Permanentna kriza domaće ekonomije

[Prospero]

Neka osetljiva pitanja ekonomije u Srbiji

 

19 oktobar 2015

 

 

Kada se pogledaju osnovni makroekonomski pokazatelji Srbije utisci su pomešani. Neki imaju dobar, drugi loš razvoj (Tabela 1). U one koji se poboljšavaju spada inflacija, čija stopa je sa desetak i više odsto pre nekoliko godina pala na oko 2% poslednjih godina. To je dobar rezultat, ali treba imati u vidu da u Srbiji poslednjih decenija monetarna stabilnost nije kontinuirana. I kada se postigne, ona ne traje dugo, a cena je obično visoka, kao ovaj put, pošto je Narodna banka Srbije snažno intervenisala da očuva kurs, dok je kamatne stope držala na nivou 5-12%, u vreme kada su one u SAD i evro-zoni bile oko 0%.

 

Povoljno je i kretanje tekućeg računa%5B1%5D, koji je i dalje negativan, ali je sa preko 20% pre nekoliko godina, pao na oko 6% od BDP u 2014. Rast izvoza takođe je na pozitivnoj strani. Time se spisak pozitivnih kretanja iscrpljuje. Lista negativih kretanja je mnogo duža. Nacionalni dohodak je od 2008. u stagnaciji. Čak i ako se ostvari projektovani rast od 0,9% u 2015. nacionalni dohodak 2015. biće manji nego 2008. za 0,4pp (procentnih poena). Broj zaposlenih se neprestano smanjuje i 2008-2014. opao je sa 2,00 na 1,72 miliona. Pošto je ostvareni dohodak ostao približno isti, sledi da je sa odlaskom oko 280.000 zaposlenih porasla produktivnost, što znači da su oni bili višak, tj. da su bili nepotrebni. Stopa nezaposlenosti se kolebala u rasponu 13,6-23,9% bez jasne tendencije.

 

 

Tabela 1: Makroekonomski pokazatelji Srbije.

Creator: Ministarstvo finansija Republike Srbije, razne publikacije. Ova slika je pod Creative Commons License licencom[/size]

 

Najveći hronični problem Srbije je neprestani rast javnog duga u svetlu stagnantne privrede. Dug je porastao sa 28,3% od BDP 2008. na 72,2% sredinom 2015. Kao što sam pisao u prošlom prilogu%5B2%5D za HBS, Srbija spada u dve zemlje Istočne Evrope kojima javni dug najbrže raste, što povećava rizik državnog bankrotsva. Pored toga, rast javnog duga ima i druge loše posledice, jer ukazuje na više poreze i niži ekonomski rast u budućnosti. U svetlu rastućeg javnog duga postoji kontroverza o kretanju budžetskog deficita u 2015, koji je proteklih godina bio jedan od najviših u Evropi. Postoje i neki drugi ekonomski problemi u Srbiji, koji su ovde izostavljeni, kao što je pad populacije, iseljavanje mlađih i kvalifikovanih, rastuća centralizacija zemlje, rast sume nenaplativih kredita, nelikvidnost firmi, vrlo rđavo kretanje na berzi.

 

           Samo dve ilustracije. Indeks najlikvidnijih hartija (Belex 15) pao je sa 3.300 poena u 2007. na oko 650 u 2015. Pošto je berza ključni instrument finansijskog tržišta, iz prethodnog  podatka je očito kako se oseća kapital u Srbiji. Nenaplativi krediti su dostigli 24% ukupnih kredita (među tri najviše stope u Evropi), što će u narednim godinama biti jedan od većih problema. On će jednog dana uzdrmati ne samo bankarski sistem, već i javne finansije, realni sektor, pa i čitavu državu.

 

Problema je očito više nego dobrih vesti i o svima njima ne može biti reči u jednom tekstu. U ovome što sledi osvrnuću se samo na tri stvari.

          Prvo, prema zvaničnim podacima, zaposlenost u Srbiji raste iako nacionalni dohodak pada ili stagnira. Liči na zanimljiv pardoks.

          Drugo, koliko su tačne izjave zvaničnika da je došlo do naglog smanjenja budžetskog deficita. I koliko su postojeći rezultati održivi?

         Treće, izgleda da MMF ima pozitivno mišljenje o razvoju ekonomskih prilika i upravljanja u Srbiji. Pitanje je, naravno, da li je takva procena MMF opravdana.

 

U svemu valja imati u vidu da se debate o ovim pitanjima vode i ocene iznose u politizovanoj atmosferi, pred izvesne lokalne i pokrajinske, i moguće republičke izbore, koji bi, ako budu održani, bili prevremeni. Da bi na te izbore išla, vlast želi da delimično umanji efekte politike štednje time što bi nešto povećala plate i penzije, iako je štednja uslov stand by aranžmana sa MMF. A da bi se MMF sa opozivanjem dela mera štednje složio, potrebne su određene brojke.

 

 

 

Nezaposlenost

 

          Ekonomije mogu rasti samo ako se poveća produktivnost ili broj zaposlenih. Pošto produktivnost obično sporo raste, preostaje da se nešto učini oko zaposlenosti. Da bi zaposlenost porasla, potreban je osetniji rast ulaganja, a toga u Srbiji nema. U razvijenim zemljama zaposlenost je oko ili preko 70%, dok je stopa nezaposlenosti oko 5-10%. U balkanskim zemljama stvari stoje obrnuto – stope zaposlenosti su niske i iznose oko 50%, dok su stope nezaposlenosti visoke, obično iznad 15%, često i blizu 30%. Prema podacima ILO (International Labor Organization) za 2014. stope nezaposlenosti u nekim balkanskim zemljama iznosile su: Hrvatska 16,7%, Crna Gora 19,0%, Srbija 22,2%, BiH 27,5% i Makedonija 28,2%. Visoke stope nezaposlenosti dođu kao deo objašnjenja činjenice da se radi o najsiromašnijem regionu Evrope, gde veliki deo radne snage ostaje neiskorišćen.

