Pa o tome se i radi. Svaki tehnoloski napredak je napredak za civilizaciju a od uredjenja drustva zavisi koliko ce se taj napredak ravnomerno rasporediti. Ja se ne slazem sa basic income jer mislim da je ljudima potreban posticaj cak i da rade ono sto ce ocigledno svima koristiti (nauka, umetnost, odrzavanje sistema, ucenje drugih i sl.). Trebaju postojati i plate i poslovi ali gini koeficijent mora biti bolji, drzava mora vise stvari da daje besplatno ili da podstice (skola, zdravstvo, hrana, smestaj, penzije i sl) i social security net mora raditi ne bi li ziveli u sistemu koji valja.

  On 5. 2. 2016. at 9:52, Shan Jan said:

Svaki tehnoloski napredak je napredak za civilizaciju 

Vrlo diskutabilno i previše optimističan, da ne kažem pozitivistički, stav.

  On 5. 2. 2016. at 16:16, miki.bg said:

Vrlo diskutabilno i previše optimističan, da ne kažem pozitivistički, stav.

+1

 

Uobicajeno ortopedsko pomagalo zvano neogranicena vera u moci tehnologije koje su nas toliko puta pretekle i skoro svaki put zatekle nepripremljene kao vrstu.

Sluzi da zamagli, ako ne i da sakrije osnovno pitanje: da li je tehnologija cilj ili sredstvo?

  On 5. 2. 2016. at 9:01, bigvlada said:

To bi moglo da se kompenzuje nečim što bi ličilo na švajcarski predlog uvođenja bazičnog prihoda (koji nije prošao na referendumu).

Da, to i ja mislim... Mada će se oko praktičnih detalja toga još mnogo morati da duma, ali to ne bi smela da bude prepreka (samo po sebi).

Treba s vremena na vreme opljačkati sve zlikovske bogatune i razdelliti pare šugavom narodu, that's how I see that.

Sve te mere nemaju smisla dokle god postoje razne Kambodže, Mijanmarovi i Burundiji gde populacija ne pamti bolje dane i gde će vrlo rado prihvatiti mrvice sa stola i poslove nedostojne čak i prosečnog Srbina a kamoli Amerikanca

Ne vidim bas kakve to veze ima sa bazicnim prihodom.

Pa jer će se samo dodatno ubrzati preseljenje poslova na te destinacije, i to u svim sektorima jer će u ovim domišljatim zapadnim ekonomijama implementiraju li se ideje BI skočiti cene rada, porezi itd..

Ne razumem vezu, ali nije bitno.

  On 5. 2. 2016. at 16:19, namenski said:

+1

 

Uobicajeno ortopedsko pomagalo zvano neogranicena vera u moci tehnologije koje su nas toliko puta pretekle i skoro svaki put zatekle nepripremljene kao vrstu.

Sluzi da zamagli, ako ne i da sakrije osnovno pitanje: da li je tehnologija cilj ili sredstvo?

 

Ako bas hoces, tehnologija je uvek sredstvo, pravo pitanje je da li je znanje sredstvo ili cilj a ja bih cak glasao za cilj - nema uzvisenije potrage od one za znanjem.

 

A sada pitanje, moze li primer gde je tehnoloski napredak doneo zlo coveku?

 

 

Itd, itd...

  On 5. 2. 2016. at 16:19, namenski said:

+1

 

Uobicajeno ortopedsko pomagalo zvano neogranicena vera u moci tehnologije koje su nas toliko puta pretekle i skoro svaki put zatekle nepripremljene kao vrstu.

 

Počev od najvažnijeg izuma i "napretka" našeg doba, mehanizacije vremena...

 

Reveal hidden contents

Luis Mamford, Tehnika i civilizacija, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2009.

