Jump to content
Sign in to follow this  
stoka

Gde ste bili 5. oktobra 2000. godine?

Recommended Posts

Anonymous

Meni je tad nada bio Ante Marković, tehnički je on mogao da kanališe vosjku, ali očigledno je to bilo samo na papiru. Glupi debeli generali su tada bili iskopali sopstveni grob.

Share this post


Link to post
Verterdegete

5. oktobar: prethodi mu 24. septembar, blokada Kolubare, siroka gradjanska neposlusnost, cela Srbija na nogama, nekoliko stotina hiljada ljudi u Bgd.

 

 

Bombardovanje, izgubljeno Kosovo, izgubljena Krajina, hiperinflacija...

Share this post


Link to post
Muwan

9. marta je SFRJ još bila živa a sa njom i mnoge duboke i dozlaboga čvrste političke strukture. Kompletni kadrovi i infrastruktura jednog ozbiljnog državnog aparata bili su u raznoraznim previranjima ali ih je sve indirektno povezivao otpor prema 9. martu. Nijedan deo sistema nije želeo da se tako nešto dogodi, valjda im je budućnost za Zlobeonom delovala izglednije, pa su na kraju svi delali kontra pobede na ulici. Zato je 9. mart bio osudjen na propast, on jednostavno nije imao sistemsku™ podršku tako da komuna na Terazijama nije mogla da uspe.

 

Već na prvu godišnjicu ('92) Terazije i Trg su bili sablasno prazni. Ja došao posle škole sa par drugara, nismo sastavili jedan minut pored autobuske stanice kada su nam prišla dva trokrilna ormara u kaputima i rekla da se gubimo odatle da nam ne bi otkinuli i ruke i noge.

Share this post


Link to post
slow

9. marta je SFRJ još bila živa a sa njom i mnoge duboke i dozlaboga čvrste političke strukture. Kompletni kadrovi i infrastruktura jednog ozbiljnog državnog aparata bili su u raznoraznim previranjima ali ih je sve indirektno povezivao otpor prema 9. martu. Nijedan deo sistema nije želeo da se tako nešto dogodi, valjda im je budućnost za Zlobeonom delovala izglednije, pa su na kraju svi delali kontra pobede na ulici. Zato je 9. mart bio osudjen na propast, on jednostavno nije imao sistemsku™ podršku tako da komuna na Terazijama nije mogla da uspe.

 

Već na prvu godišnjicu ('92) Terazije i Trg su bili sablasno prazni. Ja došao posle škole sa par drugara, nismo sastavili jedan minut pored autobuske stanice kada su nam prišla dva trokrilna ormara u kaputima i rekla da se gubimo odatle da nam ne bi otkinuli i ruke i noge.

 

 

April, ti govoris o organizaciji policije koja je 1 od faktora, i to manje bitan.

 

Bitniji je faktor podrska. Da vidimo:

9. mart: 50, 000 ljudi max., samo Bgd, nista se ne desava van kruga dvojke; nakon toga samo Terazije

5. oktobar: prethodi mu 24. septembar, blokada Kolubare, siroka gradjanska neposlusnost, cela Srbija na nogama, nekoliko stotina hiljada ljudi u Bgd.

 

To jest: Milosevic je 1991. predstavljao vecinu Srbalja, 2000. to nije slucaj.

 

+1

Edited by slow

Share this post


Link to post
ficfiric

Ne znam, da su tada zauzete skupstina i televizija...

 

Jbg, ispada da je za promenu vlasti samo potrebno uci u skupstinu. Kao da je u pitanju riziko pa ko osvoji odredjeno polje, on pobedjuje.

 

Nije Milosevic pao 2000. zato sto je narod usao u skupstinu, vec za to sto je taj dogadjaj ogolio cinjenicu da njega vise niko ne slusa. Zvao je policiju -corak. Zvao je vojsku - corak. Kad je svima postalo belodano jasno da on vise ne komanduje nikome, ostalo mu je samo da izadje pred kamere.

 

1991. je vojska bila uz njega. Demonstrirali su to i izlaskom na ulice. Da je opozicija usla u skupstinu, tenkovskim plotunima bi bila isterana, samo bi ljudi dzabe ginuli. 

