Jump to content
IGNORED

Либерализам у Југославији


namenski

Recommended Posts

2 hours ago, Ivo Petović said:

 

Sa dosta toga se slažem, ali odakle ti ovo? Koča se pozdravio sa Titom baš zato što je ugušio srpske liberale kojima je on bio saveznik. Srpski liberali s početka 70-ih nisu bili nacionalisti.

Tesko mogu da na ovo (pokusam) da odgovorim, a da ne izgleda kao utuk na utuk, ali ovo, ovako receno - moguce je da smo obojica neprecizni - naprosto nije tacno.

Popovic je, a o tome postoje i zapisi i svedocenja, posle Brionskog plenuma, odnosno smenjivanja Rankovica i - kako je izgledalo, a sa Zapada zdusno podrzavano - politicke krize, nesporne bio moljen i ubedjivan da se - kao srpski kadar od formata i autoriteta - primi funkcije Potpredsednika Republike, prvog i jedinog posle Tita, dakle formalno i u Popovicevom slucaju coveka #2 u drzavi.

I, on je tu funkciju, sa svim posledicama/konsekvencija - prihvatio.

Spekulacija naravno, ali tesko je verovati da bi covek njegovog formata pa i integriteta pristao na tako nesto a da nije bio svestan svega sto sam pomenuo.

Uz jedan uslov: da mu funkcija bude orocena, koliko se secam na 4 godine: posle toga odlazi, povlaci se.

Tacno je da njegovo povlacenje otprilike pada u vreme obracuna sa liberalima, ali - ovde moras da mi verujes na rec :) - ni u kom slucaju, ni pod kojim uslovima, Popovic ne bi pristao da ga se - cak i kao penzionera - uvuce u politicke obracune onog doba, a jos manje da ga se tretira i prikaze kao saveznika.

To jeste psiholoska zagonetka vredna proucavanja, ali se bojim da je danasnji mit o Popovicu Srbinu, pa jos liberalu proizvod nekih drugih vremena, istih onih koja su od 1 Rankovica, svemocnog sefa svih UDB-i, napravile bezmalo srpskog nacional(istickog) heroja.

Popovic je, sve na stranu, tvrdokorni, disciplinovani komunista, nesumnjivo svestan vecine, ako ne svih mana sistema, ali komunista.

I - Jugosloven.

Ja verujem, kao i ti verovatno, da bi on u nekom imaginarnom izjasnjavanju bio na strani Perovicke i Nikezica, jer uz coveka njegovog formata i intelektualnih sposobnosti jednostavno ne ide pristajanje uz bilo koju konzervativnu - da je tako nazovem - struju.

Ali, do tog izjasnjavanja, kao ni Popovicevog svrstavanja nikada nije doslo, pa utoliko pre brljivo zvuci tvrdnja, izrecena ovde pre neki dan, o nekoj 'kocinoj struji' u SK: stari clan Partije, uostalom, ne bi sebi ni pod stare dane dozvolio da udje u frakcionastvotm mada je ovo za 70-te vec prejak i neprecizan izraz.

I, a ovo je vec moje misljenje, doduse potkrepljeno nekim privatnim saznanjima i razmisljanjima, verujem da je u ondasnjem liberalizmu prepoznao korene nacionalizma i sve stranputice u koje on vodi.

Javno, a to se moze proveriti, ne postoji ni jedna jedina Popoviceva izjava kojom pristaje uz ili osudjuje tadasnje srpsko rukovodstvo.

 

Sto se samih srpskih liberala tice, nisam ni rekao da su oni, kao pojedinici, bili nacionalisti.

Daleko od toga.

Ali sam jasno napisao:

Quote

 

Uz sve (nesporne) ljudske kvalitete i jos nespornije dobre namere, boljka svih tadasnjih takozvanih liberala krije se u 2 cinjenice:

1. da je su komunisticka drustva, pa i ne bila toliko rigidna poput, nesporno jugoslovenskog, sistemski nesklona radikalnim reformama koje Partiji, po pravilu, presdstavljaju objektivnu opasnost da izgubi kontrolu narocito nad privredom sto ce reci osnovnom polugom vlasti.

Primer koji je mozda, ali samo mozda jer ishofd jos uvek ne znamo, prevazisla Kina - zivi bili pa videli.

2. u iluziji kojoj su podlozni svi liberali, oni komunisticki pogotovo, a jugoslovenski/srpski jos pogotovije, nedostatak svesti o tome da bi uvodjenje visepartijske demokatije u zemljama poput Jugoslavije pa i Srbije bez daljnjega znacilo politicko organizovanje na nacionalnoj osnovi u kome bi se politicki zivot, sve i da ne zapuca, sveo na - staru Jugoslaviju. Dakle, na beskonacno i jalovo koalicionisanje, politikantstvo najgore vrste i sve sto uz to ide.

Mozda u tom pravcu treba traziti objasnjenje/opravdanje za izabran srednji put, u ono vreme iskazan u vicu 'daj levi migavac, a skreni desno' - tek jugoslovenska potraga, neuspesna kako se pokazalo, za nalazenjem nekih drugih puteva za nuznu artikulaciju i zastupanje interesa razlicitih drustvenih grupa, dakle politicki pluralizam.

Sto je, inace, napor kome se danas podsmevamo.

Umesto svega, izabran je srednji put, neka vrsta kompromisa i to u drustvu decenijama obucavanomtm da ne trpi drasticne nejednakosti: danas ces tesko da nadjes, cak i u najozbiljnijoj :isuse: literaturi podatke o privrednoj liberalizaciji tih godina, GG preduzecima, ali i besnim drustvenim reakcijama na takozvano neosnovano bogacenje, nicanje velelepnih vila preko noci, nuveau riche ponasanje, ali i 14-casovno radno vreme kod privatnika.

 

I to je ono, sto je, ne kao posledica njihove svesne zelje, jos manje politike usledilo kao - kako bi se onda reklo - objektivna posledica njihovog delovanja.

Sa kojom su naleteli na volej metastazirajucoj breznjevizaciji celokupnog jugoslovenskog drustva i politickog sistema krajem 70-ih.

I, u krajnjoj liniji, njihova, aj' da budem patetican, ljudska tragedija iz koje je svako izlazio/evoluirao na drugi nacin i drugim putevima.

Od Nikezica i Tepavca, do Latinke Perovic.

