Ljuba Retrovizor Zivkov

[Sludge Factory]

lisicaiždral Seksualni plebiscitljubomir živkov U Gombrovičevom "Dnevniku" negde stoji da je autor kao mlad u dva ili tri navrata imao ono što bi se sada zvalo homoseksualnim iskustvom, ali da ga je mahom privlačila ženskadija. Našim se političarima ništa nalik tome nije desilo ni kad su bili mladi, a kamoli sada, kad su srećniji nego ikad i kad javno uživaju u svojoj bivšoj, sadašnjoj i budućoj seksualnoj ispravnosti: već nad njihovim detinjstvom i mladalačkim dobom stalno je lebdela kob bele kuge, te i te godine Srbi će biti manjina u sopstvenoj republici (ko je tada i sanjao da će se Srbija tako otmeno izbaviti iz tamnice naroda tj. Jugoslavije).Ako je nepropisno čuvstvo nekome načas i prostrujalo kroz grehu sklono telo, odmah ga je taj suzbio znajući da iz homoseksualne ljubavi nikad neće dobiti napredno Sprče, pa ni pripadniče ravnopravne manjine! Kad smo na izborima gledali liste sa imenima pretendenata na privilegije, nismo ni znali da pred sobom imamo katalog seksualnih pravednika, pravovernika, ljubavnih pravoslavaca. Koji su, pošto nema te pojave koju neće oni navesti na svoju vodenicu, Povorku ponosa iskoristili za vlastitu reklamu, za dosad neviđenu seksualnu smotru, za seksual’niy plebiscit. Ko god se našao pred kamerom priznao je a da ga niko nije pitao kako je seksualno besprekoran: "Iako ne delim stavove gej populacije – naprotiv, poznato je, i ja to ne krijem, da volim žene, na čelu sa naravno mojom suprugom koja mi je na svet donela dvoje sada seksualno već aktivne, ama zdrave, pravilno usmerene dece – nisam za to da homoseksualci dobiju batine kojima bi neki osetljiviji primerak mogao i da podlegne, čime bi na sve nas koji smo u seksualnoj većini pala senka! Nisam, znači, za nasilje nad učesnicima gej parade, mada bi mi srce bilo na mestu da te parade nema. Neću biti licemer, od homoseksualaca zazirem i 20. septembra ne da neću biti u povorci, kao tobožnji pristaša ravnopravnosti manjina, nego ću biti van Beograda, to je moje ljudsko pravo. Volim sve heteroseksualce, dakle i pripadnike mog pola, ali njih volim kao braću, kao stričeve, kao što volim predsednika Republike, članove Sinoda, Krunskog saveta, hvala vama što ste mi dali priliku da kažem šta mislim o seksualno devijantnim osobama koje su ipak naše gore list, i kad bi se otvarao neki institut, sanatorijum, gde bi svi ti poremećeni slučajevi bili lečeni ja bih se prvi odrekao dnevnice i išao bih, ako Bog da te ostanem na ovom visokom premda zasluženom položaju, da presečem vrpcu i da toj novorođenoj zdravstvenoj ustanovi vežem pupak. Hvala vašoj televiziji što ovako hrabro prilazi tabu temi koja će bojim se ostati tabu sve dok istopolna ljubav, po mnogima gnusni razvrat koji bi još da se šepuri pred nevinim prolaznicima, ne bude iskorenjena kao što je iskorenjena tuberkuloza ili tifus... Svim ženama kojima je na srcu majčinstvo a ne puki užitak, isprazni blud, šaljem bratski, drugarski poljubac, mojoj ženi francuski, koji pašće između četiri zida, kvadru dušu dalom za vođenje bračne ljubavi!" &U Novoj srpskoj političkoj misli Teofilov tekst. Fotografija mi se čini nepoznatom i pokušavam da zamislim mog kolegu kako u redakciju (jer mu je stalo do morala u politici pa ide u NSPM) punonadežno odnosi album sa svojim portretima ne bi li Antonić i Vukadinović odabrali jedan dostojan ovog naučnog glasila. Ne bih rekao da je Teofil poslao tekst i sliku, pre će biti da je NSPM računajući sa dobrodušnošću "Vremena" jednostavno preštampao Teofilov tekst o specijalnom nevaspitanju. Jeste lepo kad se neistomišljenici poštuju, kad jedna desničarska udruga – nadam se da je ovim rečima ne klevećem i da joj je štaviše puno srce – ugosti posve drukčije mislećeg pojedinca, možda bi mogli da osnuju i stalnu rubriku "Ako niste kupili VREME", ama su se na drukčije mislećeg pojedinca obrušile čete i čete čitalaca, sve samih jurišnika bez straha, mane i skrupula! "Vreme" je svojedobno potpomoglo da se Nova srpska politička misao rodi, da bi Teofila, jednoga od možda i nesvesnih (takav sam barem ja bio! mali mecena nesvestan sebe!) saosnivača časopisa publika dočekala drvljem i kamenjem, vencima od čkalja te kerećijim grožđem iz slavnih praćaka čija je prodaja cvetala uoči Povorke ponosa a koje su za mene misteriozne kao god i atomska bomba. Nekoliko čitalaca držalo je Teofilu stranu, paravojska je, međutim, udarila u paljevine, pljačke i druge nepodopštine, kao da je dugo opsedani grad napokon pao... Nije li ovo nov žanr o kome ni dalekosežući Zakon o javnom informisanju ne kaže ništa: postaviš nečiji tekst, neutralno, nesvrstano, ljubazno, predusretljivo, kulturno, na svoj sajt, portal, šta ja znam, i svetini si poklonio vudu-lutku: udrite, braćo, dugo ste trpeli njegov zulum, mi u uredništvu jakako moramo ostati dostojanstveni, ali vi, koji sami sebi dodeliste pseudonime, te blagoslovene ekvivalente crnim čarapama, udrite tako da oplezine ne bude! nemamo nagradna putovanja, ne možete kod nas da izvučete vespu ni vikend na Zlatiboru, ali ono što se može, da iskalite taj vaš gnev – to vala možemo da vam si priuštimo! Vas pak, nove srpske političke čitaoce koji se potpisujete pravim imenima i prezimenima, naravno da smo zapazili i nije dalek dan kad će najistaknutijima među vama biti ponuđeno da i sami postanete novi srpski politički mislioci.

