Đevđir

[eumeswil]

Izašla i knjiga. Za one koji ne znaju, link na FB priče: https://www.facebook.com/Djevdjir/

 

 

Pripovedač ovih redova, Đevđir, kako se na društvenim mrežama dugo potpisivao Nenad Stanković, ispisuje i oblikuje, svedoči svet u kome je sve mutno, providno i moguće; svet u kome je sve u dinamičnom, neharmoničnom pokretu: sve zuji, šišti, varniči, tinja, koprca, budi se…reži, ujeda, guta, ali i raste, teši i razume…Sugestivan i intrigantan, u izrazu dubok i slojevit, svedok haotične stvarnosti, apokaliptično stanje sveta beleži fragmentarno, a celovito. Pronicljiv i senzibilan, silovit i nežan, ironičan i utešan, sav u kontrastima reči i slika koje se na čitaoca sruče kao kiša, kao grad, kao kakva velika oluja u kojoj se sve savija, ruši, škripi, da bi, ipak, negde, na kraju prosinuo neki sunčani proplanak, neka žuta boja, šumni predeo, kao protivteža, i kao izbavljenje, ovaj nas rukopis krepi.
Pred nama: svet se propran u đevđiru cedi, i otvara pitanja, šta je stvarno život: ono što je oteklo ili ovo što, probrano, ostaje, štrči, grebe, raduje, podseća?
Na kraju ono najvažnije: pisac ove knjige, pripovedajući iz jedne geografske tačke, iz
jednog vremenskog čvora, ne samo da sanja, nego i dotiče hiperborejske predele. I donosi
svežinu.

 

 

[eumeswil]

 

Ne znam zašto me ovo vreme ovakvo sitnokišno, magleno, gradsko, hladno, uličnosijalično uvek podseti na one slike iz starih testova za polaganje vožnje gde se vide oni farovi žuti sjajni u mraku i ko ima prvenstvo, seljak sa taljigama ili žuti kombi a crveno se svetlo sa semafora razliva ko jarko žumance od domaće kokoši i starac sa kišobranom samo što nije zakoračio na pešački prelaz: pod a) pustiti ga, pod b) ideeee gas, pod c) pustiti ga i opsovati mu mater pa gde si pošo čičište jedno na ovaj pogibelj i ginež kišni, gde ćeš, ajde gde ćeš a brisači škripe li škripe pesmu spokojnu sa prekidima jer kurvinska kiša ne pada pravim intenzitetom nego eto tako samo da upotpuni atmosferu sa te neke ilustracije grada koja mi se uvek ovako u mislima vraća: da, da, to je grad, to - cipele ciciban i kišobran i mantili i čizme, čizme i koraci, svako nekud ide određeno i smisleno a ja opet imam pet godina i prvi put sam doveden u grad sa sela eto me u kolima čekam nekog i razmišljam o tome kako su divna i skoro nemoguća dva konjića u robnoj kući za decu : to je za mene tada grad, dva crno-bela konjića u robnoj kući sa muzikom i imitiranim jahanjem na struju i pokretne volšebne stepenice i crveni natpis na robnoj kući b e o g r a d i kese na kojima piše centrotextil i kišne, kišne ulice i ozelenele fasade starih visokih zgrada i farovi u veče i kiša, to je taj veličanstven u svetlima grad u kome mirišu nove stvari, plastika, kese, tekstil i zeleno žuta kutija iz koje će, kad dođemo kući izađi žuto zelena tigrica papagaj koga ću ja čim ostanem sam sa njim staviti u belu kesu sa ogledalom (?) da vidim šta će biti i kako će da se ponaša kad vidi sebe: vratiću se sada kući i zaokružiću pod c, a onda ću uključiti žmigavac desno i uživati u tih nekoliko sekundi dok se sada čuje taj treptav uspokojavajući zvuk a koji istovremeno, i iz prošlosti, imitiram sa zadnjeg sedišta klikćući dok se penjemo perifernom ulicom nazad u neki pusti, crni, prigradski Beloševac, pod visokim žutim povijenim sijalicama.

 

 

.....

 

 

Žarko Radić, kapetan JNA i najsavršeniji model jugoslovenskog muškarca iz časopisa "Pilot," ilegalac i učitelj mlađima, Velja kalemar koji obilazi štićenice, vaspitač, nastavnik, udžbenički odmeren, muško kakvo treba da bude, da se dopadne i tetkama i š i p a r i c a m a, ozbiljan ali ne neprijatan, tačno između oca i starijeg brata: suviše mladolik da bi bio onaj otac stari kadar Bata Stojković a opet i suviše nekako zreo, i mladosredovečan suštinom da bi bio samo brat - najpre je on neki prvi u klasi oficir, u punoj snazi, mladooženjen - taj njen donekle blagonakloni ali čvrst ipak otac-major koji mi na ručku kad ostanemo sami nešto tišim glasom kaže: momak, da te pitam - pa povuče poslednji dim cigarete i ugasi opušak u pikslu - da te pitam, imaš li ti čime da izdržavaš moju ćerku i sebe, jer, ja vam mogu pomoći za prvo vreme ali... i onda me odvuče u stranu i reče svojim mladežom na obrazu i crnom kosom preko čela, poverljivo: slušaj, ja ti ovo kao otac govorim, kao opšti novi model jugoslovenskog oca '89: nije problem da moja ćerka pođe za tebe, nemam ništa protiv, vidim da si momak na mestu, kao što sam i ja momak na mestu iz nekog Slavonskog Broda, jer mi smo svi momci na mestu, generacija pedeseto fiskulturno odnegovan, orao šesnaest, avala, galeb, vojna pošta, Vis, ali i zbog tebe i zbog nje moraš biti glava kuće i da znaš da zameniš osigurače a da li ti znaš da zameniš osigurače, ajde zameni na moje oči, zameni, bio sam i ja mlad kao i ti ali neću ti dati moju ćerku Draganu Galu Videnović dok me ne odvezeš u Zagreb iz Beograda bez stajanja, da vidim kako voziš.

Žarko Radić je inače, pored Milana Štrljića, jedini Hrvat u srpskom filmu koji to nije, jer savršeno priča srpski, to jest tada srpskohrvatski sa beogradskog asfalta, nijednim akcentom ili intonacijom ne može da se provali da je Hrvat jer je on to samo po službenoj dužnosti i nužnoj dodeljenoj narodnosti, i zbog ravnoteže - radi u Beogradu a Hrvat poreklom - idealno za novojugoslovenstvo i pozni kokakola socijalizam, stvoren na tromeđi i u oficirskoj kantini iz priručnika i strogo određen pravilnikom;

Sve tako dok ne bude probuđen jednе novembarske noći s početka devedesetih, te poljubi ženu i decu, ne budeći ih, stavi torbu na jedno rame i izađe iz niske barake privremenog oficirskog smeštaja pa ode da pogine u močvarama dok čisti mine gledajući onim koncentrisanim stisnutim očima čoveka koji radi bitan posao, pušeći cigaru u vindjakni dok mu prazan vetar pomalo rastresa onu kosu na onako čudno velikoj ekserastoj glavi oblika kao kabina od bagera, ili, ako to preživi da se ipak posle rata vrati u Beograd kao ničiji čovek jer je ostao u Jna ali niti je postao Srbin niti je ostao Jugosloven nego je penzionisan tako kao ničiji čovek i ranoosedeli potpukovnik poratne melanholije koji malo pogne glavu ćuteći kada se seče kolač i kada učestvuje kao polugost na ženinoj slavi u svom dodeljenom stanu koji još nije postao njegov.

Edited October 15, 2021 by eumeswil