 

Quote

btw, pročitaj Čkrebića.

Moracu, nema druge... :) 

Quote

btw2, osim poznate epizode posle Sutjeske, kad je Tito hteo da ga izvede na vojni sud zato što ih je, na svoju ruku, sve spasao, ima i ona anegdota koja kaže da Koču nisu izabrali za Narodnog heroja baš zbog toga, sve do 1951.g. kada je, na 10-godišnjicu osnovanja Prve Proleterske, cela Brigada, svi preživeli, direktno od Tita tražila da Koča bude proglašen za Narodnog Heroja.

Koliko ja znam, takva epizoda ne postoji: nastala je u kasnija vremena i kao zakasnela reakcija na kultivizaciju Tita i teznje da ga se predstavi kao nepogresivog vojskovodju, jos jedna od nasih uobicajenih istorijskih stranputica koje - u krajnjoj liniji - umanjuju i stete nasem sopstvenom znacaju i nespornim postignucima.

U toj 'epizodi', odnosno njenim kasnijim interpretacijama ide se toliko daleko da se pokusava prikazati Tita kao izgubljenog, paralizovanog i zahvacenog panikom, sto sve na stranu nije tacno: uostalom, postoje i relativno neutralna svedocenja poput Dikinovog.

Pokusaji novih istoricara da dokazu da je Tito bio samo figura, a da je Koca vodio stvari su samo deo te price usmerene na minimalizaciju Tita kao ni jednog trenutka spornog komandanta koji - a u tome se apsolutno svi slazu - ni jednog trenutka ne gubi kontrolu nad situacijom.

Uostalom, sto se same Sutjeske tice, dovoljno je pogledati prepisku izmedju komande 1. proleterske divizije i VS, odnosno Popovica i Tita. 

Kritike Popovicevog samovoljnog postupka koji se pokazao kao spasonosan, poticu iz ondasnjih surevnjivosti i sujeta u najvisim krugovima partizanskog rukovodstva i Titova zasluga nesporno jeste sto je preko toga presao ne zelevsi da se lisi jednog od najsposobnijih komandanata.

O nekakvom vojnom sudu nema ni pomena: tako nesto ne postoji za najvise kadrove, a metod progutao ga mrak ili pogodio zalutali metak na njih cak ni tada nije primenljiv...

Uobicajeni metod je kazna, smenjivanje ili premestanje na novu, obicno nizu duznost, pa tako komandant, cela komanda 2. proleterske, sa sve Ljubodragom Djuricem kao komandantom i Krcunom kao politickim komesarom biva kaznjena, da bi se ne mnogo kasnije ispostavilo da cela intrigatm potice, sa sve krivicom od nadredjene komande, Dapcevica i Bakica.

Svi kaznjeni, kratko posle toga avanzuju dalje.Tacno je da Popovicev orden kasni: on se dodeljivao u da tako kazem talasima, poslednji masovan bio je 1953. Tacno je i da je doslo do otvorenog protesta, ali je isto tako tacno da Popovic za to vreme obavlja najodgovornije funkcije: nacelnika GS i (vise nego sposobnog) ministra inostranih poslova.

A kasnjenje Ordena se slobodno moze pripisati internim generalskim sujetama, pojava poznata i hronicna jos iz vremena piljarickih svadja Napoleonovih ili sovjetskih marsala: hocu da kazem, da osim formalnih razloga, takvi detalji nemaju prakticno nikakvog uticaja na recimo Popovicevu karijeru.

Sta je on licno mislio o tome, sta prepoznavao, pitanje je za razmisljanje.

Ali da nicim nije reagovao niti pokazivao nezadovoljstvo - spora nema.

Ili je, mozda, kao vojnik Partije, spremno prihvatao sve takve prljavstine zarad ostvarenja nekog viseg cilja, motiv koji nikako ne treba prenebregnuti.

Link to comment
3 hours ago, chandra said:

S tim da su ovi nasi liberali bili, ko sto kazes, u ovirima jedne drzave i jedne partije/ideologije, ali cak ni tu nije vladalo jedinstvo ideja i pogleda na buducnost bilo SFRJ, bilo komunizma. Iako se danas govori najcesce o Latinki i Nikezicu, cistka je zahvatila mnogo siri krug.

 

Ovo je sve takozvana naknadna pamet sa sve bojim se svesnim zaobilazenjem cinjenica: potice iz slike ondasnje Jugoslavije kao jednomislece monolitne drzave karirane kroz crveni pasos i kao takve, na zalost, servirane generacijama.

Zaboravlja se, zapostavlja, bojim se svesno, cinjenica da ondasnja, ne samo 70-ih u vreme liberalizma, Jugoslavija prosto vrvi od - u drustvenim naukama i kulturi posebno - od pravaca i pokusaja trazenja alternativnih puteva, koje inace i jeku Hladnog rata ocajnicki trazi ceo svet na celu sa sto bi se reklo najvecim umovima tog doba.

Od Sartra, preko Rasela, do americkih akademskih krugova.

U sociologiji od formalizma jednog Lukica, zlocinatm za koji se u CCCP islo pravo u Sibir, do filozofskih prekopavanja po mladom Marksu, Hajdegeru...

Takozvanu kulturu, filmsku umetnost posebno da ne pominjem.

Ako je ikada Jugoslavija demonstrirala svoj kreativni potencijal, to su bile te godine, decenije tacnije, kada je u mnogim oblastima, ne samo drustvenjackim i politickim, nego bogami i tehnoloskim - spadala u svetske velesile.

To se u mnogome kosi sa slikom koja je kasnije svesno stvarana.

Termin cistka je prejak, ne mislim na streljanja :): prejak utoliko sto je do smena dolazilo na neki nacin - bolji izraz ne postoji - demokratskom u smislu nadglasavanja pobedom jedne struje nad drugom.

Nema sumnje da je onaj tas na vagi koji je pretezao imao ime i prezime, ali se Drzava kao takva nije previse, osim u ekstremnim slucajevima, mesala.

Neka ti posluzi jedan primer: ni jedan jedini film, cak najcrnji iz takozvanog crnog talasa nije bio zabranjen od strane Komisije za pregled filmova koja je radila na bukvalno holivudskim principima.

Dakle, javni moral, bla, bla, bla..

