.And when I have some wordsThis is the way I'll singThrough a distortion boxTo make them menacingYeah, then I'm gonna have to write a chorusWe're gonna need to have a chorusAnd this seems to be as good as any other place to sing it till I'm blue in the faceAnd for a second verseOf terse economyI'll brew another potOf ambiguityThen I'm gonna have to write a chorusWe're gonna need to have a chorusAnd this seems to be as good as any other place to sing it till I'm blue in the faceYes, we're gonna need to have a chorusI'm gonna have to write a chorusAnd this seems to be as good as any other place to sing it till I'm blue in the face....Then I guess I'll repeat the chorus!We're gonna repeat the chorus!I guess I'll repeat the chorus!We're gonna repeat the chorus!Then I guess I'll repeat the chorus!We're gonna repeat the chorus!I guess I'll repeat the chorus!We're gonna repeat the chorus!

[Indy]

David Sylvian - Everything and Nothing (2000)Ne tako daleko od prethodne moje poruke, kao što bi se nekom učinilo (Fripp i Sylvian sarađuju već duže vreme). Nadam se da ne smeta što je na engleskom, ovo sam ranije napisao na rateyourmusic website-u.I really love this compilation, although much of the same stuff I have elsewhere. This is really a one-stop-shop when one wishes a quick and effective immersion in all that is Sylvian, without pretty much anything in the way and no breaking of the spell. I have given this 5 stars, though more accurately it would be 4 1/2 - most songs are either 4 or 5 stars in my book; but the concentration of real gems (5*) is such that I have to reward the whole package appropriately. It is very hard to point out any standouts, as these songs have already been through a pretty rigorous selection. Personally, I find Ride, Ghosts (as is the original), Wanderlust, I Surrender, The Boy With the Gun, Orpheus, Some Kind of Fool (first time released here!) and Bamboo Music totally magical and enchanting, intoxicating, seductive and irresistible... where do I stop? Edited October 13, 2007 by Indy

[Sleepy Vampire]

C c c, maznuste mi ideju za topic sa dugozivece nam Kinshase... samo sto na mojoj niko nije hteo da piskara No dobro, "cilj opravdava sredstva", lepo je chuti i podeliti shto shta. Anyhow, evo za sta su se moje bubne opne zalepile ovih dana:Rose's Pawn Shop su hmm... ansambl iz LA-a, sto na svojoj planini instrumenata (banjo, gitara, mandolina, fiddle, kontrabas, bubnjevi...) sviraju mix bluegrass-a, rocka i country-a. To oni kazu. Ja kazem da zvuce kao sudar Hank Williamsa, Flogging Molly (da, da, tu su i irish primese) i mozda Tiger Army. "Their sound is a wholesome mishmash of creek mud, rusty nails and your moms cookin".Bili bi sjajni za neki lagani prolecni dan sa lepim skyskape-om (oblaci, oblaci...)Nazalost, album je jako tesko naci (bila bih zahvalna na dojavi), mozete poslusati na:www.myspace.com/rosespawnshop "The Arsonist" mi je apsolutni hitic Ziveo cdbaby.com(iako je mnogo iritirajuce kad prekine pesmu pre kraja, al' sta je tu je...)

Edited October 15, 2007 by Sleepy Vampire

[Indy]

Ambijentalni alt-kantri. Vrlo slatko i kul. Emmylouin nežni, sneni, glas na slapovima Daniel Lanoisovog saunda. Pored Lanoisa kao kompozitora, većina stvari su kaveri ljudi kao što su Steve Earle, Julie Miller, Neil Young, Anna McGarrigle, Bob Dylan, Lucinda Williams, Gillian Welch i - izdvojio bih, po meni apsolutno remek delo vokalnog ambienta, kaver Jimi Hendrix-a "May This Be Love". allmusic: "The songs shimmer and swirl, given life through Lanois' trademark ringing guitar textures and the almost primal drumming of U2's Larry Mullen, Jr. The fixed point remains Harris' voice, which leaps into each and every one of these diverse compositions..."

[kobni zelaya]

Felix Kubin - "Axolotl Lullabies" (2007)Pošto sam ostao zapanjen njegovim nastupom na Dis-patch-u, poskidah nekoliko albuma s neta od kojih je ovaj poslednji. Analogne mašine, eksperimentalni elektronski pop i pseudo filmska muzika. Dosta electro body touch-a. Daleki potomak DAF - ritam nezdrav za srce. Nemačka skroz na skroz. Takođe - noise kao sine qua non. Ko ovo voli, uživaće. Ko ne voli - šta mu ja mogu. Edited October 18, 2007 by kobni zelaya

[burekdzija]

Posle Green Roses, koji po meni po stilu i kvalitetu bez preterivanja moze da stoji rame uz rame sa bilo kojim od dva post-Shaneovska albuma Poguesa (Waiting for Herb ili Pogue Mahone), A Moment Like The Longest Day me je bas onako razocarao -- prazan, nekako nije uspeo da se uklopi ni stilski ni po kvalitetu Acinog glasa, dosta je eksperimentisao.S obzirom na kredite koji su nakupili, od jutros se znatizeljno preslusava novi, One Two Five. Koliko za sada cujem, i dalje koketiraju sa popom i to vise nego na prethodnim albumima (sto nije obavezno lose ako ima granicu), mislim da bi s obzirom na temperament kako njihov, tako i publike, mogli malko i da zivnu -- ali npr. u pravcu Flogging Molly, jer je obicno narodnjacko dranje prezvakano na prva dva albuma i zanimljivo samo do izvesne granice (plus tu su uvek Pogues, Dubliners, Chieftains i sl sa kojima se tu ne mogu porediti).Za sada zvuci jos drugacije i mirnije od A Moment Like The Longest Day, al nisam preslusao jos do kraja. Na pola albuma mogu samo reci da se bas nisam upiskio od uzbudjenja.Edit: odslusao do kraja, gace i dalje suve -- opet se potvrdila narodna mudrost: Pali brate narodnjaci su zakon :( Edited October 19, 2007 by burekdzija