 

Manastir i sat

 

Od čega se mašina prvobitno oblikovala u modernoj civilizaciji? Očito je postojalo više od jedne tačke porekla. Naša mehanička civilizacija predstavlja sjedinjavanje brojnih navika, ideja i načina života, kao i tehničkih instrumenata, a neki od njih su, u početku, direktno suprotstavljeni civilizaciji čije su stvaranje pomogli. Ali novi poredak se prvo osetio u opštoj slici sveta: tokom prvih sedam vekova postojanja mašine kategorije vremena i prostora prošle su kroz izuzetnu promenu, a nijedan vid života nije ostao nedodirnut tom transformacijom. Primena kvantitativnih metoda mišljenja na proučavanje prirode prvi put se pojavila u redovnom merenju vremena, a novi mehanički koncept vremena delimično se razvio iz manastirskog načina života. Alfred Vajthed (Alfred Whitehead)^[1] je naglasio značaj sholastičkog verovanja u univerzum koji je uredio Bog kao jednog od temelja moderne fizike: ali iza tog verovanja stajalo je prisustvo reda u samim crkvenim institucijama.

 

Tehnika drevnog sveta se još prenosila iz Konstantinopolja i Bagdada na Siciliju i Kordobu: odatle potiče rano predvodništvo Salerna kada se radi o naučnom i medicinskom napretku srednjeg veka. Međutim, u manastirima na zapadu se prvo pojavila želja za redom i moći, uz onu koju izražava vojna dominacija nad slabijim ljudima nakon duge neizvesnosti i krvavog haosa koji je pratio slom Rimskog carstva. Unutar manastirskih zidova nalazilo se svetilište: vladavinom reda proterani su iznenađenje i sumnja i hir i nepravilnost. Nasuprot nepredvidljivim promenama i pulsiranju svetovnog života postavljena je gvozdena disciplina pravila. Benedikt je dodao sedmi period za molitvu tokom dana, a u sedmom veku bulom pape Sabijana određeno je da manastirska zvona zvone sedam puta tokom dvadeset četiri sata. Te naznake tokom dana bile su poznate kao kanonski sati i javila se potreba da se oni na neki način mere da bi se redovno ponavljali.

 

Po legendi, koja se danas poriče, prvi moderni mehanički sat, koji su pokretali tegovi koji su se spuštali, izmislio je monah po imenu Gerbert koji je kasnije postao papa Silvester II, krajem desetog veka. Taj sat je verovatno bio samo vodeni sat, jedan od onih nasleđa iz drevnog sveta koje je direktno preostalo iz rimskih dana, poput samog vodenog točka, ili se opet vratilo na zapad preko Arapa. Ali legenda, kao što se često dešava, tačna je, ako ne zbog činjenica, onda zbog implikacija. Manastir je bio prvo sedište regulisanog života i bilo je gotovo neizbežno da takav život stvori instrument za označavanje sati u intervalima ili za podsećanje zvonara da je vreme da pokrene zvona. Ako se mehanički sat nije pojavio dok gradovi u trinaestom veku nisu počeli da zahtevaju regulisan život, navika za samim redom i pouzdanim regulisanjem vremenskih perioda postala je gotovo druga priroda u manastiru. Kulton (G. G. Coulton)^[2] se slaže sa Zombartom (Werner Sombart)^[3] da se benediktinci, veliki radni sveštenički red, možda mogu smatrati prvobitnim osnivačima modernog kapitalizma: njihova uprava je zaista bila usmerena na rad i njihovi veliki građevinski poduhvati su čak mogli lišiti ratnu tehniku dela njenog sjaja. Dakle, autori ne izvrću činjenice kada ukazuju na to da su manastiri – u jednom periodu bilo je 40.000 manastira pod benediktinskom upravom – pomogli da poduhvati ljudi steknu redovan kolektivni otkucaj i ritam mašine, jer sat nije samo sredstvo da se označavaju sati, već i da se usklade aktivnosti ljudi.

