Povratak

[panta rhei]

evo sta kaze na to pitanje Aleksa santic 1908-e godinesU tim u vezi imam da kazem da sam se nadala da ce se se svet za 100godina promenitida cemo se mrdnuti sa koncepta "nacionalnih drzava", da ce ljudi biti slobodniji (u svojoj sopstvenoj glavi i srcu) da ne robuju kamenu i parcetu zemljine povrsine.ovako - kao da smo rodjeni u 19-om veku kao Aleksa Santic... <_<

gde me nadje sa gospodinom santicem, tek mi sada nista nije jasno.

[pt 2.0]

Da li biste se, kada i zasto vratili u otadzbinu/domovinu? Gde se osecate vecim strancem: tu gde ste ili tamo odakle ste doshli?

povratak je nemoguc.tu gde sam, mada sam oduvek i bila tu gde sam.

[Buck Naked]

Plači majko kada sam vam ja trebao da pokrenem topik iz stanja kliničke smrti!(do jaja)Nego, neko (rasejan?) je tamo pitao jako dobru stvar, o kojoj zapravo nisam razmisljao! Da li postoje neke "formative years" tokom kojih neku zemlju osecas svojom?Okej, po nekoj odokativnoj definiciji si stranac u onoj zemlji u koju si došao u nekom trenutku vremena. Ali da, šta ako si tamo došao u nekoj 15. godini života, u njoj se govori isti jezik kao i tvoj maternji, kultura je manje-više ista, itd. Gde si onda stranac? Na primer, ekipa koja su kao izbeglice došli iz Hrvatske u Srbiju, i sad njihova deca recimo, koja sada već duže žive u Srbiji nego što su živeli u Hrvatskoj. E sad, šta ako je situacija ista takva (klinac duže živi u toj nekoj drugoj zemlji), ali jezik i kultura jesu malo drugačiji, na primer, ljudi koji su 1990ih otišli u Kanadu, pa njihova deca, koja su se takođe tu socijalno dobro snašla, i nikada se ne bi vratili nazad, jer su im tu svi prijatelji, blabla. Šta to znači? Da ti je dom gde si proveo pubertet?A ako izbacimo pubertet iz priče, i govorimo o ljudima koji su do 35. živeli u nekoj zemlji kao što je Srbija, dakle imaju dovoljno stvorenih socijalnih veza i zrelog života provedenog tu, ali sada imaju 75 godina, i proživeli su veći deo života "u tuđini" - da li oni, kada sumiraju utiske u staroj dobi, za domovinu smatraju državu u kojoj su proveli nešto duži i kasniji komad života, ili ipak formativno vreme sa nostalgičnim uspomenama pre toga. Kakvu ulogu u svemu igra učestalost povratka u maticu? Ako dolazite svaka 2-3 meseca i ako ne dođete nikad? Dakle, ako održavate koliko-toliko redovne socijalne kontakte sa maternjom zemljom i apdejtovani ste o informacijama iz nj? Konačno, koliko je značajna varijabla prihvatanja drugih pri "osećanju strancom"? Na primer, razlika u životima u multikulturnim megalopolisima tipa Njujork gde različit etnički background pravilo a ne izuzetak nasuprot životu u manjoj i možda zadrtijoj sredinom, gde čak i neke vaše fizičke osobine (tipa boja kože) odskaču? Dakle, koliko su važni drugi ljudi? Sve ja ovo pojma nemam, jer nisam u takvoj situaciji. Znam jedno - ja se kao turista nigde i nikad nisam osećao kao neki stranac (dakle, kao relativni socijalni izopštenik), pa čak ni u Tokiju, ni sa ruksakom i mapom grada na leđima, dok sam pitao ljude za pravac (gubim se i u Novom Sadu, pa se ne osećam strancem). Da li to znači da taj osećaj kicks in posle iskustva realnog života tamo? Mada se mnogi (idiotski, dodao bih) osećaju strancima i čim pređu granicu na Horgošu u šoping turi do Segedina.I da, bacite pogled na Zimelov sjajan esej o "strancu", tamo na prvoj stranici što sam stavio, nema ni tri strane. Stranac, stranica, strana. Sexy! (mora četiri S)

