Jump to content
Sign in to follow this  
ficfiric

Porodična sećanja

Recommended Posts

ficfiric
mauthausen10.jpg
Hmm, moj deda je bio negde ovde i prilicno je ishejtovao ove na tenku.

Share this post


Link to post
Прслин
Hmm, moj deda je bio negde ovde i prilicno je ishejtovao ove na tenku.
Две су могућности: једна је да опет немаш појма о чему причаш, а друга је да си ме заинтересовао. Дај молим те неко детаљније објашњење како би утврдили шта је од та два.

Share this post


Link to post
ficfiric

???Slika je ulazak Amera u Mauhausen, ako se ne varam. Tu je bio prisutan i moj deda a tenkisti su se malo seljacili i ponizavali logorase kad su usli u logor, sto je dedu prilicno iznerviralo... Nema veze sa ovom pricom, samo komentarisem sliku

Share this post


Link to post
Прслин

То ми звучи потпуно невероватно. Мислим, дошли ослободиоци, није ово једина слика где им кличу.Како је то у ствари изгледало, шта ти је причао деда? Озбиљно ме занима, онако агресиван увод сам имао јер сам био убеђен да си нешто погрешио, извини.едит: гледам сада податке и видим да је слика у ствари намештена Cheering survivors greet American troops as they enter the Mauthausen concentration camp a day after the actual liberation. According to P. Serge Choumoff, an historian and survivor of Mauthausen, this event was a recreation of the liberation done at the request of General Eisenhower. (May 6, 1945) :o

Edited by Праслин

Share this post


Link to post
Прслин

Има још, ово ништа нисам знао, потпуно сам шокиран:

After the prisoners in the Gusen sub-camp were released by the American liberators, fighting broke out among the inmates and over 500 of the prisoners were brutally killed by their fellow inmates, according to Sgt. Kosiek. The platoon of American soldiers was unable to control the released prisoners, so they left the Gusen camp and proceeded to the main camp, where the Communist prisoners were already organized into an International Committee that was ready to take controlhttp://www.scrapbook...sen/Liberation/
Edited by Праслин

Share this post


Link to post
ficfiric
То ми звучи потпуно невероватно. Мислим, дошли ослободиоци, није ово једина слика где им кличу.
Ma, kazem samo da su se seljacili. Na primer, prvo sto su uradili kad su se zaustavili, bacali su opuske u masu i gledali kako se logorasi biju oko njih a deda je bio takav da je vise voleo da ga ubaci neko u gasnu komoru nego da ga zeza na taj nacin.e:
Има још, ово ништа нисам знао, потпуно сам шокиран:
BIo je prilican haos. Logorasi su uzeli oruzje pa su cesljali teren po okolini i ubijali (uz velika mucenja) strazare koji su razbezali po okolini. Svetili su se i nad kapoima. Ameri su se vratili, zatvorili logor ponovo a onda je deda pobegao sa jednom grupom Edited by ficfiric

