Jump to content
slow

Permanentna kriza domaće ekonomije

Recommended Posts

slow
 
Kada kreditni sistem ubija ekonomiju

 

27/01/2016  Nebojša Katić

 

 

Srbija još uvek nije u stanju da dostigne nivo realnog BDP-a iz 1989. godine. Socijalistički sistem u kome niko nije mogao tako mali da te plati koliko si ti malo mogao da radiš, bio je efikasniji od ovog tranzicionog. Državna i društvena svojina i apsolutno nefleksibilno tržište rada u kome je radio-ne radio, svirao radio, stvarali su realne vrednosti tempom o kome privatizovana Srbija može samo da sanja. Kako i zašto?

Malo je verovatno da ćemo ikada dobiti ozbiljnu i nepristrasnu studiju koja će odgovoriti na ova pitanja. Politička struktura je nezainteresovana, domaćih sponzora nema, dok strani sponzori nemaju razloga da finansiraju ovakvu vrstu analiza. Tačnije, mnogo je zainteresovanih da se ova vrsta analize nikada ne uradi.

Vratimo se ključnom pitanju – kako je moguće da je utopistički socijalistički sistem, sa svim dobro poznatim i nespornim manama, bio efikasniji od racionalnog kapitalističkog sistema koji je danas sceni.

Iako ne jedini, verovatno se najvažniji ekonomski razlog ovog prividnog paradoksa krije u monetarnoj sferi, preciznije, u strukturi i funkcionisanju kreditnog sistema. Najvažnija skrivena prednost socijalističkog razvojnog modela bila je vezana upravo za način na koji je funkcionisao bankarski sistem.

 

Kako je kreditni sistem funkcionisao nekada

 

Banke, sve od reda u državnom vlasništvu, usmeravale su kredite industriji, poljoprivredi, i marginalno, stanovništvu. Kada je novac išao građanima, to je bilo u obliku potrošačkih kredita za kupovinu domaćih proizvoda ili, u malom obimu, za kreditiranje kupovine stanova u izgradnji. Gotovinskih kredita nije bilo, niti je bilo kredita za kupovinu gotovih stanova od građana.

Suština sistema je bila u tome da se na svaki način podstiču privreda i zapošljavanje, dakle da se kreditira stvaranje novih vrednosti i podstiče rast BDP-a. Konceptualno se malo toga može zameriti finansijskom sistemu. Jugoslavija je radila sve ono što su radile i ostale države koje su se brzo razvijale – novac je usmeravan privredi i to pre svega za investicije.

Kao i kod velikog broja drugih država u fazi ubrzanog razvoja, ovakav sistem je dovodio do periodičnih inflatornih udara i posledično do zamrzavanja cena i plata, do monetarnih reformi uz periode finansijske nestabilnosti. I uprkos svemu tome, sistem je funkcionisao, ljudi su radili, vrednosti su stvarane.

Krediti preduzećima nisu davani ne bazi hipoteka već na bazi planova razvoja, ili kako se to danas zove, na bazi biznis planova i očekivanih priliva novca. Banke su i deklarativno i faktički bile servis privrede.

Bilo je promašenih i bilo je „pogođenih“ investicija. Kao i u kapitalističkom sistemu, promašaji su nezaobilazan i nužan deo ekonomskog razvoja. Nevolja sa socijalističkim sistemom je bila u tome što se promašaji nisu priznavali, i neuspešna preduzeća nisu puštana niz vodu. Osamdesetih je taj proces eskaliralo i bankarski sistem je više bio posvećen reanimaciji socijalističkih zombija, no potrebama zdravog dela privrede. Paradoksalno, bilo je lakše dobiti kredit kao veliko propalo preduzeće, nego kao veliko i uspešno. Zdrava privreda je tako bila zapostavljana i prepuštena sebi, dok su ogromna davanja privrede za nerazvijena područja (BIH, Makedonija, Crna Gora, Kosovo) takođe uzimala svoj danak.

Osamdesetih je sistem pucao po svim šavovima i više nije bilo dovoljno volje da se ekonomska politika koriguje. Reforme vlade Ante Markovića (reč je o njihovom zdravom delu) su zakasnile, dok je u monetarnom segmentu ta reforma bila ubitačna. Restriktivnom monetarnom politikom, fiksiranjem i odbranom nerealnog kursa dinara došlo je do strahovitog skoka ionako visokih realnih kamata i to je bio poslednji udar na privredu koja se gušila. Još gore, sve se to događalo u trenutku kada se politički sistem raspadao, a sa njim i Jugoslavija.