Edited October 4, 2009 by Buck Naked

[Hippie]

ja "stranca" merim time koliko se uklopi u okolinu.. mozh da bude i marsovac, ako je socijalno uklopljen u sredinu - meni nije stranacili mi recimo imamo obicaj da kazemo "hello stranger" prijatelju/prijateljici koja je neko vreme bila odsutna iz ekipe... u bilo kom smislu

[Buck Naked]

Dakle, da se poslužim sociološkim rečnikom - ipak je "stranskost" stvar društvene interakcije i definicije društvene situacije između interaktanata, a ne nekih makrodruštvenih varijabli (država, kultura, jezik)?Determinizam mikrodruštvene, a ne makrodruštvene sredine? Do jaja za "moj" pravac u sociologiji (a i Zimelov)!

[Hippie]

Dakle, da se poslužim sociološkim rečnikom - ipak je "stranskost" stvar društvene interakcije i definicije društvene situacije između interaktanata, a ne nekih makrodruštvenih varijabli (država, kultura, jezik)?

sto se mene tice - da.... uostalom, US and A ima upravo takav odnos prema ljudima/"strancima"... za druge zemlje nisam bas sigurna

[MarlaSinger]

Dakle, da se poslužim sociološkim rečnikom - ipak je "stranskost" stvar društvene interakcije i definicije društvene situacije između interaktanata, a ne nekih makrodruštvenih varijabli (država, kultura, jezik)?Determinizam mikrodruštvene, a ne makrodruštvene sredine? Do jaja za "moj" pravac u sociologiji (a i Zimelov)!

Zaista je fenomenalan esej, da ne kazem bas do jaja, a i dobila sam objasnjenje za taj osecaj stranca jos od detinjstva. Mozda to zaista nema nikakve veze sa drzavom, kulturom i jezikom. Hmmm. Ako je tako zasto je onda taj osecaj jaci nego ranije? Mozda to opet nema veze sa tim gde si , nego koliko si se formirao/la kao licnost (ovo je bas glupa fraza).

[noskich]

Tema prezvakana vec milion puta. Sta ce se u buducnosti desiti niko ne moze garantovati, samo procenjivati.Procenjujem da se necu nikad vratiti trajno da opet zivim tamo. Osecati se kao stranac - jedna stvar je biti stranac u Dubaiju gde 80% stanovnistva nisu formalno pravno rezidenti ili Sidneju gde oko 30% stanovnistva nije rodjeno na kontinentu i biti stranac u Seulu, zemlji koja istorijski vuce posledice vekovne izolacije, gde je na prvi pogled ocigledno da si stranac, ljudi ne govore engleski, formalno pravno rezidenti nekorejskog porekla cine manje od 1% stanovnistva, a i oni su asimilovani, a razlike u kulturama su poprilicne. Pretpostavljam da se drugi slucaj moze odnositi i na Saudijsku Arabiju. S obzirom da vecina emigranata zivi u kosmopolitskim delovima planete suvise olako izjavljuje da se ne osecaju kao stranci i taj sentiment apstrahuju na ceo svet bez iskustva zivljenja u specificnim i donekle izolovanim kulturama.

[bus]

Da li biste se, kada i zasto vratili u otadzbinu/domovinu? Gde se osecate vecim strancem: tu gde ste ili tamo odakle ste doshli?