Mehanizmi su bili drugaciji: filmovi su isli, posle Komisije u redovnu distribuciju, dakle prikazivani i gledani, da bi onda - pa i to kako gde - na scenu stupili neformalni mehanizmi moci, obicno preko partijskih organizacija/javnih tuzilaca sa najrazlicitijim obrazlozenjima, tako da je dolazilo do paradoksalnih situacija da se film zabranjen resenjem JT u nekim delovima zemlje, bez problema prikazuje u drugim.

  • +1 1
Link to comment

Ima, na temu liberalizacije, jedan element koji se u intelektualnim i teorijskim raspravama, kako onda tako i danas redovno previdja, a koji je mozda odigrao presudnu ulogu, u svakom slucaju presudniju od aktivnosti takozvanih liberala svih usmerenja, njihovih napora, i naravno rigidnijih struja koje su i se protivile.

Jugoslavija se, naime, grubo u periodu 1968 - 1973/4 nalazi pod neprestanim spoljnim pritiscima.

Pocev od ni malo beznacajne mogucnosti sovjetske pretnje da posle Cehoslovacke zavedu red u lageru, po beogradskim bioskopima praste podmetnute bombe, po Bosni se setaju grupe boraca za slobodu i zbacivanje komunisticke tiranije, ubijaju se ambasadori, odrzavaju od Sovjeta organizovani kongresi ilegalnih, pravih kompartijatm...

Pri tom treba imati u vidu, obavezno, da se u tadasnjem svetu jos ni izbliza ne zna pobednik u Hladnom ratu: Americi ne ide, Vijetnam saptom pada...

Sve to ima itekako znacaja u jednom unutrasnjem procesu koji nuzno vodi jacanju Sluzbi svih vrsta, a jos nuznije i prirodnije - u svakoj drzavi bez razlike - do napora takvih organizacija da sebe ucine/predstave potrebnim, sto potrebnijim.

Uporedo s tim rastu njihova moc i uticaj, a ne bih se kladio da pojedine krize ako ne generisu, ono barem drze na tihoj vatri.

Jos gore: krajem, sredinom 60-ih, zavrsen je obracun sa unutrasnjim neprijateljem zaostalim iz WW2 kako napolju, tako i u zemlji i sluzbama se samo po sebi namece trazenje, pa i izmisljanje nove vrste unutrasnjih neprijatelja.

One sve vise postaju balans izmedju pojedinih politickih struja i stavljaju se u njihovu sluzbu, ali jos vise i brze uce i prilagodjavaju se metodu ko nije za sebe, nije ni za drugoga...

Buduci po prirodi naklonjene konzervativnijim resenjima, jos prirodnije je, a i zvanicna ideologija za to daje pokrice, da se unutrasnji neprijatelj trazi i nalazi upravo u snagama koje se zalazu za demokratizaciju: rezultat je da su one prirodni saveznik, ako ne i generator breznjevizacije drustva do koje dolazi krajem 70-ih i koja se ostrije nego ikada posle polovine 50-ih obracunava sa snagama koje zagovaraju reforme, liberalizaciju i dalju demokratizaciju.

Na sve to treba dodati i kadrovsko osipanje, starenje, odlazak iz tih institucija starih kadrova koji su kako-tako posedovali znacajnu i dokazanu dozu profesionalnog i licnog integriteta: na njihovo mesto uvode se korak po korak likovi iz kriminalnog miljea koji ce - samo deceniju kasnije - da postane izvor kadrova spremnih da sluze svemu i svakome, sve do danas i bez obzira na cilj.

Osim vlastite vajde.

Tome treba dodati po prirodi stvari vojsku kao notorno rigidnu konzervativnu drustvenu snagu, zakucanu u ideoloske floskule koje vec krajem 70-ih znace sve manje - ako uopste ista znace - i koja je prirodni saveznik upravo snaga koje sam pomenuo.

Vojsku sa sve vojnom vrhuskom svesnom da bi svaki korak ka ma i minimalnoj demokratizaciji znacio jacu civilnu kontrolu i ogranicavanje, pa i ukidanje besprimernih privilegija.

Paradoksalno je da 80-ih nije Partija ta koja je nesklona pokusajima reformi: uostalom, njenih cirka 2,000,000 clanova pripadaju drustvu koje je vec uveliko zagazilo u procese koji se odigravaju u modernom svetu: dovoljno je prisetiti se poslednjih par kongresa (ne racunam zadnji, Milosevicev) na kojima je nivo diskusija daleko iznad tadasnjeg evropskog nivoa.

Snage koje ce da doakaju i njima i samoj Jugoslaviji cekace i docekace svoju priliku raspadom CCCP i svesnim okretanjem nacionalizmu kao zameni za davno klinicki mrtvu ideologiju, a njihov mentalitet i nacin razmisljanja se mozda najbolje pokazuje podrskom moskovskoj pogresnoj strani u vreme pokusaja puca u Moskvi.

 

  • +1 2
Link to comment
On 28.5.2021. at 17:13, namenski said:

Tesko mogu da na ovo (pokusam) da odgovorim, a da ne izgleda kao utuk na utuk, ali ovo, ovako receno - moguce je da smo obojica neprecizni - naprosto nije tacno.

Popovic je, a o tome postoje i zapisi i svedocenja, posle Brionskog plenuma, odnosno smenjivanja Rankovica i - kako je izgledalo, a sa Zapada zdusno podrzavano - politicke krize, nesporne bio moljen i ubedjivan da se - kao srpski kadar od formata i autoriteta - primi funkcije Potpredsednika Republike, prvog i jedinog posle Tita, dakle formalno i u Popovicevom slucaju coveka #2 u drzavi.

I, on je tu funkciju, sa svim posledicama/konsekvencija - prihvatio.

Spekulacija naravno, ali tesko je verovati da bi covek njegovog formata pa i integriteta pristao na tako nesto a da nije bio svestan svega sto sam pomenuo.

Uz jedan uslov: da mu funkcija bude orocena, koliko se secam na 4 godine: posle toga odlazi, povlaci se.

Tacno je da njegovo povlacenje otprilike pada u vreme obracuna sa liberalima, ali - ovde moras da mi verujes na rec :) - ni u kom slucaju, ni pod kojim uslovima, Popovic ne bi pristao da ga se - cak i kao penzionera - uvuce u politicke obracune onog doba, a jos manje da ga se tretira i prikaze kao saveznika.