Share this post


Link to post
Timmy

Bio pred Skupstinom, pa pred RTSom. Malo falilo da dohvatim malo onu gnjidu iz RTSa, al ga brzo neki ljudi sacuvase. Zatim otisli u SPS na studentskom trgu, tu sam jedino nesto razbio i uzeo suvenir u vidu neke gas maske (inace u tom sedistu SPSa se nalazio mini vojni magacin svakakve opreme, sem oruzja i municije). Ostali do kasno u noc dok nije bilo definitivno da nece biti nekog protivudara ili sta slicno.

 

Glavni utisak mi je bio neki ponos, jer smo uspeli da diktatora smenimo bez krvi. To me je tada bas radovalo.

 

Naravno, ne mnogo kasnije sam shvatio da smo bili glupi i da je morala krv da padne. Bar da je dvadesetak bandera od Terazija ka Slaviji bilo zauzeto. Bar tih 20, a moglo je i vise. Zato sad skoro sve te koji su izbegli nabderi svakodnevno gledamo.

 

 

I tezim da 24.septembar gledam kao dan kad smo sklonili zlotvora. 5. oktobar mi je bio kao neka neminovna potvrda pobede.

Share this post


Link to post
Hella

Kako god, taj bojkot izbora 1997. jeste jedan od imbecilnijih poteza srpske opozicije, a ne moze se reci da je konkurencija bas slaba.

 

tako će se za 20 god pričati o izborima 2012 i o izvesnom mesiji koji je na izvesnom forumu upozoravao da će se u budućnosti posle sns srbija deliti na braničevski gulag severnobanatski gulag južnobački gulag etc :fantom:

 

Share this post


Link to post
Miralem

Jbg, ispada da je za promenu vlasti samo potrebno uci u skupstinu. Kao da je u pitanju riziko pa ko osvoji odredjeno polje, on pobedjuje.

 

Nije Milosevic pao 2000. zato sto je narod usao u skupstinu, vec za to sto je taj dogadjaj ogolio cinjenicu da njega vise niko ne slusa. Zvao je policiju -corak. Zvao je vojsku - corak. Kad je svima postalo belodano jasno da on vise ne komanduje nikome, ostalo mu je samo da izadje pred kamere.

 

1991. je vojska bila uz njega. Demonstrirali su to i izlaskom na ulice. Da je opozicija usla u skupstinu, tenkovskim plotunima bi bila isterana, samo bi ljudi dzabe ginuli.

+1

 

 

Edited by Hamlet Strašni
nema teranja sa topika

Share this post


Link to post
Pontijak

Протић није био тамо, били су Живковић и Чеда, а и они су дошли тек 45' након пада станице. Једино ако се довукао после четири-пет сати, непосредно пре него што су разоружани муркани протерани кроз топлог зеца на свом путу из станице.

 

 

 

u pravu si, protic je bio tamo uvece, dakle tacno kako ti rece, posle nekoliko sati, i drzao neki imbecilni govor. i kada bolje razmislim, zasto da se stidim sto sam tada umesto toplog zeca za pandure iz majke jevrosime pozeleo da ih obrade u stilu ruskog medicinskog atlasa? svasta covek pozeli u tim situacijama masovne egzaltacije

Share this post


Link to post
iDemo

Zato je 9. mart bio osudjen na propast, on jednostavno nije imao sistemsku™ podršku tako da komuna na Terazijama nije mogla da uspe.

 

+101

 

E, ovo gore boldovano uz duzno postovanje svima koji su svih tih godina gutali suzavac, dobili po ledjima pendrekom i dalje redom da ne nabraja,..

5/Oktobar je, izgleda, tu sistemsku podrsku imao te je, stoga, i uspeo, ne? 

Share this post


Link to post
archi

Bio sam u gradu. Sa društvom došao do Doma omladine, tamo bila gužva, neko je rekao da ne može mnogo dalje odatle, pa smo otišli do parka kod Palasa.

 

Odatle videli dim. Neko je rekao da gori skupština. Ja sam bio u fazonu - to je oke, jebe mi se za zdanje skupštine, njegovu arhitekturu, fasadu i značaj, to je bio dan kada je bilo savršeno jasno da se tu ostaje do kraja, jer je to bio - kraj.

 

To je bilo jasno još u trenutku kada je Milošević raspisao izbore, otvorio onu svoju svesku - dnevnik, upisao izbore i zatvorio svesku.

