Jump to content

Jugosloveni, odnosno zapadnobalkanci...


namenski

Recommended Posts

  • Replies 283
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

  • namenski

    114

  • Meazza

    18

  • Peter Fan

    13

  • pasha

    13

Top Posters In This Topic

Popular Posts

A kako je ispitnoj komisiji sve to delovalo seljacki, pa su poceli da se smeskaju i gurkaju, mladjani Lukic je bez pardona upitao da li gospoda hoce da slusaju odbranu na engleskom francuskom ili nema

Istina. Ima jedna zanimljiva anegdota o njemu, prema kojoj je dolazeći na fakultet u Tašmajdanskom parku primetio mladića koji je čitao neku knjigu. Seo je na klupu pored njega nakon što je dotični po

Пантелија Панта Јаковљевић   Gradjevinac. Inzenjer i to rasni, jedan od u svetskim razmerama velikih inzenjera u doba kada svet nije oskudevao velikim inzenjerima. Sto se Zap

Posted Images

Kakav bre Elvis, to je sovjetska/ruska frizura, model 'mladi komsomolski/omladinski aktivista', fazon Kako se kalio celik...

Rasirena narocito 60-ih medju nizim kadrovima™, verovatno kao tiha reakcija na pobedonosno nastupajuci rock...

Link to post

Au otkad je ovo! :D

 

Rondo i na levo prazan plac pun tresanja, koje smo kao klinci capali (a jos vise ulevo je Vaha imao kucu i tu parkirao svoje sportsko auto - ne mogu se setiti sta je tada imao). Ispalo je da zemlja pripada(la) SPC. Sad je to naravno, "trg hrvatskih zrtava komunizma" jel'te - a tamo gde su bile tresnje su 2 trzna centra.

 

Edit: na samom pocetku

 

Mostar je bio poznat po zelenilu, svugdje je bilo ovakvih basti i capale su se smokve i tresnje. Sedamdesetih godina je pocela gradnja i polako su nestajale te baste.

Link to post

1 epizodna uloga.

Jedenje bureka u vozu, izvinite jel' slobodno, jeste....

 

Дан четрнаести

Jugoslavija, 1960.

Slavko Velimirovic, scenario Borislav Pekic...

 

Burek_Voz_zpsncurnux3.jpg

 

Otpor nasih pisaca, ako ga uopste ima, jeste neki sitni nacionalizam koji se pretvara u mrznju prema drugim nacijama ili manjinama, a ne u otpor prema komunizmu. Madjari, Rumuni, Bugari, to su u odnosu na nas ozbiljni narodi, a o Cesima i da ne govorim. Ako to roblje jednog dana ispliva iz komunistickih govana, ta ce razlika izmedju nas i njih biti velika i ocigledna, naravno u njihovu korist. Jer, bojim se da mi dobro plivamo, ali samo iz jednih govana u druga...

 

Link to post
  • 2 weeks later...

Nadja_Regin_005_zps4je6zhpj.jpg

 

 

Nadja_Regin_004_zpsjmgheip5.jpg

 

Nadja_Regin_001_zpspinaqid7.jpg

 

Nadja_Regin_003_zpslvbffd8q.jpg

 

Nadja_Regin_002_zpsc8sq6sh0.jpg

 

Надежда Подерегин.

 

Akademija, po negde i beogradski Filozofski.

 

Priča o fabrici, 1949.

Itd, itd...

 

Zena bogu hvala jos uvek ziva, dugo radila na BBC-ju, vodi sopstvenu izdavacku kucu, London valjda.

 

I, kada se izjasnjavalo za ili protiv Rezolucije Informbiroa, rezolutno podrzala istu: Drug Staljin je potpuno u pravu, ovaj nas sakuplja automobile kao...

Edited by namenski
Link to post

Selmanagic_zpsbua2bes9.jpg

Селман Селманагић

 

Rodjen 1905.

U Srebrenici

 

Тишлер

 

Jedno od 10-oro dece, zanatlija, mlad majstor koji je polovinom 20-ih cuo da negde u Nemackoj postoji visoka skola za arhitekturu i ostale srodne rabote koja za upis ne trazi diplome, svjedodzbe i svasta nesto, ali trazi da na delu pokazes sta znas.

I da se ta skola zove Bauhaus.

Diploma Bauhaus-a broj 100, potpisao Mies van der Rohe.

 

Selmanagic03_zpswmavsa71.jpg

Bese i da je bio sekretar partijske celije, komunisticke naravno, a pa koje bi druge, u toj skoli.

Ako i nije bio bas sekretar, drug clan jeste bio.