To jeste psiholoska zagonetka vredna proucavanja, ali se bojim da je danasnji mit o Popovicu Srbinu, pa jos liberalu proizvod nekih drugih vremena, istih onih koja su od 1 Rankovica, svemocnog sefa svih UDB-i, napravile bezmalo srpskog nacional(istickog) heroja.

Popovic je, sve na stranu, tvrdokorni, disciplinovani komunista, nesumnjivo svestan vecine, ako ne svih mana sistema, ali komunista.

I - Jugosloven.

Ja verujem, kao i ti verovatno, da bi on u nekom imaginarnom izjasnjavanju bio na strani Perovicke i Nikezica, jer uz coveka njegovog formata i intelektualnih sposobnosti jednostavno ne ide pristajanje uz bilo koju konzervativnu - da je tako nazovem - struju.

Ali, do tog izjasnjavanja, kao ni Popovicevog svrstavanja nikada nije doslo, pa utoliko pre brljivo zvuci tvrdnja, izrecena ovde pre neki dan, o nekoj 'kocinoj struji' u SK: stari clan Partije, uostalom, ne bi sebi ni pod stare dane dozvolio da udje u frakcionastvotm mada je ovo za 70-te vec prejak i neprecizan izraz.

I, a ovo je vec moje misljenje, doduse potkrepljeno nekim privatnim saznanjima i razmisljanjima, verujem da je u ondasnjem liberalizmu prepoznao korene nacionalizma i sve stranputice u koje on vodi.

Javno, a to se moze proveriti, ne postoji ni jedna jedina Popoviceva izjava kojom pristaje uz ili osudjuje tadasnje srpsko rukovodstvo.

 

Sto se samih srpskih liberala tice, nisam ni rekao da su oni, kao pojedinici, bili nacionalisti.

Daleko od toga.

Ali sam jasno napisao:

I to je ono, sto je, ne kao posledica njihove svesne zelje, jos manje politike usledilo kao - kako bi se onda reklo - objektivna posledica njihovog delovanja.

Sa kojom su naleteli na volej metastazirajucoj breznjevizaciji celokupnog jugoslovenskog drustva i politickog sistema krajem 70-ih.

I, u krajnjoj liniji, njihova, aj' da budem patetican, ljudska tragedija iz koje je svako izlazio/evoluirao na drugi nacin i drugim putevima.

Od Nikezica i Tepavca, do Latinke Perovic.

 

Moracu, nema druge... :) 

Koliko ja znam, takva epizoda ne postoji: nastala je u kasnija vremena i kao zakasnela reakcija na kultivizaciju Tita i teznje da ga se predstavi kao nepogresivog vojskovodju, jos jedna od nasih uobicajenih istorijskih stranputica koje - u krajnjoj liniji - umanjuju i stete nasem sopstvenom znacaju i nespornim postignucima.

U toj 'epizodi', odnosno njenim kasnijim interpretacijama ide se toliko daleko da se pokusava prikazati Tita kao izgubljenog, paralizovanog i zahvacenog panikom, sto sve na stranu nije tacno: uostalom, postoje i relativno neutralna svedocenja poput Dikinovog.

Pokusaji novih istoricara da dokazu da je Tito bio samo figura, a da je Koca vodio stvari su samo deo te price usmerene na minimalizaciju Tita kao ni jednog trenutka spornog komandanta koji - a u tome se apsolutno svi slazu - ni jednog trenutka ne gubi kontrolu nad situacijom.

Uostalom, sto se same Sutjeske tice, dovoljno je pogledati prepisku izmedju komande 1. proleterske divizije i VS, odnosno Popovica i Tita. 

Kritike Popovicevog samovoljnog postupka koji se pokazao kao spasonosan, poticu iz ondasnjih surevnjivosti i sujeta u najvisim krugovima partizanskog rukovodstva i Titova zasluga nesporno jeste sto je preko toga presao ne zelevsi da se lisi jednog od najsposobnijih komandanata.

O nekakvom vojnom sudu nema ni pomena: tako nesto ne postoji za najvise kadrove, a metod progutao ga mrak ili pogodio zalutali metak na njih cak ni tada nije primenljiv...

Uobicajeni metod je kazna, smenjivanje ili premestanje na novu, obicno nizu duznost, pa tako komandant, cela komanda 2. proleterske, sa sve Ljubodragom Djuricem kao komandantom i Krcunom kao politickim komesarom biva kaznjena, da bi se ne mnogo kasnije ispostavilo da cela intrigatm potice, sa sve krivicom od nadredjene komande, Dapcevica i Bakica.

Svi kaznjeni, kratko posle toga avanzuju dalje.Tacno je da Popovicev orden kasni: on se dodeljivao u da tako kazem talasima, poslednji masovan bio je 1953. Tacno je i da je doslo do otvorenog protesta, ali je isto tako tacno da Popovic za to vreme obavlja najodgovornije funkcije: nacelnika GS i (vise nego sposobnog) ministra inostranih poslova.

A kasnjenje Ordena se slobodno moze pripisati internim generalskim sujetama, pojava poznata i hronicna jos iz vremena piljarickih svadja Napoleonovih ili sovjetskih marsala: hocu da kazem, da osim formalnih razloga, takvi detalji nemaju prakticno nikakvog uticaja na recimo Popovicevu karijeru.

Sta je on licno mislio o tome, sta prepoznavao, pitanje je za razmisljanje.

Ali da nicim nije reagovao niti pokazivao nezadovoljstvo - spora nema.

Ili je, mozda, kao vojnik Partije, spremno prihvatao sve takve prljavstine zarad ostvarenja nekog viseg cilja, motiv koji nikako ne treba prenebregnuti.

 

Naravno da postoji revizija Tita, ali znamo svi da bi Popović Konstantin bio poslednji čovek sa kojim bi ovdašnji nacoši revidirali Tita. Koča je sam govorio o Titu, i kao lideru, i kao vojskovodji, sve najbolje, bukvalno. 

 

Quote

“Ne, naprotiv. Bio sam i ostajem uveren da je on u našoj revoluciji bio nezamenljiv, imao je sve odlike autohtonog vođe: spretnost, odvažnost, odlučnost, dovitljivost. Na čelnoj poziciji niko mu nije bio ravan.”

 

Što se tiče Sutjeske, suviše tu ima izvora i savremenika da se prenebregne činjenica da je Koča bio pravi heroj Sutjeske. Nema tu revizije Tita nikakve, ne bi bilo Tita da nije bilo Popovića. 

