Igr(ic)e su umetnost ili nisu, nastavlja se

[Прслин]

Ne mozes u kol of djuti sa ljubavlju da pridjes neprijatelju i pogledas ga u oci, nece ti dati sansu da ga razumes, ukokace te. Jer je programer (kreator igrice vatever) ogranicio parametre. U delima Dostojevskog pak ili Kamija, Sabata, Borhesa - ti imas razumevanja za sve likove, od Ivana Karamazova preko Rogozina do Minotaura. Mozes cak i da ih volis, oni ce ti dopustiti.

Али, да ли можеш да их укокаш? ;)

 

Prsline, imam utisak da se već ponavljaju argumeTNi i da (kao i obično) ovo postade diskutusija iz rekreativnih pobuda, da očuvamo malo oštricu uma i da se priča o stvarima koje volimo. Ali lijepo je, makar. Što neko reče, izgleda da je umetnost i forum.

Понављају се, наравно, а бојим се да ће се понављати и даље. Ја сам пре неколико страна почео да пишем о игри коју тренутно играм и која се по форми врло приближава филму, али онда је Калигула помислио да је необично што ме игра у неколико наврата уплашила, па је то покушао да изврне руглу подмевајући се мом страху. Мислим да је то оно што нас надаље чека на топику: пошто су аргументи јасни, прелази се на шаљење™. Па, добро. Људе који су се бавили позориштем до скоро нису хтели ни да сахрањују на гробљима, преживећемо и ми пошалице које ионако више говоре о ономе ко их куца него о ономе чему се неуко подсмевају. Edited November 5, 2015 by Прслин

[Caligula]

Али, да ли можеш да их укокаш? ;)

 

 

Nije ti neki odgovor Prsline ^_^

 

Pricamo o ogranicenjima i jasno navodim koja su ogranicenja. Ta ogranicenja ne dozvoljavaju igricama da se nazovu umetnoscu.

[Lord Protector]

Па, добро. Људе који су се бавили позориштем до скоро нису хтели ни да сахрањују на гробљима

 

Prasline, ne brini, sahranićemo te na virtuelnom groblju, u igrici po izboru  :P

Edited November 5, 2015 by slow

[Прслин]

 

 

Nije ti neki odgovor Prsline ^_^

 

Pricamo o ogranicenjima i jasno navodim koja su ogranicenja. Ta ogranicenja ne dozvoljavaju igricama da se nazovu umetnoscu.

Да си прочитао претходне одговоре, не би написао то што си написао јер је тамо већ објашњено све што тебе буни. Али, ако попуниш овај кратку анкету наставићу са тобом да причам озбиљно.

 

Игре попут The Last of Us имају сценарио:

- да

- не

- игре нису уметност

 

Тај сценарио пише програмер

- да

- не

- игре нису уметност

 

Такве игре имају и режисера

- да

- не

- игре нису уметност

 

У њима постоји мотивација и протагониста и антагониста

- да

- не

- игре нису уметност

 

Функционишу као трагедија по Аристотеловим мерилима.

- да

- не

- игре нису уметност

 

И одговарају опису уметности како је види Хајдегер.

- да

- не

- игре нису уметност

 

...и Кант...

- да

- не

- игре нису уметност

 

...и многи, многи други.

- да

- не

- игре нису уметност

 

Prasline, ne brini, sahranićemo te na virtuelnom groblju, u igrici po izboru  :P

Prasline, ne brini, sahranićemo te na virtuelnom groblju, u igrici po izboru  :P

Пепео ми је већ развејан на хиљадама сервера.

[Caligula]

Да си прочитао претходне одговоре, не би написао то што си написао јер је тамо већ објашњено све што тебе буни. Али, ако попуниш овај кратку анкету наставићу са тобом да причам озбиљно.

 

Игре попут The Last of Us имају сценарио:

- да

- не

- игре нису уметност

 

Тај сценарио пише програмер

- да

- не

- игре нису уметност

 

Такве игре имају и режисера

- да

- не

- игре нису уметност

 

У њима постоји мотивација и протагониста и антагониста

- да

- не

- игре нису уметност

 

Функционишу као трагедија по Аристотеловим мерилима.

- да

- не

- игре нису уметност

 

И одговарају опису уметности како је види Хајдегер.

- да

- не

- игре нису уметност

 

...и Кант...

- да

- не

- игре нису уметност

 

...и многи, многи други.

- да

- не

- игре нису уметност

 

 

 

... imaju jasna ogranicenja, filovane su jeftinim efektima, pravljene su da manipulisu cula na nekom bazicnom, siromasnom nivou, ucesce konzumenta svodi se na igru refleksa u uskoj iteraciji sa medijem, igra nema beskonacan broj interpretacija zavisno od beskrajno razlicitih iskustava konzumenata vec naprotiv konzument je objekt, vlasnistvo igre, njen neizostavni deo potreban za funkcionisanje.

