Jump to content
IGNORED

Demokratija u krizi - reforme i alternative


Anduril

Recommended Posts

Cini mi se da je neko iz Ekonomista citao PPP i primetio rasirenu skepsu prema tzv. demokratijama pa hajde da vidimo sta pisu...

 

The need for hard-headedness is particularly pressing when establishing a nascent democracy. One reason why so many democratic experiments have failed recently is that they put too much emphasis on elections and too little on the other essential features of democracy. The power of the state needs to be checked, for instance, and individual rights such as freedom of speech and freedom to organise must be guaranteed. The most successful new democracies have all worked in large part because they avoided the temptation of majoritarianism—the notion that winning an election entitles the majority to do whatever it pleases. India has survived as a democracy since 1947 (apart from a couple of years of emergency rule) and Brazil since the mid-1980s for much the same reason: both put limits on the power of the government and provided guarantees for individual rights.

Robust constitutions not only promote long-term stability, reducing the likelihood that disgruntled minorities will take against the regime. They also bolster the struggle against corruption, the bane of developing countries. Conversely, the first sign that a fledgling democracy is heading for the rocks often comes when elected rulers try to erode constraints on their power—often in the name of majority rule. Mr Morsi tried to pack Egypt’s upper house with supporters of the Muslim Brotherhood. Mr Yanukovych reduced the power of Ukraine’s parliament. Mr Putin has ridden roughshod over Russia’s independent institutions in the name of the people. Several African leaders are engaging in crude majoritarianism—removing term limits on the presidency or expanding penalties against homosexual behaviour, as Uganda’s president Yoweri Museveni did on February 24th.

 

 

Izdvojih ovo ekstra za Gandalfa i Budju cisto kao podsetnik da je demokratija mnogo vise od pukih izbora i volje vecine.

 

http://www.economist.com/news/essays/21596796-democracy-was-most-successful-political-idea-20th-century-why-has-it-run-trouble-and-what-can-be-do

Edited by Anduril
Link to comment

Promasaj od teksta.

 

Nije rec u nasoj kritici o institucijama koje na prate slobodne izbore, vec o negaciji slobodnih izbora kao pretpostavci institucija.

Drugim recima, tekst ne odgovara na glavno pitanje, da li se slobodni izbori mogu rusiti u ime ustanova.

Da li su inkluzivne institucije moguce bez slobodnih izbora?

 

Govoriti o Morsiju a ne govoriti o pucu i Sisiju je potpuna zamena teza.

Da li ce Sisi ustanoviti ustanove bez izbora?

Da li su pucevi sredstvo za to?

 

Umesto da se bavi horse-race u izgradnji ustanova izmedju slobodni izbori koji na vlast dovode populista vs. pucevi, ovaj tekst se bavi ociglednim - da postoje nesavrsene demokratije.

 

Ovaj tekst je nista drugo do izgovor za puceve. Doduse, nije da nisam ocekivao. Treba nekako legitimisati nemoguce.

Link to comment

+1 na Budjin komentar

 

Nije rec u nasoj kritici o institucijama koje na prate slobodne izbore, vec o negaciji slobodnih izbora kao pretpostavci institucija.

ovde bih dodao, da ne postoji jedinstvena definicija o institucijama. da li je su to ustavi i zakoni? naravno da nisu - ustave i zakone ljudi mogu i da ne postuju, i nikom nista. americki ustav je bio jedan lep i koristan dokument u kome je sve pisalo kako valja, a robovi su nastavili da beru pamuk.

 

po meni, najbolja kratka i jasna definicija institucija je prihvacena medju tzv. institucionalistima (pre svega ekonomisti) - institucije kao predvidljivost ponasanja. ta predvidljivost ponasanja predvidja i to da ja mogu sa odredjenom sigurnoscu da predvidim reakcije drugih na moje ponasanje.

 

sto ce reci, da li nesto pise u ustavu je potpuno nebitno, vec je bitno kako se ljudi ponasaju i kako reaguju u datim okolnostima. npr. voznja desnom stranom je institucija: ja vozim desnom stranom, ja ocekujem da svi ostali voze desnom stranom, i svi ostali ocekuju da ja vozim desnom stranom. takva institucija omogucava svima nama da na odrediste stignemo brze i uz minimalan rizik od sudara.