 

I to je nekako ključan trenutak. Interesantno bi bilo saznati kako je do tog trenutka došlo. Ko je odradio - E, hajde sada ti da raspišeš izbore i da ih odvališ.

 

I on onda, uzeo sveščicu i raspisao. I glasači mu se 24. septembra načestitali Nove godine.

 

Celo to leto 2000. bilo je u znaku odlaska njega i SPS-a. To se osećalo u svakom trenutku, u svakoj ulici, u prodavnici. 

 

Čak i na bazenu Taša, gde su se ljudi brčkali u fazonu - Dobro, još par brčkanja i onda - ćao.

 

Kada su se pojavli grafiti: Gotov je, bilo je jasno da je to - to. Da je došlo do ćaoa. Do doviđele. Do gudbaja. Do pa pa-a. Do adioa.

 

Inače, nisam sa ushićenjem sve to detaljno pratio jer se videlo da je gotovo. Dodatno je bilo jasno da je gotovo, kada je sam u novinama pročitao da je menadžer kampanje DOS-a - Zoran Đinđić. Pazi, ne ono - vođa, lider, perjanica, narodni tribun, šef, predsednik, ovo ono, nego - menadžer. 

 

Izraz menadžer, danas je asocijacija na horor, lošost, neprijatnost, naloženost i žas, ali tada je nagoveštavao - ćao.

 

Nekako je bilo jasno da će menadžer spičkati presednika večito viđenog u onom nekom sakou iz doba DDR-a. Iz doba Brežnjeva. Honekera. Jataganca. I Kurčubića. Sa rukicom savijenom i podbočenom na kanabetu. Rukicom u onom nekom - izgužvanom obliku.

 

Bilo je jasno da nema više kurčenja u odelu Biberovića, Kurčubića i tako tih likova.

 

Sa ushićenjem sam pratio protest 96/97. To je bila najvećost. Monumentalnost. Spektaklost. Šarenilost. Karnevalisanje. Vrhunstvost Begea.

 

To se više nije ponovilo, tako da me OTPOR faza, sa crnim majicama i pesnajama nije radila. Bilo mi je svakako simpa kako se neko na to loži, i dodatno je predstavljalo pokazatalj sveopšte najave ćaoa Slobe. U tom smislu, ta crnomajičnost Otpora, bila je oke i tehnički je radila posao, ali u tom nekom estetsko-karnevalskom smislu, nije me radilo.

 

U Otporu nekako nije bilo Twin Peaksa, nije bilo Majkla Stajpa iz R.E.M-a, nije bilo flanela košulje Sonic Youtha, nije bilo udobne, mekane, pamučne majice iz Sijetla, cice Vinone Rajder, nije čak bilo ni Danilovićevog zakucavanja preko Sabonisa, nije bilo Majkla Džordana, Robert Dauni Džuniora, Brus Lija, zezanja, šaljenja i smejanja, nije bilo pištaljke, rejva, i zastave Ferarija.

 

Kada je sve bilo gotovo, najpre smo otišli do Remont galerije u Staklencu na Trgu Republike, i prva prva pesma koju sam čuo sa tevea, bila je - Sit Down od Džejmsa. 

 

 

 

To je već nekako najavljivalo novi pozitivizam, vreme festivalisanja, razgaćivanja, šarenih frizura, totalnog red hot čili peperisanja, kalifornikajšna, Exita i istarsko-dalmatinskih letovanja.

 

Sa tevea koji je tamo stajao, vijorio se Marko Janković, a ortak mi je prišao i rekao: "Jebote, nisam verovao da se ovo desilo, sve dok u krupnom kadru nisam video Marka Jankovića sa brčinama kako se kezi."

 

Uveče smo prošli pored Politike gde je neki lik ushićeno delio nove brojeve sa Koštunicom na naslovnoj. Uzeo sam 2 primerka.

 

Nešto kasnije, bili smo u Kolarčevoj. Dole, ispod tadašnje centrale De esa. Tu su dve cice pokušale da prođu kolima kroz masu okupljenih ljudi, neki tip se popeo na haubu i pesnicom im razvalio prednje staklo. Tip nije bio living tissue over metal endoskelet, i nije bio programiran da 35 years from now, protect us here in this time, ali je definitivno bio urađen definicijom, proteinima i promenama. Tu sam video i cicu neviđeno simpatičnu koju sam prozvao Bonbončica i koju sam kasnije cele te godine viđao u Dolaru. Nešto kasnije, ispostavilo se da je svirala violinu u Gudačima Svetog Đorđa koji su tada nastupali u nekim pesmama na koncertima Čole.