 

Kako kreditni sistem funkcioniše danas

 

Uništenjem najvećeg dela domaćeg bankarskog sistema početkom prošle decenije i dolaskom stranih banka na domaće tržište, logika i pravila kreditiranja su drastično promenjeni.

Potrebe privrede i razvoja su sada irelevantne i kreditna politika je isključivo u funkciji profita banaka. U tom kontekstu je sasvim svejedno da li će novac otići za investicije, ili će u ekstremu, kroz gotovinske kredite završiti kod prodavaca droge ili u kladionici. Savršeno je svejedno da li će novac otići za kupovinu mašina i opreme, ili za uvoz polovnog automobila iz zapadne Evrope. Svejedno je da li se kreditira potrošnja domaćih ili stranih roba i usluga, da li se kreditira uvoz ili izvoz. Nebitno je da li će preveliko kreditiranje kupovine stanova dovesti prvo do ogromnog rasta cena nekretnina, a potom do sloma tržišta nekretnina. Sve je do te mere nebitno, da je država samo nemi i pasivni posmatrač finansijskog samoubistva velikog broja građana i preduzeća.

Iz ugla banke, kreditiranje kupovine stanova je odličan posao. Ne samo da je reč o sigurnosti koju daje hipoteka, već je reč o dužniku koji će ići i go i bos i gladan, samo da ne izgubi stan. Otuda i toliko kredita za kupovinu stanova.

I kod privrede je situacija slična – i ovde je najvažnija sigurnost koju obezbeđuje hipoteka. Preduzeća koja imaju veliki razvojni potencijal ali mali hipotekarni, biće uvek hendikepirana u odnosu na preduzeće koje ima hipotekarni potencijal, bez obzira na racionalnost investicija. Preduzeće koje ulaže u gradnju stanova npr., uvek je bolji i manje rizičan klijent od industrijskog preduzeća. (Za ovu analizu je nebitan običaj nekih banaka da precenjuju vrednost hipoteka kako bi lakše odobrili kredite privilegovanim klijentima.)

Kod gotovinskih kredita logika je nešto drugačija.- ogroman broj malih dužnika daje veliku disperziju rizika, a kamate koje se naplaćuju su enormne. Ako se banci posreći, građani se iz ovakvih kredita nikada neće izvući i banka će moći dužnika da cedi godinama, reprogramirajući kredit i naplaćujući ogromnu kamatu. Kroz sistem refinansiranja kredita prenošenjem kredita sa banke na banku, banke će razmenjivati klijente i tako ih držati u vrtlogu duga.

Dok su se u socijalizmu građani oslanjali na platu, danas se, poput građana kapitalističkih država, sve više oslanjaju na kredit. Posledica ovakvog kreditnog sistema je da su krediti građanima sa 2 procenta učešća u ukupnim kreditima 2001. godine skočili na 37 procenata u 2008. godini. Istovremeno, u istom periodu, krediti privredi su sa 85 procenata učešća pali na 58 procenata. Danas je učešće privrede u ukupnim kreditima oko 46 procenata, dok građani učestvuju sa 30 procenata.

Logika koju sam naveo nije specifično srpska, niti je specifično tranziciona. Ona danas važi svuda gde postoji slobodno, kapitalističko bankarstvo. ( U Britaniji npr. manje od 10% ukupnih bankarskih kredita se odobrava produktivnom delu privrede, dok je lavovski deo vezan za tržište nekretnina.)

Iako su posledice ovakve kreditne politike veoma loše i za razvijene zemlje, posledice po tranzicione države su još mnogo gore. Prvo, za tranzicione ekonomije banke su gotovo jedini izvor kreditiranja jer tržište kapital efektivno ne postoji. Drugo, tranziciona preduzeća su najčešće novi entiteti koji se tek razvijaju i za koje je investicioni kapital pitanje opstanka.

Ovakav kreditni sistem, da li namerno ili slučajno, favorizuje ino kompanije koje žele da preuzmu tržišta tranzicionih država i koje nemaju finansijska ograničenja sa kojima se susreću domaća preduzeća. Pre ili kasnije, verovatnije pre, sve što vredi prelazi ili će preći u strane ruke. Domaća preduzeća, sa malim izuzecima, ne mogu izdržati trku jer ih kreditni sistem ubija. Ako se i preživi, to je preživljavanje na niskom, stagnantnom nivou. (Naravno, domaća preduzeća ne ubija samo kreditni sistem, ali se ovaj tekst bavi samo kreditnim sistemom.)

