Mentalno zdravlje

[Venom]

Kako ubediti osobu koja boluje od sizofrenije da ide kod lekara ili (opet) uzima lekove? Sta je od ta dva lakse? Manje tesko? Ima dosta saveta na internetu, koji deluju smisleno, ali ako neko ima licnog iskustva bilo bi mi od koristi.

[mustang]

ako ti je rod rodjeni, zavezi i na silu da proguta. a u picku materinu sa njihovim zajebancijama. nista fino sa njima jer ne jebu zivu silu.

 

to ti je moj savet.

Edited January 5, 2016 by mustang

[Gospodin Slucaj]

jeste pokusali sa privatnim psihijatrom?

sta je on/a pila pre od terapije?

[Venom]

Ne znam. Ne znam konkretno ni da li je prestala da uzima lekove, ali pretpostavljam(o). To je bivsa cimerka moje zene; bili smo u kontaktu s njenim roditeljima juce, rekli su da im je vec poznato i da planiraju "nesto". S druge strane nije bas u cvetu mladosti, pa shodno tome ni njeni roditelji nisu bas od juce. Mi nemamo previse iluzija da mozemo nesto konkretno da promenimo, osim da na neki nacin pomognemo i odvedemo je nekom strucnom.

[Gospodin Slucaj]

my 2 cents:

ako nije u akutnoj psihozi probajte da joj objasnite da je bolje da pije mejntejnens terapiju koja moze biti - minimalne doze antipsihotika druge (olanzapin) ili trece (aripiprazol/zolprix) generacije

takva terapija se dobro podnosi i ne dovodi do toga da ne mozes da se prepoznas

nego da je opet sastavi akutna psihoza i zavrsi u bolnici na konjskim dozama ko zna kakvih lekova (a hoce je sastaviti jer je shizofrenija hronicna bolest i lekovi se piju citavog zivota)

i neka joj nadju dobrog privatnog psihoterapeuta  koji ce da radi sa njom svake nedelje i da je prati (gestalt ili neka druga komplikovanija terapija me thinkz jer ja licno smatram kbt i rebt banalnim)

[Gospodin Slucaj]

[Krošek]

Ako porodica nije sposobna da na lep nacin brzo postigne rezultat, neka ne razvlaci jer se stanje neumitno ubrzano pogorsava - potrebna je hospitalizacija. Ako se terapija prekine, mislim da se "pokvari" i da mora ponovo da se prolazi mukotrpan proces doziranja i mozda cak i menjanja lekova, a vrsta lekova ima only so many...

Drzava je sto se psihoterapije tice jako inertna i dogmaticna...kao mora da prodje 3-4 meseca (od cega se maksimum tridesetak dana moze provesti u ustanovi) dok se bolesnik "ne smiri" pa onda moze razgovor, ali kada imas bolesika koji pati od hronicnog noncompliance-a, u toku tih par meseci kada se normalizuje doza, smanje nezeljeni efekti i ovaj zakljuci: "e meni super, sta ce mi lekovi", opet ce da pocne odbijati i onda jovo nanovo. Banalna situacija ali nase zdravstvo nema odgovor na to.

Psihoterapeuta zato treba brzo naci...i platiti. Psihoterapija sluzi da pacijent shvati da van tog kruga postoji prilicno normalan zivot, da mu je bolje da uci na tudjim greskama i iskustvima nego da nastavi da se ponasa na tako jedan zalosno predvidljiv patoloski nacin i da je to "sta ce mi lekovi" jako ruzno i sebicno prema ljudima koji pokusavaju da imaju normalan zivot pored njega.

 

just my 0.1c, nisam merodavan na temu

[Gospodin Slucaj]

u pravu si krosek narocito ovo poslednje o sebicnosti

doduse ja sam stekao utisak da psihijatri posle prekidanja terapije preferiraju one lekove koji su poslednji put bili ucinkoviti u suzbijanju simptoma 

to iz mog iskustva i nekih drugih ljudi

 

samo da napomenem - ako neko nije razumeo - da je besmisleno slati nekoga ko jos vuce repove akutne psihoze kod terapeuta

mislim logicno je da je neophodno da se pacijent i terapeut nalaze u jednoj deljenoj realnosti a ne da pacijent ima svoju neku realnost

a paranoja anksioznost strahovi fizicki problemi zbog lekova - to je nesto sto poslednje ode rekao bih

ali to je sve individualno kome koliko treba da u potpunosti dodje sebi

i ovo sve pod pretpostavkom da je ubodena terapija i da se nece menjati

 

a onda pored svega ovoga recenog

treba znati da (u bg cini mi se) postoje kbt terapeuti kojima je specijalnost teraporezistentna shiza

sta oni rade tacno to ne znam

ali sama cinjenica da tako nesto postoji govori da se sa svima moze raditi ako je to neophodno