 

U jednom trenutku, kroz masu je prošao Branko Cvejić, ono - ladno Bane Bumbar sa još nekim likovima iz te glumačke ekipe i neko od njih je rekao okupljenima: "Dolaze večeras ovde. Da sve rasture. Vojska je krenula. Pazite se. Dolaze."

 

Meni je nekako bilo jasno da - ne dolaze. Da đoku dolaze. Da čak i da dođu, mogu samo da popuše. Svima. 

 

Naravno, niko nije otišao. Svi su ostali i zezali se do jutra. A sama činjenica da se među okupljenima pojavio Bane Bumbar, bila je dodatna pozitiva i najava da je vojska ipak kul i da neće da deluje. 

 

Tu, na Terazijama, ispod De esa je praktično sve počelo, još 96. Zato je bilo tako uspešno. Nije bilo Vuka i Se Pe Oa, i to je najvažniji trenutak DOS-a i tih izbora. Dakle, bez Se Pe Oa i sličnih đoka.

 

To se vidi i ovih dana, kada Vuk lupeta po svemu, samo zbog toga što bi on to sve minirao, sjebao i nikad ne bi Sloba bio ćao. Vuk je čkicapi, fazon državni službenik, administrator straha, činitelj budalaština, sila osovine, walking fuckin' zero.

 

Zato je super što je Vuk tada popušio. Baš kao i 97, kada je popušio u kampanji sa zečijim ušima na plakatu, i kada nije dobio šansu da kao postane predsednik. Vuk nikada ne bi bio predsednik. Tip je jednostavno voleo Slobu. On se vremenom uradio Slobom. Najpre se pomalo radio Slobom, a onda sve više, da bi se konačno, odvaljivao Slobom. Zavijao je Slobu. Popušio tone Slobe. 

 

Ono - Vinston Smit fazon - voleo je velikog brata. I voleo je da puši.

 

Budući da sam prijateljima obećao da ću se napiti kada Sloba ode, sledećeg dana, dakle, 6og oktobra, u grad smo otišli sa bocama vina.

 

Poneli smo video kameru i snimili atmosferu. Snimali smo najpre na ulici, ispred Meka na Terazijama. Nešto kasnije, popeli smo se na stepenište skupštine i snimili binu i deo govora Mićuna kada je rekao: "Uzeo deda svog unuka, metno ga u krilo...", i tako dalje.

 

Snimili smo Markovu sjebanu parfimeriju na Terazijama, zgradu televizije, ljude u šetnji i deo euforije.

 

Inače, kako se iz godine u godinu nižu peti oktobri, čini se da je sve više onih koji su u fazonu - E, užas, kajem se što sam bio... žao mi je što sam bio, nije trebalo da ga rušimo, i tako to.

 

Meni je sve to zrelo za - Ideš u pičku materinu. Naravno, možda se 2077. godine utvrdi da sve bio Totalni opoziv, da je 5. oktobar implantirano sećanje i da Vuk nije istorijska ličnost, al za sada, meni je 5. oktobar kul.

 

To je ipak organizovao menadžer kampanje, i ako ni zbog čega drugog, samo zbog njega, to treba da bude praznik. 

 

Bez obzira što nije bilo čuvenog šestog oktobra i te munje, 5. je bio i ostao super. Peti  je nekako zakon. Ustav. Praznik.

 

Mogu da razumem da je nekome 5. oktobar užas, ili kao - nije to to, ništa se nije desilo, ništa se nije promenilo, ali, jebe mi se da to razumem.

 

Moram na letovanje. 

 

Mogu da ti puše, Zorane.

Share this post


Link to post
hazard

+101

 

E, ovo gore boldovano uz duzno postovanje svima koji su svih tih godina gutali suzavac, dobili po ledjima pendrekom i dalje redom da ne nabraja,..

5/Oktobar je, izgleda, tu sistemsku podrsku imao te je, stoga, i uspeo, ne? 

