Istorija Srbije od 19. do 21. veka

[hazard]

Ti pričaš ovde o uspostavljanju zajedničkog jezičkog standarda?

Ne

[Prospero]

Otac, Španija, čaršija, NKVD, fotka i Karleuša:

 

БОРИС БЕГОВИЋ

 

Смрт Благоја Паровића

Мислим да би био ред да сада, када су пустили духа клевете из боце, чаршијски мислиоци предоче чврсте доказе да је Влајко Беговић убио Благоја Паровића

 

На моју прошлу колумну у „Политици” пристигао је коментар: „А ко оно уби Благоја Паровића.” Недавно, на питање да ли је прочитао други мој чланак, уредник једног великог дневног листа одговорио је питањем: „Знаш ли ти ко је његов отац?”. За оне који нису упућени у чаршијске приче, једна од легенди која кола Београдом јесте да је мој отац, Влајко Беговић, убио Благоја Паровића. То је, према наведеној легенди, учинио као припадник Интернационалних бригада, током Шпанског грађанског рата, јула 1937. године, и то по налогу Коминтерне и НКВД-а, који су били логистичка служба Јосипа Броза за елиминисање конкуренције за шефа КПЈ.

 

Овде треба разграничити две ствари. Прва и битнија јесте у Србији сада већ веома распрострањени манир да се на нечије објављено мишљење не реагује аргументима, већ се указује на то ко је тај текст написао. Није битно шта у тексту пише, да ли су добро установљене чињенице, да ли су употребљени аргументи уверљиви или да ли су ставови аутора међусобно конзистентни – важно је само ко је написао текст. Логичка грешка позната под именом argumentum ad hominem. А сада се отишло корак даље и није више битно ни ко је написао текст, већ ко је ауторов отац. Пошто је отац аутора чланка убица (Благоја Паровића), то ваљда значи да су сви налази његовог текста погрешни. Нова врста логичке грешке – agrumentum ad patrem.

 

Друга ствар је настанак и одржање легенде у београдској чаршији о смрти Благоја Паровића. Све је почело интервјуом Владимира Дедијера за „Политику” (наставак од 20. априла 1990. године) у коме он тврди да је „Пеко Дапчевић отворено говорио о улози Влајка Беговића у убиству Благоја Паровића”. Коме је говорио, шта је рекао, да ли је он могао нешто о томе да зна, да ли је говорио истину? Одговора на та питања нема, али ништа зато – чаршијском методом закључивања долази се до налаза да је убица Влајко Беговић. Да је Благоје Паровић убијен током јуриша, а не погинуо у борби, уопште се и не доказује, него се прихвата аксиоматски.

 

Онда је штафетну палицу преузео филмски и књижевни критичар Милан Влајчић, када је у приказу филма Кена Лоуча „За земљу и слободу” („Политика”, 3. фебруар 1996) написао: „Неки југословенски ’шпанци’ су се, попут Голубића, Беговића и других, истакли у поменутим егзекуцијама, под Брозовим надзором”. Без доказа, без навођења извора, онако узгред, приказујући филм, чисто да покаже да је информисан о општим местима београдскe чаршије, о оним стварима које се „причају по граду”.

 

Коначно, захуктавању легенде о смрти Благоја Паровића у новије време својим опусом допринео је Перо Симић – Јелена Карлеуша српске публицистике. Кључни Симићев доказ: убица – Влајко Беговић – фотографисао је мртвог Благоја Паровића. „Угао снимања прве фотографије… показује да је снимак направљен… да би се доказало да је задатак извршен” (Тито – феномен 20. века, четврто издање, стр. 88). Одлично! Зашто је онда тај доказ фотографија доступна јавности; због чега је јавно изложена на свим изложбама? Нешто је ту мало чудно: убица који доказ о свом злоделу шири по јавности, тако да чак и површни истраживачи, попут Пера Симића, до њега могу да дођу. Друго, који је то угао фотографисања којим се доказује извршен задатак: 36 степени и више или 36 и мање? Или је, можда, реч о 57 степени? Који је то стандард на основу којег се закључује да је реч о томе да је убица фотографисао своју жртву, а не фотограф мртвог човека? И где је то записано? Коначно, да ли било коме озбиљном НКВД изгледа као организација у којој се фотографијом убијеног доказује извршена ликвидација? НКВД и његов наследник КГБ су биле озбиљне организације, а са таквим методима верификације о којима фантазира публициста Симић оне не би опстале ни два дана.

 

Наведену фотографију сам видео, још као гимназијалац, у фото-архиви мог оца. Оно што знам о томе, а што се у доброј мери поклапа са налазима текста историчара Милорада Гончина, који је у „Политици” одговорио Дедијеру (6. мај 1990), јесте следеће. Мој отац, Влајко Беговић, био је обавештајни официр у штабу 15. интернационалне бригаде. Посао обавештајног официра у рату је да после битке обилази бојише, да претура по телима, да преврће џепове мртвих људи, туђих, али и својих, тражећи информације, обавештења која могу бити од значаја за сагледавање снаге противника и све друго што је релевантно за успех у рату. И да фотографише мртве – тако је и настала фотографија мртвог Благоја Паровића. Туробан је то посао, верујем. Многи би рекли и одвратан. Можда, али нема ништа заједничко са савременом перцепцијом обавештајних официра, који у неком ТВ студију или на страницама неког од таблоида објашњавају ко је све учествовао у свеопштој завери против српског народа, ЈНА, Слободана Милошевића и њему сличних.

Да ли су они који тврде да је Влајко Беговић убио Благоја Паровића икада понудили један једини доказ у прилог те тврдње? Не! Типично за београдску чаршијску мисао. Нема доказа, нема чињеница, само постоје инсинуације, подметања, клевете, а врхунац доказног поступка је модел „рекла-казала”. Нема читања тешких књига, ни мукотрпног истраживања архива – многе је то тешко за чаршијске лезилебовиће. А ја мислим да би био ред да сада, када су пустили духа клевете из боце, чаршијски мислиоци предоче чврсте доказе да је Влајко Беговић убио Благоја Паровића. Беговић јуниор их чека. А чека их и онај део српске интелектуалне елите којем је дојадио смрад који су створили. Који је Србију, због одсуства употребе аргумената у расправи и онемогућавања трезвеног разматрања било чега, довео до ове клоаке у којој се данас налази.

 

 

Професор Правног факултета Универзитета у Београду 

Борис Беговић

 

 

----------------------------------------------

Да ли Беговић жели истину о Паровићу

„Смрт Благоја Паровића”, 20. 9.

 

Све се чини да Борис Беговић и не покушава да докучи истину о убиству Благоја Паровића, већ да одбрани свог оца Влајка од озбиљних доказа (који се чувају у необјављеној архивској заоставштини Титовог биографа академика Владимира Дедијера), да је са Јосипом Брозом Титом учествовао у том злочину.

 

Према тој грађи, која је однедавно доступна истраживачима, Дедијеру су о томе сведочили дугогодишњи шеф Титовог кабинета Лео Матес, високи совјетски обавештајац Јосип Копинич, генерални секретар Централног комитета КП Француске Морис Торез и Титов генерал Пеко Дапчевић, који је у време Паровићеве погибије бранио Шпанију од Франкових фалангиста.

