Evroazijska Unija - to je ta Evropa kojoj težimo!

[Lord Protector]

Kako rusko tvrdo jezgro vidi trenutnu situaciju:

Евразийская Реконкиста

10.01.2022

Александар Дугин

 

Spoiler

Немири у Казахстану скренули су пажњу свих на проблем постсовјетског простора. Сасвим је очигледно да се то мора решавати на свеобухватан начин. Ескалација односа са Западом око Украјине и наводна „руска инвазија“ која је томе претходила и још увек је далеко од скидања са дневног реда, као и „црвене линије“ које је Путин назначио односе се управо на овај геополитички контекст. Шта је Путин хтео да каже својим „црвеним линијама“? Ово није само упозорење да ће сваки покушај проширења зоне утицаја НАТО-а на исток, односно на постсовјетску (или постимперијалну, што је једно те исто) територију, наићи на војни одговор Москве. Ово је одбијање признавања стратешког статуса кво који је настао након распада СССР-а, као и довођење у питање легитимности приступања балтичких земаља НАТО-у, а сходно томе и целокупне политике САД у овој зони. Путин јасно каже: када смо били слаби, ви сте то искористили, и одузели оно што, по историјској логици, припада само нама; сада смо се уразумили, превазишли либерално лудило и издајничке атлантистичке трендове 80-90-их година КСКС века унутар саме Русије, и од сада смо спремни да водимо пуноправни дијалог са позиције снаге. Ово није само жалба. Тезу потврђују стварни кораци – Грузија 2008, Крим и Донбас 2014, сиријска кампања. Понегде смо вратили своје позиције, а Запад нам ништа није урадио – изборили су се са санкцијама. Ни претња да се изазове олигархијска побуна против Путина није успела, нити да се покрене обојена револуција у име уличних либерала (5. колона). Своје успехе смо учврстили сигурно и непоколебљиво. Сада је Русија спремна да настави Евроазијску реконквисту, односно коначно избацивање проамеричких мрежа из целе наше зоне утицаја. У геополитици у целини, правна страна питања је споредна. Споразуми и правне норме само легитимишу статус куо који настаје на нивоу власти. Губитници немају право гласа, „тешко њима“. Али победници имају ово право. И увек га активно користе. Чињеница да је данас снага, сутра је исправно. Ово је реализам. Русија је под Путином из категорије лабавије у међународној политици прешла у статус једног од три пуноправна пола мултиполарног света. И Путин је одлучио да је дошло време да се ово консолидује. Бити пол значи контролисати огромно подручје, које је понекад прилично далеко изван сопствених националних граница. Због тога су америчке војне базе раштркане по целом свету. И Вашингтон и Брисел су спремни да бране и јачају ово присуство. Не зато што „имају право“, већ зато што желе и могу. А онда им се на путу појављује Путинова Русија и каже: стани, нема даље, и штавише, позвани сте да што пре ограничите своју активност у зони наших интереса. Слаби за такве декларације би били уништени. Стога је Путин са њима чекао 21 годину, док Русија не поврати свој геополитички потенцијал моћи. Нисмо више слаби. Не верујете ми? Покушајте да проверите. Све ово објашњава ситуацију око Белорусије, Украјине, Грузије, Молдавије, а сада и Казахстана. У ствари, дошао је тренутак да Москва објави преименовање ЗНД у Евроазијски савез (не само економски, већ стварни, геополитички), укључујући све политичке целине постсовјетског простора. Најтврдоглавији русофоби могу бити остављени у неутралном статусу – али цела постсовјетска зона мора бити очишћена од америчког присуства. Ово присуство треба искључити не само у облику војних база, већ и у могућим операцијама промене режима, чија је најчешћа верзија „обојене револуције“ – попут Мајдана 2013-2014 у Украјини, протеста у Белорусији 2020. и најновији догађаји у Казахстану на самом почетку 2022. године. Запад бијесно урла и против наше подршке Лукашенку, и против наводне „инвазије“ на Украјину, а сада и против слања трупа ОДКБ-а у Казахстан ради сузбијања побуњеничких група терориста, исламиста, националиста и гулениста, које, сасвим предвидљиво, Запад подржава – као што подржава друге њихове марионете – од Зеленског и Маје Санду до Сакашвилија, Тихановске и Абљазова. Односно, САД и НАТО не маре шта се дешава на постсовјетском простору, а својим клијентима пружају сваку врсту подршке. И из неког разлога, по њиховој логици, Москви не би требало да смета. Тако је, да је Москва само објекат геополитике и да би се њоме управљало споља, као 90-их под отвореном влашћу у земљи 5. колоне атлантизма, а не као субјект, као што је сада, онда је било би тако. Али дошао је одлучујући тренутак за консолидацију овог статуса субјекта. Сад или никад. Шта из овога следи? То значи да Москва завршава бескрајно затегнути процес евроазијске интеграције акордом одлучније акције. Ако Вашингтон не пристане да консолидује неутрални статус Украјине, онда ће, како је рекао Путин, морати да да војно-технички одговор. Ако не желите нешто добро, биће другачије. Даљи сценарији варирају - од пола ослобођење Украјине од америчке окупације и нелегитимног корумпираног либерално-нацистичког режима, пре стварања два