 

          Ako se pogledaju kvartalni podaci o kretanju zaposlenosti i nezaposlenosti u Srbiji od početka 2013. do juna 2015, vidi se da nezaposlenost opada, dok zaposlenost raste. Najpre par reči o opštoj tendenciji, a onda i o nekim paradoksima.

 

          Nezaposlenost od prvog do poslednjeg posmatranog perioda pala za 6,2 pp, dok je zaposlenost porasla za 3,3 pp (Tabela 2). Taj pozitivni trend se može promeniti, ako dođe do zatvaranja propalih firmi i otpuštanja njihovih zaposlenih tokom 2015. i 2016, kada bi nezaposlenost porasla za nekoliko procentnih poena i vratila se na nivo od preko 20%. Brojke vezane za (ne)zaposlenost nezahvalno je prognozirati u mesecima ili godinama koje slede, jer vlasti mogu smanjiti broj firmi za likvidaciju, pa čak i sasvim odustati od zatvaranja propalih firmi i otpuštanja zaposlenih, pre svega usled otpora interesnih grupa i približavanja izbora.

 

         Tabela 2: Zaposlenost i nezaposlenost u Srbiji, kvartalno.

Creator: Anketa o radnoj snazi, RZS, razni brojevi. Ova slika je pod Creative Commons License licencom[/size]

 

Samo kretanje broja zaposlenih i nezaposlenih mnogo je teže objasniti. Tako recimo broj nezaposlenih stalno opada od aprila 2013 do 4. kvartala 2014. i to za oko 210.000. Ako se to delom može shvatiti zbog privrednog rasta od 2,6% u 2013, teško je shvatiti toliki pad broja nezaposlenih u 2014, kada je zabeležen pad privredne aktivnosti od -1,8%. Još je teže shvatiti rast broja nezaposlenih od 4. kvartala 2014. do 2. kvartala 2015. za oko 240.000, jer se u 2015. očekuje blagi privredni rast. Ekonomska teorija kaže da nezaposlenost opada u godinama rasta, a skače u godinama pada ekonomske aktivnosti, dok je kretanje u datim primerima suprotno toj evidentnoj ekonomskoj istini. Slično je i sa brojem zaposlenih, koji od 1. kvartala 2014. do 2. kvartala 2015. raste i to za neverovatnih 240.000.  Anketa o radnoj snazi RSZ – odakle je i ovaj podatak – trebalo bi da je tačnija od mesečnih procena zaposlenosti i nezaposlenosti, jer se prvopomenuto radi empirijski, a drugopomenuto preko modela. Ali, podaci iz Ankete o radnoj snazi ukazuju na velika kolebanja broja (ne)zaposlenih, dok su te promene pri mesečnim procenama mnogo manje. I ankete i mesečne procene radi ista kuća – RSZ.

 

          Procene mesečne stope zaposlenosti i nezaposlenosti se mnogo više menjaju procentualno nego u apsolutnim brojevima. U apsolutnim iznosima, broj zaposlenih se od juna 2014. do juna 2015. povećao samo za 10.000, što je manje od 1% ukupnog broja zaposlenih. A ukupan broj nezaposlenih se smanjio u istom periodu za oko 27.000, što je nešto manje od 4% (Tabela 3).

 

Tabela 3: Broj zaposlenih i nezaposlenih u Srbiji.

Creator: RZS. Ova slika je pod Creative Commons License licencom[/size]

 

 Broj nezaposlenih očito brže opada nego što broj zaposlenih raste. Razloga za to može biti više. Recimo, bolja kontrola propisa može naterati vlasnike firmi da one koji su bili zaposleni „na sivo“  prevedu na regularno zaposlenje. Ministarstvo finansija tvrdi da se broj neformalno zaposlenih smanjio od Q2 2014 do Q2 2015 sa 21,2% na 18,5%.%5B3%5D Drugo, deo nezaposlenih nađe sezonske poslove od marta do oktobra. Treće, nezaposleni su skloniji od zaposlenih da traže posao u inostranstvu. Kada se iseli u neku drugu zemlju pojedinac se skida sa liste nezaposlenih. Četvrto, sličan efekat ima i delimična liberalizacija Zakona o radu, koja neznatno, ali ipak podstiče formalno zapošljavanje. Peto, deo zaposlenih odlazi u penziju ili inostranstvo, i kada na njihova mesta dođu drugi, broj zaposlenih se ne menja, ali se broj nezaposlenih smanjuje. Šesto, postoje česte promene metodologije i pravila evidentiranja (ne)zaposlenih, što podatke u vremenskim serijama čini teško uporedivim. Sve u svemu, različita dinamika kretanja zaposlenosti i nezaposlenosti se nekako može objasniti.

 

          Mnogo je teže objasniti paradoks da nezaposlenost opada a zaposlenost raste tokom 2014. godine, iako je tokom te godine BDP opao za 1,8%. Stopa nezaposlenosti u posmatranih 6 kvartala je najniža (16,8%) u 4. kvartalu 2014. Podaci o rastu zaposlenosti za 2014. još su drastičniji ako se umesto standardnih serija RSZ uzmu oni iz Ankete o radnoj snazi, prema kojima se zaposlenost u 2014. povećala za oko 160.000.%5B4%5D To povećanje od oko 6,5% došlo je u godini kada je privredna aktivnost opala 1,8%. Povećanja broja zaposlenih u Q2 2015. u odnosu na isti period 2014. su izgleda pre svega u javnom sektoru – u obrazovanju oko 16% (24.000), zdravstvu (15.000) i javnoj upravi (13.000). Istovremeno postoje neke indikacije (broj isplaćenih plata, penzionisanje, napuštanje javne službe...) da se broj zaposlenih u javnoj upravi smanjio: postavlja se pitanje kojim podacima verovati? 