 

Све се чини да Беговић јуниор има озбиљних проблема да се помири са оним чиме се његов отац Влајко својевремено поносио, да је „радио за (Стаљинов) НКВД”. И да због тога безлично пише како је његов отац у Шпанији „био обавештајни официр у штабу 15. интернационалне бригаде”, а никако да каже чији је обавештајни официр био Влајко Беговић. А камоли да призна да је био мајор НКВД-а и да је имао три веома важне функције у апарату Стаљинове тајне полиције у Шпанији. Да је био заменик шефа НКВД-а интернационалних бригада, шеф оперативног центра за ликвидације у Албасети и члан Титове групе за диверзије и ликвидације, у којој су се, поред Беговића, налазили Италијан Виторио Видали и Хрвати Иван Крајачић (Ведрич) и Иван Сребрерњак (Антонов).

 

Вероватно због тога, Беговић истину о улози свога оца у убиству Благоја Паровића није ни покушао да тражи док су ови енкаведеовци били живи, а камоли да о томе од њих захтева било какве „доказе”.

 

Уместо свега тога, Борис Беговић се чуди над реченицом из четвртог издања моје књиге „Тито феномен 20. века” да угао снимања погубљеног Паровића, коју је направио његов отац, „показује да је снимак направљен не из пијетета према том човеку, већ понајвише да би се доказало да је задатак извршен”. Да је био мало стрпљивији, кад је већ досад чекао, могао би у наредном издању ове књиге да прочита појашњење: „Угао снимања фотографије – изнад тела мртвог Паровића, с посебном пажњом на његово изобличено лице – идентичан је фотографијама које су снимали агенти совјетских тајних служби да би својим претпостављеним доказали да је задатак извршен.” О томе постоје, на жалост, стотине хиљада примера у архиви Стаљинове тајне полиције, који зорно показују да су агенти НКВД били обавезни да и фотографијама доказују да су обавили свој задатак.

 

Москва није преко света, па се уместо неуспелог покушаја спрдње о томе да ли је реч о „36 степени и више, или о 36 и мање”, Борис Беговић лако може и сам уверити.

 

Борис Беговић поставља, на први поглед, логично питање: зашто је Влајкова фотографија Благоја Паровића на тренутак била доступна јавности, јер је својевремено била објављена у књизи „Наши Шпанци”, а избегава да каже да се нешто чудно дешавало са овом књигом. Рецимо, да је на њеној првој страници наведено да је изашла пре него што је одштампана: да је објављена 1961, како пише на њеној првој страници, а да је штампана 1962., како је наведено на последњој страници ове књиге!

 

А на тврдњу да сам Јелена Карлеуша српске публицистике, не бих ни реч. То је, ипак, ствар кућног васпитања.

 

Перо Симић

 објављено: 20.08.2014.

[kim_philby]

bas sam hteo to da dovucem u nasu jazbinu.

 

 

Sent from Bender's iPad using Tapatalk

[Topola]

"Pavel,

secas li se Spanije

tra la la..."

 

Smrad koji su stvorili, "carsijske price", Karleusa, itd. Dosta nemirna reakcija uvazenog profesora. Imamo li link ka prvom tekstu koji je izazvao komentar koji je izazvao ovu zanimljivu prepisku sa pevanjem i pucanjem? U smislu, jel bilo tu neceg interesantnog u istorijskom smislu ili su uvazenog prpfesora zapljunuli tek tako...?

[Prospero]

Toj priči ima bar nekoliko godina.
 
Miladinović:

 

26. 08. 2011. - Autor: Veljko Miladinović
Tito priznao da je ubio Parovića

Otvoreno - Neobjavljene beleške Vladimira Dedijera otkrivaju najveću Titovu tajnu - kako je u Španiji ubio poznatog srpskog komunistu Blagoja Parovića. Uklonio konkurenta - Partija 1934. godine donela odluku da Parović bude sledeći sekretar Centralnog komiteta KPJ

Josip Broz Tito je za vreme španskog građanskog rata organizovao ubistvo Blagoja Parovića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih komunista koji je trebalo da preuzme mesto sekretara CK KPJ. Tito je organizaciju likvidacije početkom Drugog svetskog rata sam priznao Parovićevoj supruzi Anki Butorac, otkriva Press.

Slika kao dokaz da je zadatak izvršen

Blagoje Parović je ubijen 6. jula 1937. pored sela Vilja nueva de la Kanjada kod Madrida. Ubijenog Parovića je odmah po smrti fotografisao Srbin iz Bosne major Vlajko Begović, za koga Dedijerovi zapisi iz slovenačkih arhiva otkrivaju da je bio član Titovog štaba za likvidacije i to sa statusom „glavnog egzekutora u Španiji".

- Ugao snimanja fotografije, s lica iznad tela mrtvog Parovića pokazuje da je snimak napravljen ne iz pijeteta prema ubijenom, već da bi se šefovima poslao dokaz da je zadatak izvršen - kaže Simić.

Ovo strašno priznanje zabeležio je Brozov najpoznatiji biograf Vladimir Dedijer u svojim neobjavljenim spisima koji se nalaze u Arhivu Slovenije, a koje je Pressu ekskluzivno dostavio novinar i publicista Pero Simić.

- Iz ovih dokumenata se vidi da je tom priznanju prisustvovao Leo Mates, zagrebački komunista, posleratni zamenik ministra spoljnih poslova i čovek od najvećeg Titovog poverenja. Tito je posle španskog građanskog rata boravio u njegovoj kući u Zagrebu, a posle rata ga je angažovao za poverljive zadatke kao što je bilo približavanje Amerikancima. Dedijer je sa Matesom vodio poverljivi razgovor 24. septembra 1983, u kojem mu je ispričao mnogo nepoznatih detalja o Titu - kaže za Press Pero Simić.
 
U nemilosti supruge

Mates je Dedijeru svedočio da je u njegovoj porodičnoj kući, u elitnom zagrebačkom naselju Šalata, početkom Drugog svetskog rata svojim ušima čuo kada je Tito Anki Butorac, supruzi ubijenog Blagoja Parovića, koja je i sama bila istaknuti komunistički funkcioner, otvoreno priznao da je „poslao njenog supruga u smrt". Anka Butorac je, kako kaže Simić, svog supruga uoči njegove smrti „uzela u nemilost" zbog ljubavne afere sa jednom mladom saradnicom sovjetskog poslanstva u Budimpešti.

- Mates je verno, od reči do reči, preneo ovo priznanje Titovom biografu, koji je o tome napravio belešku: „Tito u Matesovoj kući u Zagrebu, iznad Šalate, Anki Butorac odjednom: 'Ja sam tvoga druga poslao u Španiji u smrt!'" Dedijerova neverica je bila tolika da je pored Titove rečenice, u levom gornjem uglu, roze flomasterom ispisao četiri krupna uzvičnika - priča Simić.