:Hail:Sad ce Djilas da tuzi Ljubu i Vreme sto ga je ovaj citirao i izvlacio iz konteksta. :P

[Sludge Factory]

Nestali demarš ili kako sam cenzurisan u najstarijem dnevnom listu na BalkanuLjubomir Živkov 15.11.2009. Na sajtu Politike pročitam tekst Gorana Markovića Kako sam sleteo na Mesec, smuči mi se jedna rečenica i ja protivno svojoj prirodi pošaljem komentar, pro bono, potpišem se pseudonimom, tamo gde se traži e-mail adresa napišem svoju istinsku e-mail adresu, da me organi najstarijeg dnevnog lista i organi gonjenja nađu ako se za tim ukaže potreba. Komentar naravno nisam sačuvao niti kopirao te ću ga sada rekonstruisati koliko mi pamćenje dopušta.Naveo sam bio Markovićevu rečenicu koja je povod mog odjeka i reagovanja (Прво се распала држава коју смо погрешно сматрали домовином…) i napisao manje više ovo: rečenicu smatram otrcanom poput one da je Jugoslavija veštačka tvorevina, da, dometnuo sam bio kako Gorana Markovića smatram razmerno privilegovanim Jugoslovenčetom i upitao sam se kakve bi tek utiske iz domovine poneo da je potekao iz rudarske porodice. Hm, nisam posve verno citirao sebe, bilo je lepše sročeno (kao i sve što se više ne može proveriti!), uglavnom, to je bio ton moje poruke, nije bilo uvreda, poziva na nasilje i sl. Prođe jedno dvadeset minuta, daj ja da vidim svoju reč i misao - ništa. Malo kasnije opet kliknem - nema novih komentara. Možda je požarni slobodan (beše nešto posle šest uveče, petak), možda će sutra ujutro ili tek u ponedeljak moja mudrolija izbiti na videlo... Ma da pošaljem ja jednu probnu poruku?! Što da ne! Tamo gde se traži ime napišem ovaj put „bravocare“, prezime: „samotako“, email adresa: bravocare@gmail.com, vaš komentar: bravo care, tako se pise, tako se razmislja!Dvadeset sekundi docnije kliknem tamo gde su komentari, eto mog oduševljenog, nepotkrepljenog komplimenta, ima neko živo biće iznad „Šumatovca“ koje marljivo zarađuje koricu hleba! Evo faksimila tj. kopije ovog moram priznati u čisto spoznajne svrhe iz prsta isisanog, neiskrenog komentara: bravocare samotako, 13/11/2009, 18:36bravo care, tako se pise, tako se razmislja! &Ne budi lenj, a budući pomalo ipak zgranut, ponovo kliknem tamo gde piše “pošalji komentar”, potpišem se još jednom prvobitnim pseudonimom, nanovo navedem svoju e-mail adresu koja sadrži početno slovo mog imena i celo moje bugarsko prezime, te sročim - opet se kloneć govora mržnje i pozivanja na nasilno rušenje poretka, šta god o poretku mislio – demarš zbog objavljivanja neobrazloženog hvalospeva i neobjavljivanja obrazloženog, dobrohotnog ukora. Koji je zacelo morao stići onome ko ekspresno beše okačio apoteozu Bravocareta Samotakog! Ovo pišem u 7:45 PM, vreme je da krenem na svirku, a nema ni prvog mog komentara ni demarša, teorijski, mogla su dva moja komentara iz misterioznih tehničkih razloga završiti u limbu, premda sam sva tri slao sa istog kompjutera, možda sam persona non grata na tome sajtu (ne laskam sebi da sam toliko važan), ili je dežurnome bilo već preko glave jugoslovenštine koja se, što sam tek naknadno pročitao, u komentarima prilično suprotstavila autoru?... Ako je posredi ovo treće, ako ste radi Gorana Markovića (koji to ne traži, ne očekuje i ne odobrava, ja verujem) spremni na cenzuru, šta ste tek kadri i vlasni da učinite kad kogod gukne nešto nepohvalno o vašim poslodavcima, mecenama i mentorima?13.11.2009. Peščanik.net, 15.11.2009.