 

Kod 5. oktobra je bilo kljucno odsustvo sistemske™ podrske vlastima kao i odsustvo sistemske™ opozicije 5. oktobru. Nije moram sistem™ direktno da podrzi 5. oktobar, bilo je dovoljno da mu se ne opire i da ga pusti da se desi. Kod 9. marta je bilo sve obrnuto. Tada je sistem™ prilicno cvrsto stajao iza ljudi na vlasti a rekao bih jos cvrsce se protivio ideji da neka demokratska opozicija zauzme vlast putem ulice.

 

E sad vrlo je moguce da su 2000. neki manji delovi sistema dali direktnu podrsku ili bar vetar u ledja 5. oktobru tj. DOSu, kladeci se na to da je Milosevic gotov (ili jednostavno uvidjajuci da on mora biti sklonjen) a da je jedan drugi deo bio "pasivan s namerom" i/ili vatao kontakte medju DOSom za post-petooktobarsko prestrojavanje, radi manjeg najebavanja/ocuvanja postojecih pozicija/unapredjenja svoje pozicije i moci nakon sto neminovna smena vlasti dodje. Ja nagadjam da jeste bilo tako, ali da li je stvarno i u kojoj meri mi obicni smrtnici van sistema™ ne mozemo znati.

 

E sad, ono sto mogu da tvrdim na osnovu nekih prica od ucesnika post-petooktobarske tranzicije, je da je dobar deo sistema, mozda i njegov veci deo, tj. oni delovi van njegovog "bezbednosnog srca" (DB i sl.) bio u prilicnom soku nakon 5. 10. Svi ti stari sistemski sluzbenici i resorni "mocnici" (u MSP npr.) cije "korenje" ide mnogo dublje od Slobe i Mire, bili su uplaseni, manji od makovog zrna, svi su se bojali da ce ih nova vlast sve pootpustati i rascistiti, itd. Medjutim, kada su videli da se to ne desava, i da je potrebno samo da prihvate neka nova tj. dodatna pravila igra koja im nisu previse tesko pala i da su onda politicari iz DOSa bili vrlo spremni da sa njima ulaze u seme u kombinacije radi medjusobnih obracuna, okurazili su se, uvideli da je moguce dobrim delom ici po starom opet, i mic po mic se vratili tamo gde su bili, manje vise. Taj krug je zatvoren SNS+SPS vladom, ali pre svega "jakim" vracanjem SPS na vlast posle 2008. Sistem se malo izmenio, ostao sustinski isti, a pridoslice su asimilovane.

 

MSP je tu dobar primer, kao ministarstvo koje postoji kao zasebno telo decenijama i ima manje-vise slicnu strukturu sve vreme, ali i ostatak drzave je slican.

Share this post


Link to post
Topola

Ima u Bukureštu pri tamošnjem Vojnom muzeju jedno krilo posvećeno 1989.

 

Ko ga obiđe može da stekne jasan utisak kako se jedan narod bori za slobodu od jednog ludila.

 

I šta je cena.

 

Mi nismo bili spremni za slobodu. Ni 9. marta ni 5. oktobra.

Share this post


Link to post
Turnbull

Super su slobodu napravili u Rumuniji, za koju apsolutno važi ono što se o Srbiji govori u nacrnjim scenarijima - da je promena vlasti samo zamaskirala kontinuitet deep state-a.

 

Edit: Naravno, njima je i start bio mnogo, mnogo gori.

Edited by Turnbull

Share this post


Link to post
Sludge Factory
Autorski tekst lidera SPO za Danas o petooktobarskom prevratu

 

 
AUTOR: VUK DRAŠKOVIĆ
 
Beograd - Nikakav 6. oktobar, nikakav Mičurin, koji bi, naknadno, okalemio i oplemenio petooktobarski pakt sa đavolom, nije se mogao dogoditi.
 
Deceniju dugi narodni ustanak protiv poretka zločina, pljačke, izolacije i davljenja Srbije, preokrenut je 5. oktobra 2000. u prodaju i predaju Srbije perjanicama i stubovima tog istog poretka. Omađijani narod klicao je Crvenim beretkama, ubicama pod krvavim kapama, a Legija, Dušan Spasojević, zemunski krvoloci i mafijaši, Nebojša Pavković, i mnogi još Miloševićevi komandanti promovisani su u demokratske ikone, u heroje i oslobodioce. Do 5. oktobra, po naloge smrti, otmica i pljačke, odlazili su kod Miloševića, svog vrhovnog i jedinog zapovednika. Posle 5. oktobra, te naloge izdavali su sebi samima, a ceo pobednički i demokratski DOS držali su kao svog taoca. Vrh „evropske“ Srbije odlazio je do ubica u Šilerovoj, u Zemunu, i u štab Crvenih beretki, u Kuli, po naredbe šta moraju da rade.
 