Ako je defekt o kome pišem tako veliki, tako jasan i tako poguban po tranzicione ekonomije, kako je moguće da se o tome ne govori, ne piše i ne debatuje.

Prvi razlog je vezan za vladajući doktrinu po kojoj tržište uvek racionalno funkcioniše. Racionalne banke daju kredite racionalnim privatnim dužnicima, i ta vrsta racionalisti mora dovesti do racionalnog ekonomskog ishoda – do zdravog privrednog rasta. Važno je samo da se država ne meša, da ne interveniše, da ne usmerava i da ne ometa racionalne aktere – banke i privatni sektor.

Drugi razlog je trivijalniji. Eventualna kritika kreditnog sistema dovodi do konflikta sa moćnim finansijskim sektorom i sa moćnim inostranim ekonomskim institucijama. Potencijalni kritičari sistema tako mogu ugroziti šansu za dobijanje državne sinekure, donacije za NVO, stipendije, poziva za studijsko putovanje, kongres i sl..

Treći razlog je možda i najdepresivniji. Prevelik broj uticajnih ekonomista ne razume kako finansijski sistem funkcioniše, i oni nikada nisu otišli dalje od zapadnih udžbenika koje su u mladosti čitali, ili ih čitaju i danas. Za njih stvarnost van udžbenika ne postoji.

Da zaključim – kada je o ekonomskom razvoju reč, nije svejedno kuda će banke usmeravati novac, kome će odobravati kredite i šta će kreditirati. Prepuštanje kreditne politike samo bankarskom sektoru dovodi do katastrofalnih posledica po ekonomiju, bez obzira da li je reč o razvijenim državama ili o državama u razvoju. Bez intervencije države, bez nekog od oblika finansijske represije, regulisanja i usmeravanja kreditne aktivnosti banaka, tranzicione ekonomije su bez ikakve razvojne šanse.

 

Share this post


Link to post
vookela

Moje misljenje je da su banke zainteresovane za finansiranje privrede medjutim stanje je takvo da je tu povucena kocnica i da se peglaju NPL a da je fokus na stanovnistvo zbog diverzifikacije rizika plasmana i na repo operacijama i kupovini drzavnih HoV.

 

slučajno poslato sa TT

Share this post


Link to post
Блок_64

 

Preduzeće koje ulaže u gradnju stanova npr., uvek je bolji i manje rizičan klijent od industrijskog preduzeća. (Za ovu analizu je nebitan običaj nekih banaka da precenjuju vrednost hipoteka kako bi lakše odobrili kredite privilegovanim klijentima.)

 

Тешко да ће било које предузеће које се бави градњом у Србији добити било какав кредит од банке,осим да нема некога у држави ко стоји иза њега.

Share this post


Link to post
Prospero

Dok su se u socijalizmu građani oslanjali na platu

 

Pa naravno, prinudna štednja diktirana od države. Hvala bogu što više ne mora tako, ko hoće naravno da može.

 

A država - to je Katić.

Share this post


Link to post
Luther

Pa naravno, prinudna štednja diktirana od države. Hvala bogu što više ne mora tako, ko hoće naravno da može.

 

A država - to je Katić.

Ovo je samo jedna od niza besmislica kojima obiluje Katićev tekst. Zapravo mi je nejasno kako neko ovog prodavca magle, za kojeg je Žika Obretković velikan ekonomske misli, ozbiljno shvata i citira. Voleo bih samo da znam da li on toliko nema pojma ili namerno laže i maže pa ako se neko na toprimi njemu dobro.

Share this post


Link to post
slow

Pa naravno, prinudna štednja diktirana od države. Hvala bogu što više ne mora tako, ko hoće naravno da može.

 

A država - to je Katić.

 

Ja bih ekonomsku politiku države pre dao Katiću u ruke nego asistentima sa Ekonomskog fakulteta koji realno nisu znali babi da pošalju novac preko pošte, a kamoli da obrću kintu u City-ju. 