 

Da li su merenje vremena i navika da se vreme reguliše obuzele um ljudi zbog zajedničke hrišćanske želje da se redovnim molitvama i posvećenošću obezbedi blagostanje duša u večnosti: zbog navike koju je kapitalistička civilizacija zatim iskoristila za dobar cilj? Možda se mora prihvatiti ironija tog paradoksa. U svakom slučaju, do trinaestog veka postoje jasni zapisi o mehaničkim satovima, a do 1370. godine Hajnrih fon Vik (Heinrich von Wyck) je u Parizu napravio dobro osmišljen „moderan“ sat. U međuvremenu, pojavili su se zvonici, a novi satovi, ako do četrnaestog veka nisu imali cifarnik i kazaljku koja je kretanje vremena pretvarala u pokret u prostoru, barem su zvonom označavali sate. Oblaci koji su mogli paralisati sunčani sat, smrzavanje koje je u zimskoj noći moglo zaustaviti vodeni sat, više nisu bile prepreke za označavanje vremena: leti ili zimi, danju ili noću, čovek je bio svestan odmerenog zvona sata. Taj instrument se ubrzo proširio izvan manastira, redovna zvonjava zvona unela je novi red u život radnika i trgovca. Zvona sa zvonika su gotovo definisala urbani život. Označavanje vremena preraslo je u poštovanje vremena i vođenje računa o vremenu i štednju vremena. Dok se to dešavalo, večnost je postepeno prestala da bude mera i fokus ljudskih aktivnosti.

 

Sat, a ne parna mašina, predstavlja ključnu mašinu modernog industrijskog doba. Sat je i izuzetna činjenica i tipičan simbol mašine u svakoj fazi svog razvoja: čak ni danas nijedna druga mašina nije tako sveprisutna. Ovde, na samom početku moderne tehnike, proročanski se pojavila precizna automatska mašina koja se, nakon nekoliko vekova dodatnog truda, konačno koristi kao tehnički element u svakom delu industrijske aktivnosti. Pre sata postojale su pogonske mašine poput vodenice; a postojale su i razne vrste automata da bi se zadivili posetioci u hramu ili da bi se zadovoljila besposlena mašta nekih muslimanskih kalifa: mašine čije se ilustracije mogu naći kod Herona i Al Džazarija. Ali, pojavila se nova vrsta pogonske mašine u kojoj su izvor energije i njen prenos bili takve prirode da su obezbedili jednak tok energije u ćelom postrojenju i omogućili redovnu proizvodnju i standardizovan proizvod. U svom odnosu prema odredivim kvantitetima energije, standardizaciji, automatskoj aktivnosti i, konačno, prema sopstvenom posebnom proizvodu, tačnom merenju vremena, sat je bio prva mašina u modernoj tehnici, i zadržao je primat u svakom periodu: on označava savršenstvo ka kojem druge mašine teže. Štaviše, sat je poslužio kao model za mnoge druge mehaničke naprave i za analizu pokreta koji prati savršenstvo sata; uz razne vrste prenosnika i prenosa koji su razrađeni doprineo je uspehu znatno drugačijih vrsta mašina. Kovači su mogli iskovati hiljade oklopa ili hiljade gvozdenih topova, kolari su mogli oblikovati hiljade velikih vodenih točkova ili grubih zupčanika, bez potrebe da izume bilo kakve posebne tipove pokreta osim onih koji su osmišljeni u satu i bez potrebe za takvom preciznošću merenja i finoće izrade koja je konačno stvorila hronometar u osamnaestom veku.

 

Uz to, sat je primerak pogonske mašine čiji su „proizvod“ sekunde i minuti: svojom osnovnom prirodom on je odvojio vreme od ljudskih događaja i pomogao da se stvori uverenje o nezavisnom svetu matematički merljivih nizova: poseban svet nauke. Svakodnevno ljudsko iskustvo pruža relativno malu osnovu za to uverenje: tokom ćele godine dani su nejednake dužine i ne samo da se odnos između dana i noći stalno menja, već i kratko putovanje od istoka ka zapadu menja astronomsko vreme za određeni broj minuta. Samom ljudskom organizmu mehaničko vreme je još više strano: ljudski život ima sopstvena pravila, poput udara pulsa, disanja pluća, koji se menjaju iz sata u sat, u zavisnosti od raspoloženja i aktivnosti, a u dužem nizu dana vreme se ne meri kalendarom već događajima koji ga ispunjavaju. Pastir meri od vremena kada su se ovce ojagnjile, ratar meri po danu setve ili žetve: ako rast ima svoje sopstveno trajanje i pravila iza njega ne stoje prosto materija i pokret već činjenice o razvoju, ukratko – istorija. I dok se mehaničko vreme prostire u nizu matematički izolovanih trenutaka, organsko vreme – ono što Bergson naziva trajanje – po svom učinku je kumulativno. Mada matematičko vreme može, u izvesnom smislu, da se ubrza ili vrati unazad, poput kazaljki sata ili prizora u pokretnim slikama, organsko vreme kreće se samo u jednom pravcu – kroz ciklus rođenja, rasta, razvoja, opadanja i smrti – a prošlost, koja je već mrtva, ostaje prisutna u budućnosti koja tek treba da se rodi.