[kovik]

Felix Kubin

E, hvala, vec sam poceo da osecam downloaders block :)np:Drugi album Alter Ega, izasao pre 10 godina (za tadasnji Swen Vathov Harthouse), ponovo objavljen kao remaster na Klang Elektronik etiketi. Topla, organska elektronska muzika (neuobicajeno za kraj 90ih), sa pomalo glich/cliq shmekom i odjecima dub/ragga uticaja. Clasique.Ovo... izuva. Najinteligentniji hip-hop koji sam ikada slusao, teska alternativa modernom ribe/tozla/felne zvuku. Prljavo i upeglano u isto vreme, od RZA ranih radova do Massive Attack Mezzanine zvuka (pokusavam da nadjem najpribliznije poredjenje). Najbolje izdanje 2007, barem za mene (mada jos nisam cuo novi Rechenzentrum). Edited October 21, 2007 by kovik

[kurdi]

the sound of a finished kiss......like when a lip lifts from a lip.oscar wilde in hot weather? voleo bih da napisem nesto licno i orginalno o jednoj od svojih desetak omiljenih ploca, ali imam problem da je pre nekih 12 godina andrew mueller (tada pisuci za melody maker) vec napisao moj omiljeni rock tekst o njegovoj omiljenoj ploci, posle kojeg mi sve sto ja kazem zvuci nekako isprazno. jebiga covek ima prednost da je australijanac, i da je stariji, da je bio srednjoskolac then and there.ako (u blago pijanom stanju) dozvolim sebi da se igram rock kriticara, rekao bih da je umetnost go-betweensa profitirala od njihovog kolonijalnog porekla onoliko koliko je njihova karijera propatila. bez zelje da generalisem, makar u slucaju roberta forstera & granta mclennana spoj ocigledno snaznog kulturoloskog kolonijalnog uticaja i engleskoj nepoznatog provincijalnog miljea i neprikladne klime je izrodio jedinstven spoj viktorijanskog dostojanstva i arogancije i emotivne (americke) juznjacke gotike. ako njihovu muziku, ne ogranicavajuci se na tekstove, mozemo opisati u knjizevnim terminima, the go-betweens su oscar wilde and willaim faulkner rolled into one. mozete li da zamislite wilda kako uz zelju da ostane duhovit, cinican i uzdignut iznad situacije opisuje decaka u kratkim pantalonama, beloj kosulji, tregerima i dubokim cipelama kako trci niz prasnjavu ulicu oivicenu drvenim tarabama po danu tako toplom da vrelina vazduha sliku cini blago lelujavom? ako ne mozete, onda ne mozete da zamislite emotivni utisak koji na mene ostavlja liberty belle. ako postoji muzicki ekvivalent, ne hvatajuci se za bukvalna stilska poredjenja, go-betweensi su spoj smithsa i aztec camera s jedne, i american music club, husker du i thin white rope s druge strane. tesko je naci takav spoj sa bilo koje strane atlantika. dok su (makar moji omiljeni) americki bendovi uglavnom arogantno ili nesvesno i u svakom slucaju ne tvrdim bezpravno potpuno odbacili englesku nemuzicku kulturnu tradiciju, go-bet su je zdusno prihvatili sa razumevanjem koje mozemo dobiti iz pisama dalekog rodjaka o zemlji koju nikada nismo videli. i cini mi se upravo iz tog nagadjanja i konfuzne zelje za grandioznoscu su stvorili donekle paradoksalnu estetiku dostojanstvene patetike, estetiku zbunjenih arogantnih gubitnika, poput (imaginarnih) smithsa koji vam showing-not-telling neeksplicitnoscu dozvoljavaju da sacuvate dostojanstvo, husker du koji razumeju civilizovanost pomirljivosti, american music club koji znaju da postoji nada i ne zale vlastite promasaje. istovremeno dirljivo seljacki arogantni i svesni da neke stvari ne razumeju, go-bet mozda i nesvesno zauzimaju ispravan stav da se neke stvari u medjuljudskim odnosima prosto ne mogu razumeti. cak ni analiza liberty belle cesto ne podleze eksplicitnosti, ne samo iz spisateljske nemoci autora vec i zato sto bi bilo uvredljivo; i mueller se zadrzava na here was a band who knew well what resulted if you held roses too tightly. ovo naravno moze istovremeno biti i akt skromnosti i akt ultimatne arogancije, i njihove i nas kojih ih toliko volimo. ali najposle i to je tako prikladno za bend koji je epitom kulta, i za koji tako rado kazemo da je ako ne najveci onda sigurno najpotcenjeniji bend osamdesetih. makar u slucaju go-betweensa prostor za licni dozivljaj je i otvoren njihovom i nasom kontradiktornoscu. na tu temu moram iz pijeteta poslednju rec da prepustim muelleru: after all, for me to concede at this point that liberty belle is perhaps too obtuse, indulgent, self absorbed, sloppy, too clever by half and deserving of the ignominy fate visited upon it would also involve reaching some fairly displeasing conclusions about myself.(nazalost samo skracenu verziju muellerovog originalnog teksta mozete naci ovde. toplo preporucujem, pre ili posle slusanja ploce.)