:lol:Sta bi Teofil rekao Ljubi na ovo? Edited November 15, 2009 by Sludge Factory

[Mp40]

LJZ is back!Retrovizor od sad na nekakvom sajtu zvanom istinomer (zvuci ko glasilo Obraza)http://istinomer.rs/sr/bonus/Retrovizor/st...ni+lepotom.html

[Sludge Factory]

Ometanje istorijeLjubomir Živkov 30.11.2009. Kako sa ogromnim zakašnjenjem ipak doznajem stvari na koje su se moji savremenici odavno privikliVidi Srpsku novu političku misao pa umri. Ili. Da sam juče umro ne bih znao gde je ni šta radi Živadin Jovanović, kad, Živadin piše, i to ne kao ubogi pupsovac nego kao predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. Da vukadinovićevci nisu odnekud preneli Živadinovo delo, ne, bilo mu je do morala u politici, a ko to oseti, zna se, pravac NSPM!Pismeni sastav Jovanović Živadina o Vojvodini ne verujem da je vredan ispravka, ume da misli samo u državama, to mu je, pošto je bio i ministar inostranih poslova, jedinica mere, o autonomiji izgleda nije nikad ništa učio, jer se njegova logika vrti oko pitanja: kako pokrajina može imati granice, otkud i šta će pokrajini glavni grad... Daj sad ja, koji nikad ništa ne istražujem, na internet da se obavestim o novom srpskom političkom misliocu tj. o NVO kojom on blagorukovodi i, gle, odmah naletim na Živadinovo pozdravno pismo Udruženju generala i admirala Srbije! Tako sam jednom bio kupio „Pečat“ jer je na naslovnici bila neodoljiva najava „Istina o Teofilu“, tako nekako, samo još efektnije, a iz pera samog Antonića, pa sam pročitao ceo „Pečat“ i shvatio da nismo sami u svemiru: u paralelnom svetu, kojem su moja čula nedorasla, a reklo bi se i moj duh, postoje novinari, štamparija, impresum, publika, kamioni koji tiskovinu noću voze u kioske i u male STR, Vučelić objavljuje sećanja na voljenog Slobu i na voljenog sebe, gde su granice ljudskih mogućnosti? E, isto tako sam sad ostao zabezeknut Živadinovom zdravicom generalima i admiralima, te njegovom vizijom budućnosti ovih dveju nevladinih udruga koje prirodno srastaju u neprofitni, nevladin monolit, premda su upravo generali u mojoj nomenklaturi stalež koji je bio daleko ravnopravniji od drugih, a koliko ima tih admirala, kako žive, gde konače, bog sveti zna; vidim na internetu da imamo 750 (sedam stotina pedeset) generala, izgradio sam i razdelio dakle 75 hiljada kvadrata stanova za đeneralitet, o admiralima da i ne govorim. Kako samovolja pojedinaca može uticati na tok novije a možda i svake druge istorijeDržavni tužilac koga plaćamo da sa svojim timom (u kojem je i jedan novinar! taj možda podnosi i najveći teret, kao šerpas pri osvajanju vrha!) istraži najveću misteriju XX veka, tajnu groba prvog gerilca u porobljenoj Evropi, vajka se da kćer i unuk Draže Mihajlovića nisu hteli da daju DNK, čime su, prvo, razočarali tužioca i Homena koji na potragu traće svak svoje najbolje godine, drugo, ako i nisu omeli ionako ometenu i smetenu istragu nehajni ili kapriciozni potomci usporili su državnu stvar, za šta bi drugde itekako odgovarali. Zašto Udruženje generala i admirala posthumno ne učlani nestalog kolegu?! Potpomognuti Živadinovim Forumom mogli bi nosioce antifašističke DNK zakonski, silom primorati da daju već jedanput taj