Pored nedvosmislene potvrde da je Tito boravio u Španiji za vreme građanskog rata, što je Broz celog života poricao, tajne Dedijerove beleške otkrivaju i da je Tito u tom ratu lično komandovao zloglasnim IV odeljenjem sovjetskog NKVD, koje je bilo zaduženo za likvidaciju nepodobnih komunista. Dedijerovi zapisi, koje za života nije smeo da objavi, pokazuju i da je Tito koristio tu pozicijx u kako bi eliminisao svakog ko bi mogao da mu se suprotstavi u njegovoj nameri da dođe na čelo partije, a prvi na tom spisku bio je upravo Blagoje Parović.

Najperspektivniji komnunista

Parović je bio organizacioni sekretar CK KPJ, praktično drugi čovek u partijskog hijerarhiji. Milan Gorkić, tadašnji sekretar CK KPJ ga je postavio za svog predstavnika u republikanskoj Španiji, gde je Parović pokrenuo i uređivao dobrovoljački list „Dimitrovac", a početkom jula 1937. postavljen je za komesara XIII internacionalne brigade.
Simić je u svojim istraživanjima došao i do neobjavljenog svedočenja jugoslovenskog španskog dobrovoljca Koče Popovića, kasnije Titovog ministra inostranih poslova, po kom je Blagoje Parović bio jedini koji je pored Tita „pokazivao samosvest i sigurnost", što je po njegovoj oceni predstavljalo smetnju Brozovim ambicijama.

- Parović je bio jedan od najperspektivnijih jugoslovenskih komunista. Centralni komitet KPJ doneo je još početkom 1934. odluku da on stane na čelo Centralnog komiteta u slučaju hapšenja Milana Gorkića i Vladimira Ćopića. Parovića je vrh partije ocenjivao kao „jednog od retkih radničkih aktivista koji su se uzdigli i osposobili za samostalan politički rad širih razmera" - kaže Simić i nastavlja:
- Tito je iskoristio njegov angažman u Španiji i svoju poziciju na čelu jedinice za likvidaciju da ga eliminiše. Titu je kasnije bio otvoren put da zasedne na mesto sekretara CK. A da su ti prljavi poslovi u Španiji bili ključni za njegovo postavljenje, svedoči Matesov odgovor na Dedeijerovo pitanje „kakve je usluge Tito učinio Sovjetima u Španiji da mu daju mandat u doba staljinističkih pogroma". Mates je tad jasno rekao: „Tito je tamo čistio ljude".

 

 

Despot:

 

 

7.1.2012 | 19:00

TEMA IZ OBZORA

Tito je bio šef stožera NKVD-a za likvidacije trockista u Španjolskoj
Tito je u kući Lea Matesa 1941. rekao Anki Butorac: “Ja sam tvoga ‘druga’ poslao u Španiji u smrt!” Bio je to Blagoje Parović, njezin bivši suprug



Foto: ' '

• 
• 
• 

AUTOR:
Zvonimir Despot

U novom broju mjesečnika Vojna povijest, koji je iz tiska izašao u četvrtak, prvi put u Hrvatskoj izlazi tekst o najnovijem arhivskom otkriću koje posve razotkriva jedan od najmisterioznijih dijelova karijere jugoslavenskog komunističkog vođe Josipa Broza Tita. To je njegovo sudjelovanje u Španjolskom građanskom ratu! Autor teksta poznati je beogradski publicist Pero Simić koji Titovu biografiju istražuje već više od 20 godina. Kad je o Španjolskom građanskom ratu riječ, Tito je sudjelovanje u njemu pretvorio u jedan od najvećih misterija svoje karijere. Danas znamo i zašto. Jer nije bio običan španjolski borac. On je ondje bio šef, koordinator i kontrolor stožera za likvidacije NKVD-a, Staljinove tajne policije, koja se obračunavala s trockistima!
Ali krenimo redom. Nakon što je došao na vlast u Jugoslaviji, Titu su se javljali bivši ratni drugovi koji su ga vidjeli u Španjolskoj. No on je na marginama njihovih pisama najčešće pisao da ih „nikad nije vidio" ili da je riječ o nekoj zabuni. Mnoštvo takvih pisama danas se može naći i vidjeti u Arhivu Jugoslavije u Beogradu u kojemu se čuva i Titov arhiv. Kako piše Simić, Tito je tu veliku zagonetku do kraja života krio i od očiju javnosti i od svojih najbližih suradnika i od najintimnijih prijatelja. A dobro se pobrinuo da se ta tajna ne otkrije ni tridesetak godina poslije njegove smrti. Zato za odgonetanje zagonetke Simiću nisu bila dovoljna čak ni višedesetljetna istraživanja u beogradskim i moskovskim arhivima ni uporne sustavne pretrage najpovjerljivije građe Titova osobnog arhiva u Beogradu. Potpuno neočekivano, Simić je točku na taj Titov rebus stavio nedavno. I to tamo gdje se najmanje nadao, u Arhivu Slovenije u Ljubljani, u kojemu se čuva pisana ostavština Vladimira Dedijera, Titova biografa.

Odškrinuta vrata

Kako objašnjava Simić, vrata te Titove Pandorine kutije prvi su put odškrinuta prije šezdesetak godina. Kvaku je prvi diskretno povukao Georgi Damjanov, visokopozicionirani sovjetski agent koji je radio u aparatu Kominterne. Bio je šef jednog od najvažnijih njezinih dijelova, odjela za kadrove za sve zemlje Europe, a njegovo lažno ime bilo je Aleksandar Belov. Čim je Staljin na svojim tenkovima doveo bugarske komuniste na vlast, Belov je postao ministar obrane Bugarske, a pet godina kasnije i poglavar bugarske države. Na toj je dužnosti 1953. godine primio akreditive novog Titova veleposlanika u Sofiji Mite Miljkovića. Kada je veleposlanik prenio domaćinu pozdrave vođe jugoslavenskih komunista, Belov se trgnuo i, nazivajući Tita samo njegovim tajnim moskovskim pseudonimom, zapitao: „A kako je naš stari drug Valter?" Kada je veleposlanik odgovorio da je Tito dobro, Belov je rekao: „Ja se s drugom Valterom dugo poznajem, mi smo u Moskvi dobro surađivali. On ima velike zasluge za međunarodni komunistički pokret." Aludirajući na posebne agenturne poslove, izgovorio je i dvije ključne rečenice: „Mi smo njega slali na zadatke u Španjolsku i tamo je jedno vrijeme bio u velikim teškoćama, ali se dobro izvukao. I druge je zadatke drug Valter dobro izvršavao."

Slovenski komunist Josip Kopinič, koji je bio visoki sovjetski obavještajac u Španjolskoj, potkraj života otkrio je na koje su zadatke Staljinove specijalne službe slale Tita u Španjolsku. U neobjavljenom svjedočenju, koje je dao Titovu biografu Vladimiru Dedijeru, Kopinič je rekao da je Titov prethodnik na čelu KPJ Josip Čižinski, alias Milan Gorkić, bio predstavnik Kominterne za Španjolsku „u svim vidovima pomoći i odnosa", a da se „posle Gorkića Tito prihvatio dobrog dijela tih poslova": „Pod Titom je bio tako i rad predstavnika IV odseka NKVD-a, koji je pored ostalih poslova radio i na likvidacijama neprijatelja u inostranstvu." „Tito je bio kontrolor IV odseka. I zbog toga je išao u Španiju na inspekcijska putovanja, na dan-dva", priznao je Kopinič, koji je Titu bio toliko naklonjen da je potkraj Španjolskog građanskog rata odigrao jednu od glavnih uloga u njegovu dolasku na čelo KPJ.

