Jump to content
IGNORED

Srpski nacionalni projekat - izmedju mita i stvarnosti


steins

Recommended Posts

...pre par dana mi je dopalo ruku neko pisanije (valjda iz Večernjih Novosti) koje se ticalo Načertanija - tamo se recimo tvrdilo da je potonji dokument napisan i uobličen od strane engleza i poljaka i da ga je teško objektivno povezati sa nekom velikosrpskom idejom. To me podsetilo na famozni Memorandum koji mi je takodje dopao šaka pre nekoliko godina i - grdno razočarao. Od većine proklamovano štivo o velikosrpskoj ideji se u najvećem delu bavilo, koliko me sećanje služi - parama i nekakvim KUDovima itd itd - e sad, pošto sam generalno laik za istoriju, a vidim da ovde ima mnogo ljudi koji se u istu odlično razumeju - možda bi bilo interesantno prozboriti koju o ova dva dokumenta - koliko su oni zaista značajka srpksog šovinizma a koliko samo tako izgledaju iz današnjeg raskursa? da me ne shvatite pogrešno - niti promovišem niti osudjujem ove dokumente, samo pokušavam da kroz raspravu uočim pravilnu poziciju prema njima.

Edited by steins
Link to comment
To me podsetilo na famozni Memorandum koji mi je takodje dopao šaka pre nekoliko godina i - grdno razočarao. Od većine proklamovano štivo o velikosrpskoj ideji se u najvećem delu bavilo, koliko me sećanje služi - parama i nekakvim KUDovima itd itd -
Memorandum se ne bavi velikosrpskom idejom, kao sto se Protokoli sionskih mudraca ne bave politikom prema Jevrejima. Oba teksta tek otkrivaju publici kojoj su namenjena da je zrtva zavere Drugih, podle zavere koja podrazumeva ekonomsku diskriminaciju, progone, teror i zlocine a ciji je krajni cilj njeno politicko, kulturno i biolosko unistenje. Citaocu je ostavljeno da uvidi sta mu je ciniti (da je Memorandum pisala ppp ekipa, posle izlaganja svih nepravdi, zlocina i smicalica kojima se napalo na srpski narod, poslednja recenica glasila bi, pametnome dostatm).
Link to comment

Ne znam da li mlađe generacije mogu da razumeju Memorandum, jer im nedostaje 1 kontekst. Uopšte nije stvar u poznavanju istorije, već pamćenju vremena kada je bilo no-no sȃmo apostrofiranje jedne nacije, posebno od strane takvog tela. Dovoljno je što je to Memorandum uradio, čak je nebitno šta je konretno drugo napisano. Treba podsetiti da je kompletan ondašnji establišment bio "šokiran" Memorandumom, uključujući i 1 Slobodana Miloševića. Što mu je, jel'da, samo davalo dodatni oreol privlačnosti. :s_c: (EDIT. Mislim, Memorandumu, ne Miloševiću).

Edited by Indy
Link to comment

meni je naljudje sto u vreme kada su svi rezimski mediji (hej! pa svi mediji su bili rezimski!) zestoko eksploatisali memorandum niko nije imao prilike da ga procita, najcuvanija tajna je bio tekst. isto kao sa ovim filmom andzeline dzoli. svi komentarisu i pene a gotovo niko ga nije video. tako da ispada da je potpuno nebitan tekst memoranduma jer je za przenje naroda bilo zaduzeno partijsko komentatorsko odeljenje u vidu novinara, intelektualaca™ i tako dalje

Edited by Pontijak
Link to comment
najcuvanija tajna je bio tekst
Kružile su fotokopije fotokopijinih fotokopija među pravim ljudima. Sećam se da sam ga pročitao, i imao sličnu reakciju kao steins, kao u čemu je pa tolika fora s ovim. Mislim da je to bio ekvivalent onoga što se danas zove "viralna" pojava. Nešto što u stvari nije ništa naročito, a svi su opsednuti istim.
Link to comment

