Najbolji burek

[dragance]

5 hours ago, dragance said:

 

Nisam jos bio. Chicken & Chevapi 190 S Ealing Rd, London, England W5 4RJ (ovo su bosanci, cim je burek - burek, a sirnica - sirnica, itd  )

A ima i Mugi, naravno, ni tu jos nisam bio Uxbridge Road, Ealing, London W5 3LD,

 

Siguran sam da ima jos jedno mesto, ali ne mogu da se setim imena - u tom kraju.

Sad overio sirnicu™ kod Mugija, uzeo i sarme za sutra. Burek je s.t.r.a.v.a!! Bolji još odavno nisam našao, bilo gde da sam jeo.

Edited December 17, 2020 by dragance

[Caligula]

btw. jedna od tajni dobrog bureka je svakako peć u kojoj se peče. Najbolji burek jeo sam u pečenjarama, bila je jedna pečenjara/burekdžinica u Paraćinu i još jedna u Vojvodjenskoj pa su je ugasili, sjebala je tadašnja izgradnja puta. Fora je što burek majstori (siguran sam da je npr. kod Trpkovića i Petrovića to slučaj) koriste mast od svinjske moče - u svakom dobrom bureku koji sam jeo osećala se prasetina, i to ona iz pečenjare. Sir, meso, nebitno, burek vuče na moču.

 

Inače mi je tjale pričao da je sirotinja u njegovo vreme za male pare mogla da kupi hleb umočen u moču (jbt kako sam ogladneo odjednom)... raj.

Edited December 17, 2020 by Caligula

[askeladden]

Caligula krugodvojkasu,lepinja sa mocom se jela celu osnovnu i srednju,a i mnogo kasnije.

[Caligula]

8 minutes ago, askeladden said:

Caligula krugodvojkasu,lepinja sa mocom se jela celu osnovnu i srednju,a i mnogo kasnije.

 

Pričam za rodni Paraćin, tamo toga nije bilo u moje adolescentsko doba. Nije bilo ni pečenjara btw, pogasile se (pa se devedesetih pootvarale ponovo)

 

 

[holden kolfild]

takav je bio kod makedonca u njegosevoj (al sa ove strane reke), obzirom da je bila i pecenjara.

mnogo sam voleo taj burek i te ljude, ali na toj strafti do kalenica, najbolji burek je kod cede (sada njegovog sina) u mutapovoj.

pravo mastan.

 

i mali off.

u mutapovoj - rada pereca, sama pijaca - mekike kod one super babe (jedan od ulaza na kalenic iz maksima gorkog koji je nestao jebenom uniformnom rekonstrukcijom), i pecenjara kod zute trafike*, sa krilcima i pecenim krunpirima. najlepsi brzi rucak ikada.

+ lence.

 

babu, mekike i pecenjaru nisam nasao posle toga. ovi ostali su tu.

 

*zuta trafika je bila carska, jer u vreme prohibicije , ko covek si mogao kupiti alkohol.

 

 

[adam]

1 hour ago, askeladden said:

Caligula krugodvojkasu,lepinja sa mocom se jela celu osnovnu i srednju,a i mnogo kasnije.

Meni bilo najdraze kad odem u Sarajvo, da ujutro na putu kuci iz provoda maznem s rodjom lepinju s mocom od cevapa i dobrom kasikom senfa preko. Uh!

[jms_uk]

10 hours ago, dragance said:

Moguce. Ne znam da li su otvoreni u tier 3, ali prosetacu se danas ili sutra - pa mozemo se i naci ako hoces.

 

Sorry - radih danas.

 

A i meni je Ealing malo daleko za setnju... nekom drugom prilikom.

[ajgor]

16 hours ago, holden kolfild said:

takav je bio kod makedonca u njegosevoj (al sa ove strane reke), obzirom da je bila i pecenjara.

mnogo sam voleo taj burek i te ljude, ali na toj strafti do kalenica, najbolji burek je kod cede (sada njegovog sina) u mutapovoj.

pravo mastan.

 

i mali off.

u mutapovoj - rada pereca, sama pijaca - mekike kod one super babe (jedan od ulaza na kalenic iz maksima gorkog koji je nestao jebenom uniformnom rekonstrukcijom), i pecenjara kod zute trafike*, sa krilcima i pecenim krunpirima. najlepsi brzi rucak ikada.

+ lence.

 

babu, mekike i pecenjaru nisam nasao posle toga. ovi ostali su tu.

 

*zuta trafika je bila carska, jer u vreme prohibicije , ko covek si mogao kupiti alkohol.

 

 

 

Ne smem se zakleti da je narečena mekikara (u zipovanoj formi) sada u onom redu gde je Tropicova ribarnica, ali bliže prolazu Njegoševa-Maksima Gorkog. 

[francuski sobar]

Jeste ali samo tulumbe dwparrment bez mekika 🙁

[Milošica]

17 hours ago, holden kolfild said:

najbolji burek je kod cede (sada njegovog sina) u mutapovoj.

pravo mastan.