 

          Ukrštanje podataka o (ne)zaposlenosti sa nekim drugim podacima (naplata poreza, sektorska kretanja privredne aktivnosti, itd.) ukazuje, da novog zapošljavanja ima uglavnom u javnom sektoru, dok u privatnom sektoru izgleda nije bilo toliko novog zapošljavanja, nego da se uglavnom radi o legalizaciji „sivih“ radnih mesta. To posebno važi za sektore u kojima je učešće „sive“ privrede visoko, kao što su turizam, poljoprivreda, građevinarstvo i usluge. Podaci iz Ankete o radnoj snazi za neformalno zaposlene pokazuju da njihov broj nije porastao, dok je porastao broj formalno zaposlenih, što indirektno potvrđuje tezu o prelivanju dela neformalno zaposlenih u formalno zaposlene. I kada se to ili promena propisa uzmu u obzir kao generalno objašnjenje koje ima osnova, teško je objasniti neke činjenice iz pojedinih domena aktivnosti: npr, kako se broj zaposlenih u domenu prometa nekretnina povećao za više 100% od Q2 2014. do Q2 2015, iako promet u tom sektoru jedva beleži rast.

 

          Da nešto nije u redu sa podacima koji govore o velikom rastu zaposlenosti – i to u periodima kada dohodak pada ili stagnira – može se videti na još jedan indirektan način. Ako se zaposlenost poveća 10% i više, trebalo bi da da dohodak eksplozivno poraste. (Pretpostavlja se da produktivnost ostaje ista.) Dohodak ne samo da ne raste, nego stagnira ili pada. Očito je da tog novog zapošljavanja ima u statistici, ali ne i u realnosti. Ili, pak, da je do njega došlo, ali ne u produktivnom privatnom, već u gubitaškom javnom sektoru. Ako je tako, onda bolje da tog zapošljavanja nije ni bilo, jer je neproduktivno, tačnije štetno.

 

          U narednih godinu-dve dana kretanje stopa (ne)zaposlenosti će pretežno određivati tri faktora. Prvo, kretanje privredne aktivnosti. Iako smo upravo videli da kratkoročno niži nivo privredne aktivnosti ne povlači niži nivo zaposlenosti, u osnovi i u normalnim okolnostima viši nivo privredne aktivnosti znači veću zaposlenost i obrnuto. Drugo, tempo likvidacije propalih firmi. Što ovaj proces bude dosledniji i brži, utoliko će biti i više nezaposlenih. Zbog godina starosti i loših kvalifikacija oni koji su još zaposleni u propalim državnim firmama imaju malo šansi da nađu novo zaposlenje u privatnom sektoru (bilo u zemlji ili inostranstvu). Naravno, ako vlada obustavi proces likvidacija i restrukturiranja, neće biti većeg pogoršanja u pogledu broja nezaposlenih. Jedino će država morati da nastavi da nepotrebno troši velika sredstva za finansiranje tih firmi kroz razne oblike državne pomoći. Treće, faktor u statistici (ne)zaposlenosti može biti i odliv radne snage u inostranstvo. On će biti faktor samo u slučaju nekih većih političkih i ekonomskih potresa u zemlji, kada se talas iseljenika naglo povećava. U osnovi, stopa nezaposlenosti ostaće visoka, izvesno iznad 17%, ponekad i preko 22%. Tako visoka stopa nezaposlenosti podriva ekonomski rast i produžava ostajanje u siromaštvu. Da bi se zaposlenost značajnije povećala potrebni su veća unapređenja poslovnog ambijenta i vladavine prava, a to za sada nije u agendi.

 

Deficit

 

          Budžetski deficit je plenio pažnju javnosti mnogo više od paradoksa oko (ne)zaposlenosti. Bar su tri razloga za to. Prvo, visoki deficiti proteklih godina u Srbiji povećavali su rizik od bankrotstva zemlje. Drugo, kretanje deficita je osnovni pokazatelj fiskalne konsolidacije od koje zavisi i održavanje postojećeg trogodišnjegstand by aranžmana zemlje sa MMF (Međunarodni monetarni fond). Konačno, treće, od kretanja deficita zavisi i eventualno odobrenje MMF da vlada vrati deo umanjenih penzija i plata. Od tog „povećanja“ opet uglavnom zavisi da li će SNS ići na prevremene republičke izbore, itd.

 

        U Tabeli 4 dati su podaci za deficit i javni dug Ministarstva finansija (mf) i Kvartalnog monitora (km). Oni su uglavnom približni, sem deficita 2010. Deficiti su poslednjih godina bili visoki i prvi nagoveštaj smanjenja je 2015.

 

Tabela 4: Javni dug i deficit Srbije.

Creator: Kvartalni monitor br. 40/2015. Ova slika je pod Creative Commons License licencom[/size]

 

Od objavljivanja prvih zvaničnih podataka o javnim prihodima, rashodima i bilansu u Srbiji 2015. traju rasprave o tome za koliko se stanje u javnim finansijama popravilo, kao i da li je ono održivo. Vlasti su nastojale da pokažu kako se stanje značajno popravilo. Stručnjaci su ukazivali da stanje jeste bolje nego ranije, ali ne toliko bolje koliko tvrde vlasti. Koliko je situacija na ovom polju promenljiva može da se vidi iz sledećih činjenica: Jedan od ključnih pokazatelja koji su vlasti koristile je deficit u periodu januar-jul 2015, koji je iznosio 39,4mlrd (ili 34,7% od iznosa prethodne godine), dok je u istom periodu 2014. iznosio čak 113,5mlrd RSD. Za period januar-avgust 2015. budžetski deficit je iznosio 44,4mlrd%5B5%5D, a u istom periodu 2014. 135,3mlrd RSD, tj. pao je na 32,8% od onog iz prethodne godine.