Edited by slow

Share this post


Link to post
Tribun_Populi

Dobro, drugari monetaristi ovog sveta koji se ujediniste na ovom svetom forumu, a da probate onako diseminacijom da stavku po stavku, argumentima i kritički pobijete tvrdnje. Ono, načitao sam se do sad provlačenja Katića po blatu, ama nigde ne videh konkretnu kontratvrdnju - a država nam sve više u čabru.

 

Na opaske ovog tipa do sada sam dobijao onako finomlak odgovor, čija se suština brzo pogubi u bespućima forumske zbiljnosti.

Share this post


Link to post
Prospero

Njegov argument je jedan - treba nam državno kreditiranje projekata odabranih od strane države, ostalo može da postoji ali bi bilo bolje da ne postoji. 

 

Razike su filozofske, pre svega.

 

 

Sve može. Možeš da kažeš "nema keš kredita" osim ako nećeš da kupiš Gorenje šporet napravljen u Valjevu, ili Fiat 500, što moraš da pokažeš profakturom koju ti je trgovac izdao. Ako hoćeš da kupiš Velux krovni prozor ili Miele veš mašinu onda ko te jebe, ima ko da misli na državni boljitak a ne ti da trošiš pare onako kako vlast ne želi.

 

Msm, da se razumemo, Katić je socijalista, neko ko veruje da je socijalistički ekonomski sistem bio fundamentalno dobar sa par potrebnih dodataka (zapošljavanje nezaposlenih u kontroli kvaliteta, recimo), što je, recimo, legitimno. Ali to takođe podrazumeva nepostojanje političkih alternativa da bi se sprovodllo, a što je meni apsolutno neprihvatljivo i ne smatram to legitimnim.

 

Naravno da sam ja sebi važniji nego što su mi sumarne brojke gržavnog BDPa, brojke zaposlenosti i čega sve ne. Eto, neću iz principa da kupim domaće i ne dozvoljavam da se kreira politički okvir koji moje preferencije drži manje vrednim iako sam platežno sposoban da ih (i kreditno) finansiram. Takođe ne želim da podržavam povećanje državnog zahvatanja kako bi grupa političara na vlasti te pare delila onome za koga ona smatra da mu je potrebno. To je bio raspad i u SFRJ, to je raspad i u Srbiji (Razvojna banka Vojvodine, na primer).

 

 

 

Neka otvori svoju banku pa neka kreditira koga hoće.

Share this post


Link to post
Korki

Може да отвори али да му држава омогући јефтино задуживање јер је то главни проблем српске привреде.

Не видим да се он залаже за државне банке, то није потребно. Јапански модел домаћих банака, које нису државне, попут Мицубишија у оквиру Кејрецу(нешто слично имају Корејнци и Кинези) је добар пример како систем функционише.

Немци имају 17 регионалних државних банака Förderbanken, и једну велику нa савезном нивоу KfW, које раде на регионалном нивоу дајући јефтин новац мали и средњим преудзећима, то је други модел.

 

Ова држава мора да престане да мисли да ће је неко споља спасити. То говори Радуловић. Не можеш очекивати од стране банке да ће помоћи српској привреди, њу то није брига. Она је овде због профита, ако је ХоВ исплативије и мање ризично улагање од давање повољног и рискантног кредита неком почетнику у малом бизнису, они ће ући у ХоВ, и то је у реду.

 

Није у реду да тај мало почетник нема шансу да започне да ради и да направи нешто велико. Је л знате колико онај превртач Маск прода Тесли годишње? Око 50-60 000, па више је Застава продавала током 90их а сви говорили да су неуспешни. Али је Тесла пре пар година продавала 10 000. Разумете?

 

Што мислите како Маскове компаније опстају? Како опстаје гомила компанија у тзв. Силиконској долини? Како опстаје Боинг са САД државном банком Ex-Im?

 

Мора да се формирају домаће банке, не нужно државне, али ни оне нису проблем ако су на тржишту и отвореној и фер утакмици, да проради берза, да створимо тржиште које функционише и које има дубину.

Edited by Korki

Share this post


Link to post
Prospero

Kako nisu u problemu u otvorenoj i fer utakmici ako daju kredite domaćem biznisu koje postojeće komercijalne banke neće da daju (zato što misle da tu nema profita)?

Share this post


Link to post
Korki

Ja bih ekonomsku politiku države pre dao Katiću u ruke nego asistentima sa Ekonomskog fakulteta koji realno nisu znali babi da pošalju novac preko pošte, a kamoli da obrću kintu u City-ju. 