 

Što se tiče ćutanja Popovića i Rankovića--imao sam prilike kao klinac da živim uz nekoliko takvi likova, komunista...zato mi je njihovo ćutanje potpuno razumljivo, sve mi je jasno :)

 

btw, sam Popović je imao prilično loše mišljenje o Rankoviću i njegovoj širini. Zašto je prihvatio da bude potpredsednik posle Briona '66 - to jeste mala misterija, ali verujem da je činjenica da je kompletno srpsko rukovodstvo (Stambolić, Todorović, Veselinov) u tom trenutku želelo da zabode kolac u politički Markov leš, dovela do toga da čovek sa najvećim integritetom medju srpskim komunistima, preuzme  tu funkciju.

 

btw, par godina pre Briona, celo slovenačko rukovodstvo je stalo u odbranu Kardelja, kad je Tito hteo njega da skrajne, kad je red došao na Rankovića, nije se znalo ko će iz Srbije pre da ga razapne.

Edited by Ivo Petović
  • +1 2
Link to comment



Па не морају да буду усташе да би били хрватски националисти. То је оно што већина Срба не схвата, није свако ко је Хрват у политичком смислу нужно одмах усташа. Али маспок је био хрватски хрватски националистички, а либерали су били либерали и оријентисани на привреду и нису били националисти. 


Hrvatsko proljeće bilo je vrlo, vrlo heterogen pokret. Kad su gibanja počela, razni su se tu pomešali i sama činjenica da su na kraju stradali najumereniji lokalni socijalisti, a da su ekstremni i dobro povezani emigranti lako proživeli mirne sedamdesete na zapadu, nekako je prejudicirala budući ishod.

Kada su jednom Savka i Tripalo obeleženi kao nacionalisti, onda je Hrvatska bila bukvalno oterana u nacionalnu homogenizaciju i isporučena pravo u ruke klerošovinista.

Sent from fav toy

Link to comment

Kao i u Srbiji, tako je i za "hrvatsko proleće" svako učitavao ono što je hteo.
To je u neku ruku i normalno ljudsko ponašanje.
Nekima su pridavani "reformsko/demokratski kvaliteti" koje ti političari nisu imali, niti ih je interesovalo da ih steknu.
Ali to je dokaz koliko je sve bilo "ustajalo", da neko malo pomeranje pravi ogromne talase.
Nama je takav sistem vladavine SK toliko prožimao sve pore društva, da je bilo vrlo teško da se zahvati iz nekog drugog rezervoara.
I onda smo naprasno od brutalnih partijskih glavoseča dobijali "vesnike demokratije".

.... Shiit has hit the fan!

Link to comment
On 30.5.2021. at 0:26, Ivo Petović said:

Što se tiče Sutjeske, suviše tu ima izvora i savremenika da se prenebregne činjenica da je Koča bio pravi heroj Sutjeske. Nema tu revizije Tita nikakve, ne bi bilo Tita da nije bilo Popovića. 

Ne bih se vracao, ali obecao sam deci... :D 

Zezanje na stranu, tema je vredna, ako ni zbog cega drugog, ono zato sto nije privukla u gomilu prostoprosirenih komentatora, kibicera i dokazala da se moze i hoce da razgovara bez uobicajenih ideoloskih prst u oko zahvata. :D 

Gore citirano sam hteo na Vojnu istoriju, tamo mu i jeste mesto: pitanje, pa i odgovor su pogresno postavljeni i fokusiraju se na Tita i pokusaj umanjivanja njegove uloge u - nista licno naravno :) - inace omiljenog sporta 90-ih diljem Zapadnobalkanije.

Pravi odgovor bi bio - da nije bilo Popovica - ne bi bilo takozvane Glavnine NOV i POJ, ostala bi u obrucu, bila razbijena, dok bi se ostaci probijali pojedinacno i u malim grupama.

Sta bi se posle takvog razvoja situacije dalje dogadjalo u Jugoslaviji tokom ostatka WW2 mozemo samo da nagadjamo.

A sto se samog Brozatm tice, ostao bi - sticen od ljudi koji bi za njega bez sekunde oklevanja popili metak, cenim da bi - s obzirom na vise puta dokazanu sposbnost prezivljavanja :D, imao, recimo 50/50 sanse da se izvuce.

Ili bismo morali da se okrenemo raspravi o znacaju takozvane velike licnosti u istoriji, sa sve Karlajlom i ostalim specijalistima.

A ako cemo bas dlaku na 4 dela, pravi - u vojnom pogledu heroj Sutjeske, tadasnji komandant 1. proleterske brigade je danas zaboravljeni Данило Лекић:

Koca-Lekic.jpg

Evo ga na fotografiji sa sebi nadredjenim Popovicem, na Sutjesci konadantom 1. proleterske divizije, covekom koji je neposredno uocio mogucnost(i) i licno predvodio onaj cuveni juris, inace likom koji se sredinom 80-ih, tesko bolestan, prakticno na samrti, ne telefon javljao sa "ovde Danilo Lekic, buduci pokojni'

Ali, sve su to vojne stvari, u sustini manje bitne: Popovic je taj koji je sagledao mogucnosti i konsekvence proboja, obavesten od svojih podredjenih, koji je komunicirao sa VS, preuzeo inicijativu...

I - odgovornost.

 

Uostalom, sve su to vojne stvari, u sustini manje bitne: mnogo je bitnije pa i za temu topika sledece: nase nerazumevanje funcionisanja i nacina razmisljanja ondasnjeg sveta, pa i poliricara.

Mladi, nadobudni istoricari bi potomstvu veliku uslugu ucinili da naprave ondasnji politicki recnik sa sve objasnjenjima.

U prvom redu odasnjeg znacenja pojma 'liberal': ni blizu, ni priblizno konvencionalnom znacenju te reci.

Ondasnji 'liberal' je partijska etiketa, ravna, recimo, trockisti, frakcionasu, tehnokrati, bonapartisti, gorkicevcu, itd, itd, sta je sve izmisljano i vadjeno po potrebi da se obelezi protivnik, ali i da ga se - bez greske - kvalifikuje po pitanju politicke opcije.

Ni u tragovima liberalu, liberalizmu u danasnjem znacenju te reci, pa ni u tradicionalno politickom, onako kako se on upotrebljava u politici.