 

Selmanagic_Gropius_zpsmuo1aq1x.jpg

Sa Valterom Gropijusom, na primer.

 

 

Selmanagic02_zps4bjyo1ew.jpg

Posle skole, kako je Adolf dosao na vlast, skita se uglavnom po Bliskom Istoku, danasnjem Izraelu, radi najvise u Tel Avivu i Jerusalimu.

Radi i cesto je u Stambolu u kome, tih tridesetih, voli da u kafani posedi sa zemljakom po imenu Mustafa Golubic s kojim ispotiha peva sta vec Bosanci po belom svetu pevaju.

 

I, pred rat - vraca se u Nemacku.

Iako se tamo zna da je (bio) komunista: radi, i to itekako aktivno kao scenograf u ni manje ni vise nego cuvenom UFA filmskom studiju.

Studiju koji se profesionalno i u svakom drugom pogledu mogao da meri sa vrhunskim holivudskim ili sovjetskim firmama iz te branse.

Studiju u koji se u ta nacisticka vremena, kazu, nije moglo ni da udje bez debele preporuke, a kamoli da se nesto radi.

 

Posle rata ga odusevljeno prihvataju Sovjeti i jos odusevljenije Nemci, oni istocni.

Ali, i oni zapadni, a i ovi danasnji, ujedinjeni, priznaju mu da je bio jedan od vodecih nemackih arhitekata 20. veka.

Ponekad ga krste i kao nemackog Le Korbizjea.

Smislja svasta, pa tako i one stolice/fotelje od laminiranog drveta, one koje su i danas popularne, one koje se ljuljuskaju kad se na njih sedne, elasticne su, tako nekako...

 

stadion_zpsaeknhu8z.jpg

Izmedju ostalog, ostace zapamcen i po ovom berlinskom stadionu koji se zvao Walter Ulbricht i bio namenjen raznim prigodnim socrealistickim priredbama i sletovima.

Stadion vise ne postoji: na njegovom mestu je posle ujedinjenja Nemacke napravljena monstrum zgrada za smestaj firme poznate po imenu Bundesnachrichtendienst i skracenici BND, firme koja je procenila i ocenila da joj je vreme da se iz provincijskog Pulaha preseli u velegrad i postane velegradjanka.

Nije joj nesto islo: gradnja je tekla poprilicno sporo i uz poprilicno nezgoda, problema i skandala sa sve curenjem vode i planova i potrebama da se projekt zbog toga menja.

Neki pisci i ostali zli jezici to povezuju sa osvetom duhova arhitekte i ostalih drugova.

Edited by namenski
Link to post
  • 2 weeks later...

Ti_Dj_zpspymnmf0d.jpg

 

 