To je ishod „istorijskog“ petooktobarskog prevrata, i on se nije mogao zamazati ispraznim parolama, govorima, predavanjima i medijskom halabukom da je dogovoreni kompromis otvorio vrata izgradnji evropske Srbije. Izdaja stotina hiljada ljudi, koji su, pod obmanom kompromisa i vizionarske strategije, izručeni bandi protiv koje su se oni deset godina borili, od tog zločinačkog udruženja ubijani, premlaćivani, hapšeni i gaženi, bila je najveća nepravda i nesreća, na kojoj niko nije mogao da gradi sreću.
 
Neprijateljski odnos „vizionarskih“ pobednika prema Srpskom pokretu obnove, koji je bio udarna snaga decenijskog otpora poretku Slobodana Miloševića i glavna meta njegovih eskadrona smrti i propagande službi bezbednosti, sažet je u izjavi Zorana Đinđića da on ne zna da li je veći DOS-ov trijumf rušenje Miloševića ili rušenje SPO. Navodno, da DOS nije odbacio i srušio SPO, stranku koja je DOS i osnovala, onako izvedeni petooktobarski prevrat bio bi nemoguć, što je, zaista, istina. Ne bi bio rušen samo Milošević, samo vrh piramide zla, nego čitava piramida.
 
Banditski kapitalizam i privatizacija, započeti pod Miloševićem, kao požar pljačke države i naroda razbuktali su se, upravo, posle 5. oktobra. Setimo se premijerove poslanice grabljivcima da za prvi milion nemačkih maraka, ma kako on bio stečen, niko neće biti ni ispitivan ni proveravan.
 
Iz takvog semena 5. oktobra nije moglo nići ništa drugo sem onog što je tada zasejano.
 
Po Srbiju je bila još fatalnija „genijalna vizija i strategija“ bojkota parlamentarnih i predsedničkih izbora 1997. godine. Tromesečne demonstracije koalicije Zajedno zadivile su ceo demokratski svet, a Miloševića prisilile da prizna izbornu krađu u četrdesetak većih varoši i gradova u Srbiji, uključujući i Beograd. I, baš tada, kada je Miloševićev režim bio na kolenima, genijalni vizionari i stratezi ruše pobedničku koaliciju i odlučuju se za bojkot parlamentarnih i predsedničkih izbora. Sva istraživanja pokazivala su da će Zajedno (Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije) osvojiti, najmanje, milion i po glasova i biti izborni pobednik. Genijalni vizionari i stratezi odbili su, međutim, da pobede. Pocepali su koalicioni sporazum sa SPO, koji se nije pridružio bojkotu, i potrošili silne pare i neviđenu energiju na propagandu da je SPO izdao njih.
 
Sa osvojenih 800.000 glasova, SPO nije mogao da spreči koaliciju Slobodana Miloševića, Mirjane Marković i Vojislava Šešelja, niti da predupredi vojni pohod na Kosovo i zločine nad Albancima, što će Srbiju da baci pod bombe NATO alijanse. Ta se katastrofa ne bi desila da sigurni izborni pobednici nisu odustali od izbora i pobede. Sedamnaest je godina od te sulude odluke, kojom je Srbija, nepovratno, gurnuta u ponor, a oni koji su je u taj ponor gurnuli još se slave kao vizionari i demokratske ikone.
 
Toliki hroničari i analitičari kao da su izgubili i vid i pamćenje, pa ćute o najvećoj i najtragičnijoj izdaji demokratske Srbije. Većoj i od izdaje 5. oktobra 2000, jer da je Milošević izgubio bar parlamentarne izbore 1997, a bez bojkota bi ih sigurno izgubio, 5. oktobra 2000. ne bi ni bilo, niti bi bilo kosovske apokalipse, ni bombardovanja Srbije, ni gubitka Kosova. Usuđujem se reći i da bi Srbija danas bila sa obe noge na Zapadu, i u EU i u NATO savezu.
 
 
Morao sam da prenesem ovde, da ostane za pokoljenja™. 
Edited by Sludge Factory

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...