 

Ја се слажем али не зато што неко прави/губи новац у Ситију или Вол Стриту. Данас није важно бити економиста да би окретао велики новац на тим местима, они то ни не раде, мислим на економисте, већ да ли имаш инфраструктуру, оптичке каблове или ласерске станице, довољно близу места где су обрађују подаци у Њу Џерзију, где је стварни Вол Стрит. Тачније, важно је да будеш бржи наносекунд у односу на конкуренцију када долази нека велика вест која повлачи са собом велику волатилност.

 

Економисти, ови што дају новац за МБА, и сл. то није битно на Вол Стриту или Ситију да би био трговац, када се запошљаваш они то уопште не гледају, већ гледају твој резиме са рада на берзи. Они добро знају да трговци почетници, па макар имали све 10ке на економији, морају да стекну искуство и опстану у послу пар година, тек тада можеш да уђеш у причу. Пошто ће 90% свих таквих бити елиминисано после пар година, тржиште чини чуда.

Share this post


Link to post
Korki

Kako nisu u problemu u otvorenoj i fer utakmici ako daju kredite domaćem biznisu koje postojeće komercijalne banke neće da daju (zato što misle da tu nema profita)?

 

Зато што они мисле да нема и играју на сигурицу, која често то није.

Edited by Korki

Share this post


Link to post
Prospero

Znači postoji povišeni rizik. Ko će da pokrije taj rizik za domaću privatnu banku?

 

 

Ima tu jedan elegantniji način ali on opet nije ovo što Katić hoće. Napravi se državna banka koja na principima na kojima NKOSK osigurava stambene kredite osigurava i kredite komercijalnih banaka za "razvojne" projekte. Ali, to znači da ne može državna banka da bira projekte, jer postoji hazard (Razvojna banka Vojvodine i druge su živ i dovoljan primer), nego samo osigurava kredite koje već odobre komercijalne banke iz neke od biranih oblasti (nove tehnologije, inovativnost, štagod) tj, pojeftinjuje ih za krajneg korisnika i deo rizika preuzima na sebe.

Share this post


Link to post
Luther

Dobro, drugari monetaristi ovog sveta koji se ujediniste na ovom svetom forumu, a da probate onako diseminacijom da stavku po stavku, argumentima i kritički pobijete tvrdnje. Ono, načitao sam se do sad provlačenja Katića po blatu, ama nigde ne videh konkretnu kontratvrdnju - a država nam sve više u čabru.

 

Na opaske ovog tipa do sada sam dobijao onako finomlak odgovor, čija se suština brzo pogubi u bespućima forumske zbiljnosti.

 

Problem sa tekstovima poput Katićevog je da on nasumice ispali veliki btoj netačnih i proizvoljnih tvrdnji pa ih onda uzme kao premise za neki zaključak koji je naravno takođe potpuno pogrešan. Pri tom ne daje nikakve podatke niti se poziva na neke analize, već mu moramo verovati na reč da je to sve baš tako kao što on tvrdi. Pobijanje njegovih argumenata zato zahteva nenormalno mnogo vremena.No dok sam se ja mrsio da počnem(a i napisao sam jedan post ali mi se blokirao explorer :isuse: ) Prospero je tačnoopisao suštinu onoga za šta se Katić zalaže i zašto to nije dobro.Čovek lepo kaže da ne valjaju  zapadni ekonomski udžbenici, ma šta to značilo i kao da na tzv. zapadu o tome ne postoje brojne razlike.Verovatno su mu dobri južni ili severoistočni udžbenici, a najbolji "Politička ekonomija" M.Korać/T.Vlaškalić.

A evo i par primera:

Počinje od "nedostižne" i omiljene 1989.g . kada je inflacija bila trtičavih 1.240%( da, da hiljadudvestočetrdeset posto) a gubici privrede 15% GDP uz deficit platnog bilansa 4,3 mlrd $. To su dakle ta blistava dostignuća sam.soc privrede koja još nismo dostigli. I još nešto veoma važno.: U periodu 1973-1989 u SFRJ je važio „plivajući“ kurs, a 1972. je uzimana kao bazična godina za proračun BDP-a, odnosno to je poslednja godina (do reforme Ante Markovića 1990. godine) u kojoj je korišćen fiksni kurs. Otuda su relativno velike oscilacije u vrednosti BDP-a izraženog u dolarima  Prema tome, procene da je BDP tokom 1989. iznosio 129,5 milijardi dolara, a 1990. godine 120 milijardi dolara, nisu verodostojne.http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/razgradjivanje-supstance-ekonomije-%E2%80%93-zasto-smo-tu-gde-smo.html?alphabet=l(poučno štivo za početak)