PREDSEDNIKU SFR JUGOSLAVIJE, PREDSEDNIKU SAVEZA KOMUNISTA JUGOSLAVIJE, DRUGU JOSIPU BROZU TITU
Na ovo pismo su me naveli mnogi razlozi, među kojima svakako ima i ličnih. Baš na ove poslednje razloge, iako su neodvojivi od onih prvih – objektivnih, treba najpre da ukažem, kako bi se uklonile i Tvoje sumnje i moja dvoumljenja u potrebu da ti se lično obratim. Jer ja ovim pismom ne tražim i ne molim ništa, a nisam ubeđen ni da će ono imati ikakvih značajnijih, neposrednih i korisnih političkih posledica. Ali ne krijem da me na njega pobudila i želja da smanjim provalije koje su između nas iskopala različita gledanja, postupanja i uslovi i da time – ako ništa drugo – učinim prve korake u uspostavljanju otvorenog i neposrednijeg razumevanja među nama.
Pa ipak, uprkos tih i drugih, čak i sentimentalnih – ličnih razloga, ne bi bilo ni tačno ni pravično pridavati svim tim ličnim razlozima isključivi, presudni značaj.
Pišem ovo pismo jer držim da se naše društvo i naša državna zajednica nalaze u ozbiljnom – da ne kažem: sudbonosnom previranju, a Ti si najodgovornija ličnost u zemlji i još uvek u dovoljnoj moći da bitno, a možda i odlučujuće utičeš na tok događaja.
Ali iza ovog mog pisma ne stoji nikakva nameravana akcija: loše stanje u zemlji i briga za sudbinu jugoslovenske države prisiljavaju moju savest i moje mišljenje da – makar i ovim putem – utičem na dalji razvitak. A baš zato što je ovo pismo više namenjeno Tebi kao ličnosti – mada je Tvoja ličnost neodvojiva od Tvojih funkcija – od mene su daleko pomisli da ga upotrebim za bilo kakvu akciju: jedino bi me nepredvidljive, izuzetne okolnosti mogle navesti da ga objavim.
Želim pre i iznad svega, da ti ukratko izložim moja gledanja na domaće prilike i na položaj naše zemlje u današnjem svetu, u kome ni najmoćnije države nisu kadre da za duže vreme opstoje izolovane.
Za svakog iole objektivnog, nezaslepljenog posmatrača očevidno je da Savez komunista više nije, niti može biti partija negdašnjeg tipa – bilo lenjinističkog, bilo staljinističkog. Takozvano idejno jedinstvo i monolitnost su u njoj razorni i ne mogu se uspostaviti nikakvim – ni idejnim ni nasilnim – sredstvima. Naporedo s javnim i zvaničnim, opstoje i jačaju polujavna i nezvanična shvatanja i delovanja. Pravovremeno uviđanje ove istine od ogromnog je – rekao bih: presudnog – značaja: time bi bili olakšani mirni i legalni prelazi u nove demokratskije oblike.
Isti i slični procesi odvijaju se, neizbežno, i u državnom organizmu, koji gubi pravac i postaje prespor i neefikasan.
Težnje ka većoj samostalnosti republika, koje same po sebi ne bi morale biti štetne, dobijaju vidove slabljenja veza između njih i jačanja gledanja koja Jugoslaviju smatraju privremenom, veštačkom tvorevinom.
S Tvojim imenom je i Jugoslavija izišla u svet i niko razuman i pošten ne može tvrditi da naša spoljna politika nije bila nacionalna i načelna – ali je teško osporavati i gledanje da ona nije prilagođena današnjim – izmenjenim uslovima. Hladni rat i idejni blokovi su u raspadanju, države se orijentišu prema nacionalnim interesima, i svet se deli i vrti oko triju velikih sila (SAD, SSSR, Kina). Prvi put u svojoj istoriji, Jugoslavija je u mogućnosti ne samo da vodi nezavisnu spoljnu politiku nego i da ostvari faktičku neutralnost. Jer mada mi moramo i trebamo stajati na strani naroda koji se bore za ravnopravnost i pokreta koji proširuju ljudsku slobodu, nema opravdanih – nacionalnih razloga za uplitanje u ideološke i druge sporove koji bitno ne pogađaju nacionalne interese Jugoslavije. Došlo je do veoma značajnih promena u kapitalizmu – raspad starih imperija, priznavanje državnih prava svim narodima, jačanje demokratije i socijalističkih elemenata u ekonomiji itd. Komunizam je u raspadanju kao međunarodni pokret i bilo bi krajnje naivno verovati u njegovo ponovno ujedinjavanje. Čak i u vreme postojanja jedne socijalističke države, jedinstvo komunističkog pokreta je održavano pretežno veštačkim i nasilnim sredstvima (pod Staljinom). Pogotovu je do raspadanja i diferenciranja moralo doći sa stvaranjem većeg broja socijalističkih država. Jer države i narodi nikad nisu mogli i ne mogu imati istovetne i položaje i interese. Svojim otporom staljinizmu Jugoslavija je u tom menjanju odigrala pionirsku i istorijsku ulogu. U takvim uslovima, čak i da nije sukoba SSSR–Kina oko hegemonije u komunističkom pokretu i u nerazvijenim zemljama, ne vide se opravdani razlozi zbog kojih bi Jugoslavija morala da plaća danke internacionalističkim iluzijama, odnosno – prevlasti ove ili one velike socijalističke sile. Mi smo u svetu i socijalističkim pokretima uvek značili onoliko koliko nam je privreda bila poletna i sređena, koliko smo bili jaki da se odupremo spoljnim pritiscima i koliko je u zemlji bilo slobode, drukčije rečeno – koliko smo mogli da damo zaista novih ideja i nove prakse. Mi smo u tom pogledu na prekretnici – da socijalizmu i demokratiji damo nove podsticaje, ili da potonemo u bezličnost i da naše zastave pređu u druge ruke.