 

Prosto, ne da igrice promasuju umetnost nego hitaju ka sasvim suprotnoj tacki koordinatnog sistema. Prvi put sam ovde uopste cuo zelju/nameru da se igrice proglase umetnoscu. To mi je zaista u rangu nekog kafanskog tipa koji rostiljdziju hvali recima "e ovi cevapi su bRe umetnos!"

 

Ne kapiram uopste zelju da se krastava zaba proglasi za prelepu crnokosu djevicu

[Ariel]

Priča o toj želji jeste neraskidivo vezana za jedan tugaljiv fenomen da gomila nezrelih muškaraca traži u tome neku validaciju za svoj hobi, jer zaboga to nije samo zabava, to je UMETNOST... Ali iako za mnoge namera izvire odatle, to ne znači da teza nije tačna. A ja ti rekoh da dobra igra ima beskonačan broj interpretacija, samo se ne koriste isti mehanizmi pri interpretaciji kao kada čitaš knjigu, jer igra nije knjiga. Kao što ni slika nije knjiga. A film nije slika. Ne kapiram šta tu nije jasno. A i ovo s konzumentom ti je promašaj, jer kao prvo, bolji izraz je recipijent, kao drugo šta je bilo koje umetničko delo bez recipijenta, kao treće čak i da je recipijent neizostavan za funkcionisanje, kako to potire umetnički sadržaj ili vrednost?

[roksi]

Priča o toj želji jeste neraskidivo vezana za jedan tugaljiv fenomen da gomila nezrelih muškaraca traži u tome neku validaciju za svoj hobi, jer zaboga to nije samo zabava, to je UMETNOST...

 

sta preostaje nego citirati hellu: 

 

^_^

 

 

A i ovo s konzumentom ti je promašaj, jer kao prvo, bolji izraz je recipijent, kao drugo šta je bilo koje umetničko delo bez recipijenta, kao treće čak i da je recipijent neizostavan za funkcionisanje, kako to potire umetnički sadržaj ili vrednost?

 

a da se ustanove malo konkretniji parametri kada je rec o korisnicima video igr(ic)a, da li je rec o recipijentima ili zapravo takmicarima? ili bi se radije propagiralo da takmicarski aspekt ne stoji u osnovi istih? samo pitam.

[Lord Protector]

Film koji nije odgledan, slika koja nikad nije viđena, knjiga koja nije nikad pročitana može da bude umetničko delo nezavisno od te činjenice. Jer umetničko delo je zaokruženo, finalizovano u materijalnom svetu (na poseban način), ali je neograničeno u simboličkoj ravni i višem značenju. Igrica nema svoju egzistenciju bez igrača, on je sastavni deo igre, bez njega ona ne može da se razvije i pokaže nameru tvorca igrice.

 

Postoji još jedna stvar koja je tu jako bitna. U svakom velikom umetničkom delu postoji mala nesavršenost i nesimetrija koju umetnik namerno unosi, jer je simetrija neplodna ako se bukvalno i nekritički primeni, tj ako nema dinamizma sila nesimetrije i paradoksa u samom delu. Dakle primenjeni jin-jang. Tako, kad neki japanski umetnik završi delo on namerno napravi disonancu na slici koja se može videti samo pažljivim posmatranjem, ili kad napravi vrt namerno postavi neku ciglu koja je drugačije boje ili oblika od ostalih.

 

Igrica ne može da živi bez konzumenta, ona je u potpunosti bukvalna, faktički imitira višu realnost (tzv nivoi koji se postižu u igrici, što je placebo zamena višeg sveta u umetničkom stvaranju). To što igrač odskače u fotelji kad igra neku dobru igricu i prelazi na viši nivo iste je bukvalan prelazak u novu dimenziju, sad i ovde, ali ne u metafizičkom već samo u estetskom/adrenalinskom smislu.

Igrice su instant metafizika u pokušaju, a sve što je prečica i instant se ne pika u umetnosti.

Edited November 5, 2015 by slow

[Caligula]

... samo se ne koriste isti mehanizmi pri interpretaciji kao kada čitaš knjigu, jer igra nije knjiga. Kao što ni slika nije knjiga. A film nije slika. Ne kapiram šta tu nije jasno. A i ovo s konzumentom ti je promašaj, jer kao prvo, bolji izraz je recipijent, kao drugo šta je bilo koje umetničko delo bez recipijenta, kao treće čak i da je recipijent neizostavan za funkcionisanje, kako to potire umetnički sadržaj ili vrednost?

 

 

Da pokusam ovako.