Ne verujem da ću išta novo reći. Moj stav je uglavnom odjek onoga što je do sada već rečeno, samo je možda na ekstremnom kraju te pozicije. 1. Ne. Otišao sam iz Srbije zbog toga što sam mrzeo tamo da živim. Odlazio sam od tada 2 puta (jednom 4 jednom nešto manje od 3 nedelje) i oba puta sam se osećao loše i nisam mogao da dočekam da se vratim u Kanadu. Ne mislim ni da ću više tamo odlaziti (u posete) osim kada baš budem morao (ozbiljne životne krize dragih ljudi, posao... mada šanse da me posao ikada nanese tamo se statistički bitno ne razlikuju od nule). Mnogo mi je lepše da mi porodica i prijatelji dolaze ovde (a i njima je lepše) nego da to malo slobodnog vremena koje imam trošim na boravak na mestu gde se ne osećam dobro. Ovako, kad idem na odmor idem u zemlje i gradove koji me vuku. Toliko bre toga ima da se vidi, a toliko kratak život...2. Većim strancem sam se osećao u Srbiji pre odlaska nego što se sada osećam u Kanadi. Kada sam poslednji put bio u Srbiji (2006/7 - decembar/januar), osećao sam se još više kao stranac nego pre, jedino što me više ništa nije pogađalo na ličnom nivou - stranac, turista i jesam bio, a saznanje da tu više ne živim i da mi ništa ne zavisi od tog mesta je bilo sasvim dovoljno da taj osećaj tegobe ipak ostane pod kontrolom. Poslednji odlazak u Evropu (Barselona, sad početkom septembra -- usput, naleteo sam na Kopca-ticu s tamoa i popričao s njim!!!!!!!) mi je rasterao poslednje tračke dvoumljenja o tome koji kontinent (Evropa ili Severna Amerika) mi više odgovara kao mesto za život -- ispade Severna Amerika. Verovatno delom zbog ogromne motivacije da se uklopim (najčvršće sam bio rešio još pre dolaska da mi nema povratka), delom zbog nepostojanja jezičke barijere, delom zbog intimne sreće koju sam ovde našao, delom zbog dobrog i brzog profesionalnog napredovanja, a delom svakako zbog toga što sam u zemlji koju volim i osećam kao svoju (a koja je otvorena ka imigrantima) i u gradu koji mi odgovara, meni je Kanada dom i ne postoji apsolutno nikakvo dvoumljenje gde ću živeti i gde bih se vratio iz nekog gastarbajterisanja u, recimo, Španiji ili Holandiji. Kući bi u mom bauštelarskom rečniku značilo u Kanadu.Što, naravno, ne znači da mi je ovde sve po meri. Nije mi nigde sve po meri, ali mi je ovde više po meri nego što mi je u svim drugim zemljama gde sam proveo neko značajnije vreme (a ima gi).My 2 cents. Edited October 4, 2009 by crveni autobus

[Hefeweizen]

1. Naravno da ću da se vratim2. Ovde gde sam sada sam stranacKoliko ja vidim oni koji su u evropskim zemljama bi se i vraćali, oni koji su van Evrope i ne bi što je u neku ruku logično...

Edited October 4, 2009 by Hefeweizen

[bus]

E, ali pazi: Uzorak su oni koji pišu na ovom forumu (odgovor bi bio sasvim drugačiji da pitaš 'Severnoamerikance' sa Serbian Cafea :D), i čak i među ljudima koji su se ovde javili a žive po Evropi ima ljudi koji ne razmišljaju o povratku u Srbiju. Ali OK, znam šta si mislio... tj. nagađam: Da je lakše integrisati se ovde. Što možda jeste istina, mada je jako, jako daleko od pravila; nekako mi se čini da je istinska integracija ipak manjinski ishod, mada, opet, nije ni izuzetno retka.

[slepa živana]

1. ja bih se vratila. to jest, jednom sam probala da se odselim pa sam se vratila nogom u dupe.2. tamo se nisam osećala strancom više nego ovde. ustvari, tamo su svi bili stranci, tamo u južnoj americi. možda je u drugim tuđinama druga stvar, to nikad neću saznati.malo je luckasto, shvatila sam da previše volim beograd, bivšu jugoslaviju i evropu, pa me evo tu na obodima