 

u drustvenoj sferi, te institucije se ne stvaraju da neko prosto stvori nekakva pravila i onda ce svi da se ponasaju u skladu sa tim. hoce qrac - ako ja ocekujem da ces ti da krsis pravila, nemam nikakav motiv da ih se ja pridrzavam. i tu se stvara zacarani krug, obzirom da ce i drugi ocekivati moje nepostovanje pravila i reagovati u skladu sa tim.

 

da ne ulazim u modele iz teorije igara... taj zacarani krug funcionise i u pozitivnom smeru - ako ja ocekujem da ce druga strana da ispostuje pravila, a ja imam interes da pravila postuju obe strane, onda cu ih postovati i ja. takodje, ako ja imam moc da kaznim drugu stranu za eventualno nepostovanje pravila, i oni imaju moc da kazne mene, onda ulazimo u proces stvaranja institucija koje bi mogle biti od koristi i meni i drugima.

 

ovo potonje je kljucno -> kako ces svima zainteresovanima pruziti moc da u narednoj rundi kazne one koji varaju? izborima, pa izborima, i opet izborima. kroz proces dobijanja i gubljenja izbora, i kroz smenjivost vlasti, se stvara situacija da svako moze da bude kaznjen za neprihvatljivo ponasanje.

Edited by Gandalf
Link to comment

P.S. na neki nacin, ovo je diskusija kreacionista i evolucionista.

 

s jedne strane, stvoris demokratiju time sto doneses odgovarajuci ustav, zakone, i zivis srecno do kraja zivota. sa druge strane, evolucija ume i da zastrani, pa je cela stvar povremeno korak napred & korak nazad, izbore dobijaju populisticki i nesposobni hajvani, vlast je korumpirana, itd; i ono sto ispadne nece biti bas ono sto smo hteli.

Edited by Gandalf
Link to comment

Traganje za krizom u demokkratiji - misli se na takozvanu klasicnu parlamentarnu demokratiju - je floskula, ortopedsko pomagalo, kojim se danas sluzi ne bi i se kao bajagi pronasao odgovor na kao bajagi pitanje.

Ne postoji ni pitanje, pa prema tome ni odgovor, i to iz razloga sto i pravo pitanje i pravi odgovor treba traziti negde drugde.

Model i drustveni i politicki na kome se temelji takozvana moderna demokratija, osnov, stub i ponos Zapada, zasnovan je na - uprosceno receno - na modelu takozvane najveceg moguceg blagostanja za najveci moguci broj ljudi koji cine jednu zajednicu.

Postavljen da posluzi kao politicki plast za takozvanu trzisnu ekonomiju, ovaj model da bi uspesno postojao, funkcionisao i dalje se razvijao, podrazumeva neprestanu i rastucu potrosnju.

Taj, da ga tako nazovem, stepen razvoja moderne demokratije dostigle su negde otprilike krajem sedamdesetih i pocetkom osamdesetih godina proslog, 20. veka.

Medjutim, corsokak se ukazao i sve je uzi, sa dobrim sansama da postane slepo crevo, u globalizaciji modela klasicne demokratije i pricipa slobodnog trzista na kome on pociva: sta ce biti i kakav odgovor moze da da taj model na pojavu - prirodnu, zeljenu i ciljanu - da svaka kineska porodica treba da bude u mogucnosti da zivi u svojoj, prema zapadnim standardima izgradjenoj porodicnoj kuci, da poseduje dva automobila i menja ih svake tri godine, itd, itd...

A to je cilj kome se tezi, i plod demokratskog razvoja uspesnog po merilima koja su proklamovana i - da se tako izrazim - naturana kao jedini uspesan model drustvenog i ekonomskog razvoja.

Nece i ne moze biti demokratije u klasicnom, zapadnom smislu, tamo gde ce se drustvu, ma kako ono razvijeno, morati da kaze da je tako nesto - nemoguce i to iz prostog razloga sto ni jedna nova, demokratskim putem izabrana vlast nece moci da kao alternativu prethodnoj ponudi ostvarenje nemoguceg.

 

Kada se na sve ovo doda takzvana smrt ideologije za koju se smatra da je nastupila krajem Hladnog rata i uslovnom pobedom Zapada u istom, dobije se metastazirajuci nacionalizam sa svojim pratecim pojavama kakav je, na primer, rasizam,  koji nikada do sada - uz sve gorke lekcije koje je covecanstvo - barem kako se mislilo - imalo prilke da nauci tokom nacionalistickog 20. veka, dobije se rastuci uticaj religija i to u njihovom ekstremnom obliku sa tendencijom stalnog ekstremizovanja i dobije se - nestabilnost kao stanje.