„Neprijatelji" kojima su se u Španjolskoj bavili likvidatori NKVD-a, pod Titovom naredbom, bili su tzv. trockisti, kako je Moskva etiketirala sve oponente Josifa Visarionoviča Staljina. Ti su ljudi u Španjolskoj, kako je Tito potkraj 1937. godine pisao u „Proleteru", „svakodnevno raskrinkavani kao izdajnici i špijuni u službi generala Franka". A „raskrinkavanje" je bila istoznačnica za fizičke likvidacije.

Kopiničevo priznanje još je točnije potvrdio Maurice Thorez, koji je u vrijeme Španjolskog građanskog rata bio generalni sekretar CK KP Francuske, preko koga su se iz Moskve prenosile sve povjerljive sovjetske odluke i naredbe za Španjolsku. Tako se u njegovim rukama našao i dokument iz koga se „videlo da je Tito bio zadužen za likvidacije u Španiji", točnije da je bio „šef štaba za likvidacije u Španiji", a da su ostali članovi stožera bili: talijanski komunist Vittorio Vidali, Hrvati Ivan (Stevo Krajačić) i Ivan (Antonov) Srebrenjak i bosanski Srbin Vlajko Begović, koji je bio zamjenik šefa NKVD-a u međunarodnim brigadama u Španjolskoj i šef operativnog centra za likvidacije u Albaceti.

Poslije Torezove smrti sadržaj tog dokumenta Dedijeru je 1979. godine u Parizu prezentirao biograf lidera francuskih komunista Albert Soboule. Iako mu je Soboule bio „izvanredan prijatelj", Dedijer se, vjerojatno zbog straha od posljedica, nije usudio niti pokušati objaviti ovo prvorazredno otkriće.

Postojanje ovog dokumenta Dedijeru je deset godina poslije, rujna 1989. godine, potvrdio i Titu vrlo naklonjen Josip Kopinič, koji je Titu 1938. omogućio da postane kandidat za generalnog sekretara CK KPJ.
Ovaj dokument potvrdio je i jedan od španjolskih likvidatora Ivan Stevo Krajačić: „Četvrti odsek je radio dve vrste poslova: diverzije pod komandom ruskog generala Pavlova i likvidacije neprijatelja – trockista."

Pozadinu ove velike Titove tajne do kraja je odgonetnuo jedan njegov bliski suradnik, šef njegove predsjedničke administracije, zagrebački komunist židovskog podrijetla Leo Mates. Tito se s Matesom družio baš u vrijeme Španjolskog građanskog rata, a nakon završetka tog rata svraćao je i u Matesovu kuću u Zagrebu.

Na Dedijerovo pitanje – kako je Tito postao generalni sekretar CK KPJ i kakve je usluge izvršio Sovjetima u Španjolskoj da mu daju mandat u doba staljinističkih pogroma, Mates je rujna 1983. godine dao odgovor koji se sada prvi put predočava javnosti:
„Činio je prljave usluge u Španiji."
„To je za Sovjetski Savez bio važan poligon – i vojnički i strateški, ali i kadrovski (čišćenje)."
„Tito je tamo čistio ljude."

U razgovoru s Dedijerom to je potvrdio i sâm Kopinič:
„I Tito i Kardelj radili su za NKVD."
A sada najvažnije otkriće. Događaj se odigrao u prvim danima Drugog svjetskog rata u obiteljskoj kući Lea Matesa na Šalati, ekskluzivnoj zagrebačkoj četvrti. Pokraj Matesa sjedila je Anka Butorac, bivša supruga Blagoja Parovića, jednog od najpoznatijih jugoslavenskih komunista, koji je nekoliko mjeseci prije odlaska u Španjolsku pao u nemilost i Kominterne i svoje supruge zbog ljubavne veze s jednom mladom suradnicom sovjetskog poslanstva u Budimpešti.

Ono što je slijedilo Leo Mates je 24. rujna 1983. vjerno, od riječi do riječi, prenio Titovu biografu Vladimiru Dedijeru, koji je o tom velikom otkriću napravio sljedeću bilješku: „Tito u Matesovoj kući u Zagrebu, iznad Šalate, Anki Butorac odjednom: Ja sam tvoga 'druga' poslao u Španiji u smrt!" Dedijerova je nevjerica bila toliko velika da je pokraj ove Titove rečenice, u lijevom gornjem uglu, ružičastim flomasterom ispisao četiri krupna uskličnika: !!!!

Flert s činovnicom

Nepunih pola godine prije nego što ga je Tito „poslao u Španjolsku u smrt", Blagoje Parović bio je organizacijski sekretar CK KPJ, osoba broj dva u partijskog hijerarhiji. Zbog flerta s činovnicom sovjetskog veleposlanstva u Mađarskoj Tito ga je potkraj 1936., po nalogu Moskve, razriješio te dužnosti, a Parović je poslije toga vidio priliku u Španjolskoj da se dokaže. U sovjetskom je gradu Rjazansku završio tromjesečni vojni tečaj i početkom 1937. preko Pariza krenuo prema Pirenejima. Gorkićev CK KPJ postavio ga je za svog predstavnika u republikanskoj Španjolskoj, gdje je Parović pokrenuo i uređivao dobrovoljački list „Dimitrovac", u kome su tekstovi objavljivani na srpsko-hrvatskom, češkom, španjolskom i slovenskom jeziku. Početkom srpnja 1937. postavljen je za komesara XIII. internacionalne brigade. Govorio je: „Budite takvi da svaki vaš rođak i poznanik, svaki drug i prijatelj, svaka organizacija i narod koji ovde predstavljate s ponosom može reći: 'To je moj sin, moj drug, član moje organizacije, sin moga naroda.'"

Ubijen je 6. srpnja 1937. u sumrak pokraj jednog sela blizu Madrida.

Na licu mjesta odmah ga je, u krupnom planu, snimio bosanski komunist Vlajko Begović, bojnik po činu, član Titova stožera za likvidacije, „glavni egzekutor u Španiji". Prema svjedočenju Titova generala i španjolskog dobrovoljca Peke Dapčevića, Vlajko Begović također je „učestvovao u ubistvu Blagoja Parovića".
Kut snimanja fotografije – s lica, iznad tijela mrtvog Parovića – pokazuje da je snimka napravljena ne iz pijeteta prema tom čovjeku već da bi se dokazalo da je zadatak izvršen.

Junačka smrt

Parović je bio jedan od najperspektivnijih jugoslavenskih komunista. Centralni komitet KPJ još je početkom 1934. donio odluku da u slučaju uhićenja Milana Gorkića i predstavnika KPJ u Kominterni Vladimira Ćopića Blagoje Parović „stane na čelo CK".

Gorkićev pomoćnik Rodoljub Čolaković opisao je Parovića kao „jednog od rijetkih naših radničkih aktivista koji su se uzdigli i osposobili za samostalan politički rad širih razmjera".