политичка ентитета на њеном месту – на Истоку (Новоросија) и на Западу (без русинског Подкарпатја). Али ништа мање. А афера се, наравно, неће ограничити на било какво признање ДНР и ЛНР. Као и до „финландизације“ Украјине, о којој у последње време често говори наша шеста колона, неће бити све док се на овој територији не појави истински тешки аргумент – односно нова самостална целина – цела Лева обала, заједно са Одеса и суседни региони. Да, одлука је непопуларна, али историјски неизбежна. Када Русија буде у узлазној спирали (а сада је ту), западни региони ће се неизбежно – пре или касније – ослободити атлантистичког присуства – пољског, шведског, аустријског или америчког. Ово је геополитички закон. Такав пример би био одлична лекција за Грузију и Молдавију: или неутрализација, или идемо код вас. И поента. Како идемо, можете се уверити на примеру суседних народа. И боље је не искушавати судбину – Грузија је све ово прошла под Сакашвилијем. Покушај Јеревана да флертује са Западом завршио се тако што је Москва дала Бакуу зелено светло да обнови територијални интегритет. А имамо и Придњестровље. Обележивачи су свуда. А само од Москве зависи у каквом су стању. Путин данас губи стрпљење под салвом непрестаних провокација са Запада. Замрзнуто се може одмрзнути. И неће изгледати мало. Сада Казахстан. Назарбајев је имао одличан старт – бољи од других, па чак и од саме Русије, која је 90-их била у рукама атлантистичких агената. Он је био тај који је изнео идеју Евроазијске уније, мултиполарног светског поретка, евроазијске интеграције, па чак и написао Устав Евроазијске уније. Авај, последњих година се удаљио од сопствене идеје. Једном ми је Назарбајев у разговору лично обећао да ће после оставке бити на челу Евроазијског покрета, јер је то судбина. Али у последњим годинама своје владавине, из неког разлога, скренуо је пажњу на Запад и подржао национализацију казахстанских елита. Агенти атлантизма то нису пропустили да искористе и преко својих опуномоћеника – исламиста, гулениста и казахстанских националиста, као и користећи космополитску либералну казахстанску елиту – почели су да припремају „план Б“ за рушење самог Назарбајева и његовог наследника Касима. -Жомарт Токајев. Овај план је покренут почетком 2022. године – баш уочи судбоносних преговора Путина и Бајдена, од којих ће зависити судбина рата и мира. У таквој ситуацији Москва треба да пружи пуну војну подршку Токајеву. Али казахстанске полумере у политици интеграције – Глазјев детаљно и детаљно показује како је саботирају на нивоу конкретних корака наши партнери у ЕАЕУ – више нису прихватљиве. Као и колебања Лукашенка. Руси (ОДКБ) улазе у Казахстан и остају. Све док се терористи не елиминишу, а истовремено не отклоне све препреке пуној и истинској интеграцији. А Запад нека само вири! То уопште није његова ствар: наши савезници су нас позвали да спасемо земљу. Али све западне фондације и структуре, као и ћелије терористичких организација (и либералних и исламистичких и гуленистичких) у Казахстану морају бити укинуте и уништене. Кад нам је објављен рат и нема начина да га заобиђемо, можемо га само добити. Дакле, ЕАЕУ, односно пуноправна Евроазијска унија, мора постати реалност. Минск и главни град Казахстана, како год да се звао, као и Јереван и Бишкек, морају да схвате да су од сада део јединственог „великог простора“. То се тиче пријатеља и проблема које они доживљавају под утицајем атлантизма, који на све начине покушава да саботира и сруши постојеће – додуше релативно, али проруске – режиме. Ови проблеми ће престати од тренутка када интеграција постане стварна. Штавише, војна страна у овој ствари се испоставља да је најефикаснија. Руси нису јаки у преговорима, али се најбоље показују у праведном ослободилачком – дефанзивном, заправо, наметнутом им – рату. Онда логично долазимо до балтичких земаља. Њихово присуство у НАТО-у, с обзиром на нови статус Русије као пола трополарног света, је аномалија. И њима треба понудити избор: неутрализација или... Нека схвате шта ће се тачно десити ако добровољно не изаберу неутрализацију. И коначно, источна Европа. Велики проблем за Велику Русију представља и учешће њених земаља у НАТО. Многе од ових земаља су дубоко повезане са нама: неке са словенством, друге са православљем, а треће са евроазијским пореклом. Једном речју, то су наши братски народи. А онда НАТО... Не ред. Боље би им било да буду пријатељски мост између нас и западне Европе. А Северни ток 2 не би био потребан. Њихови ће се увек слагати са њиховим. Али не. Данас они играју улогу „кордона санитаире“ – класичног оруђа англосаксонске геополитике, осмишљеног да подели континенталну Европу и руску Евроазију. С времена на време праве мотке овог кордон се раскида. Сада се то привремено вратило Англосаксонцима. Али ако се настави раст субјективитета у Русији, то неће бити дуго. Међутим, Балтик и Источна Европа су сутрашња геополитичка агенда. Данас је у питању судбина постсовјетског – постимперијалног – простора. Наш заједнички евроазијски дом. Примарни задатак је да се ствари у њему доведу у ред.