ma secam se i ja fotokopija fotokopiranih fotokopija ali sam bio lenj da to citam jer sam mislio da su fejk kao i mnogo sto-sta sto mi je izgledalo tako fejk medju tim "pravim" ljudima. tjah, otprilike smo tu negde po godinama pa obojica pamtimo tadasnji beograd, ne kazem, bilo je i dosta lepih stvari ali bas kada je sve nekako pocelo intenzivno da truli doslo je i do nekog mog razbijanja iluzija iz prve polovine trece decenije mog zivota. poklopilo se taman na vreme tako da nisam imao iluzije da je u pitanju ista vise od poganih frakcionaskih borbi za premoc te sam ukacio znacenje 1987 ali sam bio i dovoljno mlad i vise nego dovoljno glup da te godine ne predvidim da je to samo pocetak, nisam verovao da je ekipa koja je pobedila u frakcionaskom obracunu toliko luda a narod jos ludji da joj slepo veruje kada kazes viralna pojava, sjajna definicija, ne znam zasto mi odmah na pamet palo Pekicevo Besnilo laugh.gif

Link to comment
meni je naljudje sto u vreme kada su svi rezimski mediji (hej! pa svi mediji su bili rezimski!) zestoko eksploatisali memorandum niko nije imao prilike da ga procita, najcuvanija tajna je bio tekst. isto kao sa ovim filmom andzeline dzoli. svi komentarisu i pene a gotovo niko ga nije video. tako da ispada da je potpuno nebitan tekst memoranduma jer je za przenje naroda bilo zaduzeno partijsko komentatorsko odeljenje u vidu novinara, intelektualaca™ i tako dalje
o ovoj tajnovitosti sam često slušao (čitao) - pa sam, sve dok nisam pročitao, taj Memoradnum zamišljao kao neku knjižurinu sa tajnama alhemije. :D
Kružile su fotokopije fotokopijinih fotokopija među pravim ljudima. Sećam se da sam ga pročitao, i imao sličnu reakciju kao steins, kao u čemu je pa tolika fora s ovim. Mislim da je to bio ekvivalent onoga što se danas zove "viralna" pojava. Nešto što u stvari nije ništa naročito, a svi su opsednuti istim.
upravo. ja sam iskreno očekivao nekakvu starostavnu knjigu sa uputama za puštanje brade i jedenje gibanice - a dobio 15ak strana budalašenja o tome kako nekakvim KUDovima u Krajini Rvati ne daju pare, ili tako nešto. Ostao sam zatečen. I čak do dana današnjeg mislim da mi je zapao neki falsifikat.znači da je ipak, makar kada je famozni Memorandum u pitanju - bitniji kontekst u kome je napisan nego samo pisanje?
Link to comment
Memorandum se ne bavi velikosrpskom idejom, kao sto se Protokoli sionskih mudraca ne bave politikom prema Jevrejima. Oba teksta tek otkrivaju publici kojoj su namenjena da je zrtva zavere Drugih, podle zavere koja podrazumeva ekonomsku diskriminaciju, progone, teror i zlocine a ciji je krajni cilj njeno politicko, kulturno i biolosko unistenje. Citaocu je ostavljeno da uvidi sta mu je ciniti (da je Memorandum pisala ppp ekipa, posle izlaganja svih nepravdi, zlocina i smicalica kojima se napalo na srpski narod, poslednja recenica glasila bi, pametnome dostatm).
pa da. kao sto se tekst mihaila djurica o ustavnim resenjima zavrsava sledecim:
Više nego bilo šta drugo, danas je neophodno otrežnjenje srpskog naroda od zabluda prošlosti. Da bi mogao da preživi sva današnja iskušenja, da bi mogao da se održi usred bujice u koju je gurnut, srpski narod mora da se okrene sebi, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet.To je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samopotvrđivanja.
Link to comment
...pre par dana mi je dopalo ruku neko pisanije (valjda iz Večernjih Novosti) koje se ticalo Načertanija - tamo se recimo tvrdilo da je potonji dokument napisan i uobličen od strane engleza i poljaka i da ga je teško objektivno povezati sa nekom velikosrpskom idejom.
U originalu (ceskog autora koji je pisao po instrukcijama navedenog poljaka) ,,Nacertanije'' je plan o stvaranju Jugoslavije. Garasanin je to malo prepravio, u pretvorio u plan ujedinjenja svih Srba, izbacio delove o Hrvatima i Hrvatskoj, ogranicio se na BiH, Crnu Goru, i (buducu) juznu Srbiju. I da, Vojvodinu, jedinu u to vreme neosmansku teritoriju u Nacertaniju. Za Bugarsku pise da Srbija treba Bugarima na raznorazne nacine pomagati, kako bi kasnije nezavisna Bugarska bila Srbiji dobar saveznik. Hrvatsku i Dalmaciju isto spominje u konktekstu saveznistva i bliskosti sa Srbijom te srpskog uticaja tamo, ali ne i u kontekstu pripajanja istih Srbiji.Inace, ja naprosto ne vidim zasto bi "Nacertanije" bilo kome bilo "kontroverzno" ili sta vec. Nije nista neobicno niti cudno niti skandalozno ako se uzme u obzir kada je nastalo to delo, njegov kontekst itd.
Link to comment
pa da. kao sto se tekst mihaila djurica o ustavnim resenjima zavrsava sledecim:
Kime, kad pišeš o profesoru Mihailu Đuriću, nikad, ali nikad nemoj da mu ime pišeš malim slovima