Nekoliko mjeseci poslije njegove likvidacije Parovića je Tito nazvao „jednim od najboljih članova CK KPJ", a njegovu smrt „junačkom smrću".

Titovu ulogu šefa, koordinatora i kontrolora stožera za likvidacije u Španjolskoj uvjerljivo dokazuje i jedan Titov dokument nastao potkraj 1937., nepunih pola godine poslije likvidacije Blagoja Parovića. U njemu Tito svog neimenovanog „dragog prijatelja" u Moskvi obavještava da Ivan Krajačić „vrlo dobro obavlja svoju profesiju" u Španjolskoj i da „smo odlučili da ga pošaljemo k tebi na specijalizaciju njegove profesije". „Za drugog kandidata – Vokšina (Josipa Kopiniča) karakteristika se nalazi kod vas."

Krajačić je desetljećima bio šef OZN-e, Udbe i Službe državne sigurnosti Hrvatske i predsjednik Vlade i Sabora Hrvatske.

Posebna je priča i Titova fotografija iz kampa u Francuskoj koja je autentična. Iza nje krije se afera. Objavljena je 1961. u knjizi „Naši Španci", koja je već u tisku imala ozbiljnih problema. Naprijed piše da je izašla 1961., a na posljednjoj stranici da je njezin tisak u tiskari „Ljudske pravice" u Ljubljani završen tek „marta 1962. godine"! Knjiga je prešućena i povučena bez otvaranja afere, među ostalim, po svemu sudeći, i zbog ove Titove fotografije te objavljivanja Begovićeve fotografije mrtvog Blagoja Parovića. Simić vjeruje da je Begović autor i ove Titove fotografije.

Više o svemu ovome pročitajte u novom broju Vojne povijesti!

 

 

 
Lalić (drugačija verzija):

 

Smrt komesara Parovića
Borislav Lalić | 27. decembar 2012. 19:34 | Komentara: 2

Vlajko Begović na mestu pogibije Blagoja Parovića potvrdio da su ubice frankisti. „Četvrti odsek“ bio je pod nadzorom Kominterne i NKVD


Vukašin Radunović, Vlajko Begović, Lazar Latinović i Franc Rozman

Smrt komesara Parovića

Rekonstrukcija VladeSabor SPCSlučaj ArtemijeSve žene Lotara Mateusa


U PROLEĆE 1977. godine, kada Franka više nije bilo u životu i kada su ponovo uspostavljeni diplomatski odnosi između Jugoslavije i Španije, posle prekida koji je trajao decenijama, na Iberijsko poluostrvo su počeli da stižu „naši Španci“. Mnogi nisu doživeli da vide „opojnu zemlju“ svoje mladosti i svojih ideala. Posle sloma Španske Republike 1939. godine otišli su u neke nove bitke i na nove frontove i sada se, sa sedim vlasima, a poneko i sa štapom u ruci, vraćaju u zemlju koja je u dobroj meri odredila njihovu sudbinu.

Među prvima je stigao „Španac“ Vlajko Begović, čovek asketske figure i enigmatične zatvorenosti. On je za vreme građanskog rata bio pri štabu Internacionalnih brigada. Radio je kao obaveštajac pri „Četvrtom odseku“. U Madrid je stigao iz Moskve, odakle je u Španiju doputovala čitava jedna grupa jugoslovenskih komunista.

Taj „Četvrti odsek“, pri kojem je radio Begović, a zajedno sa njim i hrvatski komunista i kasnije i Titov general Ivan Krajačić, bio je pod nadzorom Kominterne i sovjetske obaveštajne službe NKVD. To znači da je i Begović na toj dužnosti radio za Moskvu, ali i za rukovodstvo KP Jugoslavije, odnosno za Broza, koji kao Tito tada još nije bio poznat. Bio je borac na frontu, borio se protiv frankista zajedno sa našim brigadistima. Bio je i ranjen kod Harame, a u Španiju je stigao među prvim „Špancima“.

Jednog letnjeg dana 1977, krenuli smo kolima iz Madrida ka Bruneteu. Sa nama je i Slavko Čolić, koji se takođe tukao na španskim bojištima. On je među prvima stigao u Madrid u svojstvu predstavnika naše Privredne komore.

Kad smo izašli iz Madrida, pred nama su pukle zatalasane i plavetne padine Brunetea i sivi klanci Gvadarame u daljini.

Leto je. Na padinama Brunetea nema nijedne zelene travke. Jedino masline, usamljene i plavkaste, uspevaju da očuvaju zeleno ruho pod vrelim suncem Španije.

Ćutimo. Begović kontroliše svoje emocije. Zaustavili smo se u naselju Viljanueva de la Kanjada. Otišli smo do neke sasušene livade pored koje prolazi seoski put. Begović vadi iz torbe nekakve papire i mape, okreće se oko sebe, odmerava koracima prostor između maslina, vraća se, mrmlja nešto sebi u bradu, a onda se zaustavlja i kaže:
„Evo tu, baš pored ove masline, poginuo je Blagoje Parović...“

Pogibija Parovića desila se u leto 1937. godine, u vreme bitke za Brunete. Bilo je to zapravo bitka za Madrid, jer je Franko svim silama pokušavao da zauzme španski glavni grad. Španska republikanska vojska, uz koju su se borile i Internacionalne brigade, svim silama je nastojala da zaustavi frankiste. Tih dana je kao pojačanje u borbu uvedena i 13. Internacionalna brigada, u kojoj je bilo dosta Jugoslovena.

Nekoliko dana uoči te bitke štab Internacionalnih brigada je odlučio da Parovića pošalje na front, u borbu. Postavljen je za političkog komesara 13. brigade.
 

SUDBINA VLADIMIRA ĆOPIĆA UZ Parovića, Vladimir Ćopić je bio najistaknutija figura među našim „interbrigadistima“ u Španiji. On je bio stari član CK KPJ i došao je u Španiju u januaru 1937. godine da bi preuzeo komandu 15. Internacionalne brigade. Bio je popularan i uvažavan i među našim borcima i među Špancima. Ćopić je rođen u Senju, u Hrvatskoj, 1891. godine. Učestvovao je u Oktobarskoj revoluciji, u Rusiji, gde je radio pri Kominterni u rukovodstvu KPJ. Povučen je iz Španije u Moskvu, gde je ubijen 1939. godine

 
Do tada je Parović radio u komesarijatu Internacionalnih brigada kao predstavnik KP Jugoslavije. To je bilo značajno i odgovorno mesto. KP Jugoslavije je tada aktivno radila da veže ljude iz Internacionalnih brigada za svoju ideju, da jača svoje pozicije i na tom frontu. Parović je, pre Španije, bio organizacioni sekretar CK KP Jugoslavije, ali je, kako se tvrdi, bio razrešen te dužnosti iz nekakvih etičkih razloga pre odlaska u Španiju. No, svejedno, bio je popularan među „Internacionalistima“ i njegov ugled je bio veliki.