 

           Vlasti su u 2015. ušle sa prognozom deficita od 5,9%, koja se za sada ispostavila kao pesimistična. Tom pesimizmu zvanične verzije doprineli su i stručnjaci, koji su kao jedini mehanizam smanjenja deficita posmatrali mere štednje (smanjenje penzija i plata). Ono što ni stručnjaci ni država nisu mogli da predvide jeste još nekoliko stvari koje su se dogodile.

 

         Prvo, zabeležen je veliki priliv neporeskih prihoda (dividende, licence, itd) već na početku godine od oko 30mlrd RSD, a uobičajeno je da ta vrsta prihoda dođe ili ravnomerno tokom godine ili pri njenom kraju. Na primer, uplata dividende je donela oko 17mlrd u prvom kvartalu, a da je raspoređena ravnomerno na sva četiri kvartala, budžet bi u prvom „video“ samo 4,25mlrd.

 

         Drugo, porasli su prihodi od poreza i akciza, u čemu je veliku ulogu igrala nešto veća naplata PDV (usled pritiska Poreske uprave na sivu privredu), uvođenje akcize na električnu energiju i povećanje akcize na duvanske proizvode.

 

          Treće, istovremeno je u prva četiri meseca zabeležen pad izdataka za kapitalne objekte i otpremnine od oko 20mlrd RSD. Za prvih 7 meseci utrošeno je nešto manje od 47mlrd dinara za kapitalne izdatke, ili 40% sredstava koja su na godišnjem nivou bila predviđena za te namene. U pet meseci do kraja 2015. za kapitalna ulaganja treba izdvojiti oko 70mlrd, tj: preko 2% BDP. Naravno, ne treba zaboraviti ni inflatorni porez koji je  budžetske prihode uvećao za oko 2%.

         

U osnovi, prvi kvartal je sticajem okolnosti, od kojih su neke važnije pomenute, doneo mnogo veće prihode, a manje rashode od očekivanih. Usled toga je slika javnih finansija na početku godine bila mnogo povoljnija. Tako je deficit u prva četiri meseca bio samo 22mlrd ili 1,8% četvoromesečnog BDP. Ali kako godina bude proticala stvari će se normalizovati, pa će deficit i dug rasti od tih 1,8% ka 4% ili možda i više, što će pokvariti postojeću dobru fiskalnu sliku. Poneti dobrim rezultatima u prvom kvartalu, neki stručnjaci (npr. Fiskalni savet) procenili su da bi budžetski deficit na kraju 2015. mogao biti i samo 3,5%, mada kao pravu i održivu meru i FS navodi 4,5%.%5B6%5D Autori Kvartalnog monitora su bili manje optimistični, njihova očekivanja su deficit od 4,5-4,7%.%5B7%5D Javne finansije su krute i na prihodnoj i na rashodnoj strani, tako da se uspostavljeni trend teško menja, izuzev ako nema vrlo velikih rezova. U slučaju Srbije ih nema – smanjenje penzija i plata se ne može tako shvatiti. Naravno, uvek su moguće neke promene. Može se očekivati do kraja 2015. da neće biti većih koncentrisanih prihoda poput dividendi, da će se povećati kapitalni izdaci, da će doći do zamora u boljoj naplati PDV,%5B8%5D da će morati da se plaćaju ili otpremnine (ako se gubitaši zatvaraju) ili subvencije (ako firme u stečaju nastavljaju da rade), dok će izdaci za kamate rasti.

        

Verovatno konačni deficit u 2015. treba tražiti negde oko 4,0%, što je mnogo bolje od oficijelne projekcije od 5,9%. Ako se to poboljšanje kojim slučajem ostvari, biće to uglavnom zahvaljujući smanjenju penzija i plata, boljoj naplati poreza i smanjenju kapitalnih ulaganja. Iako Fiskalni savet (2015c) smatra da je sadašnje poboljšanje dugoročno održivo, čini se da nije baš tako. Ako se penzije i plate vrate na raniji nivo, ako poreska represija popusti, ako javna preduzeća budu imala nižu dobit u 2015. (što je u izgledu), i ako se normalizujuju kapitalni izdaci – opet će se pojaviti visoki deficit i problemi koji ga prate.

         

I uz navedeno poboljšanje od recimo 4%, bio bi to jedan od viših deficita u Evropi, koji je za 1pp iznad Mastrihtskog kriterijuma od 3%. Čak i ako se poboljšanje ostvari, to će iziskivati novo zaduživanje i  javni dug bi na kraju 2015. mogao doći blizu 80% BDP. Problem duga Srbije mogao bi se zaoštriti čak i ako cena servisa dugova u svetu ne poskupi, recimo ako FED (Federalne rezerve), ECB (Evropska centralna banka) i ostale svetski važne centralne banke ne budu podizale referentne kamatne stope. Prosto, pri stalnom rastu javnog duga kreditori će u nekom trenutku posumnjati da Srbija može da servisira tako veliki dug i tražiće veći prinos da bi kupile njene dužničke hartije. Sada se ne može reći ni pri kojoj visini duga bi se to moglo desiti, ni kada bi to moglo biti, zato što takve stvari zavise od okolnosti na finansijskom tržištu i subjektivne percepcije kreditora. Ne treba ni pominjati koliko bi nemogućnost zaduživanja imala teške posledice po Srbiju. Ona bi iziskivala trenutni veliki rez javnih finansija.

 

Zadovoljstvo MMF?