Смишљене смутње – текст излагања поводом расправе о уставним амандманима из 1971. године In memoriam Михаило Ђурић Хтео бих одмах да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити. Нећу се изјашњавати ни за ни против оног што је написано, као што верујем да се ни многи од вас неће задовољити да само исправљају и допуњавају поједине формулације у тексту који нам је тако великодушно понуђен на увид. Говорићу о полазним претпоставкама и крајњим консеквенцијама садашње уставне кризе, дакле, о нечему много важнијем, основнијем, битнијем; о нечему што законски текст не саадржи, што је у њему прећутано, што се њиме забашурује, прикрива, чак и мистификује.Све што бих имао да кажем о самом тексту сводило би се на то да је он недовољан и неприкладан за стварни разговор о ономе што је у овом тренутку једино нужно, макар како срећно прошло његово предвиђено претресање у јавности. Наравно, ово одбацивање има смисла само уколико постоје било какви изгледи да се супротставимо политици свршеног чина, само уколико још можемо да верујемо да су давно прошла времена кад су се читавом једном народу могли наметати туђи захтеви као да представљају његово властито хтење и потребу.Свако ко уме да политички гледа и мисли, лако може открити да промена устава која се сада хоће да спроведе нема никакав дубљи друштвени смисао, да нема ничег заједничког с некаквим тобоже нагомиланим друштвеним тешкоћама у које се ова земља заплела на свом мучном путу превладавања наслеђених заосталости најразличитијих врста и боја, да нема за циљ разрешавање неких природних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег друштвеног кретања. У ствари, потребу за тим променама, као и њихов правац и обим, изазива и одређује само и једино једна националистичка заслепљеност која је последњих година код нас узела застрашујуће размере, само и једино један насртљив национализам који све више ужива не само право грађанства већ и привилегован положај, а који олако узима да су искључивост, мржња и кривотворење прави и најбољи начин националног потврђивања.Нема потребе да се овде нагађамо да ли нестрпљење и нетрпељивост код оних који ове промене данас захтевају долазе отуд што они добро знају шта тиме добијају, односно да ли збуњеност, нелагода и оклевање код оних којима се те промене натурају долазе отуд што они тачно знају шта тиме губе. Сасвим је могућно да је знање оних првих много темељније него знање ових других, мада то не мора да значи да је и утемељеније. Али на страну сва та нагађања.У садашњој ситуацији, изгледа да је најбоље никог не сумњичити и никоме ништа не подметати, већ само трезвено и разложно показати о чему се овде, заправо, ради.Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице.Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да би смо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.Али не пада ми ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечега што се не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати. Поготово жалим због тога што нас овај процес враћа далеко унатраг, у прошлост, на питања наших очева и дедова, на питања која историјски више нису и не могу бити наша. Одбијам да прихватим национално и државно опредељење као основно, најважније, најсушаственије људско опредељење. Ни национално питање ни питање оснивања државе немају више епохалну важност. То нису битна питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору.Има нечег увредљивог и недоличног у томе што смо данас сви ухваћени у мреже национализма, што данас сви морамо да се бавимо оним што није и не може бити наша главна, а камоли једина преокупација. У времену у коме живимо има тежих, озбиљнијих, далекосежнијих питања од ових која су наједном постала толико важна. Под притиском онога у шта нас други гурају, немамо више могућности ни да слободно дишемо, и нисмо више у стању да се суочимо с оним што је битно. Жалосно је да је баш у Југославији национално питање поново постало тако акутно, будући да је највећа несрећа у нашој недавној прошлости била последица управо бесомучног националистичког дивљања. Као што је не мање жалосно и то да данас сви морамо да учествујемо у обнављању и учвршћивању државе, пошто смо претходно дозволили да нас тако дуго заваравају тиме како је на дневном реду историје управо њено одумирање.Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како данас ствари стоје у земљи која се налази на својој последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање.Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски.У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима.Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још да погоршају овај ионако незавидан положај српског народа. У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговач ку). Можемо ли мирне душе прећи преко тога, можемо ли сматрати да нас се то уопште не тиче, можемо ли се заваравати тиме да ће се то већ некако решити само од себе? Ово питање се поставља утолико пре што је непобитна чињеница да је СР Србија учинила највише да на својој територији омогући несметан национални живот припадницима свих народности којима је до таквог живота стало. У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у Србији добили аутономну покрајину у којој су се Срби нашли у подређеном положају према њима.Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ниједна од постојећих република, изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови делови раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био много више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој.Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт, који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен.Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет.То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.Према томе, не треба расправљати о поднетом тексту уставне промене, нити се бавити његовим језичким исправљањима и дотеривањима, већ треба тражити, треба захтевати, треба се залагати за доношење неких других, озбиљнијих, одговорнијих, историјски заснованијих решења.(Због овог излагања у марту 1971. године професор Ђурић је одстрањен са Правног факултета и пресудом Окружног суда у Београду, 17. јула 1972. године, осуђен на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела непријатељске пропаганде из чл. 118 ст. 1 КЗ, која је касније преиначена на казну затвора од девет месеци.)