„Mislim da se Parović, kaže Begović dok smo stajali na onoj livadi na Bruneteu, jako obradovao što su ga prekomandovali iz štaba na front. I ranije mi je govorio da nije došao ovde da sedi u štabu, nego da ratuje. I eto, želja mu se ispunila... Napad frankista na Viljanuevu de la Kanjada počeo je 5. jula 1937. godine. Negde u zoru 6. jula Frankove jedinice su prevladale, mada brigada Blagoja Parovića nije zatajila“.

Begović nastavlja da priča o tim herojskim danima:
„Rano u zoru 6. jula pošao sam da obiđem bojište. Tek je svitalo, a leševi još nisu bili pokupljeni. Između dva rova, pored ove masline, vidim leži čovek okrenut licem ka zemlji, a ruke mu pune sasušene trave koju je istrgao u samrtnom grču. Gledam, a muči me misao da mi je taj čovek stasom odnekud poznat. Sagnem se i okrenem ga licem nagore. Jeste, bio je on... Blagoje Parović. Kuršum ga je pogodio sa strane i prostrelio mu grudni koš...“

Kada smo se podigli sa sasušene trave ispod te Parovićeve masline, prekinuo sam tišinu pitanjem koje Begović verovatno nije očekivao:
„Zna li se nešto više o detaljima Parovićeve pogibije. Čuo sam da se pominje da ga je neko ubio“.
Stao je i okrenuo se prema meni. Na njegovom licu se nijedan mišić nije pomerio. Nije bio ni ljut, ni iznenađen.

„Frankisti su ga ubili, čoveče, ko bi drugi. Kao što su ubili stotine naših drugova...“

Parovića su tog istog dana sahranili na lokalnom groblju Fuenkaral, kraj Madrida. Izgledalo je da se tu priča o Parovićevoj smrti i završava. Mnogo godina kasnije, kad više nije bilo ni Parovićevog groba i kada Tita nije bilo među živima, zakasneli istraživači su počeli da otvaraju stare rane ratnika, koji je junački poginuo na Bruneteu, u 34. godini života.

l Vrhovni sud SSSR je 1958. godine utvrdio da su optužbe protiv Parovića iz 1938. godine bile montirane i on je te iste godine rehabilitovan.

 

 

 

[Topola]

Ovo su sad vec opasne stvari, ispasce da je drug Valter, ovaj, Tito, bio na celu horde ubica u Spaniji...

 

A sa njim i otac uvazenog profesora. I ko zna jos ciji otac.

 

Sve je to davna istorija, tako to treba gledati. Kakav Despot, kakva Karleusa, ovaj, Simic.

[kim_philby]

sta se nerviras? tvoji su pobedili u tom ratu, bez brige.

[Topola]

Koji moji? U kom ratu?

 

Evo tebe sa nesuvislim tezama, opet... OK, hajmo još jedan krug.

[Prospero]

YUGOSLAVIA: KOSOVO AND THE DIZDAREVIC REPORT

January 3, 1983

 

http://www.foia.cia.gov/sites/default/files/document_conversions/89801/DOC_0000371997.pdf

 

[Yoda]

Dobri covek Raif.

 

Pocetak osamdesetih nije bas bio srecan po Drazu Markovica, Peru Konja i mladjeg Stambolica, kojem republicka rukovodstva nisu oprostila ogroman broj ljudi na sahrani Rankovica 1983. Navodno je on bio odgovoran kao prvi covek beogradskih komunista, ocas posla mu prisilii etiketu nacionaliste. Kao takav je i tretiran u drugim republikama i pokrajinama sve do pada nakon Osme sednice.

Edited April 13, 2015 by Yoda

[Dr Arslanagić]

Ех... Ко је беше рекао да је сваки Србин, па био он и најлојалнији комуниста, заправо нашминкани четник? Кардељ? Бакарић?

[yolo]

Ma to je engleska dosetka, Kim Philby.

[Prospero]

Bakarić je rekao da kad se zagrebe tanko komunističko crvenilo dođe se do kože svetog save ????

 

via TT

[Singer]

Apis: Povratak na mesto zločina

 

Dubravka Stojanović, 08. septembra 2015.

 

 

„Apis“ je metafora. Kad kažem „Apis“, mislim na kabadahijsku politiku moći koja ruši pravila pre nego što se uspostave, poništava zakone pre nego što se primene, obesmišljava institucije, ismeva procedure, demokratiju vidi kao slabost, “drugog“ kao neprijatelja. Snaga mu je u topuzu, moć u zaverničkim organizacijama, sila mu je najjači argument. „Apis“ društvo čini slabim, uplašenim, moralno tupim i spremnim na svaki postupak koji izgleda kao da glavu čuva. „Apis“ je pretnja pred kojom drugačije mišljenje izgleda kao ludost, integritet kao glupost, nezavisnost kao samoubilačka avantura najvišeg rizika. To ime je metafora za najdublju političku koroziju, moralnu korupciju, živi pesak koji usisava sve što na njemu nastane.

Ali, krenimo od početka. Majski prevrat 1903. njegovo je delo. Oficiri koje je predvodio nisu samo ubili Aleksandra i Dragu Obrenović, već su njihova tela iskasapili i sa prozora dvora u centru Beograda bacili u vrt. Taj događaj doveo je Srbiju u prvu veću međunarodnu izolaciju, jer su sve tada vodeće evropske sile (uključujući i Rusiju) uvele sankcije zbog surovog kraljeubistva i činjenice da se vlade koje su se smenjivale nisu usuđivale da na bilo koji način sankcionišu oficire, što je bio izričit zahtev evropskih monarhija. Tek su 1906, tri godine nakon prevrata, zbog istrajnosti embarga od strane tada najuticajnije sile, Velike Britanije, oficiri penzionisani. Njihova moć se time samo preselila u još neuhvatljivije sfere iz kojih su, oslobođeni svake odgovornosti, upravljali državom. Savremenici su ih zvali „vanustavni činioci“, „neodgovorni faktori“, „nekontrolisani elementi“.

Nakon prevrata 1903. godine proklamovana je u Srbiji parlamentarna monarhija zasnovana na demokratskim principima uistinu liberalnog Ustava. Međutim, tokom tih 11 godina „zlatnog doba“ u Srbiji je promenjeno 18 vlada i održano je 5 izbora. Najčešći uzrok tim smenama bili su pritisci koje su na državne institucije vršili oficiri-zaverenici, koji su svoje interese ostvarivali naizmeničnim davanjem i oduzimanjem podrške do krvi suprotstavljenim političkim strankama. Takve manipulacije su razorno delovale na krhku, tek uvedenu demokratiju. S vremenom su stranke zaboravile svoja politička uverenja i principe, zanemarile tek postavljene institucije i proklamovane javne interese, a sva politika se svela na pridobijanje podrške „vaninstitucionalnih činilaca“ oličenih u Apisu i njegovoj zavereničkoj grupi. Ljuti protivnici, radikali i samostalci, sveli su političku debatu na bespoštednu borbu za Apisovu naklonost. U tako otvoren politički prostor on je ušetao kao apsolutni gospodar, podržavao je čas jednu čas drugu stranku, pomerao političke pione, zavađao pa vladao, podizao emocije, blokirao institucije, rastakao državu.