Share this post


Link to post
ficfiric
Добро, то за капое и стражаре се ваљда подразумевало. Ово са опушцима ми је невероватно. Је л' спомињао нешто о формирању комунистичких комитета који су преузели контролу над логором пре доласка Амера?
... Posle kraćeg zadržavanja izvršiše pokret. Osta logor bez zaštite. Pronese se glas da su se esesovci prikrili u obližnje šume i da će u toku noći upasti u logor i izvršiti masakr. Oni zatvorenici koji su ranije došli u logor i znali više o prilikama, organizuju se, obiju magacine sa oružjem, naoružaju sve koji su vični gerili i krenu u potragu za esesovcima i pročešljaju šume. Rezultati su bili iznad očekivanja. Nemajući podršku kod okolnog stanovništva, pooblačili su civilna odela i prikrili se. Kad su esesovce počeli dovoditi u logor stizala ih je kazna za njihove zločine. Moram priznati da nisam to ni mogao da posmatram, uprkos osećanjima koja sam prema njima gajio. Istovremeno sa odmazdom nad esesovcima, počela je odmazda i nad kapoima i njihovim simpatizerima u logoru. Radile su kame, porcije, kamenje. Pravi strašni sud. Dok svojim očima nisam video, nisam verovao da odmazda može biti takva.Postavi se logorska straža za svaku eventualnost.Posle dva dana, vrate se američki tenkovi i uspostave svoju stražu. Trupe Crvene Armije zaustave se oko dva-tri kilometra od logora. Da li je tačno ili nije da su Amerikanci bili ljuti što je u vreme oslobođenja bila istaknuta crvena zastava, tek zaveli su režim u logoru nešto malo blaži od esesovaca. U onom raspoloženju nisam mogao to da shvatim. Ljudi željni svega razilaze se po okolini. Narod preplašen porazom, daje im i što traže i što ne traže. Stotine i stotine pomrlo je oko logora zbog hrane na koju njihov organizam nije naučio. Nisu mogli da se uzdrže i umesto da slave slobodu odlaze u smrt....Ono što mi se i dalje nije svidelo bio je odnos prema nama. Tretirali su nas ne kao saveznike već kao zarobljenike. Zahtevali su da mi vršimo sve poslove u logoru a nisu doveli ni jednog zatvorenika da to radi. To nas je strašno uvredilo i kad je jedan Amerikanac došao da traži radnu snagu, zgrabili su ga za ruke i noge i nemilosrdno izbacili na trotoar.Pošto još nisu bile stigle namirnice za ishranu, snalazili smo se kako je bilo najzgodnije. U blizini logora bilo je krompirište… Usled ratnih prilika krompir nije bio izvađen a nije bio sav ni promrzao. Pokušali smo da se bar njim snabdemo. Amerikanci su počeli da pucaju bojevom municijom u vis.Počeli su da nam kuvaju hranu. Lepa hrana, masna, sa dosta pirinča, kojeg osam meseci nismo okusili, ali hleba nema.Starešina logora (ili komandant) svaki dan nas poziva na saopštenje. Penje se na zid kod kapije i govori kako Dunavom putuju brodovi sa toliko i toliko tona namirnica. Zavlada trbušni tifus i dizenterija. Počeše ljudi umirati. Kada je opet pozvao na saopštenje i govorio o tonama namirnica, Mirko Mihaljević, uzviknu iz sveg glasa da mu se uneredi u te njegove tone. Imao je i pravo. Čekajući na transport, teško se razboleo, prebačen je u drugi logor u bolnicu gde je jedva glavu spasao.

Share this post


Link to post
Прслин

Је л' то дедино сведочење или неког другог логораша? У сваком случају хвала, не налазим га на нету.

Share this post


Link to post
ficfiric

Dedino, nema na netu.

Share this post


Link to post
Прслин

Фасцинантно. Је л' то све о ослобађању? Ако ниси у фазону да даље постављаш, разумећу скроз али ако икада одлучиш да поделиш сведочење са интернет јавношћу молим те и овде постави. Још једном извини за брецање на почетку разговора.

Share this post


Link to post
ficfiric

Siri tekst:

Došao je maj. Tutnjava na sve strane. Dolaze kamioni Crvenog krsta i odvode neke zarobljenike iz zapadnih zemalja. Ne znamo o čemu se radi.Kada smo se 5. maja ujutru našli u krugu logora niko nas nije prebrojavao. Na glavnim kapijama umesto gestapovaca stajali su neki uniformisani ljudi nalik na vatrogasce. Tutnjava se sve bliže čuje. Otvaraju se logorske kapije i ulaze tenkovi. Na glavnoj kapiji logora zaleprša se zastava sa ruskim natpisom „Privjet Krasnoj Armiji!” Zastava je bila ogromna. Trupe Crvene armije, pomislih. Oduševljeni pozdravi.Kada su se tenkovi smestili u logoru, video sam da su američki. Sada se desilo ono što moram da ispričam i što mi je palo skoro teže nego sve nezgode i bede u logoru. Jedan tenkista iz tenka baci malo veći opušak. Logoraši željni duvana potrče za opuškom i nastane otimačina. Njemu se ta zabava svide pa zapali drugu cigaru, povuče jedan dim pa je baci! Masa se zatalasa. Treću, četvrtu, petu,… Stajao sam sa strane i pitao se da li su takvi oslobodioci. Neke ženske iz tenkova iznesu iz kamiona pakete čokolade, keksa i nekih drugih namirnica i razdele logorašima.Posle kraćeg zadržavanja izvršiše pokret. Osta logor bez zaštite. Pronese se glas da su se esesovci prikrili u obližnje šume i da će u toku noći upasti u logor i izvršiti masakr. Oni zatvorenici koji su ranije došli u logor i znali više o prilikama, organizuju se, obiju magacine sa oružjem, naoružaju sve koji su vični gerili i krenu u potragu za esesovcima i pročešljaju šume. Rezultati su bili iznad očekivanja. Nemajući podršku kod okolnog stanovništva, pooblačili su civilna odela i prikrili se. Kad su esesovce počeli dovoditi u logor stizala ih je kazna za njihove zločine. Moram priznati da nisam to ni mogao da posmatram, uprkos osećanjima koja sam prema njima gajio. Istovremeno sa odmazdom nad esesovcima, počela je odmazda i nad kapoima i njihovim simpatizerima u logoru. Radile su kame, porcije, kamenje. Pravi strašni sud. Dok svojim očima nisam video, nisam verovao da odmazda može biti takva.U jednoj baraci kapo je bio neki Jugosloven – Srbin. Ne sećam se da li je bio učitelj ili podoficir. Kada su ga izveli pred „narodni sud”, jedan gnevni Rus reče: „I ovaj je to zaslužio, ali ćemo mu oprostiti! Jugosloven je!”Postavi se logorska straža za svaku eventualnost.Posle dva dana, vrate se američki tenkovi i uspostave svoju stražu. Trupe Crvene Armije zaustave se oko dva-tri kilometra od logora. Da li je tačno ili nije da su Amerikanci bili ljuti što je u vreme oslobođenja bila istaknuta crvena zastava, tek zaveli su režim u logoru nešto malo blaži od esesovaca. U onom raspoloženju nisam mogao to da shvatim. Ljudi željni svega razilaze se po okolini. Narod preplašen porazom, daje im i što traže i što ne traže. Stotine i stotine pomrlo je oko logora zbog hrane na koju njihov organizam nije naučio. Nisu mogli da se uzdrže i umesto da slave slobodu odlaze u smrt.Bilo je i psihičkih poremećenosti. Ulazi Rus u štalu kod Švabe, dreši kravu i vodi za ular. Pitamo ga gde će, a on kaže: „Na Kavkaz!” Drugi našao šivaću mašinu, kreće u Rusiju a mašinu za vrat! Jedan naš od Leskovca nakupio pun džak lonaca i šerpi i krenuo za Leskovac! To mu je profesija. Amerikanci džipovima prokrstariše okolinu, sve nas vratiše u logor i udvostručiše stražu.Ono što mi se i dalje nije svidelo bio je odnos prema nama. Tretirali su nas ne kao saveznike već kao zarobljenike. Zahtevali su da mi vršimo sve poslove u logoru a nisu doveli ni jednog zatvorenika da to radi. To nas je strašno uvredilo i kad je jedan Amerikanac došao da traži radnu snagu, zgrabili su ga za ruke i noge i nemilosrdno izbacili na trotoar.Pošto još nisu bile stigle namirnice za ishranu, snalazili smo se kako je bilo najzgodnije. U blizini logora bilo je krompirište… Usled ratnih prilika krompir nije bio izvađen a nije bio sav ni promrzao. Pokušali smo da se bar njim snabdemo. Amerikanci su počeli da pucaju bojevom municijom u vis.Počeli su da nam kuvaju hranu. Lepa hrana, masna, sa dosta pirinča, kojeg osam meseci nismo okusili, ali hleba nema.Starešina logora (ili komandant) svaki dan nas poziva na saopštenje. Penje se na zid kod kapije i govori kako Dunavom putuju brodovi sa toliko i toliko tona namirnica. Zavlada trbušni tifus i dizenterija. Počeše ljudi umirati. Kada je opet pozvao na saopštenje i govorio o tonama namirnica, Mirko Mihaljević, uzviknu iz sveg glasa da mu se uneredi u te njegove tone. Imao je i pravo. Čekajući na transport, teško se razboleo, prebačen je u drugi logor u bolnicu gde je jedva glavu spasao.Mi nismo hteli da čekamo transport. Znajući da su Rusi u neposrednoj blizini, dogovorimo se da bežimo iz logora Šapčani Duško Prodanović, Dragan Zaplatić i ja. Pošto je iz bodljikave žice bila isključena struja, rešimo da se provučemo kroz nju. Pred samo veče pokupimo svoje stvari, napravimo na žici otvor, provučemo se i počne naša odiseja kroz Austriju i Mađarsku.Pre tog putovanja osvrnuo bih se na neka međuzbivanja. Pomenuo sam kako su još esesovci prebacili jedan broj zapadnih zatvorenika na Zapad. To je bio signal da je kraj. U očekivanju raspleta jedan Rus mi reče: „Blago vama, časno i pošteno se vraćate u svoju domovinu i svojoj porodici! A šta će biti sa nama? Mi smo izdali svoju otadžbinu!” Pokušao sam da ga tešim, bio je utučen.Pronese se glas kroz logor da dolaze savezničke misije. Ceo logor se nađe na okupu. Pošto mesta nije bilo da svi stanu, pola ih se popelo na barake. Naišla je misija od sva četiri saveznika. Među njima jedna žena, viši oficir. Da li zato što sam voleo Crvenu Armiju ili je zbilja bila takva, tek u životu lepšu ženu video nisam. Mlada, visoka, energična – maršira generalskim korakom. Zaustavi se misija saveznika usred kruga i počnu govoriti. Kada je došao na red govor sovjetske misije, sve se pretvorilo u uho jer su i najbrojniji bili u logoru. Bez poze, bez afekata, smirenim glasom govorila je ona žena. Pozdravivši pobedu nad fašističkom Nemačkom i sve učesnike koji su toj pobedi doprineli, ona se obrati ovako Rusima:“Drugovi, u velikim iskušenjima kojima je naša otadžbina bila izložena, neki nisu izdržali. U velikom slavlju koje smo doživeli pobedom nad hitlerovskom Nemačkom, kojoj ste i vi mnogo doprineli i u kojoj su borbi mnogi vaši drugovi, i mili i dragi, izgubili živote, Otadžbina vam oprašta!” Nisam plakao od radosti kada su oslobodilački tenkovi ušli u Mauthauzen, ovde sam od radosti zaplakao gledajući oduševljenje, aplauze i ljudske reči.Obećaše nam skori transport. Veliki deo Poljaka se izjasni da neće ići u Poljsku! Idu, vele, na Zapad! Sutradan su pošli njihovi transporti. Tako brzo. Oni koji su se izjasnili za domovinu, veliki broj njih, čekaće redovni transport. Tako ostanu u logoru deo Poljaka, Rusi, Jugosloveni i Španci.O Špancima moram malo više progovoriti. Po završetku španskog građanskog rata, kada je poražena Republika i Franko preuzeo vlast, borci su se povukli u Francusku. Francuzi su ih stavili u logore i prilikom dolaska hitlerovaca u Francusku i obrazovanjem Petenove vlade ustupljeni su Nemcima. Hitlerovci su jedan deo poslali u Mauthauzen, gde sam ih našao posle pet godina njihovog mučenja. Govorilo se da ih je u toj grupi bilo oko tri hiljade. Ostalo ih je oko tri stotine. Iako tako proređeni, sačuvali su vitalnost i bodrost. Imali su neki svoj praznik pa smo otišli u baraku da im čestitamo. Gde su nabavili i kako od hartije stvorili kostime za glulmu, nikad nisam saznao. Kako su ti ljudi o slobodi snevali!Kada je počelo raseljavanje logora jedan od Španaca nam tužno poželi oslobođenje i reče kako ćemo se svi danas-sutra naći sa svojim najmilijim, a oni nikada! Ne verujem da je ijedan dočekao da se posle trideset dve godine, kad je objavljena amnestija, vrati svojima.Tragediju Španaca stalno sam nosio u svojoj duši. Osuđivao sve vlade i sve režime sveta koji su trpeli Franka a nisu se trudili za rušenje tog poslednjeg bastiona fašizma u Evropi. Ne pretendujem na to da sam u pravu i da se mnogo razumem u spoljno-političke odnose ali ne mogu preko svog osećanja da pređem.U takvom raspoloženju oprostimo se od Mauthauzena i kako rekoh kroz žicu pođemo u novu slobodu, Dragan, Duško i ja.