 

Po Torndajku (Lynn Torndike),^[4]  uobičajena podela sata na šezdeset minuta i minuta na šezdeset sekundi javila se oko 1345. godine: taj apstraktni okvir podele vremena postao je sve više i više orijentir i za aktivnosti i za misli, a težeći da u tom domenu dosegne tačnost astronomsko proučavanje neba usmerilo je pažnju na pravilne, neumitne pokrete nebeskih tela kroz svemir. Smatra se da je u ranom šesnaestom veku Peter Henlajn, mladi mehaničar iz Nirnberga, stvorio „satove sa mnogo točkića od malih delova gvožđa“ i do kraja tog veka u Engleskoj i Holandiji je uveden mali domaći sat. Kao i u slučaju automobila i aviona, bogatije klase su prve prihvatile novi mehanizam i popularizovale ga: delom zato što su samo one mogle da ga priušte, delom zato što je nova buržoazija prva otkrila, kako je to Frenklin kasnije rekao, da je „vreme novac“. Buržoaski ideal bio je postati „tačan kao sat“, pa je posedovanje sata dugo predstavljalo jasan simbol uspeha. Sve brži ritam civilizacije doveo je do zahteva za većom moći, a moć je, zauzvrat, ubrzavala taj ritam.

 

Prema tome, uređen, tačan život, koji se prvo oblikovao u manastirima, nije prirođen ljudskom rodu, mada se zapadni narodi sada tako suštinski orijentišu po satu da je on postao „druga priroda“ i poštuju ga kao prirodnu stvar. Mnoge istočne civilizacije su cvetale i pored labave veze s vremenom: Indusi su, u stvari, bili tako nezainteresovani za vreme da im nedostaje čak i autentična hronologija godina. Tek nedavno, usred industrijalizacije sovjetske Rusije, nastalo je društvo koje je tamo pospešilo nošenje satova i propagiralo prednosti koje donosi tačnost. Popularizacija obeležavanja vremena, koja je usledila nakon proizvodnje jeftinog standardizovanog sata, prvo u Ženevi a zatim u Americi sredinom prošlog veka, bila je ključna za dobro osmišljen sistem transporta i proizvodnje.

 

Označavanje vremena bilo je nekada specifičan zadatak muzike: ona je davala radni prizvuk pesmi u radionici ili zvuku doboša u povečerje ili poju mornara dok vuku uže. Ali efekat mehaničkog sata je prodorniji i striktniji: on predsedava danom od časa kad se ustaje do časa odmora. Kada se dan shvati kao apstraktni raspon vremena, tokom zimske noći se ne mora ići u krevet s kokoškama: izmisle se fitilji, dimnjaci, lampe, plinsko svetio, električne lampe da bi se iskoristili svi sati koji pripadaju danu. Kada se vreme ne poima kao niz doživljaja, već kao zbir sati, minuta i sekundi, javlja se navika da se vreme sabira i štedi. Vreme je poprimilo odlike zatvorenog prostora: ono se može podeliti, može se popuniti, može se čak i produžiti izumom sprava koje olakšavaju ljudski rad.