Čitava javnost znala je da se odluke ne donose u institucijama, već da ih u svojim rukama drže Apis i „njegovi“, koji se na javnoj sceni nisu ni videli. Delujući uvek u potaji primoravali su predstavnike izabranih vlasti da donose odluke koje su delovale nelogično i neracionalno. Velika ministarska imena bila su primorana da Apisu lično prinose nacrte zakona i ugovora na odobrenje. Pričalo se da je zgužvao nacrt savezničkog ugovora s Bugarskom pre Prvog balkanskog rata i njime gađao ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića koji mu ga je doneo na „overu“.

Pod svojom kontrolom držali su kralja Petra I, kojeg su 1903. godine doveli na vlast. Direktno su uticali na dinastička pitanja, pa su tako izazvali i abdikaciju prestolonaslednika Đorđa, čije je mesto prvog u naslednom redu zatim zauzeo njegov mlađi brat Aleksandar. Apis je imao moć da prisili kralja da, suprotno Ustavu i svim principima parlamentarizma, otpušta vlade koje su imale većinu, raspušta parlament i utiče na raspisivanje izbora. Uvlačio ga je u svoje političke igre. Na kraju, nakon prikupljanja dodatne moći zahvaljujući pobedama u Balkanskim ratovima, pod pretnjom vojnog udara, prisilili su kralja Petra na povlačenje „iz zdravstvenih razloga“. Vlast je tada, 1914, preuzeo njegov sin, regent Aleksandar, kojeg su, u svim krizama pred i tokom Prvog svetskog rata uverljivo podsećali da su oni ti koji su mu omogućili vlast, pa da će mu je oni i uzeti, kao i dvojici njegovih prethodnika. Time su, iako verbalno monarhisti, stalno potkopavali autoritet kralja i države u celini, čime su dodatno i stalno destabilizovali nikad stabilizovanu zemlju.

Vaninstitucionalno delovanje značilo je da se slobode promovisane u pravnim aktima ruše na ulici, pretnjom, fizičkom silom. Poznat je slučaj kad su svima znani oficiri pred čitavim korzoom na Terazijama, između Moskve i Kasine, prebili dvojicu opozicionara, naprednjaka Pavla Marinkovića i liberala Mihaila Đorđevića. Svi su to videli, svi su znali ko su počinioci. Znalo se i da je to otvoreno političko zastrašivanje, pa dakle i uskraćivanje slobode misli, govora, udruživanja, političkog delovanja… Drugim rečima, da se time ruše svi ustavni principi i temelji „zlatnog doba srpske demokratije“. Istraga, međutim, nikada nije pokrenuta.

Sloboda štampe jeste bila zagarantovana veoma liberalnim Zakonom o štampi čiji je prvi član glasio: „Štampa je u Srbiji slobodna“. I bila je. Kritika vlasti u opozicionim i nezavisnim listovima zaista je bila bespoštedna. Jeste tačno i da je policija povremeno plenila štampu s prodajnih mesta, ali je u svim poznatim slučajevima sud, još tokom istog dana, „oslobađao“ novine i vraćao ih na ulicu, čime je dokazivao svoju Ustavom predviđenu nezavisnost. Međutim, slobode štampe ipak nije bilo. Njene granice određivali su „vanustavni činioci“, koji su noću, dok se štampaju novine, uletali u male opozicione štamparije, drvenim palicama lomeći skupe mašine, koje je nakon toga bilo skoro nemoguće obnoviti. Bila je to najefikasnija cenzura, pouzdan metod regulisanja slobode štampe, njena suštinska negacija čak i onda kada su je državne ustanove štitile. Zato jedan citat iz opozicione Pravde, iz 1907. godine, najbolje oslikava suštinu te demokratije i tog razumevanja slobode: „To je sistem u kome građani formalno imaju sva prava, ali ne smeju ni jedno upotrebljavati. Jedan naročit, hibridan režim kakav je moguć samo u balkanskim zemljama. Formalno je taj režim vrlo slobodouman, stvarno on je negacija svake slobode“.

Sloboda udruživanja još je ubedljivije „regulisana“ nasiljem, posebno poznatim slučajem ubistva Milana i Maksima Novakovića. Oni su bili oficiri, protivnici zaverenika. Tražili su da se ubice kraljice i kralja odstrane iz vojske i da im se sudi za ubistvo. Napravili su prvi pravi srpski NVO „Udruženje za legalno rešenje zavereničkog pitanja“. Govorili su da vojska, na čijem su čelu oficiri koji su ubili kralja kome su položili zakletvu, ne može služiti svojoj pravoj, bezbednosnoj svrsi, jer je sama najveća opasnost. Udruženje je prvo zabranjeno. Zatim su Novakovići uhapšeni. A onda su, tokom noći, u glavnom beogradskom zatvoru, ubijeni. Sva štampa je sutradan izašla sa identičnim saopštenjem na prvoj strani. „Maksim i Milan Novaković umrli su tokom noći u Glavnjači, tako što je Milan ubio Maksima, a zatim i sebe“. Poznato odnekud? Međutim, već sutradan se postavilo pitanje otkud najvećim političkim protivnicima zaverenika u zatvoru pištolji? Afera je krenula da se otpliće. Izašlo je na videlo da su „ubijeni u prisustvu vlasti“, da su se te noći u glavnom zatvoru našli ministar unutrašnjih poslova, šef beogradske policije i direktor zatvora. Afera je potresala Srbiju pune četiri godine, sud je nezavisnom istragom utvrdio odgovornost ministra, ali postupak nikada nije pokrenut. U dva navrata je preko skupštine pokušano da se ministar policije pozove na odgovornost, da mu se na taj način skine imunitet i da se otvore vrata pokretanju krivičnog postupka. Vladajuća većina je te predloge odbila. Ubistvo Novakovića nikada nije procesuirano. A svi su sve znali.

U Balkanskim ratovima oficiri-zaverenici stekli su i ratnu slavu. Tek posle toga niko više nije mogao da ih obuzda. Apis i drugi predvodnici pred ratove osnovane tajne organizacija „Crna ruka“ ili „Ujedinjenje ili smrt“ su kao nagradu za ratno herojstvo, kao leno, na upravu dobili „nove krajeve“, odnosno oblasti Sandžaka, Kosova i Makedonije, na koje se 1912-1913. godine proširila srpska država. Uprkos burnim skupštinskim raspravama i otporu opozicije i javnosti, na te delove zemlje nije proširen liberalni srpski Ustav, pa novi građani nisu dobili politička prava koja su imali stanovnici Srbije. Naprotiv, tu je bio uveden poseban vojno-policijski režim kojim su rukovodili zaverenici, o čijem su nasilju i zloupotrebama stalno stizali izveštaji s terena. Zamislite samo kako je ta uprava postupala i kako je nova država mogla izgledati svojim novim stanovnicima! I kakve je posledice na odnose između Srba, Albanaca, Bošnjaka i Makedonaca ostavilo „oslobođenje“.