 

Edited January 10, 2022 by slow

[đorđe geprat]

Quote

Минск и главни град Казахстана, како год да се звао, као и Јереван и Бишкек, морају да схвате да су од сада део јединственог „великог простора“.

Quote

Онда логично долазимо до балтичких земаља. Њихово присуство у НАТО-у, с обзиром на нови статус Русије као пола трополарног света, је аномалија. И њима треба понудити избор: неутрализација или... Нека схвате шта ће се тачно десити ако добровољно не изаберу неутрализацију.

nema više zajebancije

[Peter Fan]

and now Al Jazeera calls it for Putin:

 

Kazakh leader declares ‘coup d’etat’ over as Putin claims victory (msn.com)

 

[Redoran]

15-ak postova je prebačeno na susednu temu (rusku) i to samo zbog onoga što je @barba pisao, inače bi išli dole na jug.

 

Ovde nastavljamo o Kazahstanu, Belorusiji i ako još nege unutar EAEU krene da kuva.

[pasha]

On 10.1.2022. at 10:06, slow said:

Kako rusko tvrdo jezgro vidi trenutnu situaciju:

Евразийская Реконкиста

10.01.2022

Александар Дугин

 

  Reveal hidden contents

Немири у Казахстану скренули су пажњу свих на проблем постсовјетског простора. Сасвим је очигледно да се то мора решавати на свеобухватан начин. Ескалација односа са Западом око Украјине и наводна „руска инвазија“ која је томе претходила и још увек је далеко од скидања са дневног реда, као и „црвене линије“ које је Путин назначио односе се управо на овај геополитички контекст. Шта је Путин хтео да каже својим „црвеним линијама“? Ово није само упозорење да ће сваки покушај проширења зоне утицаја НАТО-а на исток, односно на постсовјетску (или постимперијалну, што је једно те исто) територију, наићи на војни одговор Москве. Ово је одбијање признавања стратешког статуса кво који је настао након распада СССР-а, као и довођење у питање легитимности приступања балтичких земаља НАТО-у, а сходно томе и целокупне политике САД у овој зони. Путин јасно каже: када смо били слаби, ви сте то искористили, и одузели оно што, по историјској логици, припада само нама; сада смо се уразумили, превазишли либерално лудило и издајничке атлантистичке трендове 80-90-их година КСКС века унутар саме Русије, и од сада смо спремни да водимо пуноправни дијалог са позиције снаге. Ово није само жалба. Тезу потврђују стварни кораци – Грузија 2008, Крим и Донбас 2014, сиријска кампања. Понегде смо вратили своје позиције, а Запад нам ништа није урадио – изборили су се са санкцијама. Ни претња да се изазове олигархијска побуна против Путина није успела, нити да се покрене обојена револуција у име уличних либерала (5. колона). Своје успехе смо учврстили сигурно и непоколебљиво. Сада је Русија спремна да настави Евроазијску реконквисту, односно коначно избацивање проамеричких мрежа из целе наше зоне утицаја. У геополитици у целини, правна страна питања је споредна. Споразуми и правне норме само легитимишу статус куо који настаје на нивоу власти. Губитници немају право гласа, „тешко њима“. Али победници имају ово право. И увек га активно користе. Чињеница да је данас снага, сутра је исправно. Ово је реализам. Русија је под Путином из категорије лабавије у међународној политици прешла у статус једног од три пуноправна пола мултиполарног света. И Путин је одлучио да је дошло време да се ово консолидује. Бити пол значи контролисати огромно подручје, које је понекад прилично далеко изван сопствених националних граница. Због тога су америчке војне базе раштркане по целом свету. И Вашингтон и Брисел су спремни да бране и јачају ово присуство. Не зато што „имају право“, већ зато што желе и могу. А онда им се на путу појављује Путинова Русија и каже: стани, нема даље, и штавише, позвани сте да што пре