Slava

[Malvo]

Занимљиво је да обичај крсне славе (заштитник породице који се преноси с оца на најстаријег сина) не постоји код Цинцара и источно-србијанских Влаха који имају кућног заштитника (преноси се од власника до власника куће) иако вековима живе међу Србима.

У питању су таласони. Везани су за одређену грађевину и ту остају невезано за власника. Веровало се да настају од душе особе чија је сенка крадом измерена, а затим је та мера узидана у темеље грађевине. Иначе, веровање у таласоне није изолована, већ општеевропска појава - особине таласона се преклапају са руским домовојем и германским коболдом, па је веровање у њих вероватно веома старо. Иначе, сматра се да веровање у таласоне вуче порекло од још древнијег узиђивања људских жртава у грађевину(трагове тога налазимо у "Скадру на Бојани"). Касније је приношење људских жртава било замењено (много) блажом формом - мерењем сенке. Тако да ипак постоји разлика између претка заштитника - који штити своје потомке и таласона - који је везан за конкретну грађевину.Што се саме славе тиче, она има веома комплексну историју и тешко да њено порекло може тачно да се одреди. Поједини проучаваоци сматрају да је претходни, пагански облик свеца заштитника - змија, јер се веровало да се упокојена душа домаћина сели у змију која штити дом и породицу, и одатле долази и оно веровање(које се губи, али још увек постоји у појединим руралним пределима) да змију у околини куће никако не треба убити, јер ће кућу задесити велика несрећа. Народну епику(као уосталом ни целокупну усмену књижевност) не би требало узимати као доказ било чега, између осталог и зато што су забележене варијанте песама наше народне епике(за разлику од лирике) новијег порекла, односно, новији наноси су много видљивији.

[savindan]

Што се саме славе тиче, она има веома комплексну историју и тешко да њено порекло може тачно да се одреди. Поједини проучаваоци сматрају да је претходни, пагански облик свеца заштитника - змија, јер се веровало да се упокојена душа домаћина сели у змију која штити дом и породицу, и одатле долази и оно веровање(које се губи, али још увек постоји у појединим руралним пределима) да змију у околини куће никако не треба убити, јер ће кућу задесити велика несрећа.

И онда је дошло хришћанство проповедајући зло у облику змије које наговара Еву да наговори Адама... Тај занимљив обичај о чувању змија као заштитника куће је распрострањен у северној Далмацији међу Србима. Мислим да није опште-национални.Ипак сам најближи схватању Стојана Новаковића о крсној слави као одразу колективног идентитета (племена, братства, скупине) по географском принципу. Слични феномен свеца заштитника постоји широм Европе (где државе, градови и провинције имају свака свог свеца заштитника). Таква појава се може објаснити регионализованом постепеном хришћанизацијом.Изузев оних најчешћих слава (Никољдан, Јовањдан, Ђурђевдан, Арханђеловдан итд.) носиоци оних ређих најчешће имају конвергентна географска порекла (било на основу предања или чврстих историјских доказа):- св. Алимпије Столпник: Косово односно долина Ситнице- св. Стефан Дечански (св. Мрата, Мратињдан): област Корјенића код Требиња- св. Климент: околина Требиња- св. Лука: околина НикшићаТакође се примећује предоминација Ђурђевдана у односу на друге славе (сем Никољдана) у Босни (и Далмацији чије становништво насељено од истог соја). Котроманићи и неколико гостију Крстјанске цркве су славили исту славу. Св. Петка је распрострањен култ на обронцима етничко-политичког ширења немањићке државе у 13. веку према југу (југоисточна Србија, Бјелопавлићи из Дукађина, јужноморавско-македонска струја уопште) итд.

[Malvo]

И онда је дошло хришћанство проповедајући зло у облику змије које наговара Еву да наговори Адама...

Што бих волео да видим како свештена лица народу објашњавају да је змија заправо зло створење, као и реакцију пука на то. Мада, што је најјаче, успели су у томе, јер новији наноси усмене књижевности недвосмислено виде змију као зло, демонско створење. Тек када се загребе (много) дубље, налазе се потпуно супротна виђења ове животиње. По Зечевићу(који се позива и на истраживања Чајкановића и Ђорђевића), култ змије постоји код многих индоевропских народа и чврсто је повезан са култом предака, што упућује на то да је тај култ постојао у некој пра-празаједници. Ја сам, рецимо, од свог деде( који није Далматинац ) такође чуо да је њему деда причао да змију не ваља убити у околини куће.

[Аврам Гојић]

I danas postoje zmijski kultovi od Srbije do Apalacijanskih planina u SAD, kao i ljudi koji navodno znaju govor zmija. Znam za bar 2 slicna slucaja u zapadnoj Srbiji: u pitanju su ljudi koji od ranog detinjstva nemaju nikakav strah od zmija i instiktivno znaju na koji nacin da im pridju a da ih ne iritiraju.

[savindan]

Ја сам, рецимо, од свог деде( који није Далматинац )

Јел из Змијања?