 

          Novembra 2014. Vlada Srbije postigla je dogovor s MMF o trogodišnjem stand by aranžmanu u iznosu od 1,2mlrd evra. Suština aranžmana je fiskalna konsolidacija Srbije, a konkretne mere vezane su za smanjivanje budžetskog deficita, snižavanje plata u javnom sektoru i državnih penzija, privatizaciju, reorganizaciju i likvidaciju državnih firmi, otpuštanje viška zaposlenih u javnom sektoru, poskupljenje cene električne energije i uvođenje akcize na električnu energiju, itd. U februaru 2015. Odbor direktora Fonda je odobrio aranžman sa Srbijom. Krajem juna 2015 MMF je odobrio prvu reviziju, a krajem avgusta 2015. obavljena je druga od ukupno 12 revizija ovog aranžmana. Pri odlasku misije MMF iz Beograda 1. septembra istaknuto je da je delegacija MMF pozitivno ocenila realizaciju elemenata aranžmana od strane Vlade Srbije, što je dobilo značajan publicitet u medijima%5B9%5D u Srbiji. Naravno, postavlja se pitanje koliko je opravdano zadovoljstvo MMF?

 

          Na osnovu onoga što je došlo do medija, izgleda da je misiju MMF najviše zanimao fiskalni deo aranžmana. Obzirom da su brojke bile bolje od onih koje su predstavljale okvir aranžmana, a to smo videli u prethodnom delu, MMF je izgleda bio zadovoljan. Znatno niži budžetski deficit od očekivanog i snižavanje penzija i plata su osnovni elementi fiskalne konsolidacije. Naravno, mnogo manje bi misija MMF imala razloga za zadovoljstvo da je posmatrala ostale elemente aranžmana. Privatizacija, restruktuiranje i likvidacija propalih državnih firmi se stalno odlaže, tako da nisu ozbiljno ni počeli. Još nema ni otpuštanja viškova zaposlenih u javnom sektoru. Suprotno tome, izgleda da ima mnogo novog zapošljavanja – i to posebno u javnom sektoru i posebno partijskih kadrova. Kasni i realizacija neki drugih, manje važnih elemenata dogovora. Jedino je poskupela električna energija i uvedena je akciza na nju.

         

Misija MMF je mogla biti u toj situaciji relativno zadovoljna, mada će se pokazatelji fiskalne konsolidacije do kraja godine nešto pogoršati – iz razloga koji su ranije pominjani. Ali ono što verovatno brine misiju MMF za Srbiju nije to pogoršanje, jer će i sa njim deficit biti niži od planiranog, već je to zahtev Vlade Srbije da opozove deo mera štednje, kako bi delimično mogle da se povećaju plate i penzije. Ne zna se koliko povećanje bi to bilo, ali je ono vladajućim naprednjacima (SNS) potrebno ukoliko žele da raspišu prevremene republičke izbore. A republički izbori bi se raspisali kako bi se „kupilo“ još vremena na vlasti i kako bi se njihovim održavanjem poboljšao izborni rezultat Vučića i SNS na lokalnom i pokrajinskom nivou. Održavanje republičkih izbora bi omogućilo da premijer Vučić bude nosilac liste, a to bi motivisalo veći broj birača SNS da izađu na izbore, pošto je on popularniji od ostalih političara SNS, pa i od čitvog SNS. Po toj računici bi naprednjaci, sem pobede na republičkom nivou, postigli mnogo bolje rezultate na lokalnom i pokrajinskom nivou.

          

SNS i Vučiću za izbore treba neka „šargarepa“, a vraćanje dela smanjenih penzija i plata je najbolja, jer se tiče velikog broja birača. To smanjenje je svojevremeno moralo koštati naprednjake nekog gubitka popularnosti, čim ih ovako brzo zanima povećanje. Jedini problem je što bi eventualno delimično povećanje penzija i plata podrilo tekuću fiskalnu stabilizaciju. Što bi povećanje bilo veće i efekat podrivanja bi bio veći. Ako bi povećanje penzija i plata vratilo za trećinu umanjenja s kraja 2014 (iznos manji od toga teško da bi imao pozitivan politički efekat koji vlast očekuje), efekat budžetske štednje bi opao sa 1,1% na 0,7% BDP. Eventualni iznos povećanja penzija i plata je nešto o čemu će Vlada Srbije i MMF pregovarati pri trećoj reviziji u novembru 2015. Ishod tih pregovora je neizvestan, jer niti je MMF principijelan, niti je Vlada Srbije posvećena reformama i aranžmanu sa MMF.

           

Ono što je izvesno jeste, da bi bilo kakvo značajnije povećanje penzija i plata podrilo program fiskalne konsolidacije jedva nešto više od godinu dana od kada se on sprovodi. To bi poslalo i pogrešan signal biračima da je okončan neprijatni period štednje i da će uslediti dalja povećanja penzija i plata. U krajnjoj liniji moguće je da se naprednjačka vlada odluči za povećanje penzija i plata i mimo saglasnosti MMF. Ne bi to bilo prvi put, pošto se takva stvar nedavno dogodila, kada je vlada predvođena Demokratskom strankom 2011. jednostrano raskinula stand by aranžman sa MMF, kako bi mogla da poveća državnu potrošnju uoči izbora maja 2012. Uprkos tome, demokrate su te izbore izgubile, a Srbija je ubrzala zaduživanje iako je dobila niži kreditni rejting, a time i skuplji servis duga. Slične posledice po javne finansije Srbije bile bi i sada u slučaju raskida postojećeg aranžmana sa MMF. Ono što je različito sada u odnosu na 2011. jeste mnogo viši nivo duga i veći rizik bankrotstva – tada je dug bio oko 45%, a danas oko 75% od BDP.