 

Tako da, bojim se, razgovaramo o pogresno postavljenom pitanju.

Link to comment

u Ekonomistu se tekstovi ne potpisuju, izuzev stalnih kolumni

 

da jbt, to je jedan od razloga zasto ga nikad nisam redovno citao. sta koji q, ne znam ko pise uopste...

Link to comment

ma znam sta je, ali je totalno nezanimljivo...plus sto nema sanse da me iznenade, kad vidim naslov i podnaslov mogu vec sa velikom sigurnoscu da pretpostavim sta je u tekstu.

Link to comment

^ sto se politike i ekonomije tice, Ekonomist je verovatno najbolji nedeljnik na svetu. druga je stvar sto ideoloski jasno profilisani, i to valja imati na umu kada se cita.

Link to comment

Traganje za krizom u demokkratiji - misli se na takozvanu klasicnu parlamentarnu demokratiju - je floskula, ortopedsko pomagalo, kojim se danas sluzi ne bi i se kao bajagi pronasao odgovor na kao bajagi pitanje.

Ne postoji ni pitanje, pa prema tome ni odgovor, i to iz razloga sto i pravo pitanje i pravi odgovor treba traziti negde drugde.

Model i drustveni i politicki na kome se temelji takozvana moderna demokratija, osnov, stub i ponos Zapada, zasnovan je na - uprosceno receno - na modelu takozvane najveceg moguceg blagostanja za najveci moguci broj ljudi koji cine jednu zajednicu.

Postavljen da posluzi kao politicki plast za takozvanu trzisnu ekonomiju, ovaj model da bi uspesno postojao, funkcionisao i dalje se razvijao, podrazumeva neprestanu i rastucu potrosnju.

Taj, da ga tako nazovem, stepen razvoja moderne demokratije dostigle su negde otprilike krajem sedamdesetih i pocetkom osamdesetih godina proslog, 20. veka.

Medjutim, corsokak se ukazao i sve je uzi, sa dobrim sansama da postane slepo crevo, u globalizaciji modela klasicne demokratije i pricipa slobodnog trzista na kome on pociva: sta ce biti i kakav odgovor moze da da taj model na pojavu - prirodnu, zeljenu i ciljanu - da svaka kineska porodica treba da bude u mogucnosti da zivi u svojoj, prema zapadnim standardima izgradjenoj porodicnoj kuci, da poseduje dva automobila i menja ih svake tri godine, itd, itd...

A to je cilj kome se tezi, i plod demokratskog razvoja uspesnog po merilima koja su proklamovana i - da se tako izrazim - naturana kao jedini uspesan model drustvenog i ekonomskog razvoja.

Nece i ne moze biti demokratije u klasicnom, zapadnom smislu, tamo gde ce se drustvu, ma kako ono razvijeno, morati da kaze da je tako nesto - nemoguce i to iz prostog razloga sto ni jedna nova, demokratskim putem izabrana vlast nece moci da kao alternativu prethodnoj ponudi ostvarenje nemoguceg.

 

Kada se na sve ovo doda takzvana smrt ideologije za koju se smatra da je nastupila krajem Hladnog rata i uslovnom pobedom Zapada u istom, dobije se metastazirajuci nacionalizam sa svojim pratecim pojavama kakav je, na primer, rasizam,  koji nikada do sada - uz sve gorke lekcije koje je covecanstvo - barem kako se mislilo - imalo prilke da nauci tokom nacionalistickog 20. veka, dobije se rastuci uticaj religija i to u njihovom ekstremnom obliku sa tendencijom stalnog ekstremizovanja i dobije se - nestabilnost kao stanje.

 

Tako da, bojim se, razgovaramo o pogresno postavljenom pitanju.

Anduril po obicaju, prica jedno, radi drugo: topik se od naslova pretvorio u pricu ko i kako i zbog cega cita Ekonomist koji je ovakav ili onakav.