ограничите своју активност у зони наших интереса. Слаби за такве декларације би били уништени. Стога је Путин са њима чекао 21 годину, док Русија не поврати свој геополитички потенцијал моћи. Нисмо више слаби. Не верујете ми? Покушајте да проверите. Све ово објашњава ситуацију око Белорусије, Украјине, Грузије, Молдавије, а сада и Казахстана. У ствари, дошао је тренутак да Москва објави преименовање ЗНД у Евроазијски савез (не само економски, већ стварни, геополитички), укључујући све политичке целине постсовјетског простора. Најтврдоглавији русофоби могу бити остављени у неутралном статусу – али цела постсовјетска зона мора бити очишћена од америчког присуства. Ово присуство треба искључити не само у облику војних база, већ и у могућим операцијама промене режима, чија је најчешћа верзија „обојене револуције“ – попут Мајдана 2013-2014 у Украјини, протеста у Белорусији 2020. и најновији догађаји у Казахстану на самом почетку 2022. године. Запад бијесно урла и против наше подршке Лукашенку, и против наводне „инвазије“ на Украјину, а сада и против слања трупа ОДКБ-а у Казахстан ради сузбијања побуњеничких група терориста, исламиста, националиста и гулениста, које, сасвим предвидљиво, Запад подржава – као што подржава друге њихове марионете – од Зеленског и Маје Санду до Сакашвилија, Тихановске и Абљазова. Односно, САД и НАТО не маре шта се дешава на постсовјетском простору, а својим клијентима пружају сваку врсту подршке. И из неког разлога, по њиховој логици, Москви не би требало да смета. Тако је, да је Москва само објекат геополитике и да би се њоме управљало споља, као 90-их под отвореном влашћу у земљи 5. колоне атлантизма, а не као субјект, као што је сада, онда је било би тако. Али дошао је одлучујући тренутак за консолидацију овог статуса субјекта. Сад или никад. Шта из овога следи? То значи да Москва завршава бескрајно затегнути процес евроазијске интеграције акордом одлучније акције. Ако Вашингтон не пристане да консолидује неутрални статус Украјине, онда ће, како је рекао Путин, морати да да војно-технички одговор. Ако не желите нешто добро, биће другачије. Даљи сценарији варирају - од пола ослобођење Украјине од америчке окупације и нелегитимног корумпираног либерално-нацистичког режима, пре стварања два политичка ентитета на њеном месту – на Истоку (Новоросија) и на Западу (без русинског Подкарпатја). Али ништа мање. А афера се, наравно, неће ограничити на било какво признање ДНР и ЛНР. Као и до „финландизације“ Украјине, о којој у последње време често говори наша шеста колона, неће бити све док се на овој територији не појави истински тешки аргумент – односно нова самостална целина – цела Лева обала, заједно са Одеса и суседни региони. Да, одлука је непопуларна, али историјски неизбежна. Када Русија буде у узлазној спирали (а сада је ту), западни региони ће се неизбежно – пре или касније – ослободити атлантистичког присуства – пољског, шведског, аустријског или америчког. Ово је геополитички закон. Такав пример би био одлична лекција за Грузију и Молдавију: или неутрализација, или идемо код вас. И поента. Како идемо, можете се уверити на примеру суседних народа. И боље је не искушавати судбину – Грузија је све ово прошла под Сакашвилијем. Покушај Јеревана да флертује са Западом завршио се тако што је Москва дала Бакуу зелено светло да обнови територијални интегритет. А имамо и Придњестровље. Обележивачи су свуда. А само од Москве зависи у каквом су стању. Путин данас губи стрпљење под салвом непрестаних провокација са Запада. Замрзнуто се може одмрзнути. И неће изгледати мало. Сада Казахстан. Назарбајев је имао одличан старт – бољи од других, па чак и од саме Русије, која