         

Takav potez, kao što je povećanje penzija i plata, duboko je pogrešan, a ipak je moguće da do njega dođe. Mnogo puta smo videli da politički prioriteti odnose prevagu nad ekonomskim. To bi bio korak u suprotnom pravcu od poželjnog. Jer, ni ovaj nivo štednje i konsolidacije nije ni dovoljno visok ni dugoročno održiv, da značajnije otkloni velike fiskalne i finansijske rizike koji lebde nad Srbijom. Postojeća fiskalna konsolidacija nije otklonila, već je samo nešto umanjila, tj. odložila rizik bankrotstva države. To se vidi po tome što je budžetski deficit još visok i što javni dug neprestnano raste. Skupa s njim, raste i iznos sredstava koja Srbija plaća za kamate. Ona su u 2015. iznosila oko 4,2% BDP, dok je Grčka te godine za iste svrhe izdvajala oko 3,5% njenog BDP.%5B10%5D Umesto da pojača štednju i time konsoliduje javne finansije, vlada bi povećanjem penzija i plata podrila konsolidaciju javnih finansija, čime bi porastao ne samo rizik bankrotstva zemlje, nego bi opala verovatnoća da bi se u predupređivanju tog vrlo lošeg ishoda mogle ponovo uvesti oštrije mere štednje.

 

 

 

 

Zaključak

 

          Osnovni problem privrede Srbije je nizak ekonomski rast, praktično višegodišnja stagnacija. Time su problemi deficita, duga ili niske zaposlenosti pojačani, ako ne prouzrokovani. Brži razvoj bi se mogao postići samo otresitom reformom, koja bi se oslanjala na poboljšanje poslovnog okruženja, vladavinu prava i smanjivanje javnog sektora. Ali takve reformske agende nema.

 

           U svetlu stagnantne privrede fiskalni problemi izbijaju u prvi plan. Oni se sastoje u visokoj državnoj potrošnji koja se delom finansira iz zaduživanja, ali i u neracionalnoj potrošnji uzetih kredita, koji se koriste za kupovinu socijalnog mira, umesto ulaganja – npr. u infrastrukturu. Dakle, Srbija se zadužuje preko granica u kojima dugoročno može da servisira dug, a sredstva koristi neracionalno. I kada je okolnosti nateraju da nešto ograniči tako opasnu politiku, vlast u Srbiji to čini zakasnelo i nedovoljno – a i tako skromnu štednju teži da što pre ukine i da se vrati populističkoj politici.

 

           To je visoko rizična politika koja je postala navika. Rizik bankrotstva s takvom politikom ostaje visok, tako da ga mogu aktivirati razne stvari, kao što su poskupljenje novca i zaduživanja na svetskom tržištu ili veća recesija kod kuće. A može to biti i nepoverenje kreditora u sposobnost Srbije da servisira javni dug, kada pređe 80% ili 90% ili kriza koju će izazvati nenaplativi krediti u bankarskom sektoru. Okidač može biti i nešto drugo, što se u  ovom času ne vidi kao akutni problem.

 

         Tako rizična politika se ne može dugo voditi a da se za nju ne plati odgovarajuća cena, tako da Srbiju u predstojećem periodu čekaju „godine opasnog življenja“. U nešto manje od 40 godina Srbija bi se mogla suočiti sa četvrtim bankrotsvom, od kojih se tri (1994, 2001, ?) knjiže na nju, a jedno na SFRJ (1983). Iako su okolnosti tih događaja bile različite, a i bankrotstva su bila različite težine, svima im je zajednička prevelika državna potrošnja. Krajem 1983. SFRJ se više nije mogla zaduživati, pa je pribegla suspenziji servisa duga, ograničenju uvoza i restrikcijama u nabavci čak i osnovnih roba. Drugo bankrotstvo je došlo kroz hiperinflaciju 1992-4. Ona je bila rezultat težnje države da troši mnogo više od raspoloživog, a pošto zbog sankcija nije bilo mogućnosti spoljnjeg zaduživanja, preostala je jedino štamparska presa kao izvor nedostajućeg novca, što je rezultiralo hiperinflacijom i slomom privrede i javnih finansija. Konačno, posle političkih promena s kraja 2000. Srbija se suočila s nemogućnošću servisiranja duga, koji je prelazio 200% BDP. Rešenje je nađeno delom opraštanjem dugova, a delom njihovim restrukturiranjem. Izlasku iz bankrotstva i lakšem nošenju tereta dugova pomogli su tadašnji brz rast privrede Srbije i dobra volja kreditora – a to su elementi kojih danas nema. Bez obzira što je teško anticipirati okolnosti eventualnog budućeg bankrotstva zemlje, ono nije u interesu građana Srbije i trebalo bi ga izbeći, čak i ako je oštrija štednja od ove jedini put da se to postigne.

 

[Lord Protector]

 

Prokopijević

 

Osnovni problem privrede Srbije je nizak ekonomski rast, praktično višegodišnja stagnacija. Time su problemi deficita, duga ili niske zaposlenosti pojačani,ako ne prouzrokovani. Brži razvoj bi se mogao postići samo otresitom reformom, koja bi se oslanjala na poboljšanje poslovnog okruženja, vladavinu prava i smanjivanje javnog sektora. Ali takve reformske agende nema.

 

           U svetlu stagnantne privrede fiskalni problemi izbijaju u prvi plan. Oni se sastoje u visokoj državnoj potrošnji koja se delom finansira iz zaduživanja, ali i u neracionalnoj potrošnji uzetih kredita, koji se koriste za kupovinu socijalnog mira, umesto ulaganja – npr. u infrastrukturu. Dakle, Srbija se zadužuje preko granica u kojima dugoročno može da servisira dug, a sredstva koristi neracionalno. I kada je okolnosti nateraju da nešto ograniči tako opasnu politiku, vlast u Srbiji to čini zakasnelo i nedovoljno – a i tako skromnu štednju teži da što pre ukine i da se vrati populističkoj politici.