Da vidimo dalje:

Klasicne parlamentarne demokratije, moderna demokratska drustva, kriziraju samo tako: gradjani, punopravni uzivaoci tekovina koje im je omogucio sistem o kome je rec, svesno odustaju i odricu se nekih elemenata kljucnih za klasicnu demokratiju, i to elemenata oko kojih bi se - da su na bilo koji nacin bili ugrozeni - u zlatno doba iste krvavo zakacili sa sopstvenom drzavom.

I to uz pomoc dobrog dela jos jedne od tekovina te iste moderne parlamentarne demokratije, stampe i medija, slobodnog i nezavisnog novinarstva na kome je, skoro pa kao na stereotipu, nastao i odnegovao se prototip borca za slobodu reci, dela, zbora i dogovora, onakav kakav je bio novinar individualista koji je polagao pravo na naziv savesti drustva u okviru cijih institucija funkcionise.

Individualizam, jos jedan kamen temeljac moderne parlamentarne demokratije - dakle ona koja krizira - takodje je u krizi, tacnije - izumire.

Sistem proizvodi mediokritete, od politicara do naucnika, ostalo da ne pominjemo.

Izgledalo je da je to u redu: takav sistem sprecava pojavu razbarusenog genija ili velikog umetnika, ali sprecava, predupredjuje i pojavu - Hitlera.

Cena su horde nedopecenih politicara-cinovnika.

Nauka, taj motor razvoja tehnologije koja je modernom razvijenom svetu omogucila da postane to sto jeste: ako se pogledaju biografije samo dvadesetak vrhunskih atomskih fizicara 20. veka, pretezno njegove prve polovine, videce se da su gotovo svi obavili svoje, ono cime su napravljeni odsudni naucni proboji - pre svoje maksimalno 35 godine zivota.

Danasnji naucnik svedene je na neku vrstu laboratorijskog tehnicara, a nauka je, bas kao i politika, postala posao za mediokritete koji rade u sistemu koji je postavljen tako da spreci pojavu jake individue; zamena, neki bi rekli surogat je sigurnost naucnika/umetnika u zacrtan i siguran profesionalno-zivotni put, od kolevke pa do groba.

Svet je izgubio lude, razbarusene naucnike, mahnite pesnike i pisce koji mogu da ga potresu, o slikarima i da ne govorimo.

Takozvani benefit je znacajan: napredak u nauci se ostvaruje skoro pa pravolinijski, bez trzaja, po unapred zadatim instirucionalnim parametrima, upravo onako kako funkcionisu i politicki sistemi razvijenih zemalja sveta.

Cena je neka vrsta komercijalizacije nauke: nije slucajno sto je takozvani razvijeni svet stao sa politikom takozvanih naucnih proboja, setimo se samo zaboravljenih pokusaja osvajanja svemira prema kojima su danasnji samo bleda senka, dok su tehnoloski proboji ostavljeni proizvodjacima takozvane konzumentske elektronike.

Komunikacija, Internet pre svega, jedan od najvecih ako ne i najveci civilizacijski proboj modernog doba, samo je slika mediokretizacije o kojoj sam govorio: od sanse, prve posle Gutenberga, da se informacija i komunikacija zaista i istinski prosire, Internet je postao konzumentski medij, sve slicniji ostalim...

Mantra o modernoj demokratiji, izborima kao njenom najcistijem izrazu, obila se o glavu, upravo zbog krize demokratije o kojoj je rec, takozvanim zemljama u tranziciji, nimalo zanemarljivom delu modernog sveta i sa sve povratnim efektima na razvijene zemlje.

U zemlje u tranziciji demokratski kalem je dosao vec poprilicno nacet: ljudi u tim zemljama, umesto susreta sa demokratijom koja im je godinama bila ideoloski servirana kao pozeljan cilj drustvenog razvoja, motiv borbe protiv totalitarnih rezima i, zasto da ne, san, doziveli su da vide modernu demokratiju u njenom najmalokrvnijem izdanju: da krvave krize nastale raspadom totalitarnih rezima i cije se resavanje ocekivalo upravo od onih koji su ih generisali i izazivali,  cekaju mesecima - a sve u ime takozvane demokratske procedure - na resenje ciji je svaki dan odlaganja tranzicionase kostao hiljade zivota i sve ubrzanijeg gubitka poverenja u demokratske institucije, dodatno kompromitovane lokalnim izvedbama te iste parlamentarne demokratije koje su u stvari bile karikature ali koje je razvijeni svet uzimao za punopravne partnere.

Link to comment
×
×
  • Create New...