Caligula Posted March 19, 2019 Share Posted March 19, 2019 Pre sto godina rodjen Quote Link to comment
Gojko & Stojko Posted March 20, 2019 Share Posted March 20, 2019 Kada prolazim pored zgrade Televizije, uvek me obuzme osećaj koji sam kao klinac imao ispred staklenog kaveza sa zmijama. Prizor je bio toliko odvratan da me je prosto vukao da ga gledam. Na istu foru, uvek moram da provedem neko vreme ispred ove zgrade. Moje omiljeno mesto u njoj su kancelarije Informativne redakcije. Stvorenja koja su tu zaposlena kapiram kao ekipu degenerika koja radi najprljaviju šljaku svih vremena. Zbog toga sam ih godinama mrzeo i želeo sve najgore. U poslednje vreme primećujem da postajem i vrlo radoznao. Zanima me zašto su nas stvorenja sve ove godine trovala. Zašto su lažima terale ljude u pokolj. Da li su ložila narod zato što veruju u ono što pričaju. Sumnjam. Jer i sama znaju da njihova istina traje onoliko koliko treba gazdi. Kad pomislim da su možda verovale da rade nešto dobro za svoj narod setim se da su ih devedeset druge murija i snajperi čuvali od dvesta soma Beograđana. Ostaje da su stvorenja sve to radila i da i dalje rade samo zbog kinte. Urednici za kuće i kola a oni ispred kamera za platicu i to da ih vide u rodnom selu. Za svaki uništeni grad gajbu u centru za svako mrtvo dete u Slavoniji i Bosni tri boda više na platnom spisku i markica za prevoz. A što je najgore stvorenja bi sutra za istu kintu na isti način lagala i u korist bilo koje druge mafijaške ekipe. Kad razmišljam o svemu tome najviše me zanima da li stvorenja veruju da će proći nekažnjeno za sve užasne stvari koja su izazvala. Da li zaista misle da im zbog toga neće biti suđeno i to ne od ljudi. A kada jednom dođe taj dan voleo bih da vidim da li će zadržati mir u glasu kojim su oterali hiljade ljudi u grob. Sumnjam. Jer sam uveren da će svako od njih pre ili kasnije svoje vesti čitati na mestu na kome vlada velika nepodnošljiva vrućina. Share & Enjoy Quote Link to comment
Gojko & Stojko Posted March 20, 2019 Share Posted March 20, 2019 Jedna od stvari na koje otkidam su koncerti. Video sam ih na stotine ali nijedan ne može da se poredi sa onim što se danas dešava u Hali sportova. Kada sam pre par godina provalio da ovo postoji nisam mogao da verujem. Više od svega zapanjila me je ekipa koja dolazi. Kada čovek sretne ovakve ljude na ulici veruje da su se oni slučajno zatekli u njegovom gradu. Onda dođe ovde i vidi da ih se skupilo deset soma i da svi žive u Beogradu. Njihov festival se vrlo urbano zove Poselo godine i tu se čitave porodice klanjaju turbo mutant herojima. Stvar traje više od deset sati i bez obzira na skupe karte unutra je sve puno. Kada se nađem među ovim ljudima osećam se vrlo čudno jer jednostavno ne kapiram da su stvarni. Onda ih opet pogledam i shvatim da su oni ti koji veruju Večernjim novostima. Ukapiram i to da je dovoljno da im televizija pokaže neprijatelja pa da umesto na koncert krenu u linč ili rat. Share & Enjoy Quote Link to comment
Gojko & Stojko Posted March 20, 2019 Share Posted March 20, 2019 Ovo je Beograd. Grad koji kao crna rupa guta ljude, kuće, prošlost, sve. U njemu više ne postoji nijedna konstanta osim one da se đavolu ovde jako dopada. U takvom gradu živimo mi i žive oni. I dok oni preuređuju stvari po svom istančanom ukusu mi sedimo paralisani. Oni nemaju nikakve dileme jer bez pogovora i bez upotrebe mozga služe svog gospodara. U isto vreme mi nismo u stanju da odlučimo ko bi uopšte mogao da nas vodi i u kom pravcu. Ta neodlučnost možda i ne bi bila strašna kada bi događaji oko nas imali normalne dimenzije ovako ona može biti pogubna za ko zna koliko generacija unapred. Jer ovo što se događa u Beogradu i u Jugoslaviji nije samo demonstracija političke moći i borbe da se mazne kinta. Ovo ovde je čist satanistički ritual. U njemu se žrtvuju stotine hiljada ljudi a u zamenu za njihovu krv monstrum dobija moć koja ga održava na vlasti. Dok se sve to dešava većina ljudi ćuti. Deo njih se ponaša tako jer u svemu direktno učestvuje a ostali ćute zato što valjda veruju da će ih zlo mimoići. Oni ne kapiraju da će se žrtve za ritual kada prođu Bosna i Krajina tražiti ovde. Tada im neće pomoći uverenje da je dobro ovako jer je drugima gore. Ritual će se naravno odvijati pod različitim imenima ali će uvek biti krvav i trajaće dok god bude vladao onaj koji ga ovde izvodi. Kada razmišljam o tome kako dalje živeti osećam se čudno. Uprkos strahu i sve češćim napadima apatije ili čak oćajanja shvatam da čovek mora da nastavi da se bori protiv ove vlasti na bilo koji način. Ono što me na to tera je iskonski poriv da se ljudsko biće u božije ime suprotstavi zlu. Ono što kapiram kao jako loše jeste činjenica da nas je svakim danom sve manje. Neki odlaze a neki valjda