 

 

 

Opet saveti u vidu maglovitog i nedefinisanog poboljšanja ekonomskog ambijenta. Kao papagaji, bez ikakve privredne strategije. I što Prokopijević nije spomenuo 2008. godinu kao godinu bankrotstva, kad je već spomenuo 1983, 1993, 2001, već je samo stavio upitnik?

 

Pazi tek ovaj biser:

 

 

 

Pošto je ostvareni dohodak ostao približno isti, sledi da je sa odlaskom oko 280.000 zaposlenih porasla produktivnost, što znači da su oni bili višak, tj. da su bili nepotrebni. Stopa nezaposlenosti se kolebala u rasponu 13,6-23,9% bez jasne tendencije.

 

Izgleda da je jedina otresita reforma ta da se što više ljudi otrese sa posla. Bože sačuvaj da neko da savet kako da se poveća zaposlenost.

Edited February 27, 2016 by slow

[Prospero]

Koja zaposlenost, formalna ili stvarna/produktivna?

 

 

Možeš doneti političku odluku da formalno zaposliš ljude, tj. izmisliš im radno mesto i obezbediš bruto platu, ali to košta. Onda moraš biti spreman da nađeš pare za ta radna mesta, ili kroz kresanje dosadašnjih rashoda i prelivanje na novootvorena radna mesta, ili kroz zaduživanje, ili oba što jem zapravo jedino verovatno.

 

Sve može, samo je pitanje cene i spremnosti da se ona plati.

 

 

Što se tiče stvarne zaposlenosti, za to, u suštini, moraš da pitaš privatni sektor šta mu treba i može li se gde pomoći a da se ono malo ostvarene konkurentnosti ne sjebe kroz davanja prednosti Peri jer je dobar sa vlašću naspram Žike koji to nije.

[Tribun_Populi]

Meni se koža ježi od same pomisli da je javni dug od 2008. naovamo gotovo utrostručen.

 

TT tj. CZ M57

[Desmond Bojčinski]

^

 

Još strašnije je što se osim pojedinca na ivici cenzusa niko ozbiljnije ne bavi tim problemom(mada ni on nije nešto bacio akcenat na tu stranu).

[Prospero]

Rešićemo se duga kao i ostali - ili otpisom, ili velikom inflacijom evra ili nekim većim ratom :D

[Tribun_Populi]

Pa kad su nepopularne teme, jbg. Niko se time na pravi način nije bavio, počev od Đinđića pa naovamo. Privatizacioni prihodi nisu gurani u investicije ili jeftine start-up kredite (jbg Prospero, razvojna banka) nego u potrošnju i socijalna davanja, onda se racionalno od države, takve raspale kakva je, očekuje još - i na toj priči dobijaju izbori; onda presuše privatizacioni prihodi pa krene kriza i voilla - za sedam godina dug od 29 na 75% BDPa.

 

Pare idu u potrošnju, uvoznički lobi trlja ruke, prave se koalicije, svi srećni i zadovoljni.

 

U vrhu.

 

TT tj. CZ M57

[Prospero]

Pa nije blesav narod da steže kaiš dok ne mora, a ako bude morao biće mu kasno.

[Tribun_Populi]

Ono, poenta je da se ne radi ovde o narodu, hoću da kažem. Narod je ovde poprilično dugo u "država duradi nešto" fazonu, nije kriviti ga zbog toga, ali ipak. Problem je u tome koji i kakvi ga vode.

 

Zato ti i rekoh onomad, da razvojna banka, ali ne ovakvima u ruke. Prvo da se sistem uredi da takvi više ne dolaze, onda da se uredi sistem da se za učinjeno odgovara, a onda možemo o razvojnoj banci.

 

A ako mi daješ izbor odmah sad, onda bolje ne, bolje to koliko ima para uložiti u infrastrukturu i reformu političkog i pravosudnog sistema, pa ako neko investira dobrojes', ako ne nikom ništa.

 

TT tj. CZ M57

[Braća Strugacki]

Zato ti i rekoh onomad, da razvojna banka, ali ne ovakvima u ruke. 

 

čak i ovakvima u ruke je manje zlo od 10k eur za radno mesto multinacionalkama, jedino rešenje su domaće investicije, koje su nemoguće ne zato što nema para, nego zato što ustrojavamo zakone tako da ne odgovaraju domaćim ncvesticijama, mora da postoji sveto trojstvo banke&molovi ovog ili onog tipa&prerana regulacija, jebao vas putin nato i eu, ne tebe lično, nego sve vas u paketu na ovoj temi, naročito libertarijance nabijem ih na kurac

[Tribun_Populi]

Auuu, opasno te naljutili, a? :D

 

Ama OK, ali jebeš razvojnu banku koja se na kraju svede na poklanjanje para, koje se operu kroz kombinacije i ne vrate nikad, a banka propadne. Ono, ajd da nismo imali, ali gde je sada RBV? To je samo antireklama za jedan u osnovi pozitivan koncept razvoja. Ovako je bar transparentnije, znaš da smo poklonili i koliko smo poklonili. Ne kažem da su subvencije dobra mera, nisu, to je kompenzacija za nesposobnost i to od narodnih para - ali se ne može sakriti kao što su prethodni skrivali kroz razvojnu banku.