Moć Apisa i „njegovih“ postajala je tokom tog proleća 1914. sve veća. I onda je Gavrilo Princip pucao u Sarajevu. Ma šta ko o tome mislio, svi se slažu da je taj događaj pokrenuo lavinu Prvog svetskog rata, koja se prvo sručila upravo na Srbiju. I ma šta ko o tome mislio, nesporna je činjenica da je Principa i „njegove“ obučavala i naoružavala Crna ruka. Šta su oni tačno time hteli da postignu? Da li su bili svesni da atentat može da izazove svetski sukob? Da li je taj pucanj bio usmeren više protiv Pašića i Aleksandra nego protiv Ferdinanda i Sofije? Da li je trebalo da dovede „samo“ do lokalnog rata sa Austro-Ugarskom da bi se nastavio i okončao posao „oslobođenja i ujedinjenja“, što je Pašićeva vlada odbijala svesna iscrpljenosti zemlje posle dve godine Balkanskih ratova. Verovatno odgovore na ova pitanja nikada nećemo saznati. Ali ono što je izvesno jeste da su Apis i „njegovi“ 1914, ponovo kao i 1903, sudbonosne odluke za zemlju uzeli u svoje ruke i nasiljem uveli Srbiju u splet tragičnih događaja koji su opet, po ko zna koji put, prekinuli njen razvoj, demografski je uništili i vratili je unazad mnogo više nego što je tokom burnih prethodnih 11 godina uspela da se unapredi. Kao da je time utvrđeno samoubilačko pravilo u istoriji Srbije – jedan korak napred, a zatim mnogo, mnogo njih unazad.

I onda je, 1917. godine, došlo do preokreta. Tokom borbi na Solunskom frontu, regent Aleksandar je uspeo da prvo uhapsi Apisa i njegove saradnike i zatim organizuje političko suđenje, na kome su za trojicu najistaknutijih presuđene smrtne kazne pod optužbom da su pripremali ubistvo regenta Aleksandra. Mnoge su pretpostavke kako je i zašto došlo do tog političkog obračuna i zašto baš u tako osetljivom trenutku rata? Nagađa se da je tako nešto bilo moguće zahvaljujući tome što je vojvoda Putnik u to vreme bio na samrti, a smatrao se najvećim zaštitnikom zaverenika. Neki nagađaju da je to bilo ostvarivo zahvaljujući činjenici da je u februaru došlo do prve revolucije u Rusiji, čime su zaverenici izgubili moćna leđa? Ili zato što je neposredno pre toga poginuo Vojvoda Vuk, čije su četničke jedinice bile mimo državne kontrole i stalna pretnja fizičkog uklanjanja vladajućih ljudi države. Pouzdanog i dokazanog odgovora na to pitanje nema, ali pored mnogih preostalih tajni izvesno je da je iskorišćena prilika da se i Pašić i regent oslobode stalne pretnje po državu i sebe lično. Na pomolu je bio rasplet Prvog svetskog rata i agonije srpske države i očigledno je da je doneta politička odluka i skupljena snaga da se u novo vreme uđe bez stalne pretnje oličene u stvarnim gospodarima i moćnicima poretka nastalog 1903. godine.

Više decenija kasnije, posle još jedne revolucije i još jednog svetskog rata, 1953. godine, organizovan je novi montirani politički proces, na kome su, pod uticajem Aleksandra Rankovića i jedne slične, ma koliko ideološki drugačije, tajne službe, Apis i crnorukci rehabilitovani. Bila je to osveta i monarhiji i dinastiji i prethodnom sistemu, ali i jasna poruka da nove revolucionarne vlasti svoj kontinuitet uspostavljaju s istorijskim uzorima koji su kao osnovni princip utvrdii da se vlast dobija i brani oružjem. Na tom obnovljenom Solunskom procesu Apis i „njegovi“ proglašeni su oslobodiocima i revolucionarima, onima koji ubrzavaju istoriju, ruše tradicije i raskidaju s utvrđenim pravilima političkog ponašanja, uzimaju stvari u svoje ruke, upravljaju sudbinom. Kao i svaka „radnja s prošlošću“ i ova je, te 1953, bila kristalno jasna poruka za budućnost.

Danas se ponovo nalazimo pred jednom novom fazom Apisovog „života“. I opet je to „radnja s prošlošću“, namenjena nama danas, kao i onima koji će doći. Inicijativa da se Apisovi posmrtni ostaci prenesu i svečano, uz državne počasti, sahrane na Kalemegdanu najnoviji je doprinos kulturi sećanja u Srbiji. Šta nam govori ta inicijativa? Pa, kao što je to često slučaj, govori nam baš ono što kaže! A kaže da se Srbija i danas, i posle svega, identifikuje upravo s tom istorijskom ličnošću, slavi njegova dela, proglašava njegove ideje i vrednosti kao svoje, sledi njegov put. A to znači da ona istrajava na svojim suštinski antievropskim opredeljenjima; da nema nameru da se promeni; da baš neće da poštuje zakone, institucije i procedure; da joj je sila preča od pregovora i dogovora; da se podrivanje svake prilike za normalizaciju u unutrašnjoj i spoljnoj politici vidi kao zaštita interesa najmoćnijih; da se od programa srpskog ujedinjenja neće odstupati; da je rušenje korisnije od stvaranja, a nerazvijenost bolji prostor za apsolutnu vlast od uspešnog i modernog društva; da dileme zapravo i nema, jer joj je jedina alternativa – smrt, kako i kaže slogan Apisove organizacije. A kad dileme nema, nema ni slobode. A neće je ni biti.

Ako država najnovijim političkim danse macabre ponovo stane iza Apisa, kao i 1953, on će prestati da bude metafora. Ponovo će postati stvarnost, suština raspojasane, razdrljene, siledžijske politike na koju se Srbija toliko puta vratila kao da joj je baš to najprivlačniji kontinuitet. Podsećaće nas tu, s Kalemegdana, da se svako iskakanje od davno zacrtanog plaća najskupljom cenom i da skretanje s puta nije predviđeno. Zloglasno će nam poručiti da se drži stoletnog kontinuiteta, u kome se glava gubi ako se ne razume da ovde važi slogan, koji su koristili opozicionari početkom 20 veka, „čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda“. I da ta glava može biti vaša ili moja, kraljeva, prestolonaslednikova ili premijerova.

Zato bi povratak Apisa u Beograd bio povratak na mesto zločina. I to ne samo onog bukvalnog iz maja 1903, nego onog suštinskog – zločina protiv Srbije. Defenestracijom kraljevskog para Apis je kroz prozor bacio i svaku nadu da bi Srbija mogla da uđe u stabilni period razvoja i dovršavanja svega nedovršenog. Zato je taj zločin iz 1903. prazločin, onaj iz kojeg su proizašli svi drugi u dugom trajanju od 1903. do 2003, od Obrenovića do Đinđića, preko Drugog svetskog rata i krvoprolića devedesetih, ponovo pod crnorukaškom crnom zastavom s lobanjom i ukrštenim kostima i nepromenjenom idejom ujedinjenja ili smrti. Državna sahrana Apisa na Kalemegdanu jasno bi poručila da s tog puta ne skrećemo.

 

[Korki]

Или одлуке доноси Народна одбрана коју, између осталих, оснива Нушић као реакцију на анексију БиХ од стране АУ...Када би то било тако једноставно како Дубравка Стојановић представаља.