[eumeswil]

Zna neko dobrog psihologa u državnoj službi?

[Gospodin Slucaj]

 

 

btw nisam znao da su ameri ukinuli podvrste shize

zna li neko kako su to objasnili?

[Gospodin Slucaj]

da odgovorim na sopstveno pitanje 

 

 Additionally, the diagnostic criteria no longer identify subtypes. Subtypes had been defined by the predominant symptom at the time of evaluation. But these were not helpful to clinicians because patients’ symptoms often changed from one subtype to another and presented overlapping subtype symptoms, which blurred distinctions among the five subtypes and decreased their validity

http://www.dsm5.org/Documents/Schizophrenia%20fact%20Sheet.pdf

 

zanimljivo čitanje koga zanima detaljnije šta su uradili u dsm5 povodom shize

http://ccpweb.wustl.edu/pdfs/2013_defdes.pdf

[Gospodin Slucaj]

There is a deep mistrust of psychiatry fostered by reports suggesting that psychotropic drug efficacy is very small. Kirsch et al concluded that antidepressants should only be used in severely ill patients;1 the efficacy of cholinesterase inhibitors in Alzheimer’s disease and of lithium prophylaxis in bipolar disorder has been questioned;2,3 and we found a smaller antipsychotic drug–placebo difference in schizophrenia than we intuitively expected.4 These reviews inspired an article in The New Yorker summarising them,5 and fuelled a vocal antipsychiatry movement.6,7Psychiatrists, patients, caregivers and the press are unsettled by these findings and some may think that psychiatric medication is not worth the bother. But is this small efficacy really true, and what about other medical interventions? As medicine is becoming highly specialised, few psychiatrists are familiar with the evidence of general medicine and psychiatric drugs. In this context we reviewed the efficacy of psychiatric pharmacotherapy in the perspective of standard medical drugs, making this paper the first attempt to provide a panoramic overview of major drugs. It is not possible to compare qualitatively different outcomes in qualitatively different diseases, but one can compare the percentages of patients helped with a drug or placebo, keeping in mind the differences in outcome for the mere purpose of perspective. We hasten to add a warning not to be overly concrete and to interpret this review as a qualitative perspective and not as a comparison. Therefore we discuss major factors that need to be taken into account in the interpretation of clinical trials and systematic reviews.

http://bjp.rcpsych.org/content/200/2/97.long

 

 

istraživanje o delotvornosti psihijatrijskih lekova u odnosu na obične lekove prema odnosu pacijenata kojima su pomogli lekovi ili placebo

doduše pola autora je sa debelim vezama sa farmaceutskom industrijom...

 

mogu vam reći iz iskustva da je neki konsenzus među psihićima izgleda taj da svako ima svoj neki lek

tj da ne postoje na primer dve iste depresije te stoga ni dva ista načina lečenja već svaki depresivac ima svoj antidepresiv

različiti ljudi različito reaguju na isti lek 

što mislim da nije slučaj s običnim lekovima

[Gospodin Slucaj]

http://www.apa.org/monitor/mar04/treatment.aspx

 

tretman poremećaja ličnosti jeste moguć iako jako težak zbog problematičnog odnosa pacijent-terapeut u axis II poremećajima

prva stvar koju će svaki psihoterapeut da se potrudi da shvatiš jeste ta da se ličnost menja i u odraslom dobu!

psihički je moguće stvoriti nove obrasce ponašanja i osećanja ali i fizički je mozak malleable do smrti bukvalno

[darling]