 

TT tj. CZ M57

Edited February 27, 2016 by Tribun_Populi

[Braća Strugacki]

prošle nedelje sam bio u 16 firmi u srbiji, hrvatskoj i sloveniji, jedino se razlikuju po tome što su plate veće zapadnije, a pomeranjem ka istoku opadaju

 

nije problem što plate opadaju, nego što je to jedina razlika

 

smešno je pričati o tehnološkom razvoju, pa sunce mu žarko u sred pustinje sam u perfektnoj fabrici finansiranoj domaćim parama u zemlji u kojoj je zabranjeno zakonom da kopt oženi muslimanku, a imaju proizvode kao i usrani švabo, zato što su platili švabu penzionera umesto da potroše bogatstvo na razvoj, sranje mi je kada ovde seru o tehnološkom razvoju, a kinezi imaju proizvod 6 meseci posle patenta, a moja ekipa je skidala proizvode instrumentalnim metodama za par nedelja + vreme za implementiranje procesa, besmisao generalno

 

samo i jednino je potrebno napraviti sistem koji ne jede svoju decu, ali kod nas do toga neće doći nikad, mi smo izabrali put održanja vlasti zarad tuđih ciljeva, a ne svojih, zato je i nepotrebna rb bilo koja, pa znam bar 100 firmi koje matična država sprečava da budu šta biti ne mogu

[Prospero]

Pa kad su nepopularne teme, jbg. Niko se time na pravi način nije bavio, počev od Đinđića pa naovamo. Privatizacioni prihodi nisu gurani u investicije ili jeftine start-up kredite (jbg Prospero, razvojna banka) nego u potrošnju i socijalna davanja, onda se racionalno od države, takve raspale kakva je, očekuje još - i na toj priči dobijaju izbori; onda presuše privatizacioni prihodi pa krene kriza i voilla - za sedam godina dug od 29 na 75% BDPa.

 

Pare idu u potrošnju, uvoznički lobi trlja ruke, prave se koalicije, svi srećni i zadovoljni.

 

U vrhu.

 

TT tj. CZ M57

Ajd ovako: pare su otišle i na transformaciju 400k radnih mesta iz neproduktivne u produktivnu kategoriju.

 

Nismo mi 2001. bili livada koja je od 0 samo čekala investiciju da se na njoj ozida moderna fabrika. Nismo bili clean slate. Bili smo septička jama koju je prvo trebalo očistiti, pa isušiti, pa zatrpati fa bi postala livada na kojoj može da se gradi neka pozitiva.

 

Zbog pratećih gluposti, zbog mrzovoljnog ulaska u the tranzišn itd - sve je to rađeno sporije od idelanog ili zadovoljavajućeg ritma za većinu društva.

 

 

Drugim rečima, alo se nismo razvili od 0 do 10 razvili smo se od -10 do 0 jbg. Poslednja ekipa kojoj treba kenjati za ekonomske mere je ona iz 2001-200x.

 

by Tapatalk

[Tribun_Populi]

Daj molim te, ovo je treći ili četvrti put da ti i ja vrtimo istu priču.

 

Nije poslednja, već prva. Nije Slobodan Milošević obećavao svojinsku transformaciju i privatizaciju - s njim nije bilo neizvesnosti. Naprotiv, oni koji su je obećavali izvrnuli su je u njenu suprotnost, obesmislili i ogadili.

 

Imaš silne članke na temu privatizacije posle 2000-te. Kad su ukapirali da to neće ići baš tako brzo i bombastično kako se očekivalo i u startu najavljivalo, onda su jasno i javno rekli da neće zagleđivati u poreklo kapitala - samo da prodamo, kolo da igramo.

 

I onda fino abolirali sav ološ koji je iznedrio prethodni režim, omogućivši mu da opere prljav novac, izvuče gornji iz donjeg dela trenerki i obuče odelo, te postane gospodin privrednik (a vispreniji i strani investitor sa Kajmanskih ostrva). I stvorili novu "elitu", sa odgovarajućim manirima u poslovanju, dakako, i vrednostima koje prihvataju i promovišu.

 

E pa ta i takva "elita" sada upravlja državom na način na koji jedini ume i zna, molim lepo. I zato je meni miliji svaki samoupravni socijalistički direktor, jer kakav god bio opet je i sposobniji i pošteniji od ovih megadunum mladih lidera.

 

edit: a post koji si citirao govori o efektima privatizacije - prodali smo što je vredelo, veoma malo odatle uložili u posao a više pojeli i popili, usladilo se pa se još i zadužili da bi jeli i pili, i zadužujemo se i dalje. Samo što sad isplaćujemo strancima investiciju. Da smo u minusu bili, bili smo, ruku na srce, ali nam je i oprošten dobar deo. I ostalo nam da uredimo privredu kako valja.

 

A ne da smo je uredili, svaka nam čast.

 

TT tj. CZ M57

Edited February 27, 2016 by Tribun_Populi

[Prospero]

Sve tačno.

To je bila kontra®evolucija.

Možeš da je prihvatiš kao model sličan onim modelima koji su rađeni drugde u IE (negde direktna prodaja, negde vaučeri), sa srpskim specifičnostima koje ne moramo obrazlagati, i da žališ što nije cinculirala koji % na ovu ili onu stranu, pre svega ne gubeći iz vida ko je bio na suprotnoj strani.

Ili možeš da žališ za društvenom svojinom i samoupravnim sistemom sa pratećim institucijama, što je naravno legitimno.

Trećeg modela nije bilo, niti je imao ko da ga osmisli, niko nije bio spreman da čeka, a još manje je ko postojao da ga finansira sve i da ga je neko smišljao.

Oko elita moram ostati pri svom stavu, nejasan mi je taj šum u glavi koji tako ređa odgovorne za krize zadnjih 35 godina kao što ti radiš. Naravno da su mi manje štetni tašna mašna lopovi i Dinkarini privatizatori™ nego wall-to-wall pljačkaši poput 20-godišnjih štampara inflatornih dinara, na primer.
 

 

 

edit: otpisaću sve ovo na neke koncepcijske, filozofske razlike između nas.

 

by Tapatalk

Edited February 27, 2016 by Prospero