Jump to content
Allegra

FRAGMENTS

Recommended Posts

Caligula
On 28.1.2019. at 23:55, roksi said:

 

 

 

Sjajno

 

hvala za ovo

Share this post


Link to post
roksi
On 12.2.2019. at 7:11, Caligula said:

Sjajno

 

hvala za ovo

 

no worries:) interesantan lik. super je videti njegov proces. a i lepo je prikazano.

 

 

 

 

Share this post


Link to post
roksi

 

Share this post


Link to post
roksi
8 hours ago, I*m with the pilots said:

gledala si taj Chunky Move? deluje dobro

 

nisam jos! da, deluje mnogo dobro. gledala sam, sad vec poodavno, njihov depth of filed, predstava na otvorenom i bilo je izuzetno - stvarno su super igraci.

 

ne znam da li su ikada gostovali tu kod nas na bgd festivalu ige? cini mi se da ne. mada kako se ispostavilo da je isti stekao politcke boje vladajuce stranke - nemam vise mnogo entuzijazma za bfi. veliko razocarenje.

Share this post


Link to post
Dankan Ajdaho
On 8.3.2019. at 11:54, roksi said:

 

 

Imali negde čitav snimak?

Share this post


Link to post
roksi
1 minute ago, Dankan Ajdaho said:

Imali negde čitav snimak?

 

mislim da ne. ali ako nadjem, okacicu (trenutno se daje pa sumnjam da bi negde objavili snimak u kompletu)

 

Share this post


Link to post
Caligula

 

Pre sto godina rodjen

Share this post


Link to post
Gojko & Stojko

 

Kada prolazim pored zgrade Televizije,

uvek me obuzme osećaj

koji sam kao klinac imao

ispred staklenog kaveza sa zmijama.

 

Prizor je bio toliko odvratan

da me je prosto vukao da ga gledam.

 

Na istu foru,

uvek moram da provedem neko vreme ispred ove zgrade.

 

Moje omiljeno mesto u njoj

su kancelarije Informativne redakcije.

 

Stvorenja koja su tu zaposlena

kapiram kao ekipu degenerika

koja radi najprljaviju šljaku svih vremena.

 

Zbog toga sam ih godinama mrzeo

i želeo sve najgore.

 

U poslednje vreme

primećujem da postajem

i vrlo radoznao.

 

Zanima me zašto su nas stvorenja

sve ove godine trovala.

 

Zašto su lažima terale ljude u pokolj.

 

Da li su ložila narod zato što veruju u ono što pričaju.

 

Sumnjam.

 

Jer i sama znaju da njihova istina traje onoliko

koliko treba gazdi.

 

Kad pomislim da su možda verovale da rade nešto dobro za svoj narod

setim se da su ih devedeset druge

murija i snajperi

čuvali od dvesta soma Beograđana.

 

Ostaje da su stvorenja sve to radila

i da i dalje rade samo zbog kinte.

 

Urednici za kuće i kola

a oni ispred kamera za platicu

i to da ih vide u rodnom selu.

 

Za svaki uništeni grad gajbu u centru

za svako mrtvo dete u Slavoniji i Bosni

tri boda više na platnom spisku

i markica za prevoz.

 

A što je najgore

stvorenja bi sutra za istu kintu

na isti način

lagala i u korist bilo koje druge

mafijaške ekipe.

 

Kad razmišljam o svemu tome

najviše me zanima da li stvorenja veruju da će proći nekažnjeno

za sve užasne stvari koja su izazvala.

 

Da li zaista misle da im zbog toga neće biti suđeno

i to ne od ljudi.

 

A kada jednom dođe taj dan

voleo bih da vidim da li će zadržati mir u glasu

kojim su oterali hiljade ljudi u grob.

 

Sumnjam.

 

Jer sam uveren da će svako od njih

pre ili kasnije

svoje vesti čitati na mestu

na kome vlada velika

nepodnošljiva vrućina.

 

Share & Enjoy

Share this post


Link to post
Gojko & Stojko

 

Jedna od stvari na koje otkidam su koncerti.

 

Video sam ih na stotine

ali nijedan ne može da se poredi sa onim

što se danas dešava u Hali sportova.

 

Kada sam pre par godina provalio da ovo postoji

nisam mogao da verujem.

 

Više od svega

zapanjila me je ekipa koja dolazi.