Share this post


Link to post
Prospero

Drugari, evo ga namenski topic za lična & porodična sećanja na bilo koju istorijsku temu.Rasprava o njima je dozvoljena i poželjna, uz standardne mere pristojnosti.

Share this post


Link to post
šarulja

Imam fotografiju u porodičnom albumu, ali ne mogu sa sigurnošću da odredim da li je na njoj osoba čiji je deo života prilično zanimljiva priča, koja bi se mogla podvesti pod "porodična sećanja".

Ako bi neko od vas (pokretač topika ne, to sam već ustanovila :D) mogao da mi pomogne u identifikaciji uniformi koje nose ljudi sa fotografije, bila bih veoma zahvalna.

 

Ovo je ta fotka:
 

Kopija (6) od Picture 250.jpg

 

edit: Korekcija veličine fotografije.

Edited by šarulja

Share this post


Link to post
iDemo

Moj pokojni "deda" (drugi muz moje pokojne babe) je vrlo rano 41/42? odveden "na rad" u Nemacku. Proveo je rat na farmi (posto je i sam bio seljak iz nekog Podgrmecja ili so). To je sve - prema onome sto je hteo da prica - a nikad nije puno pricao - proslo dosta bezbolno osim sto su drugu polovinu rata i sam kraj proveli prakticno bez hrane da bi - u samoj zavrshnici ostali samo na neogranicenim kolicinama senfa od koga je masa ljudi totalno sjeb@la stomake - za zivota...

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...