је 90-их била у рукама атлантистичких агената. Он је био тај који је изнео идеју Евроазијске уније, мултиполарног светског поретка, евроазијске интеграције, па чак и написао Устав Евроазијске уније. Авај, последњих година се удаљио од сопствене идеје. Једном ми је Назарбајев у разговору лично обећао да ће после оставке бити на челу Евроазијског покрета, јер је то судбина. Али у последњим годинама своје владавине, из неког разлога, скренуо је пажњу на Запад и подржао национализацију казахстанских елита. Агенти атлантизма то нису пропустили да искористе и преко својих опуномоћеника – исламиста, гулениста и казахстанских националиста, као и користећи космополитску либералну казахстанску елиту – почели су да припремају „план Б“ за рушење самог Назарбајева и његовог наследника Касима. -Жомарт Токајев. Овај план је покренут почетком 2022. године – баш уочи судбоносних преговора Путина и Бајдена, од којих ће зависити судбина рата и мира. У таквој ситуацији Москва треба да пружи пуну војну подршку Токајеву. Али казахстанске полумере у политици интеграције – Глазјев детаљно и детаљно показује како је саботирају на нивоу конкретних корака наши партнери у ЕАЕУ – више нису прихватљиве. Као и колебања Лукашенка. Руси (ОДКБ) улазе у Казахстан и остају. Све док се терористи не елиминишу, а истовремено не отклоне све препреке пуној и истинској интеграцији. А Запад нека само вири! То уопште није његова ствар: наши савезници су нас позвали да спасемо земљу. Али све западне фондације и структуре, као и ћелије терористичких организација (и либералних и исламистичких и гуленистичких) у Казахстану морају бити укинуте и уништене. Кад нам је објављен рат и нема начина да га заобиђемо, можемо га само добити. Дакле, ЕАЕУ, односно пуноправна Евроазијска унија, мора постати реалност. Минск и главни град Казахстана, како год да се звао, као и Јереван и Бишкек, морају да схвате да су од сада део јединственог „великог простора“. То се тиче пријатеља и проблема које они доживљавају под утицајем атлантизма, који на све начине покушава да саботира и сруши постојеће – додуше релативно, али проруске – режиме. Ови проблеми ће престати од тренутка када интеграција постане стварна. Штавише, војна страна у овој ствари се испоставља да је најефикаснија. Руси нису јаки у преговорима, али се најбоље показују у праведном ослободилачком – дефанзивном, заправо, наметнутом им – рату. Онда логично долазимо до балтичких земаља. Њихово присуство у НАТО-у, с обзиром на нови статус Русије као пола трополарног света, је аномалија. И њима треба понудити избор: неутрализација или... Нека схвате шта ће се тачно десити ако добровољно не изаберу неутрализацију. И коначно, источна Европа. Велики проблем за Велику Русију представља и учешће њених земаља у НАТО. Многе од ових земаља су дубоко повезане са нама: неке са словенством, друге са православљем, а треће са евроазијским пореклом. Једном речју, то су наши братски народи. А онда НАТО... Не ред. Боље би им било да буду пријатељски мост између нас и западне Европе. А Северни ток 2 не би био потребан. Њихови ће се увек слагати са њиховим. Али не. Данас они играју улогу „кордона санитаире“ – класичног оруђа англосаксонске геополитике, осмишљеног да подели континенталну Европу и руску Евроазију. С времена на време праве мотке овог кордон се раскида. Сада се то привремено вратило Англосаксонцима. Али ако се настави раст субјективитета у Русији, то неће бити дуго. Међутим, Балтик и Источна Европа су сутрашња геополитичка агенда. Данас је у питању судбина постсовјетског – постимперијалног – простора. Наш заједнички евроазијски дом. Примарни задатак је да се ствари у њему доведу у ред.