 

Kada čovek sretne ovakve ljude na ulici

veruje da su se oni slučajno zatekli u njegovom gradu.

 

Onda dođe ovde

i vidi da ih se skupilo deset soma

i da svi žive u Beogradu.

 

Njihov festival se vrlo urbano zove Poselo godine

i tu se čitave porodice klanjaju turbo mutant herojima.

 

Stvar traje više od deset sati

i bez obzira na skupe karte

unutra je sve puno.

 

Kada se nađem među ovim ljudima

osećam se vrlo čudno

jer jednostavno ne kapiram da su stvarni.

 

Onda ih opet pogledam

i shvatim da su oni ti koji veruju Večernjim novostima.

 

Ukapiram i to da je dovoljno da im televizija pokaže neprijatelja

pa da umesto na koncert

krenu u linč

ili rat.

 

Share & Enjoy

Share this post


Link to post
Gojko & Stojko

 

Ovo je Beograd.


Grad koji kao crna rupa guta ljude,

kuće, prošlost, sve.


U njemu više ne postoji nijedna konstanta

osim one da se đavolu ovde jako dopada.


U takvom gradu živimo mi

i žive oni.


I dok oni preuređuju stvari po svom istančanom ukusu

mi sedimo paralisani.


Oni nemaju nikakve dileme

jer bez pogovora

i bez upotrebe mozga služe svog gospodara.


U isto vreme

mi nismo u stanju da odlučimo ko bi uopšte mogao da nas vodi

i u kom pravcu.


Ta neodlučnost možda i ne bi bila strašna

kada bi događaji oko nas imali normalne dimenzije

ovako ona može biti pogubna

za ko zna koliko generacija unapred.


Jer ovo što se događa u Beogradu i u Jugoslaviji

nije samo demonstracija političke moći

i borbe da se mazne kinta.


Ovo ovde je čist satanistički ritual.


U njemu se žrtvuju stotine hiljada ljudi

a u zamenu za njihovu krv

monstrum dobija moć koja ga održava na vlasti.


Dok se sve to dešava

većina ljudi ćuti.


Deo njih se ponaša tako jer u svemu direktno učestvuje

a ostali ćute zato što valjda veruju

da će ih zlo mimoići.


Oni ne kapiraju da će se žrtve za ritual

kada prođu Bosna i Krajina

tražiti ovde.


Tada im neće pomoći uverenje da je dobro ovako jer je drugima gore.


Ritual će se naravno odvijati pod različitim imenima

ali će uvek biti krvav

i trajaće dok god bude vladao onaj koji ga ovde izvodi.


Kada razmišljam o tome kako dalje živeti

osećam se čudno.


Uprkos strahu

i sve češćim napadima apatije ili čak oćajanja

shvatam da čovek mora da nastavi da se bori protiv ove vlasti na bilo koji način.


Ono što me na to tera je iskonski poriv da se ljudsko biće

u božije ime

suprotstavi zlu.


Ono što kapiram kao jako loše

jeste činjenica da nas je svakim danom sve manje.


Neki odlaze

a neki valjda gladni kinte i udobnijeg života

prelaze na njihovu stranu.


Vidim da su toliko zaslepljeni prilikom da se lepo prodaju

da ne žele da shvate ko ih kupuje.


Ponekad se plašim da će nas uskoro biti tako malo

da ćemo svi stati u neki skrovit

udoban kamp opasan bodljikavom žicom

odakle se nećemo vratiti.


Tako će ovo najzad postati etnički čist grad mutanata i degenerika.


A možda se ništa neće dogoditi.


Možda će nas jednostavno pustiti da lajemo u svom malom getu

jer znaju da nikoga ne zanima to o čemu mi pričamo.


Dok posmatram ovaj grad

ono što osećam stalno se menja.


Kada me obuzme strah poželim da odem

a onda u sledećem trenutku

pomislim da sam možda potreban ovde

jer neko mora da zapamti sve šta se dešava.


Postoje trenuci kada poželim da sve ovo prespavam

i da se probudim u nekom drugom vremenu.


Jedina stvar koju uvek osećam je

da na mestu gde se šibaju bog i đavo

čovek mora da igra čisto.


Mora da izabere stranu

i da ide do kraja.


Sebe kapiram kao nekoga ko je to davno uradio

i moja jedina želja je da mi bog pomogne da u ovom haosu sačuvam dušu.