 

Apstraktno vreme postalo je novi medijum egzistencije. Ono reguliše i same organske funkcije: čovek ne jede kada oseti glad već kada mu to signalizira sat, čovek ne spava kada je umoran, već kada to sat dozvoljava. Opšta svest o vremenu pratila je širu upotrebu satova: kada je vreme odvojeno od organskih nizova, renesansnim ljudima je bilo lakše da maštaju o oživljavanju klasične prošlosti ili da ponovo proživljavaju sjaj antičke rimske civilizacije; kult istorije, koji se prvo pojavio u vezi sa svakodnevnim ciklusima, konačno se izdvojio kao posebna disciplina. U sedamnaestom veku su se pojavili novinarstvo i periodično spisateljstvo, čak su i u odevanju, sledeći primat Venecije kao modnog centra, ljudi menjali stilove svake godine, a ne svake generacije.

 

Teško da se može preceniti značaj onoga što je mehanička efikasnost dobila uvođenjem koordinacije i preciznijeg određivanja dnevnih događaja: mada se taj porast ne može meriti konjskim snagama treba samo zamisliti da ga danas nema, pa bi se mogao predvideti brzi raspad i konačni slom celog društva. Moderni industrijski režim bi lakše funkcionisao bez uglja i gvožđa i pare nego bez sata.

 

[...]

 

Nov stav prema vremenu i prostoru prodro je u radionicu i knjigovodstvenu kancelariju, vojsku i grad. Tempo se ubrzao, razdaljine su postale veće: konceptualno, moderna kultura se vinula u svemir i prepustila se tom pokretu. Ono što je Maks Veber nazvao „romantizam brojeva“ prirodno je izraslo iz tog interesovanja. U merenju vremena, u trgovini, borbi, ljudi su nizali brojeve i, konačno, kako se ta navika razvijala, jedino su brojevi postali važni.

 

 

^[1] Alfred Whitehead, Science and Modern World. New York 1925. The Concept of Nature. Cambridge: 1926. Adventurea of Ideas. New York: 1933.

^[2] G. G. Coulton, Art and Reformation. New York: 1928.

^[3] Werner Sombart, The Quintessence of Capitalism, Munchen: 1913.

^[4] Lynn Torndike, A History of Magic and Experimental Science During the First Thirteen Centuries of Our Era. Two vols. New York: 1923. Science and Thought in the Fifteenth Century. New York: 1929.

 

 

 

 

...pa nadalje.

  On 7. 2. 2016. at 19:19, namenski said:

 

Itd, itd...

 

Si siguran za nuklearku? Uz svo uvažavanje užasa Hirošime i Nagasakija, nuklearno oružje odnosno ICBMs su verovatno jedini razlog iz kojeg WW3 već uveliko nije u toku sa stotinama miliona žrtava. Bomba je ta koja primorava velike čike da svoje globalne obračune prenesu u proxy/virtuelnu arenu. Da im se može da repriziraju WW1, samo sa boljom gvožđurijom, pa brali bismo zelen bostan odavno.

 

Drugo, tehnologija možda neće spasiti čoveka ali svejedno je jedina karta na koju čovek može da odigra. Na trenutnom nivou na kom se nalazi, čovek može samo da izgura dok ne potroši resurse koje je dobio od majke Zemlje a onda ćao zdravo. Čak ni drastično usporavanje tog trošenja nije moguće bez ogromnog tehnološkog napretka, dakle ajde da kažemo da je kolonizacija drugih svetova samo pusti san i da treba da racionalno potrošimo vreme koje nam je ostalo na ovoj planeti - opet nam treba neka daleko značajnija tehnologija od ove koju imamo.

ShanJan je pomesao znanje i tehnologiju: vise je znanja bilo u nekom atinskom peristilu u doba Sokrata ili Aristotela, nego u 10 danasnjih svetskih vrhunskih univerziteta.

Mi cesto brkamo znanje sa kolicinom informacija teseci se time da danas informacija ima na milione tona.

Informacija nije znanje: pravo znanje je sinteza, sposobnost sintetizovanja, obrade informacija, a to danas i doveka najbolje i jedino moze da radi ljudski mozak, sav napredak kompjutera na stranu.

Tehnologija je pomagalo, dobrodoslo, ali ima jednu manu: brzo postane sama sebi cilj, a jos brze ume da se otrgne.