To, onda, u vreme takozvanih srpskih liberala znaci etiketu na ljude i one koji ih podrzavaju koja ih obelezava kao zastupnike struje - ali sve u okviru Partije - koja bi da se manje ili vise popusta ili nesto manje ili vise menja...

To sto su kasnije razne Latinke iskoristile priliku da uskoce u voz liberalizma u modernom, pa i klasicnom znacenju te reci - druga je prica koja vise govori o njima samima, nego o liberalizmu u Jugoslaviji sredinom 70-ih koji je tema topika.

Ali je i prica o osnovnoj slabosti tog liberalizma: on potrebu za promenama vidi iskljucivo u okvirima Sistema, mogucnosti i potrebe da se on menja.

Ali samo tako, ni koraka van Partije.

Ne mislim da je to bio beznadezan put, imajuci u vidu vec poodmaklo stvaranje solidno obrazovane, informisane i sve brojnije srednje klase, idealnog materijalatm za mirnu tranziciju, koja, BTW, nije slucajno onako ekspresno likvidirana 90-ih, a uostalom, primer danasnje Kine - mozda - pokazuje realnu mogucnost i takve opcije.

 

Quote

 

btw, sam Popović je imao prilično loše mišljenje o Rankoviću i njegovoj širini. Zašto je prihvatio da bude potpredsednik posle Briona '66 - to jeste mala misterija, ali verujem da je činjenica da je kompletno srpsko rukovodstvo (Stambolić, Todorović, Veselinov) u tom trenutku želelo da zabode kolac u politički Markov leš, dovela do toga da čovek sa najvećim integritetom medju srpskim komunistima, preuzme  tu funkciju.

 

Interesantno, i sam Rankovic nije imao narocito misljenje o sopstvenoj sirini: covek koji je na sebe svesno uzeo ulogu jugoslovenskog Berije - ne budi mi zamereno na prejakom poredjenju - bio je itekako svestan moralnog balasta koji na sebe preuzima.

Ulogu stvarno i izistinski coveka #2 na partizanskoj, dakle komunistickoj strani jugoslovenskog WW2 pristao je - uz svu moc koju je imao - da nosi u senci odigrao je upravo negujuci sliku o sebi kao nesirokomtm liku koji je - a u to sumnje nema - raspolagao kompromitujucim materijalima koji da bi - da ih je koristio - tesko mimoisli jednocifren broj tadasnjeg rukovodstva.

A opet, tesko je danas, cak i medju najogorcenijima, naci svedocanstvo o tome da je tu moc zloupotrebio ma u koje druge - licne ne sigurno - svrhe, osim i jednu jedinu - vernost i sluzbu Partiji i njenom glavnom i odgovornom.

Ili koje ga prikazuje kao zlobnog i osvetoljubivog lika.

Tovarenja koja su mu sledovala posle Briona, od strane politickih pigmeja spadaju u neku drugu pricu.

Edited by namenski
  • +1 1
Link to comment

Koča Popović, raspolućen između ratnog herojstva i posleratnog političkog kukavičluka

 

Fascinantna je ta njegova dihotomija i nesavršenost...

 

 

Link to comment
Quote

Ne mislim da je to bio beznadezan put, imajuci u vidu vec poodmaklo stvaranje solidno obrazovane, informisane i sve brojnije srednje klase, idealnog materijalatm za mirnu tranziciju, koja, BTW, nije slucajno onako ekspresno likvidirana 90-ih, a uostalom, primer danasnje Kine - mozda - pokazuje realnu mogucnost i takve opcije.

 

Ovo je nekoliko vaznih poenti na jednom mestu. Na primer Kine se stalno zaboravlja, ili, ako se i pomene, isticu se prednosti Kine usled velicine i globalne moci. Ali isto tako se zaboravlja da je komunisticka Jugoslavija imala za redove velicine bolje startne pozicije za "mirnu tranziciju" nego sto je Kina ikada mogla i da sanja. "tranzicija" pod znacima navoda jer se pod tim pojmom po defaultu podrazumeva tranzicija u zapadni liberalni kapitalizam kao jedinu danas zamislivu opciju.

 

 

Cela diskusija je jako zanimljiva. Ukljucicu se vise od srede kad mi popuste neke obaveze.

Link to comment

Ima jos jedan mit svesno stvoren i odgajan u Srbiji, a u posrednoj vezi sa srpskim liberalizmom: mit kojim je Dobrica Cosic promovisan u poznavaoca i tumaca prilika u Jugoslaviji za Titova zivota i koji ga prikazuje kao maltene lika sa top 10 liste prvih medju prvima, sa sve navodnim poznavanjem likova sa vrha do u detalje.

Realno, kada bi se takva lista pravila, Cosic bi, za aktivnog komunistickog zivota zauzeo mesto negde oko 200-og, desetak vise ili manje..

Ono sto dodatno umanjuje vrednost njegovih svedocenja iz tog doba, pored beskrupulozne komercijalizacije, je nacionalizam kome se prepustio bez i najmanje ograde ne samo u pogledu sopstvene komunisticke proslosti, nego i saradnja i podrska rezimu Slobodana Milosevica, na stranu oprilicno jeftino prodavanje naknadne pameti.

Treba imati u vidu da su srpski liberali sa pocetka 70-ih bili u procepu izmedju iskrenih napora da se drustvo - u okviru ogranicenja koja sam pominjao - istinski demokratizuje i linije 1 Cosica - tada vec proskribovanog - sto ce reci izlaganju optuzbi za (veliko)srpski nacionalizam...

Inace, ako iko ikada sedne da napise iole korektnu istoriju post-WW2 Jugoslavije, morace da se priseti coveka koji je u pravom smislu bio zacetnik srpskog pitanja u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata: Blagoja Neskovica.

Predratnog lekara, spanskog borca, clana najviseg rukovodstva KPJ, coveka koji je - na primer - 1941, posle tragedije u Kerestincu bio iz Beograda u Zagreb upucen da ispita stvari i kazni odgovorne.

I koji je, posle propasti ustanka u jesen 1941. ostao na verovatno najnezahvalnijoj i najtezoj funkciji koja je mogla da zapadne coveka u to vreme: da ostane u Srbiji, kao glavni i odgovorni KPJ za Srbiju.

I da ne bude uhvacen.