Odličan je, i što je još bitnije, drži čovek Partizanov grb u pekari 

[francuski sobar]

Jeste burek kod Ivana (Čedinog sina) najbolji u kraju, valja i klasik sir i prazan i onaj zvrk sa zeljem i sa jabukama kad ima, pravi nekad i mekike al brate nevaljaju. Ko što ne valjaju nigde gde sam probo osim kod bakice iz holdenovog posta koja ih je vidim pravila na istom mestu bar 50 godina pre renoviranja pijace. Pošto nemamo topik Najbolje mekike a i besmislen je jer nigde ni ne valjaju samo da prenesem ovde slaganje jedne amerikanke iz bg ako neko već nije kačio negde.

 

https://www.danas.rs/zivot/gde-je-gradska-pijaca-sakrila-gospodju-mekiku/

 

Spoiler

Gde je gradska pijaca sakrila Gospođu Mekiku

Jednog decembarskog dana davne 1968. na Kalenić pijaci upoznala sam prodavačicu mekika – „gospođu mekiku“, kako sam je nazvala.

Piše: Joan McQueeney Mitrić 26. novembra 2018.

 

 

Tada sam bila novopečena beogradska snajka koja je došla prvi put sa svojim budućim mužem iz Kalifornije u Beograd.

Nekoliko dana pre svadbe, koja je bila u selu Lipolist, boravili smo kod tetka Jele u Braničevskoj ulici. „Idi na Kalenić i nađi ženu koja prodaje divne, vruće mekike sa sirom. Ona je na kraju Kalenića – ugao Maksima Gorkog. Uzmi tri ili četiri, al’ nek budu reš“, jedno jutro rekla mi je tetka Jela. Tako je reč „reš“ postala prva reč u mom siromašnom srpskom rečniku.

Prodavačica mekika je bila šarmantna, visoka žena, obučena skroz u belo. NJena duga, kosa u kojoj su se već nazirale sede bila je upletena u elegantnu pletenicu koja je bila smotana u punđu ispod bele pletene pekarske kapice. U njenoj maloj prodavnici nalazili su se sto, na kome je razvijala kore i dva duboka lonca u kojima su se u ulju pekle mekike sve dok im korica ne bi postala hrskava kada ih je umotane u papir pružala mušterijama koji su, iza prozorčeta sa pokretnim staklom, sa nestrpljenjem očekivali svoj red da ih preuzmu. Ja sam svoju već na putu do kuće uz slast brzo pojela.

Cena?! Manje od sto dinara.

Prostor u kome se nalazila „fabrika mekika“ bio je ćepenak na Ulici Maksima Gorkog kod Kalenić pijace. Bio je vrlo čist, svetao i sa dobrom ventilacijom, a Gospođa Mekika pravila je izvanredno ukusne mekike koje su bile idealne da se njima započne dan.

Gospođa Mekika danas ima preko devedeset godina, a meni je 71. i moglo bi se reći da smo zajedno starile uz mekike. NJena ćerka ju je nasledila i radi više nego nekada ona.

Onoga dana kada je grad odlučio da renovira Kalenić pijacu, Gospođa Mekika je bukvalno izgurana, istisnuta. Tada su joj rekli da će radovi trajati „samo nekoliko meseci“, ali, evo prošlo je više od dve godine.

„Zašto si još uvek ovde?“, pitala sam ćerku Gospođe Mekike.

Prodavačici mekika i njenoj ćerki uprava Gradskih pijaca dala je jedan veoma mali, ružan i tesan prostor bez ventilacije. Toliko je mali da njih dve u isto vreme ne mogu da budu unutra, a i teško ga je naći na pijaci. Nažalost, prostor je toliko mali da je u njemu nemoguće praviti mekike! Danas, one prave tulumbe, baklave i druge razne slatkiše. Sve je to lepo, ali to nije ono.

Srbi su narod koji lako odbacuje sve što ima dušu. Zašto rušimo pijace i preuređujemo? Recimo, kada je pre nekoliko godina završena pijaca Zeleni venac, ona je izgubila dušu. Srce naroda je iščupano. Da, može da se kaže da je ona sada moderna, čista, ali izgubila je karakter.

Kada sam nedavno posetila Gospođu Mekiku i njenu ćerku, kroz suze su pričale u njihovoj novoj, teskobnoj prodavnici. Kada sam ih pitala šta misle o budućnosti, samo su slegle ramenima. Predložile su da pitam upravu Gradskih pijaca kada će one ponovo dobiti mesto gde će moći da prave mekike sa sirom. Pozvala sam upravu telefonom, ali je službenica bila jako neprijatna i nezainteresovana za ovaj slučaj.

Ostaje mi da se nadam da nisam jedina koja čezne za mekikama. Možda bi trebalo da organizujemo jedan mali protest!?