gladni kinte i udobnijeg života prelaze na njihovu stranu. Vidim da su toliko zaslepljeni prilikom da se lepo prodaju da ne žele da shvate ko ih kupuje. Ponekad se plašim da će nas uskoro biti tako malo da ćemo svi stati u neki skrovit udoban kamp opasan bodljikavom žicom odakle se nećemo vratiti. Tako će ovo najzad postati etnički čist grad mutanata i degenerika. A možda se ništa neće dogoditi. Možda će nas jednostavno pustiti da lajemo u svom malom getu jer znaju da nikoga ne zanima to o čemu mi pričamo. Dok posmatram ovaj grad ono što osećam stalno se menja. Kada me obuzme strah poželim da odem a onda u sledećem trenutku pomislim da sam možda potreban ovde jer neko mora da zapamti sve šta se dešava. Postoje trenuci kada poželim da sve ovo prespavam i da se probudim u nekom drugom vremenu. Jedina stvar koju uvek osećam je da na mestu gde se šibaju bog i đavo čovek mora da igra čisto. Mora da izabere stranu i da ide do kraja. Sebe kapiram kao nekoga ko je to davno uradio i moja jedina želja je da mi bog pomogne da u ovom haosu sačuvam dušu. To je ono zašta se svakoga dana molim i samo se nadam da će me on u ovoj užasnoj buci čuti. Share & Enjoy Quote Link to comment
Gojko & Stojko Posted March 21, 2019 Share Posted March 21, 2019 Dok sam se u ovom gradu osećao dobro voleo sam da njime šetam i da usput posmatram ljude. Sada hodam samo da bih stigao do određenog mesta a i to mi predstavlja problem. Ono što sve vreme osećam je da većina ljudi emituje negativno. Neki od njih me gledaju sa toliko simpatija da je to dirljivo. Možda sam im se zamerio jer ne nosim sivo i klizavu trenerku. Iako me povremeno plaše ljudi koje srećem u stvari u meni izazivaju sažaljenje. Kapiram da su u bedaku jer je za većinu njih život u Beogradu mučenje. One koji su ovde odrasli verovatno je kao i mene sramota što su pristali da žive kao bednici. Face koje mi liče na igrače kola sa Ušća takođe deluju neraspoloženo. Više im niko ništa ne obećava i ne vodi ih na mitinge podrške a plate su im tolike da moraju da biraju između hleba i sapuna. Njihova deca su u boljem fazonu jer im je jasno da što pre treba da se bace na pištolje i tako postanu ugledni. Primećujem da se čak ni naši novi sugrađani poreklom sa brda i planina ne osećaju dobro. Iako se od šverca i reketa lepo živi izgleda da im ne uspeva da postanu građani. Sva muka i loše raspoloženje ovih ljudi lepi mi se za vrat i čini da gubim snagu. Share & Enjoy Quote Link to comment
Gojko & Stojko Posted March 21, 2019 Share Posted March 21, 2019 Moralo je da prođe puno vremena da bih smogao snage da pišem svojim prijateljima koji su napustili Beograd. U početku devedeset prve i druge činjenica da odlaze toliko me je bolela da sam mislio da ću umreti od tuge. Ljudi su bežali od ludila od rata i zbog toga što ovde više nisu imali od čega da žive. Odlazili su očajni i poniženi. Otišli su momci od dvadeset godina i muškarci od trideset pet. Otišle su mlade ribe i žene. To su za mene bili najlepši ljudi na svetu i nikad se neću pomiriti sa činjenicom da više nisu ovde. Bilo je dana kada sam verovao da je njihova odluka OK a bilo je i dana kada sam mislio da je napuštanje grada neka vrsta izdaje. Sada kapiram da je jednostavno tako moralo da bude. Kada je prošao prvi talas tuge počela su da stižu pisma. U njima se najčešće piše o tome ko kako preživljava i šta se kome desilo. Priče se obično odvijaju iza gomile sudova u Londonu ili u perionicama kola u El-Eju. Oni srećniji dobili su australijske i kanadske vize. Postoje i oni o kojima ne znam ništa osim da poluludi od gladi tumaraju po gradovima Zapadne Evrope. Ono što u pismima nikada ne spominjemo su emocije i politika jer su nam obe teme toliko bolne da ih jednostavno ne načinjemo. Retko razgovaramo i o njihovom povratku iako je to ono o čemu svi neprestano razmišljamo. Kako vreme prolazi vidim da moji prijatelji uprkos nostalgiji sve manje veruju da će se ikada vratiti. Znaju da ih ovde čekaju frka i trulež. Znaju i to da vlast čini sve da se oni ne vrate jer se plaši njihovih glasova. Ono što ih najviše odbija je to što naslućuju da grad koji su napustili više ne postoji osim u njihovom sećanju. Svaka ulica kojom prođem ima bar po jednu zgradu i u njoj stan u kom je nekada živeo neko od mojih prijatelja. Ta mesta u meni izazivaju strašnu tugu jer se plašim da mnoge od ovih ljudi više nikada neću videti. Kada god to pomislim shvatim da je onaj deo mene koji se smejao zezao i živeo lepo umro i da pripadam generaciji koja više ne postoji. Share & Enjoy Quote Link to comment
roksi Posted June 27, 2019 Share Posted June 27, 2019 (edited) valcer Edited June 27, 2019 by roksi Quote Link to comment
Recommended Posts
Join the conversation
You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.