Posle rata sekretar CK KPJ, clan Politbiroa, predsednik vlade Srbije, itd, itd, covek koji je po mnogim svedocenjima bio jedan od malog i sve manjeg broja ljudi koji su sa Titom mogli, smeli i hteli na ravnoj nozi....

Covek koji je prvi postavio pitanje zloupotrebe balasta(veliko)srpskog hegemonizma natovarenog Srbiji i koriscenog prema dnevno politickim potrebama i medjurepublickim prepucavanjima.

Ratosiljantm neke 1952, vratio se medicini i osnovao Laboratoriju za eskperimentalnu onkologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, objavio poprilicno knjiga, udzbenika i strucnih radova, negde krajem 60-ih dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda.

BTW, ozenjem Branom Perovic, sestrom Leposave Perovic, supruge Koce Popovica, inace zenom koja je u Beogradu tokom WW2 brinula o ilegalnim stamparijama u Beogradu, doktorom nauka, profesorkom na ETF, osnivaciom nekoliko laboratorija u Vinci, domacicom nekoliko uglednih svetskih naucnih skupova i na kraju i direktorom Vince....

  • +1 2
  • Hvala 1
Link to comment
On 31.5.2021. at 22:53, slow said:

Koča Popović, raspolućen između ratnog herojstva i posleratnog političkog kukavičluka

 

Fascinantna je ta njegova dihotomija i nesavršenost...

 

 

 

Koča je jedna od najfascinantnijih srpskih istorijskih ličnosti 20. veka, pa i šire. Takvi ljudi se retko radjaju. Da je pameti da se više uči o njima.

Link to comment
On 28.5.2021. at 17:38, namenski said:

 

Neka ti posluzi jedan primer: ni jedan jedini film, cak najcrnji iz takozvanog crnog talasa nije bio zabranjen od strane Komisije za pregled filmova koja je radila na bukvalno holivudskim principima.

Dakle, javni moral, bla, bla, bla..

Mehanizmi su bili drugaciji: filmovi su isli, posle Komisije u redovnu distribuciju, dakle prikazivani i gledani, da bi onda - pa i to kako gde - na scenu stupili neformalni mehanizmi moci, obicno preko partijskih organizacija/javnih tuzilaca sa najrazlicitijim obrazlozenjima, tako da je dolazilo do paradoksalnih situacija da se film zabranjen resenjem JT u nekim delovima zemlje, bez problema prikazuje u drugim.

 

Ovo zaista nije tacno. 

 

I jos, Lazar Stojanovic je za Plasticnog Isusa osudjen na 3 godine, Zilnik je morao da izbaci neke nepodobne delove iz Ranih Radova kako bi tuzilastvo zalbu na resenje Okruznog suda u Beogradu kojim je odbijen predlog za izdavanje privremene mere kojom se zabranjuje javno prikazivanje filma povuklo, WR Misterije organizma nikad u zemlji nije zvanicno prikazan, prvi put tek '87-e...

 

20210605_182301.jpg

20210605_182240.jpg

Link to comment
2 hours ago, ultra plasticni said:

Ovo zaista nije tacno. 

Stojanovica cu da - ovom prilikom - preskocim, obaska sto je ovde svojevremeno vodjena sasvim pristojna diskusija na temu njega koju cu pokusati da pronadjem.

Nisam slucajno naveo primer filma i Komisije, uostalom, evo sta kaze sam Zilnik:

 

Spoiler

Nije nevažno razgrnuti mistifikacije i alchajmer
sindrome kod današnjih “farbara prošlosti”.
Mistifikacije su ozakonile konfuziju. Jedni kažu da
je cenzura bila totalna, drugi da je uopšte nije bilo.
Pođimo redom.
Prvo o cenzuri, pri republičkim ministarstvima
kulture. Ma koliko kopali, ne bismo pronašli
značajan domaći film, koji nije ugledao dan, odnosno
mrak kina, jer ga je cenzura stopirala. Toga, prosto,
nema. Svi filmovi, najbolji i najlošiji, su prošli
Komisiju za pregled filmova – tzv. cenzuru. I svi sa
kasnijom etiketom, imaju sertifikat državnog
ograna, karton, koji je išao uz svaku filmsku kopiju
u distribuciju.
Misterija organizma Dušana Makavejeva, Biće
skoro propast sveta Aleksandra Petrovića, Sveti pesak
Mike Antića, Uzrok smrti ne pominjati Jovana
Živanovića, Čovek iz hrastove šume Miće Popovića,
Lisice Krste Papića, Slike iz života udarnika Bate
Čengića, Vrane Mihića i Kozomare, Mlad i zdrav kao
ruža Joce Jovanovića ili Rani radovi, kao i svi drugi
― imaju pečat i potpis na “Rešenje o davanju
odobrenja za javno prikazivanje”, što je bio zvanični
naziv dokumenta cenzure, koja se zvala Republička
komisija za pregled filmova.
Ne samo da su odobreni i pokazani, nego su
gotovo svi nabrojani filmovi dobili i po pregršt
nagrada na Pulskom festivalu, a zatim i na stranim
festivalima. Komisija, koja je izdavala obavezan
papir, nije bila nikakva grupa sa kapuljačama na
glavi i Staljinovim brkovima. Nju je imenovalo
mislim Ministarstvo kulture, a sastojala se od
desetak ljudi, pretežno filmskih kritičara i autora, te,
obično rukovodilaca distributerskih kuća, pozorišta,
muzeja. Profesionalnih političara mislim da nije bilo.
Nisu ni bili potrebni, jer su svi u komisiji,
pretpostavljam, bili članovi SKJ.
Projekciji za cenzuru mogli su da prisustvuju
autor i producent. To je bilo, na neki način i
dobrodošlo. Ja sam “pratio na cenzuru”, svojih šest
prvih kratkometražnih filmova ― Žurnal o omladini
na selu, zimi, Pioniri maleni, mi smo vojska prava,
svakog dana ničemo, ko zelena trava, Nezaposleni
ljudi, Lipansjka gibanja, Crni film i Ustanak u Jasku,
kao i igrani film Rani radovi. To je period od 1967. do
1973. godine. Projekcije su održavane u udobnoj
maloj sali Jugoslavija filma, koji je zvanični i jedini
uvoznik i izvoznik, za sve producente i distributere.
Znao sam lično, bar 3-4 člana: Dušan
Makavejev, filmski kritičari Slobodan Novaković i
Milutin Čolić, a predsednik Komisije Antonije-Lule
Isaković, u to vreme direktor Izdavačkog preduzeća
“Prosveta”. Dobar pisac. Napisao prve upečatljive
pripovetke iz rata, van soc. realističkog klišea i više
romana. Na osnovu tri ili četiri njegova scenarija su
snimljeni filmovi, između ostalog i Tri, antologijsko
delo Saše Petrovića. “Drug Lule” je bio poznat i kao
najmlađi borac u Prvoj proleterskoj brigadi. Visoki
funkcioner SKJ u Srbiji.
Kad se komisija okuplja da gleda i odlučuje,
na programu su ili nekoliko kratkih ili jedan
dugometražni film. Ingerencija komisije je da
proveri da li film poziva na nasilno rušenje poretka,
vređa moral, širi nacionalnu i versku mržnju i
nevaspitno deluje na mlade. Slične ingerencije imaju
kontrolni organi i u drugim zemljama. U Nemačkoj,
nekoliko godina kasnije, sam se uverio u to kada je
na njihovoj cenzuri, koja se bornirano zove
Freiwillige Selbstkontrolle (dobrovoljna
samokontrola), zabranjen moj dokumentarac
Öffentliche Hinrichtung (Javno pogubljenje). Tema
filma: policijske likvidacije, bez suda i procesuiranja,
članova Baader-Meinnhof grupe. Dakle, komisija
gleda u atmosferi koja nije napeta, filmovi se
Na groblju mrtvih riječi (fragmenti)
komentarišu, pa i hvale. Dva puta su primedbe na
moj rad zahtevale “intervenciju na matetrijalu”.
Prvo, krajem ‘67, film Nezaposleni ljudi i žene....