[panta rhei]

ja i dalje ne znam da odgovorim na pitanje jer ne znam gde to treba da se vratim. odakle sam dosao? da li treba da se vratim u grad/region te drzave ili se pod vracanjem racuna i neko drugo mesto u toj drzavi? ovde ima jedna mnogo lepa rec 'wahlheimat' sto otprilike znaci 'domovomina po izboru - izabrana domovina'. sta sad treba ili sta za svakog pojedinacno ima vecu vrednost, nametnuto po rodjenju ili izabrano po sopstvenoj volji, to svako za sebe treba da odluci. tako da su meni svi ti pojmovi otadzbina/domovina prilicno apstraktni, nejasni, beznacajni...stranacem se po neki put osecam i u sopstvenoj kozi :) , ali je sve to prilicno individualno, gde si stranac i zasto. ako pricamo o prihvatanju drugih ljudi (ne racunam najblizu familiju), razumevanju zivota, razumevanju drustva, o nekim opstim sistemima vrednosti, onda sam u svakom slucaju mnogo veci stranac u srbiji. ili bolje reci da je meni srbija mnogo vise strana i nerazumljiva.i definitivno, kada pricam o kuci, domu mislim na mesto i drzavu u kojoj trenutno zivim a to nikako nije srbija. a opet sa druge strane mnogo bih duze razmisljao o uzimanju drugog drzavljanstva da sam morao srpskog da se odreknem. verovatno bih uradio, ali bi proces donosenja takve odluke duze trajao. ne mogu da objasnim zasto je to tako, da li samo iz nekih prakticnih razloga ili ima tu i nekih emocija, nemam pojma. nisam asimilovan i ne stidim se svog srpskog porekla, ali srbija definitivno nije moja domovina, da li ce nekada postati ne znam jer uopste ne razmisljam o kategoriji povratka samo o zivotu u nekoj drugoj sredini, dakle odlaska. u tom kontekstu ne iskljucujem mogucnost da jednog dana ponovo zivim u srbiji.

[bags]

1. Ne.2. Odakle sam dosao.Naravno , prvi problem je , kad se uzme u obzir broj nasih, koliko je Bec uospte inostranstvo. :)Upravo zbog toga je odlicno resenje za ljude koji su nostalgicni, a koji bi ipak da napuste Srbiju. Austrija je sasvim lepo uredjena zemlja, koja omogucava da sposobni i ambiciozni ljudi ostvare normalan i lagodan zivot. Za vreme studiranja sam se samo na pocetku ( a i to povremeno) oseao kao stranac, npr. kad ne znaju izgovoriti ime i sl. banalnosti. Ipak uzevsi sve u obzir, period studiranja je bio sasvim ok.Na poslu je situacija ipak jos bolja. Da sam stranac osetim samo po pogledima kolega, kad se prica o desnicarskim strankama...

[Kampokei]

Ja sam vec imao jedan povratak i nije bio bogzna kakav. Odnosno, nista nije bilo onako kako sam ja zamisljao da ce da bude kad se vratim. Druga prilika je bila cisto profesionalne prirode, kao idemo na godinu dana na postdipl, pa da onaj neuspeli povratak pocnemo iz pocetka. No, okolnosti, a pre svega cinjenica da su mi se ovde prilike pruzale kao na dlanu, ucinise da sam ovde vec cetiri godine. Meni je dobro i ovde gde sam i tamo odakle sam dosao. Idem kuci jedno 3-4 puta godisnje i u principu nikad ne iscekujem taj put sa velikim nestrpljenjem. A onda dole od prvog dana uronim u neku svoju rutinu, kao da nisam ni odlazio i onda ne zurim ni sa povratkom. Ovde gde sam se ne osecam kao stranac, delom zato i sto je ovo daleko najkosmopolitskiji grad u Spaniji (koja me je inace iznenadila time sto ima mnogo ljudi ciji se svet zavrsava na vrhovima Pirineja) i sto ima gomila stranaca. Ali, lokalci pomazu, nije da nije. Primice te u drustvo i to ne nacin da te tri puta odvedu na pice i onda cao. I ne podsecaju te u svakoj prilici da si stranac. Ukratko, ovo je jedan velicanstven grad (haha, sad cu da pokrenem neki topic, kao Yoyogi), ali da se zamislim ovde sa jedno 45 godina... Pa, tesko. Jednostavno ne znam sta ce mi to. Znaci, povratak, ako u SRB bude mesta za mene.