 

Tvrdnja da je soc sistem ima neku skrivenu razvojnu prednost vezanu za banke je besmislena pošto u sistemu državne/društvene svojine ne postoje banke već samo protočni bojleri za novac koji raspodeljuju vodeći političari jedine dozvoljene partije. Ova navodna skrivena razvojna prednost je uostalom dovela do toga da država nekoliko puta bankrotira pre svog raspada. Nema banaka u sistemu bez privatnog vlasništva niti u takvom sistemu može biti efikasne alokacije resursa.  Ovo je teorijski rešeno do kraja 19. i početkom 20. veka a empirijski u toku većeg dela 20. veka. Samo Katić  beznadežno kasni sa usvajanjem ovih svima dostupnih znanja. 

 

Tvrdnja da je bankarski sistem uništen početkom prethodne decenije je notorna laž.BankeProtočni bojleri su bankrotirali 1990.kada nisu mogle da isplate deponente. To se danas zove strara devizna štednja i još uvek je svi preko poreza isplaćujemo.

 

Tvrdnja da kredittni sistem favorizuje ino kompanije je takođe netačna i ničim potkrepljena. Upravo su banke sa državnim kapitalom posle 2000. finansirale domaća(ako je još uopšte značajno šta je domaće i kako se to računa) preduzeća na način kako to Katić zamišlja i sve redom bankrotirale. Farmakom je imao značajnu proizvodnju, dobijao kredite i šakom i kapom i otišao u stečaj. Zatim Galenika pa putari i da ne nabrajam dalje.

 

Na kraju tvrdnja da:"Bez intervencije države, bez nekog od oblika finansijske represije, regulisanja i usmeravanja kreditne aktivnosti banaka, tranzicione ekonomije su bez ikakve razvojne šanse." je proizvoljna i nepotkreplena bilo kakvom komparativnom analizom kako je to finkcionisalo u recimo Češkoj ili Poljskoj koje su sasvim lepo prebrodile tranzicioni period. Na stranu što bi takve intervencije bile nezakonito uplitanje države u privatno vlasništvo. Da li su oni imali nekog Katića koji je regulisao, i usmeravao? Ovaj naš se očigledno reklamira u ovo predizborno vreme pa ako ga se neko od pobednika seti eto njemu mogućnosti da represira. Možda Borko, on se nešto ostrvio na banke pošto je to popularno i za polupismene birače prijemčivo.

 

Ja samo žalim što  trošim vreme na Katićeve nebuloze ali pošto si mi ti ljubazno jednom prilikom odgovorio na postavljeno pravno pitanje pokušao sam eto koliko mi znanje  i kratko vreme dozvoljava da obrazložim zašto mislim da je dotični prodavac magle.

I da, ne slažem se da smo sve više u čabru.Taljigamo lagano na bolje,a koliko bi i kako moglo brže i bolje je pitanje za neki drugi topik.

Share this post


Link to post
Korki

 

Poland bets on state development bank to revive economy

 

Poland said it will inject capital into and grant new powers to its state bank BGK, making it a major investor in the largest central European economy, in a bid to revive economic growth but keep fiscal deficits in check at the same time.

With the private sector reluctant to engage its capital given risks of another flare-up of the euro zone crisis, Poland is following the examples of Germany and South Korea from the past, boosting the role of a state-owned development bank.

http://uk.reuters.com/article/uk-poland-investment-idUKBRE89C0ED20121013

 

 

Ја ти не бих предлагао да идеш са том са том причом о слободном тржишту које све регулише. Онај ко зна исторјку развоја: САД, Немачке, Јапана, Ј. Кореје ће те "покопати". То није ни приближно онако како ти замишљаш да јесте. Оно што ти прелдажеш се масовно примењивало по Африци и Л. Америци па су се дешавалае револуције које не би поправиле ствар, јер комунизам то дефинитивно не може, али не може ни оно што ти предлажеш.

Нема већег протекционисте од САД у свом најбољем периоду развоја током Позлаћеног доба(крај Грађанског рата-1914). То није применљиво на Србију, из гомиле разлога, само помињем. Али већ нешто као Ј. Кореја би могло да прође у Србији а то није нешто што ти предлажеш.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...