 

 

Cemu stvaljanje miksa Branka Raduna i Dragolsava Bokana u ruskoj verzi koji za par hiljada rubalja pise razne baljezgarije...Rekonkista se upravo zavrsila, ruska vojske se povukla...

[vememah]

 

U SSSR-u je knjiga bila zabranjena do 1987.

[vememah]

 

https://twitter.com/kamilkazani/status/1530639039383994372

[Meazza]

Bravo, u jednom razgovoru sam izneo tezu o propasti SSSR i SFRJ, to su bila drustva u kojima je bilo sramota biti mlad. Covek pocinje da vredi kad osedi. 

[radisa]

4 minutes ago, Meazza said:

Bravo, u jednom razgovoru sam izneo tezu o propasti SSSR i SFRJ, to su bila drustva u kojima je bilo sramota biti mlad. Covek pocinje da vredi kad osedi. 

Sva sreca da se kod nas to promenilo i sad je sramota biti star...

[Ayatollah]

11 minutes ago, Meazza said:

Bravo, u jednom razgovoru sam izneo tezu o propasti SSSR i SFRJ, to su bila drustva u kojima je bilo sramota biti mlad. Covek pocinje da vredi kad osedi. 

 

Sreća, pa su američki zvaničnici mladi - Bajden 79 godina, Pelosi 82, Ostin 68, Jelen 75, Blinken 60, Pauel 69. U proseku 72,16 godina, skoro 10 godina više od ruskih zvaničnika.

[Meazza]

23 minutes ago, radisa said:

Sva sreca da se kod nas to promenilo i sad je sramota biti star...

 

Da, sad je naopako u drugom pravcu. Nemoj me shvatiti pogresno, SFRJ je bila po skoro svemu bolja drzava od danasnje Srbije. Samo kazem da je to bila losa stvar i da je verovatno to bio uzrok sto su mladje generacije videle rukovodstvo drzave kao nesto sto je palo s Marsa i sto s njihovom generacijom nema nikakvih dodirnih tacaka.