 

Ono sto ja percipiram kao umetnost je koketiranje u mediju sa matematikom kosmosa. Recimo da je veliki prasak pre vise milijardi godina napravio matematicko igraliste ciji su nerazdvojivi delovi i slovo Pi i zlatni presek i E = mc ²   pa su onda na tom igralistu Fidija i Ezop od tih zakona (od kojih je btw. i covek sazdan) pravili svoje radove u mediju, jedan od kamena drugi od reci, pa su ta dela uz mnoga druga kasnija ostala ziva bas zbog tih zakona koji su uspesno utkani u njih (jer nisu samo Fidija i Mikelandjelo vajari, bilo ih je i onih grobljanskih i dvorskih koji su arcili kamen na neubedljive imitacije ljudskog ili zivotinjskog tela, dakle nisu svi koji su lupali kamen intuitivno dorasli kosmickoj matematici).

 

To sto Panteon zivi kroz epohe je valjda samodovoljnost umetnickog dela o kojem sam dosta pisao na drugoj temi a evo vidim i Slow je pominje kao argument. Dakle, u Panteonu je jedna Jednacina, jedan vizir koji se sam od sebe natakne na oci svakom ljudskom bicu koje udje u njega te je ona tavanica tako ziva, vibrantna i oduzima dah podjednako i hriscaninu i muslimanu, i antickom i srednjevekovnom coveku, kao i japanskom turisti koji se ne doseti da aparatom skljoca cak i po minut dva kada udje u tu panteonsku Jednacinu.

 

Dalje, povod za Panteon je nebitan (izvini Kime :D ), bitno je da je Panteon, kao i svako umetnicko delo, nadrastao svoj povod i istorijski kontekst u kojem je nastao. Nadrastao je (takodje kao svako pravo umetnicko delo) i namere svog tvorca, bas kao sto dobra knjiga nadraste namere i motive pisca jer se delo ne sastoji samo od njegovih realnih inhibicija vec i od njegovog podsvesnog (to je jel'te Talenat) koje se miluje sa kosmickom jednacinom dok tvorac udara po mediju (rec, kamen, boja, zvuk).

 

Treba li da objasnjavam koliko se ovaj proces razlikuje od procesa stvaranja jedne igrice?

 

Mogu, ne mrzi me

Edited November 5, 2015 by Caligula

[eumeswil]

Au jbt, koliko besmislenog uzdisanja na pijedestal njegovog veličanstva umetnika. Kao da je u pitanu neko vrhovno nedodirljivo biće koje leči sve bolesti i patnje ovog sveta.

 

Podsvesno/talenat ne postoje kod ljudi koji se bave video igrama?

 

Mene iskreno zanima šta dobijate tim diehard artfag™ pristupom? Nekakav prestiž u očima drugih koji misle isto/slično kao i vi? 

[Dionysos]

Dalje, povod za Doom je nebitan (izvini Kime :D ), bitno je da je Doom, kao i svako umetnicko delo, nadrastao svoj povod i istorijski kontekst u kojem je nastao. Nadrastao je (takodje kao svako pravo umetnicko delo) i namere svog tvorca, bas kao sto dobra knjiga nadraste namere i motive pisca jer se delo ne sastoji samo od njegovih realnih inhibicija vec i od njegovog podsvesnog (to je jel'te Talenat) koje se miluje sa kosmickom jednacinom dok tvorac udara po mediju (rec, kamen, boja, zvuk).

[Ariel]

Kauboje jbg, primetićeš da ja u mojim postovima uzimam delove tvojih teza i pišem o njima, čak koristeći termine i zaključke koje si ti koristio, kako bih ti precizno odgovorio. Dok ti uporno uopšte ne komentarišeš ono što ti ja pišem, nego objašnjavaš neki svoj trip. Tako ne može da se raspravlja ni o čemu, a kamoli o ovakvim stvarima. 

[Utvara]

Da pokusam ovako.

 

Ono sto ja percipiram kao umetnost je koketiranje u mediju sa matematikom kosmosa.

[Miljenko]

Smoriste za medalju.

Ja sam gamer od C64 vremena i potpuno mi je nebitno da ce neko na ovaj moj hobi gledati kao na gubljenje vremena ili zadovoljavanje duhovnih potreba.

Ako bih svrstavao neke igre u umetnost, to bi bile RPG igre. Sportske i pucacine se tu vec tesko mogu uklopiti.

[Braća Strugacki]

... imaju jasna ogranicenja, filovane su jeftinim efektima, pravljene su da manipulisu cula na nekom bazicnom, siromasnom nivou, ucesce konzumenta svodi se na igru refleksa u uskoj iteraciji sa medijem, igra nema beskonacan broj interpretacija zavisno od beskrajno razlicitih iskustava konzumenata vec naprotiv konzument je objekt, vlasnistvo igre, njen neizostavni deo potreban za funkcionisanje.

 

 

 

Problem je što za jedan broj igara nije tačna ni jedna teza od ovih koje si nabrojao.