istorijski uzorak.Kako su se Hrvati premda ne svi obrukali tamo gde sam se najmanje nadaoKad hiperaktivni Dodik, rođak koji je u našoj kući možda i češće nego Tadić i Jeremić (jer prvopomenuti ne mora po svim meridijanima da se bori za zavisno Kosovo), beše doleteo Biljanu Plavšić jeroplanom svoje vlade u našu zračnu luku, Hrvati i Bošnjaci gunđali su što je Srbija, gde profesorka ima stan, državljanstvo i pasoš, toliko gostoljubiva prema dojučerašnjoj pitomici kazneno-popravne ustanove. Zanovetanje mi nije smetalo, ali jeste smetalo našim humanistima koji su ponavljali da osoba kad svoje pošteno odrobija uživa po izlasku iz kaznione sva prava i počasti kao i građani koji sticajem po njih srećnih okolnosti nisu ni dolazili u sukob sa zakonom. Kad je međutim naš sportista Kristijan Golubović (ultimate fight) trebalo u Splitu da podeli megdan sa Mađarom Sarkozijem, gradonačelnik Kerum digao je uzbunu da se potonjem ne dozvoli ulazak u Hrvatsku: pa Kristijan je svoj dug narodu i narodnostima odužio iza rešetaka, sad je hteo da se takmiči, a ne da se ženi Hrvaticom. Imaju li Vukadinović i Antonić neku zajedničku fotografiju? Dokle da se delimo?!Vodeći srpski politički mislioci koji nisu sad više ni novi Antonić i Vukadinović (alphabetical order) poslali su otvoreno pismo Skupštini Srbije te predsedniku Tadiću o kome ne znam baš je li epistoli posvetio dužnu pažnju, sutra leti u Brisel, u utorak ima zakazano kod sudije za prekršaje... Uglavnom su teoretičari blagovremeno, pa neka je i u poslednji minut, uzviknuli „dršte Vojvodinu“ (nadnaslov njihove poslanice je „Srbija među ustavima“), pojam autonomije mutan im je jednako kao njihovom saradniku Živadinu, javilo se dva miliona čitalaca koji su listom protiv daljeg komadanja Srbije, kidanja njenog tkiva, „hvala vam što postojite“ opšti je ton nepodeljene podrške, protivnici autonomije danonoćno stražare na sajtu NSPM bodreći naučnike da se snagom uma suprotstave galopirajućoj secesiji, čitam malo šta publika zbori, pa se vraćam izvornom tekstu, dekoncentriše me što su pisci ovog neverovatno složnog eseja svak na svojoj fotografiji, razdvojeni u prostoru i vremenu: Vukadinović iz svoje mislim apsolventske faze, Antonić u svojoj savremenoj verziji, u besmrtnom ruhu profesora univerziteta, braon somotskom sakou, ako me rever ne vara, i majici sa rol-kragnom, ako me vid ne vara, pa zar vas dvojica nemate zajedničku fotografiju?! Dva momka koje dva udaljena vojna odseka pošalju u istu četu slikaju se zajedno kad prvi put izađu u grad, vas dvojicu publika prima kao Nikoletina Marksa i Engelsa, a istrajavate svak u svom okviru?! Setimo se učenja Živadinovog: „Prvo je pitanje – otkuda pokrajini granice i procedura za njihovo menjanje?! Granice označavaju teritoriju na kojoj se vrši suverena vlast, na kojoj deluje aparat sa monopolom prinude. Može li pokrajina imati monopol prinude? Logično je da ne može, ali onda pokrajina ne može imati ni granice...“ Zaista, što duže gledam diptih na sajtu, Vukadinović mi sve više liči na Vojvodinu koja kanda odlazi u neprimekjenost, Antonić simbolizuje Srbiju kojoj od kakve su koristi granice i monopol prinude ako Vukadinovića nema! Peščanik.net, 30.11.2009.