Ne bih želeo da budem među onima koji u našoj privredi vide jedino neuspehe i promašaje. Ali moram istaći da je ona uvek patila od dogmatskih šablona i da se u ekonomskoj politici prečesto više vodilo računa o zidanjima nego o rentabilnosti i o idejnoj "čistoći" nego o ljudima. A nema ekonomskog poretka koji kad-tad neće biti izmenjen ako ljudi nisu za njega životno zainteresirani. Jer važno je kako ljudi žive, a sve drugo je sporedno.
Privredna reforma, započeta pre godinu i po dana, ne samo što nije dala očekivane rezultate, nego uz postojeću ekonomsku politiku i zastarelu političku i administrativnu nadgradnju – nema izgleda da u dogledno vreme bude ostvarena.
Kod nas je 90 odsto poljoprivrede, odnosno milioni seljaka, praktično prepušteno sebi, odnosno – zaostalosti, nerazumevanju i samovolji zadružne i druge birokratije. Takvo stanje na selu u najvećoj meri je proizvod nasleđenih dogmatskih – rekao bih: staljinističkih – gledanja na seljaka kao na potencijalnog neprijatelja i na socijalizam na selu kroz kolhoze i državne oblike svojine.
Industrija radi jedva iznad 50 odsto kapaciteta i radnici su nedovoljno, a katkada veoma malo zainteresovani za proizvodnju.
Povremene tirade protivu brojnosti birokratije smešne su i čak nepravedne: preveliki broj i loš razmeštaj službenika posledica su neefikasne i umrtvljene privrede i slabo plaćene radne snage.
Neverica i bezvoljnost su sveopšta pojava. Njihovi koreni su dublji i davnašnji. Nepodatljivi i neugasivi život rastočio je mnoge stare teorije i dogme, a nove nisu dobile pravo na život.
Svakom društvu su, ako neće da zaostane, nužni podizanje proizvodnje – osvežavanja idejama i idealima. Većina starih boraca, koji su kroz odricanja i smrti, proneli ideal slobode, Jugoslavije i socijalizma, premladi su – raznim načinima, a najčešće nepravedno – faktički odstranjeni iz političkog i državnog života. Mlada pokolenja su presićena frazama, nezadovoljna preživelim oblicima i obezvoljena bezizglednostima. A sa još više razloga se intelektualci otuđuju od Saveza komunista – od njegovih gledanja i metoda. Zar i previše ne kazuje činjenica da u Jugoslaviji nema nijednog značajnijeg književnika, umetnika ili mislioca koji na ovaj ili onaj način ne bi bio skeptički ili kritički raspoložen prema datom stanju?
Na završetku svega što sam do sad izložio, hoću da ukažem – makar ispao i neskroman – i na ideje i kretanja koja se vezuju za moje ime. Prošlo je već trinaest godina od kada sam zbog idejnih razlika odstranjen iz najužeg partijskog i državnog vođstva. Za sve to vreme bio sam izložen pritiscima i diskriminaciji i kao čovek i kao borac i kao pisac, a da ne pominjem da sam isključivo zbog idejnih razlika i moralne nepokornosti držan devet godina u zatvoru. Ali ovo nije mesto, a ni trenutak za pravdanje i žalopojke, a trpljenje me je naučilo da se ne podajem mržnji i kukanju. Treba, međutim, utvrditi očiglednost da je za svakog nepristrasnog posmatrača nepobitno da su uprkos zvaničnim poricanjima i prećutkivanjima, ideje demokratskog socijalizma i ljudske slobode, čiji sam ja jedino bio najviđeniji pobornik, danas i u Savezu komunista i izvan njega, življe i samosvesnije nego što su bile u trenucima njihovog nastajanja. I u ovom slučaju se potvrđuje ono što si i Ti, najpre kao mlad socijalista, a zatim kao komunista i Jugosloven, iskusio: nove ideje nikakve anateme i progoni – nikakva sila nije kadra da uguši. Jer nove ideje nisu proizvod ničije zle volje, nego životnih nužnosti ljudi i naroda i pritisci i zabrane ih čine otpornijim i privlačnijim. Prisiljavanje ljudi i ideja da se skrivaju u podzemlje uvek i svuda je gomilalo i razjarivalo mržnje i negodovanja. Utoliko mudrije mi izgleda izbegavanje sličnih otpora u ovom slučaju, baš zato što se radi o ljudima i idejama čiji ciljevi su mirno i demokratsko reformisanje društva.
Po svemu sudeći, budućnost – da ne kažem opstanak – Jugoslavije kao države postaje nesiguran, pa samim tim i od najveće važnosti. Zbog toga se, na kraju, i vraćam na to pitanje.
