Borislav Pekić o tuđini

[расејан]

Tim vise ovo boli:Boli vise taj osecaj odbacenosti, ono " najbolje se Srbi bore kad seru iz dijaspore" i slicni komentari kojih ovde ima. Boli vise to zato sto, u pravu je Pekic, NE RAZUMEM zasto me ljudi iz moje otadzbine ne razumeju.

Ама не разумем ни ја себе оног који сам био, нити бих ја онај разумео себе садашњег. Има неких педесетак ствари, за почетак, које нам драстично мењају положај - за почетак, онда сам био господин човек, сувласник у разрађеној фирми, и највише сам се, онако са добром вероватноћом, бојао да ми не цркне нешто од кућне технике, јер сам знао да ће ми трајати месецима да то поправим. Следећи страх је био да ће опет нешто да рикне на тзв. "колима", па ће бити повуци потегни бициклом док се то не среди, и (још горе) зивкање мајстора. Па онда страх од имања или немања сто марона да дете преживи још месец на студијама. Па онда... али се имао сигуран посао, фирмица од које је могло да се живи таман толико да већ седми пут одлучујем да крпим гуме на бициклу уместо да купујем нове, јер ће и те нове бити за крпљење за два-три месеца.Овде сам сад, формално гледано, незапослен (тј дугорочна тезга, уговор одавно истекао али и даље иде), возим стара кола отприлике истог узраста као и онамо, али ме чак и у нето износу мање коштају него она; бацио сам досад телевизор, грамофон, два микроталасна, штедњак, хладњак, каду, судоперу, десетак врата, тепих са целог спрата... и уопште се не једим што смо толико тога бацили (а тек ме чека раскрчивање велике спаваће собе горе, где има бар три матичне плоче, два-три монитора и још којешта за рециклажу).Има и других разлика, наравно, али ово је већ довољно да сам себи не бих баш веровао да се сретнем с краја на крај ових година. Вероватно бих си рекао да не кењам и да видим како народ у ствари живи (и овде и онамо), и у оба смера био у праву.