[Boza_zvani_Pub]

gde se mogu naci svi (pogotovu najstariji) tekstovi koje je zivkov pisao za b92 od samog pocetka?

[John Coltrane]

znam da Vreme ima elektronsku arhivu od kraja 98...

[John Coltrane]

LJZ is back!Retrovizor od sad na nekakvom sajtu zvanom istinomer (zvuci ko glasilo Obraza)http://istinomer.rs/sr/bonus/Retrovizor/st...ni+lepotom.html

neko je gledao Sopranove pa ubacio Ljubu umesto Tonija...

[notenoughreasonsforclaire]

lisicaiždralSlepi putnikŠta će identitet sam bez mene na golomrazici, radije ćemo identitet i ja da sedimo u nekoj kladionici koja radi dvadeset četiri sataDođe čovek u hotel i traži jednokrevetnu sobu. "Imamo, trideset devet evra je, ali vidim da niste sami..." – "Da", spremno će gost, "tu sam sa svojim identitetom, dugo ga nisam nigde vodio, nisam ga donedavno bio ni svestan u potrebnoj meri, ali otkako sam ga spoznao, zavoleo sam ga i od ta doba gde ja tu i on...""To je lepo", reče recepcioner koji se identitetu nasmešio i klimnuo mu glavom, "ali jednokrevetnu sobu mogu vam izdati jedino ako ćete prespavati bez svog identiteta, znate, dođu ljudi, uzmu sobu za jednu personu, a onda im dođe neko u posetu pa mic po mic prespava i taj, a vi čak i ne krijete da je sa vama identitet, dakle, hoćete li dvokrevetnu sobu, želite li bračni krevet ili dve odvojene, takoreći poslovne postelje, ako nećete, identitet će morati sam da se snađe u nekom drugom hotelu!" – "Gospodine, zar ličim na osobu koja će se odreći identiteta radi deset ili dvadeset evra, da u ovom hotelu koji ruku na srce nije nov i gde mora da su počinjena bar dva ili tri samoubistva zaspim bez identiteta, da sanjam snove koje sa mojim bićem nemaju nikakve veze!? Drugo, šta će identitet sam bez mene na golomrazici, radije ćemo identitet i ja da sedimo u nekoj kladionici koja radi dvadeset četiri sata...""Žao mi je", kaže noćni portir, "ali ako ćete obojica da prenoćite, mogu da vam izdam ili dvokrevetnu sobu, šezdeset tri evra, ili jednokrevetnu sa pomoćnim ležajem, to je onih trideset devet plus doplata dvanaest evra, opet vas dođe jeftinije nego dvokrevetna..."Identitet kao kakav dzindzov ravnodušno zvera unaokolo dok njegov nosilac, domaćin, kako ga zvati, polako gubi strpljenje: "Kažite mi ima li ovde ikog višeg po činu? Kakav čovek! Identitetu da dam pomoćni ležaj!" – "Ne znam šta da vam savetujem, ako vam je baš toliko do identiteta neka identitet spava na krevetu, a vi dremnite na pomoćnom ležaju, ili spavajte na krevetu malo vi malo identitet..."- "Hvala vam na vašem portirskom savetu, ako nam se prohte ima obojica da spavamo na krevetu, a ležaj neka zvrji prazan, to je verovatno neki poljski krevet na koji ne bih ni podsvest smestio..."Gost uze besno ključ, uprti na rame presamićenu torbu u kojoj se nosi odelo, smoking i slične svečane drangulije te pođe ka sobi, portir doviknu: "Doručak vam je od šest do pola deset, ali pošto je švedski sto možete samo vi da uđete, ili samo identitet, jer otkud mi znamo pri kakvom je apetitu vaš identitet za koga plaćate trećinu pune cene..."Na to gost lupi ključem o front-desk, izlizani drveni privezak u obliku i prirodnoj veličini karamanke puče posred srede: "Znate šta! Vi kao da imate nešto protiv mog identiteta!!! Hajdemo odavde!!! – okrete se identitetu, ali ovaj reče: "Noge mi otpadaju, jel možemo da ostanemo ovde? Ne moram da doručkujem, zvaćemo rum-servis, kao Sloba i Vučela kad su bili u Grčkoj pa jeli kajganu za tri osobe..."Gost uze ponovo ključ i privezak sa preostalom polutinom kruške koja se još samo po navici držala za mesingani lančić: "Pa što odmah ne kažeš, zazjavaš okolo kao da nikad nisi