Jugoslavija je nastala iz istorijske nužde njenih naroda da se othrvu okolnim velesilama i iz težnji njenih najmisaonijih duhova za širim i pouzdanijim osnovama nacionalne i ljudske slobode, odnosno – opstojanja. Stara Jugoslavija je iznutra ponajvećma održavana pomoću centralističkog policijskog i vojnog aparata monarhije, u kome je prevladavao srpski element. Revolucija je uspela da socijalističku ideju spoji sa jugoslovenstvom, a time i spasi i podmladi jugoslovensku zajednicu. Ali i nova Jugoslavija se održavala i održava pomoću faktički centralističkog – u ovom slučaju ponajvećma partijskog – aparata.
Raspadanje imperija, rađanje širih evropskih i drugih neprinudnih zajednica, okončavanje hladnog rata i priznavanje državne nezavisnosti čak i narodnostima koje je nikada nisu imale, morali su da utiču na nacije i nacionalna kretanja u Jugoslaviji. To utoliko više što je i iznutra dah promena – podvajanja i traženja novih puteva i rešenja, zahvatio i snage koje su u ratu i revoluciji iznele i do sada održavale Jugoslaviju. Federaciju je već zahvatio proces dezintegracije, koji se za sada pretežno ispoljava u jačanju republičkih partijskih i drugih birokratizama.
Narodi nisu i ne mogu biti istovetni u svim svojim težnjama, pa samim tim ni održavani zadugo pod jednom kapom i u istim kalupima. Prirodne težnje naroda k samosvojnosti nije mogućno obuzdati, a kamoli ugušiti. Odnosi se kreću u tom pravcu da mnogi ljudi već smatraju da treba birati između Jugoslavije i slobode. Bojati se da će se mnogi privoleti isključivo svojoj užoj nacionalnoj zajednici, u nadi, a možda u iluziji, da će tim putem doći do slobode. Ekonomsko i drugo neposrednije udruživanje sa Zapadnom Evropom postaje i potreba i neminovnost, kao što razumnosti, tradicije i interesi nalažu jačanje veza s Istočnom Evropom. I mada ni ja ne verujem da su mnogonacionalne države večite i najsrećnije tvorevine, uveren sam da bi naši narodi i u slobodnim, dobrovoljnim spajanjima s okolnim svetom bili jači i ravnopravniji ako bi ih predstavljala zajednička država. Ali tu zajedničku državu treba pripremiti za takve neminovnosti. Jugoslaviju je mogućno održati jedino u novoj – u takvoj slobodi njenih građana i naroda koju bi slobodno izraženom voljom određivali oni sami.
Samim tim što su još na snazi ponižavajuće i nasilne mere nada mnom – ja nisam u prilici da predlažem konkretna rešenja, čak i kada bih njima raspolagao. Ističem, ipak, da je naš upravni sistem plod konstrukcija i nedoučenih teorija, pa kao takav zbrkan, nepodoban i neprirodan. A ni pomoću radničkih saveta, odnosno organa samoupravljanja, uprkos tome što oni čine pozitivan i antibirokratski element naših kretanja, nije rešeno nijedno od osnovnih i gorućih pitanja slobode, odnosno nesputanijeg formiranja društva i privrede. Štaviše, pomoću tih organa takva pitanja nije ni mogućno rešiti iz jednostavnog razloga što se politička i ekonomska pitanja, odnosno život društva i ljudi ne može rešavati isključivo ovim ili onim oblikom organizacije. Time nisam hteo reći da svi ti organi, pa i sami postojeći zakoni, ne bi mogli – u atmosferi slobodnijeg raspoloženja osnovnih pitanja našeg društva i naše države – korisno poslužiti jednom zaista demokratskom preobražavanju, snažnijem zamahu privrede i zavođenju i učvršćivanju stvarne pravne sigurnosti.
Niko ne može državniku uliti osećanje istorije. Ali ja sam čvrsto ubeđen da i sada – doduše pretežno iznutra i možda baš utoliko značajnije – proživljavamo jedan od onih velikih trenutaka naše nacionalne sudbine kakve su bile Četrdeset prva i Četrdeset osma. To nameće svakome, a pogotovu Tebi, da preispita svoje dužnosti i svoju ulogu: društvo i narodi uvek nalaze i naći će izlaze, ali u pitanju je i ono delo u koje si uložio sve što si imao i što imaš i kao političar i kao čovek.
Trenuci koje preživljavaju naši narodi do te mere su životno važni da pred njima blede lične sudbine, naklonosti i omraze, a i svake ideološke sheme i granice.
S poštovanjem,
Milovan Đilas
Beograd 20. mart 1967 godine

 

995063_zpsivieliad.jpg

Edited by namenski
Link to post

narodnjaci, sve vam je u šaci: od 21 milijun prodanih ploča gotovo 70% je izbrazdano novokomponiranim zvukovima..

 

http://www.yugopapir.com/2016/06/narodnjaci-sve-vam-je-u-saci-od-21.html

 

a našao je đilas u koju će crkvu da se moli.tito je voleo luxuz i one koji su mu isti obezbeđivali.kao tadašnji bog sfrjot-a ništa nije uradio da demokratizuje zemlju.

Edited by bradilko
Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...