 

hmm nisu bolesti ali moguće je olakšati ljudima uz pomoć psiholoških intervencija i to se radi svuda

i moguće je u potpunosti prevazići te poremećaje! (nemoj da širiš defetizam  :D )

razrešavaju se s godinama u smislu da se bolje kontrolišeš i da nađeš načina za sublimaciju maladaptive procesa i obrazaca 

jednostavno si manje destruktivan i autodestruktivan 

cenim^tm da dolazi do uvida u sopstveno neurotično ponašanje i da se izgubi egosistonični odnos prema poremećaju

 

ne govorim samo iz svog iskustva već i iz iskustva mnogih koje znam da imaju poremećaje

 

 

evo da odgovorim ovde, da ne trolujemo vuka jeremica drugog. 

 

ko sto sam rekla, poremecaj licnosti nije bolest. poremecene licnosti su funkcionalne u drustvu i u sopstvenom zivotu, oni nemaju nikakve tegobe, nista ih ne boli, mnogi od njih su veoma uspesni (osim onih koji zavrse u zatvoru :D), nemaju nikakvog razloga da misle da im treba pomoc. na primer, glavna odluka psihopate je da nema moral i nema savest, i to zato sto mu se nisu napravile neke veze u mozgu, nije bilo elektricnog praznjenja kad i gde je trebalo (razne su teorije zasto se to desava, to sad nije tema). ej covece, kako jedan bez savesti i morala moze uopste da shvati da mu savest i moral manjkaju u zivotu, kad ni nama neporemecenima ne ide ta spoznaja, ne mozes da shvatis kako je moguce da postoji bice koje nema cip za moral i savest, a eto, ima ih, svuda su oko nas. 

ili naprimer, narcisisticki poremecaj. glavna odlika: nema empatiju.  kako da objasnis coveku sta je empatija kad nema aparat u mozgu da to shvati. situacju otezava cinjenica da npd o sebi misli u superlativima, koji crni defekt. taj samo sticajem okolnosti zavrsava na terapiji (kod njih, na primer, raste depresija s starenjem), ali terapija je bespomocna pred njima.

 

terapija treba i pomaze samo nama zrtvama poremecenih licnosti. a poremeceni su za terapiju izgubljeni slucajevi, oni su kao masine, zombiji, reptilijanci, od kojih se najbolje stitis tako sto ih izbegavas u zivotu. drugog spasa nema.

 

dakle, da rezimiram laicku tipologiju:

 

ako on sam nema nikakvih tegoba, a pate ljudi oko njega - poremecena licnost 

ako sam pati, okolina jok - neuroza

ako svi pate - psihoza, dakle teska bolest

 

o psihozama ne znam nista, osim sto me jedan paranoidni psihoticar jednom okrznuo u zivotu. 

poremecene licnosti su mi dosta zagorcale zivot. da bih se zastitila, morala sam da naucim s kim imam posla. iskustvo me senzibilisalo sa psihopate i narcise, razvila sam cula, prepoznajem ih i na televiziji. vucic me naucio da obratim paznju na histrionce. a borderlajnovi, neam pojma kako to izgleda u stvarnom zivotu. ko ce znati, mozda sam ja?! 

[Gospodin Slucaj]

pa dobro jesi nabrojala baš najgore poremećaje gde je zaista nešto toliko osnovno toliko broken da uopšte i ne dolaze kod psihića!

čuo sam i ja da su narcisoidni na primer još i gori s godinama

i da - ja imam uglavnom iskustva sa borderima kojih je ionako najviše (dijagnostifikovanih) a za taj poremećaj važi pravilo da s godinama bude podnošljivije

postoje kbt/rebt tehnike koje im pomažu oko na primer toga da se ne seku

 

tako da jeste malo skewed moje iskustvo prinajem ali je i tvoje rekao bih

 

ja sam duboko uveren da svako može da se promeni

nekom je potrebno čudo i katarza a nekom postepen višegodišnji rad na sebi uz pomoć psihoterapeuta

a možda i lekova jednog dana za neke poremećaje

(čitao sam na primer da je kod psihopata poremećen odnos hormona stresa i testosterona https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3166523/ )

 

hoću reći da psihić koji odustane od nekoga s poremećajem ličnosti i nije neki psihić po meni

svako bi trebalo da ima beskonačno mnogo šansi za promenu na bolje