video razglednice i mape..." Identitetu bi milo što je ispalo po njegovom pa se poverljivo naže ka recepcioneru: "Vaš grad je čuven po lepim devojkama..."Gost se delikatno izmače mrmljajući štono pisci kažu sebi u bradu: "Bože, kako volim ovaj identitet, a na studijama sam učio da bih ga voleo i kad bi bio sušta suprotnost ovome! Kako to, kako to..." I poče da pevuši "kakoto, kakoto", ali se trže, izveštačeno zevnu i reče: "Odoh ja da legnem, čeka me long day, a vas troje budite tihi, i neka gošće odu pre nego što dođu spremačice... Laku noć." Identitet i Gost pljesnuše se rutinski po dlanovima, kao članovi NBA koji su postigli hiljade koševa, portir u taj mah dobi vezu sa noćnom devojačkom smenom i davaše znak rukom obojici da zaćute.&Zaista, šta je to identitet? Bez čega predsednik Tadić neće u Evropu, ali ni ka bilo kojoj drugoj destinaciji?! Primetio sam odavno kod pojedinaca (i kod sebe koji šta sam nego pojedinac) pravu milinu kad god progovore o sebi: "Ja sam takav! Sve bih da učinim za drugog, a onda to zaboravim i ne učinim ništa! Takav sam!!!" I topi se dok slika kletog sebe. Drugi će pak: "Kod mene sve mora bude pod konac, cakum-pakum, Devica u horoskopu, podznak Bik, najpedantniji, najdosadniji ljudi, ako je razdeljak, ima da bude kao lenjirom, prvi ja voleo bih da nisam takva picajzla, ali šta ću, takav sam kakav sam!" I taj cveta, kao i onaj što stalno gazi reč, u milionima se varijacija samozadovoljstvo poziva na sudbinu, na gvozdenu nepromenljivost ćudi i ponašanja, takav sam kakav sam, šta mi ko može, i šta ja sam sebi mogu, tim pre što ne želim ništa drugo nego da budem baš ovakav!A možda bi bilo bolje da nisi takav?!Šta je to u srpskom identitetu o čemu članovi porodice evropskih naroda mogu samo da sanjaju! Šta to Srbin ima što niko nemade?! Bez čega to mi nismo mi?! Hoćemo da koljemo svinje za Dan republike koju smo isto tako zaklali? Da pečemo rakiju kao naši stari, šta je to bez čega nema nas i bez čega džaba nam zastava u Briselu i sinekura za nekolicinu proverenih aparatčika?!U identitetu Srbadije je nemar naspram istine, logike i morala, Srbija je robko i zapravo podlo slušala laž da nije ona u ratu, posle rata počela je i sama da laže te da poriče zločine koje su njeni sinovi počinili o zajedničkom državno-narodnom trošku...Dok mi predsednik pobliže ne objasni šta je naš identitet, i vodi li nas naš identitet dobru, ja sam da identitet damo na ispitivanje, na veštačenje, u Torlak, Vizbaden, otkud znam: možda je baš to što posle duge pauze opet izlazimo prilika da naš identitet dovedemo u red, koliko se bude moglo? Ljubomir Živkov

[halloween]

Iz današnjeg Retrovizora:

Vlada Republike Srbije finansijski itekako pomaže građanina Karađorđević Aleksandra, zaista je okrenuta budućnosti: bude li stanovništvo sutra glasalo da Srbija opet postane monarhija, monarh biće potpuno spreman, načitan, okružen štampanom rečju, negovanim zelenilom i prevožen voznim parkom za čije smo održavanje i mi republikanci, i monarhisti, i ljubitelji vojne hunte saborno dali blizu pola miliona dinara. Pristaše dinastije podsećaju da kraljevska porodica poklanja dragocene medicinske aparate, zaista, ako Karađorđevići iz svog džepa kupuju tu opremu da bi ju delili po Srbiji, a mi njima poklanjamo novine, filter za ulje i kosačice za englesku travu, onda mi kraljevsku porodicu varamo, eksploatišemo je. Možda zahvaljujući porodičnom ugledu i besmrtnim vezama unutar plemstva dobijaju te aparate na popust, ili džabe, a blagodarna Srbija puna si ljubavi samo pokriva režiju princu ne bi li se ovaj još više posvetio dobročinjenju, bumo videli (možda i ne).