 

 

[gospa buba]

Teško je biti mlad u 2020. [emoji3]

uvek je teshko biti mlad.

sent from bubamoto

[Frank Pembleton]

Jeste burek kod Ivana (Čedinog sina) najbolji u kraju, valja i klasik sir i prazan i onaj zvrk sa zeljem i sa jabukama kad ima, pravi nekad i mekike al brate nevaljaju. Ko što ne valjaju nigde gde sam probo osim kod bakice iz holdenovog posta koja ih je vidim pravila na istom mestu bar 50 godina pre renoviranja pijace. Pošto nemamo topik Najbolje mekike a i besmislen je jer nigde ni ne valjaju samo da prenesem ovde slaganje jedne amerikanke iz bg ako neko već nije kačio negde.
 
https://www.danas.rs/zivot/gde-je-gradska-pijaca-sakrila-gospodju-mekiku/
 
Spoiler

Gde je gradska pijaca sakrila Gospođu Mekiku

Jednog decembarskog dana davne 1968. na Kalenić pijaci upoznala sam prodavačicu mekika – „gospođu mekiku“, kako sam je nazvala.

Piše: Joan McQueeney Mitrić 26. novembra 2018.    

Tada sam bila novopečena beogradska snajka koja je došla prvi put sa svojim budućim mužem iz Kalifornije u Beograd.

Nekoliko dana pre svadbe, koja je bila u selu Lipolist, boravili smo kod tetka Jele u Braničevskoj ulici. „Idi na Kalenić i nađi ženu koja prodaje divne, vruće mekike sa sirom. Ona je na kraju Kalenića – ugao Maksima Gorkog. Uzmi tri ili četiri, al’ nek budu reš“, jedno jutro rekla mi je tetka Jela. Tako je reč „reš“ postala prva reč u mom siromašnom srpskom rečniku.

Prodavačica mekika je bila šarmantna, visoka žena, obučena skroz u belo. NJena duga, kosa u kojoj su se već nazirale sede bila je upletena u elegantnu pletenicu koja je bila smotana u punđu ispod bele pletene pekarske kapice. U njenoj maloj prodavnici nalazili su se sto, na kome je razvijala kore i dva duboka lonca u kojima su se u ulju pekle mekike sve dok im korica ne bi postala hrskava kada ih je umotane u papir pružala mušterijama koji su, iza prozorčeta sa pokretnim staklom, sa nestrpljenjem očekivali svoj red da ih preuzmu. Ja sam svoju već na putu do kuće uz slast brzo pojela.

Cena?! Manje od sto dinara.

Prostor u kome se nalazila „fabrika mekika“ bio je ćepenak na Ulici Maksima Gorkog kod Kalenić pijace. Bio je vrlo čist, svetao i sa dobrom ventilacijom, a Gospođa Mekika pravila je izvanredno ukusne mekike koje su bile idealne da se njima započne dan.

Gospođa Mekika danas ima preko devedeset godina, a meni je 71. i moglo bi se reći da smo zajedno starile uz mekike. NJena ćerka ju je nasledila i radi više nego nekada ona.

Onoga dana kada je grad odlučio da renovira Kalenić pijacu, Gospođa Mekika je bukvalno izgurana, istisnuta. Tada su joj rekli da će radovi trajati „samo nekoliko meseci“, ali, evo prošlo je više od dve godine.

„Zašto si još uvek ovde?“, pitala sam ćerku Gospođe Mekike.

Prodavačici mekika i njenoj ćerki uprava Gradskih pijaca dala je jedan veoma mali, ružan i tesan prostor bez ventilacije. Toliko je mali da njih dve u isto vreme ne mogu da budu unutra, a i teško ga je naći na pijaci. Nažalost, prostor je toliko mali da je u njemu nemoguće praviti mekike! Danas, one prave tulumbe, baklave i druge razne slatkiše. Sve je to lepo, ali to nije ono.

Srbi su narod koji lako odbacuje sve što ima dušu. Zašto rušimo pijace i preuređujemo? Recimo, kada je pre nekoliko godina završena pijaca Zeleni venac, ona je izgubila dušu. Srce naroda je iščupano. Da, može da se kaže da je ona sada moderna, čista, ali izgubila je karakter.

Kada sam nedavno posetila Gospođu Mekiku i njenu ćerku, kroz suze su pričale u njihovoj novoj, teskobnoj prodavnici. Kada sam ih pitala šta misle o budućnosti, samo su slegle ramenima. Predložile su da pitam upravu Gradskih pijaca kada će one ponovo dobiti mesto gde će moći da prave mekike sa sirom. Pozvala sam upravu telefonom, ali je službenica bila jako neprijatna i nezainteresovana za ovaj slučaj.

Ostaje mi da se nadam da nisam jedina koja čezne za mekikama. Možda bi trebalo da organizujemo jedan mali protest!?

   

Plače mi se...

.... Shiit has hit the fan!

[nisam ja]

[Ras]

Je l posećivao neko Ćirića?