Link to comment
Kime, kad pišeš o profesoru Mihailu Đuriću, nikad, ali nikad nemoj da mu ime pišeš malim slovima

Смишљене смутње – текст излагања поводом расправе о уставним амандманима из 1971. године In memoriam Михаило Ђурић Хтео бих одмах да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити. Нећу се изјашњавати ни за ни против оног што је написано, као што верујем да се ни многи од вас неће задовољити да само исправљају и допуњавају поједине формулације у тексту који нам је тако великодушно понуђен на увид. Говорићу о полазним претпоставкама и крајњим консеквенцијама садашње уставне кризе, дакле, о нечему много важнијем, основнијем, битнијем; о нечему што законски текст не саадржи, што је у њему прећутано, што се њиме забашурује, прикрива, чак и мистификује.Све што бих имао да кажем о самом тексту сводило би се на то да је он недовољан и неприкладан за стварни разговор о ономе што је у овом тренутку једино нужно, макар како срећно прошло његово предвиђено претресање у јавности. Наравно, ово одбацивање има смисла само уколико постоје било какви изгледи да се супротставимо политици свршеног чина, само уколико још можемо да верујемо да су давно прошла времена кад су се читавом једном народу могли наметати туђи захтеви као да представљају његово властито хтење и потребу.Свако ко уме да политички гледа и мисли, лако може открити да промена устава која се сада хоће да спроведе нема никакав дубљи друштвени смисао, да нема ничег заједничког с некаквим тобоже нагомиланим друштвеним тешкоћама у које се ова земља заплела на свом мучном путу превладавања наслеђених заосталости најразличитијих врста и боја, да нема за циљ разрешавање неких природних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег друштвеног кретања. У ствари, потребу за тим променама, као и њихов правац и обим, изазива и одређује само и једино једна националистичка заслепљеност која је последњих година код нас узела застрашујуће размере, само и једино један насртљив национализам који све више ужива не само право грађанства већ и привилегован положај, а који олако узима да су искључивост, мржња и кривотворење прави и најбољи начин националног потврђивања.Нема потребе да се овде нагађамо да ли нестрпљење и нетрпељивост код оних који ове промене данас захтевају долазе отуд што они добро знају шта тиме добијају, односно да ли збуњеност, нелагода и оклевање код оних којима се те промене натурају долазе отуд што они тачно знају шта тиме губе. Сасвим је могућно да је знање оних првих много темељније него знање ових других, мада то не мора да значи да је и утемељеније. Али на страну сва та нагађања.У садашњој ситуацији, изгледа да је најбоље никог не сумњичити и никоме ништа не подметати, већ само трезвено и разложно показати о чему се овде, заправо, ради.Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице.Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да би смо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.Али не пада ми ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечега што се не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати. Поготово жалим због тога што нас овај процес враћа далеко унатраг, у прошлост, на питања наших очева и дедова, на питања која историјски више нису и не могу бити наша. Одбијам да прихватим национално и државно опредељење као основно, најважније, најсушаственије људско опредељење. Ни национално питање ни питање оснивања државе немају више епохалну важност. То нису битна питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору.Има нечег увредљивог и недоличног у томе што смо данас сви ухваћени у мреже национализма, што данас сви морамо да се бавимо оним што није и не може бити наша главна, а камоли једина преокупација. У времену у коме живимо има тежих, озбиљнијих, далекосежнијих питања од ових која су наједном постала толико важна. Под притиском онога у шта нас други гурају, немамо више могућности ни да слободно дишемо, и нисмо више у стању да се суочимо с оним што је битно. Жалосно је да је баш у Југославији национално питање поново постало тако акутно, будући да је највећа несрећа у нашој недавној прошлости била последица управо бесомучног националистичког дивљања. Као што је не мање жалосно и то да данас сви морамо да учествујемо у обнављању и учвршћивању државе, пошто смо претходно дозволили да нас тако дуго заваравају тиме како је на дневном реду историје управо њено одумирање.Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како данас ствари стоје у земљи која се налази на својој последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање.Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски.У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима.Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још да погоршају овај ионако незавидан положај српског народа. У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговач ку). Можемо ли мирне душе прећи преко тога, можемо ли сматрати да нас се то уопште не тиче, можемо ли се заваравати тиме да ће се то већ некако решити само од себе? Ово питање се поставља утолико пре што је непобитна чињеница да је СР Србија учинила највише да на својој територији омогући несметан национални живот припадницима свих народности којима је до таквог живота стало. У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у Србији добили аутономну покрајину у којој су се Срби нашли у подређеном положају према њима.Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ниједна од постојећих република, изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови делови раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био много више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој.Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт, који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен.Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет.То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.Према томе, не треба расправљати о поднетом тексту уставне промене, нити се бавити његовим језичким исправљањима и дотеривањима, већ треба тражити, треба захтевати, треба се залагати за доношење неких других, озбиљнијих, одговорнијих, историјски заснованијих решења.(Због овог излагања у марту 1971. године професор Ђурић је одстрањен са Правног факултета и пресудом Окружног суда у Београду, 17. јула 1972. године, осуђен на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела непријатељске пропаганде из чл. 118 ст. 1 КЗ, која је касније преиначена на казну затвора од девет месеци.)

ja cak i titovo ime pisem malim slovima. cist bauhaus.
Link to comment
ja cak i titovo ime pisem malim slovima. cist bauhaus.
Pusti sad mala i velika slova, nego elaboriraj malo ovaj tekst velikog Mihaila Djurica, kojeg je nemusto nakon skoro 15 godina prepisivala SANU ekipa
Link to comment

"Poljak" je u stvari bio Ceh, Frantisek Zah, koji je medj' Srbe doneo Cartotickog.O vaznosti istog (nacertanija, ne Zaha) dovoljno svedoci i to da je medju srpskom elitom (kakvom-takvom) bilo gotovo nepoznato sledecih par decenija.

Edited by buffalo bill
Link to comment

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...