Itd, itd..., koga zanima: Boris Buden, Zelimir Zilnik, Uvod u proslost, god. izdanja nepoznato.

A naveo sam upravo da pokazem razliku izmedju normativnog i stvarnog: filmovi su snimani (uostalom neko je dao pare za snimanjei to sigurno ne na blanko), ali su mehanizmi moci, i institucionalni i vaninstitucionalni stupali na snagu - obicno, u vecini slucajeva - posle.

Da banalizujem, kroz intervenciju, samostalnu ili narucenu, javnog tuzioca, dignutog glasa iz nekog foruma :isuse:, komiteta i to - po pravilu - sa filmom samo kao povodom, pokricem za neke sasvim druge obracune.

Tako su nastajali slucajevi, afere...

U kojima su kolaterala obicno bili filmadzije, ali sto je sve u svemu bila rak-rana koja ipak nije sprecila da jugoslovenski film tih godina bude zaista u evropskom vrhu, sto - svidjalo se to nekome ili ne - govori za sebe.

 

O izdavackim kucama i piscima tog doba - necu.

Radilo se o zmijskim leglima koja su se sastojala obicno od direktora, bivseg UDB-asa, sinekurisanog direktorskim mestom (BTW, interesantno je da su neki od tih ljudi bili liberalnijitm od samih pisaca), neuspelih pisaca uhljebljenih u izdavastvo, ogromne kolicine knjizevnickih sujeta i spletki, bukvalno svega i svacega, ukratko - idealnoj Petrijevoj posudi za svaku vrstu podmetanja takozvane ideoloske diverzije i svega ostalog sto uz to ide.

Najjadnije je sto je gomila ondasnjih hajkaca kasnije, 90-ih, zdusno presla na drugu stranu, a mislim da nema zbora o cinjenici da je srpska knjizevnost od nekog pocetka 70-ih dozivela sunovrat zapocet otprilike Cosicevim Vremenima i zapecacen njanjavom Knjigom o Milutinu, sto je u svakom slucaju neka druga tema.

Uostalom i pored sve represije ili 'represije' paradoksalna je cinjenica da su najvisu cenu platili upravo najkomunjarrskijitm pisci poput Branka Copica i Duska Radovica, dok su - nasuprot njima - najglasniji disidenti 'ladili jaja i ogovarali rezim u Sumatovcu ili KK...

A o njihovom integritetu ne vredi trositi reci, dovoljno je pomenuti, recimo - Momu Kapora.

 

Usput, nije bilo zgoreg da navedes odakle su citati/fotografije koje si naveo, tek da znamo o cemu se i o kome radi.

Link to comment
20 hours ago, Ivo Petović said:

Koča je jedna od najfascinantnijih srpskih istorijskih ličnosti 20. veka, pa i šire. Takvi ljudi se retko radjaju. Da je pameti da se više uči o njima.

Ne kao pitanje tebi licno, nego kao nadoveztm: koreni porasta, maltene ponovnog otkrica Popovica poslednjih nekoliko godina?

Uostalom, mozda ga je jos ponajbolje opisao/ocenio Maclean u svojoj knjizi opisujuci prvi susret sa Popovicem koji ga je - kao pripadnika visokog, najviseg britanskog drustva, diplomatu, sekretara britanske ambasade u Parizu, neposrednog svedoka Moskovskih procesa 1937, itd, itd.. - u prvom susretu, u jesen 1943. nokautirao savrsenim francuskim i sarkazmom plasiranim na nivou pariskih diplomatskih salona...

Pitam zato sto postoji savrsen pandan Popovicu sa druge strane, ako Popovica uzmemo kao primer uslovno urbanog revolucionara, pripadnika visokih drustvenih slojeva, pandan koji pokazuje/dokazuje ogromni kreativni potencijal 1 uslovno receno leve Srbije, potencijal koji se nepovratno izgubio kako u posleratnim turbulencijama, tako i u retrogradnosti koja je spopala Srbiju posle 1990. i koja traje do danas.

A i - ne budi mi zamereno - preporuci: Dragojlo Dudic, seljak od glave do pete, Solunac koji je naucio engleski skolujuci se za bolnicara u Engleskoj, koji je nezvanicno vazio za najnacitanijeg seljaka Srbije pre WW2, komandanta Valjevskog partizanskog odreda i predsednik NOO Srbije.

Do pogibije novembra 1941.

Ciji je sin, Narodni heroj, poginuo u partizanima, jedna cerka stradala u Ausvicu, supruga i druga cerka na Banjici.

I koji je za sobom ostavio jedan neprocenjivo vredan dokument, zaboravljen naravno, a koji vredi procitati: Dnevnik.

Link to comment

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...