Bubawee, mjogo te wojim. Kisssss i Thnx

[Mp40]

Drug Ljubo sve ostrasceniji i pankerskiji... Tamburas sa distorzijom!!!http://www.pescanik.net/content/view/4184/1073/Sto volim da vidim da nisam jedini koji sa godinama sve vise mrzi neprijatelja umesto da postaje ravnodusna masa (zreo, odrastao)...

[Аврам Гојић]

na Pescanik.net se nalazi integralni tekst Dhammapade? Kul.

[Sludge Factory]

Cika Ljuba bio u Kragujevcu kod nekog prijatelja, pa je kragujevacka K9 televizija napravila intervju sa njim. Sad islo! To je emisija nesto kao one sto idu na PTC-u (Balkanskom ulicom, TV lica, itsl.), pricali su o tamburanju, novinarstvu...Ljuba car! :)

[vinska musica]

Cika Ljuba bio u Kragujevcu kod nekog prijatelja, pa je kragujevacka K9 televizija napravila intervju sa njim. Sad islo! To je emisija nesto kao one sto idu na PTC-u (Balkanskom ulicom, TV lica, itsl.), pricali su o tamburanju, novinarstvu...Ljuba car! :)

Bi li mogao negde da se nadje video tog nastupa, za društvo u PPP ćošku?

[Sludge Factory]

Bi li mogao negde da se nadje video tog nastupa, za društvo u PPP ćošku?

Nazalost, ne verujem. Nemam tv karticu da bih ja mogao da snimim, a sumnjam da K9 kaci te stvari po internetu. Ali, potrazicemo, u svakom slucaju. :)

[Sludge Factory]