[Meazza]

14 minutes ago, Ayatollah said:

 

Sreća, pa su američki zvaničnici mladi - Bajden 79 godina, Pelosi 82, Ostin 68, Jelen 75, Blinken 60, Pauel 69. U proseku 72,16 godina, skoro 10 godina više od ruskih zvaničnika.

 

Pa stoji i to i evidentno je da je Amerika takodje u periodu dekadencije sto potvrdjuje moju tezu.

Ne radi se samo o zvanicnicima, u SSSR i SFRJ si kao mlada osoba bio sputan i potcenjen i u najboljem slucaju nisi bio uziman za ozbiljno, kao neko dete. Nasima su barem dali da sviraju gitare, da se izrazavaju kroz modu i pop kulturu i da se bave umetnoscu, u SSSR cak ni to. A "odrasle cike" nikog nista ne konsultuju i sve se pitaju. Slicna je situacija sad u Rusiji. 

[Meazza]

Da stavim disklejmer, drustvo koje ne ceni stare ljude i neprocenjivo iskustvo koje oni "bring to the table" takodje mora da propadne. To je kao fudbalski klub koji recimo ima politiku da ne smeju u prvu postavu da udju igraci mladji od 35 godina, ili da ne smeju da igraju stariji od 22. Rezultat je raspad kako god okrenes. 

[Ayatollah]

15 minutes ago, Meazza said:

 

Pa stoji i to i evidentno je da je Amerika takodje u periodu dekadencije sto potvrdjuje moju tezu.

Ne radi se samo o zvanicnicima, u SSSR i SFRJ si kao mlada osoba bio sputan i potcenjen i u najboljem slucaju nisi bio uziman za ozbiljno, kao neko dete. Nasima su barem dali da sviraju gitare, da se izrazavaju kroz modu i pop kulturu i da se bave umetnoscu, u SSSR cak ni to. A "odrasle cike" nikog nista ne konsultuju i sve se pitaju. Slicna je situacija sad u Rusiji. 

 

Pa sad, barem u SFRJ imamo dosta kontraprimera, evo samo iz glave - Milo Đukanović premijer Crne Gore sa 28 godina, Fikret Abdić direktor Agrokomerca sa 31 godinom, Miodrag Babić direktor Hemofarma sa 29 godina. Kada bi se zagrebalo, moglo bi se sigurno još pronaći. Mislim, jeste pravilo u državama ovog tipa da se na neke ozbiljnije pozicije dolazi u ozbiljnijim godinama, što je u direktnoj povezanosti sa izgradnjom mreže kontakata koja je potrebna za tako nešto, ali barem u SFRJ je bilo i drugačijih primera, za SSSR već ne znam-

 

Btw, nije to specijalitet samo ex-SSSR, ima još društava gde je to još i izraženije, naročito na Dalekom istoku.

[Meazza]

26 minutes ago, Ayatollah said:

 

Pa sad, barem u SFRJ imamo dosta kontraprimera, evo samo iz glave - Milo Đukanović premijer Crne Gore sa 28 godina, Fikret Abdić direktor Agrokomerca sa 31 godinom, Miodrag Babić direktor Hemofarma sa 29 godina. Kada bi se zagrebalo, moglo bi se sigurno još pronaći. Mislim, jeste pravilo u državama ovog tipa da se na neke ozbiljnije pozicije dolazi u ozbiljnijim godinama, što je u direktnoj povezanosti sa izgradnjom mreže kontakata koja je potrebna za tako nešto, ali barem u SFRJ je bilo i drugačijih primera, za SSSR već ne znam-

 

Btw, nije to specijalitet samo ex-SSSR, ima još društava gde je to još i izraženije, naročito na Dalekom istoku.

 

Uvek ima drugacijih primera, ali ja pricam o tendenciji. I u danasnjoj Rusiji ima drugacijih primera, ali i na prvi pogled je jasno da su mladi, savremeni ljudi skrajnuti.