To je ono zašta se svakoga dana molim

i samo se nadam da će me on

u ovoj užasnoj buci

čuti.

 

Share & Enjoy

Share this post


Link to post
Gojko & Stojko

 

Dok sam se u ovom gradu osećao dobro

voleo sam da njime šetam i da usput posmatram ljude.


Sada hodam samo da bih stigao do određenog mesta

a i to mi predstavlja problem.


Ono što sve vreme osećam je da većina ljudi

emituje negativno.


Neki od njih me gledaju sa toliko simpatija

da je to dirljivo.


Možda sam im se zamerio jer ne nosim sivo i klizavu trenerku.


Iako me povremeno plaše

ljudi koje srećem u stvari

u meni izazivaju sažaljenje.


Kapiram da su u bedaku

jer je za većinu njih život u Beogradu mučenje.


One koji su ovde odrasli

verovatno je kao i mene sramota što su pristali da žive kao bednici.


Face koje mi liče na igrače kola sa Ušća

takođe deluju neraspoloženo.


Više im niko ništa ne obećava

i ne vodi ih na mitinge podrške

a plate su im tolike

da moraju da biraju između hleba i sapuna.


Njihova deca su u boljem fazonu

jer im je jasno da što pre treba da se bace na pištolje

i tako postanu ugledni.


Primećujem da se čak ni naši novi sugrađani

poreklom sa brda i planina

ne osećaju dobro.


Iako se od šverca i reketa lepo živi

izgleda da im ne uspeva da postanu građani.


Sva muka i loše raspoloženje ovih ljudi

lepi mi se za vrat i čini da gubim snagu.

 

Share & Enjoy

Share this post


Link to post
Gojko & Stojko

 

Moralo je da prođe puno vremena

da bih smogao snage da pišem svojim prijateljima

koji su napustili Beograd.


U početku

devedeset prve i druge

činjenica da odlaze toliko me je bolela

da sam mislio da ću umreti od tuge.


Ljudi su bežali od ludila

od rata

i zbog toga što ovde više nisu imali od čega da žive.


Odlazili su očajni i poniženi.


Otišli su momci od dvadeset godina

i muškarci od trideset pet.


Otišle su mlade ribe i žene.


To su za mene bili najlepši ljudi na svetu

i nikad se neću pomiriti sa činjenicom da više nisu ovde.


Bilo je dana kada sam verovao da je njihova odluka OK

a bilo je i dana kada sam mislio da je napuštanje grada

neka vrsta izdaje.


Sada kapiram da je jednostavno tako moralo da bude.


Kada je prošao prvi talas tuge

počela su da stižu pisma.


U njima se najčešće piše o tome

ko kako preživljava

i šta se kome desilo.


Priče se obično odvijaju iza gomile sudova u Londonu

ili u perionicama kola u El-Eju.


Oni srećniji

dobili su australijske i kanadske vize.


Postoje i oni o kojima ne znam ništa

osim da poluludi od gladi tumaraju po gradovima Zapadne Evrope.


Ono što u pismima nikada ne spominjemo

su emocije i politika

jer su nam obe teme toliko bolne

da ih jednostavno ne načinjemo.


Retko razgovaramo i o njihovom povratku

iako je to ono o čemu svi neprestano razmišljamo.


Kako vreme prolazi

vidim da moji prijatelji uprkos nostalgiji

sve manje veruju da će se ikada vratiti.


Znaju da ih ovde čekaju frka i trulež.


Znaju i to da vlast čini sve da se oni ne vrate

jer se plaši njihovih glasova.


Ono što ih najviše odbija je to što naslućuju da grad koji su napustili više ne postoji

osim u njihovom sećanju.


Svaka ulica kojom prođem ima bar po jednu zgradu

i u njoj stan

u kom je nekada živeo neko od mojih prijatelja.


Ta mesta u meni izazivaju strašnu tugu

jer se plašim da mnoge od ovih ljudi

više nikada neću videti.


Kada god to pomislim

shvatim da je onaj deo mene koji se smejao zezao i živeo lepo

umro

i da pripadam generaciji

koja više ne postoji.

 

 

Share & Enjoy

Share this post


Link to post
roksi

AnaDominguez1.jpg

 

AnaDominguez2.jpg

ana dominguez

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...