Ljubo care

lisiscaizdralRezolucija za svačiji ukusljubomir živkov Kako je dosadna međunarodna zajednica: svake se pete godine navrze da osudimo zločin u Srebrenici, i tako nas podseti na silesiju slučajeva gde smo pobijeni bili lično miKad bi početkom prošlog veka roditelji utanačili da im se deca uzmu (čemu je prethodio kolektivni research glede imovnog stanja, nasled. bolesti, bolesti zavisnosti etc.), deca nisu imala kud. Tako je bilo verovatno i u prethodnim vekovima, ali iz tog bezdana nisam nikog lično poznavao, a iz pomenutog stoleća bogme jesam. Tzv. ugledači odlazili su da provere u kakvom su stanju kuća, kotarka, štala… Ako bi i njihov izveštaj bio povoljan, mladenci nisu imali kud, neka bi se udavača u okv. sv. mogućnosti na trenutak možda i uzjogunila rekavši kroz suze "mati, al ja ga ne volem…", na šta bi mati po PS-u spremno odvratila: "zavolećeš ga docnije!"Boris Tadić je rekao da rezolucija o Srebrenici u početku neće naići na najveće moguće odobravanje ni u Republici Srpskoj ni u Srbiji – kako se predsednik samo izveštio u govorancijama, ovu bismo stilsku figuru u školi imali prepoznati kao ironiju, ili kako? čoveku nije najveći užitak dok mu neko čupa nokte, pa bio to hirurg, pedikir, janičar ili kleti esesovac… – ama je ubeđen, tj. predsednik, da će rezolucija vremenom dobiti podršku ne samo u Srbiji nego svuda gde živi naš narod, Srbadija će je zavoleti barem koliko i dešperatna nevesta mladoženju. &Pre pet godina narodni poslanici nisu imali srca da osude samo zločin u Srebrenici, hteli su da obuhvate sva zlodela čovečanstva, znana i neznana, ne bi li pročišćenje obuhvatilo celu ljudsku rasu, a ne samo naš mali nacion koji mladićevcima jeste slao novac, oružje, džebanu, provijant te ljudstvo, što u vidu dobrovoljaca i mobilisanih obveznika JNA, što u vidu pohvatanih ratno sposobnih muških izbeglica iz Bosne. Nije, znači, baš da nismo nimalo bili u ratu, ali kako da osudimo ono što su naši sunarodnici izveli u Srebrenici, a da ne surfujemo nimalo kroz povest koja šta je drugo nego ulančavanje zločina! Zločin je zločin i ako već pravimo rezoluciju ima da obuhvatimo ne samo najslavnije pokolje iz prošlosti nego i zločine pojedinaca, ubistva iz strasti, nehata, koristoljublja, ali i nedela paravojnih ustanova poput Sv. Inkvizicije: to što je neko osuđen pa možda i pogubljen ne spasava ga od dodatne osude Skupštine Srbije, malo je falilo da se u rezoluciji nađu general Poćorek, Džek Trbosek, car Murat, Nosferatu, sudsko veće koje je osudilo Dražu Mihailovića, Edip, Franjo Tahi, Bostonski davitelj i Branimir Glavaš! Uglavnom se pre pet godina odustalo, a sada poslanici maštaju o dvema deklaracijama, predsednik lepo reče da je to naša obaveza prema Haškom sudu, prema sebi nemamo mi nikakvu obavezu, a ako Hag hoće pa hoće deklaraciju, daćemo mu dve: jednu u kojoj osuđujemo što se u Srebrenici prekardašilo i drugu u kojoj ćemo, baš zato što to nije naša međunarodna obaveza, pobrojati ono što nas tišti!&Rezolucija je kao vino: što je starija, to je bolja, njenom jedinstvenom bukeu doprineće izuzetno kasna berba, grožđe je sazrevalo i zrno se nalivalo petnaest leta, jeseni i zima, petnaest puta je u proleće vinograd iznova kretao, zato će nam se u početku činiti kiselom i mutnom, ali ćemo je pretakati kako Bog zapoveda, čuvaćemo je u lagumima Karaša; serviraćemo je u najsvečanijim prilikama, ali uvek sa rezolucijom o osudi zločina nad nama, te će rezolucije biti kao ulje i ocat, večno povezane besmrtnim karafindlom: kad-tad biće pozdravljene i u samom Magistratu, čuvenom sirotištu gde obitavaju izdanci našeg naroda koji tvrde najpre da pomora u Srebrenici nije ni bilo, a da ga je kojim slučajem baš i bilo, i kad bi se žrtava nakupilo baš tako mnogo, ne bi Srbija u nečemu tako neprijatnom, nepristojnom i preteranom imala ni najmanjeg udela. &Sovjetski Savez imao je slabo snabdevene prodavnice za domaći živalj, ama je za pripadnike diplomatskog kora, docnije mislim i za imućnije turiste, imao još kako krasne butige, berjoske, gde su za stranu valutu pazareni konjaci, krzna, losos i druge nepotrepštine, nedostojne da budu prodavane graditeljima socijalizma, u Kragujevcu je pravljen jedan "jugo" za domaće tržište, drugi za američko, e, iz slavnih izuma socijalizma sad će se ispiliti dve deklaracije o zločinima: jedna za strane mušterije, druga za domaće. &Jedva čekam prve razgovore o rezoluciji kao o prihvaćenom i štaviše zavoljenom dokumentu: "Hoćeš da ti iskopiram ili da ti narežem rezoluciju, da ne kupuješ ‘Službeni glasnik’? Super je!" – "I tebi se sviđa?! Meni je u početku išla na živce, ali što je više čitam, sve više mi se sviđa: kako smo mogli tako dugo bez nje?!..." – "I koliko nam je posle trebalo da se na nju priviknemo, da je razumemo!" – "Mislio sam da posle Koštuničinog ustava nemaju kud dalje ni pravo ni književnost, ali rezolucija je vrh!" Pa dobro, šta će pisati u rezoluciji ako se zna da će biti podržana ne samo u Srbiji nego svuda gde živi naš narod? Čl. 1. a) "Skupština Srbije oštro prekoreva vinovnike – jednog ili više njih – srebreničkog slučaja; b) poslanici vladajuće koalicije žale za nevinim civilnim žrtvama, koliko god da ih je bilo, a što će istorija jednog dana pokazati. Čl. 2. Za hrabrost iskazanu u donošenju rezolucije o Srebrenici poslanici iz čl. 1(b) ostvaruju pravo na nacionalnu penziju nezavisno od toga koliko su dugo u Skupštini, koliko su staža imali pre toga i koliko imaju godina. Mnogaja ljeta!"

Objasnio!