Starenje, tamo negde daleko

[Indy]

Kad istutnjimo belosvetske karijere ili pokušaje karijera, šta će nam ostati? Dremanje po parkovima. Starenje u "mojoj zemlji" meni izgleda jednako privlačno. Ali, uostalom, čitajte.-----------Borislav Pekić - O starosti O STA­RO­STI KOJA JE I BOGU TEŠKA“Pisma iz tuđine“ od Borislava PekićaŽivi­mo u vre­me­nu br­zi­ne. Krećemo se, mi­sli­mo, men­ja­mo sve brže. Da­nas je više nego u bilo koje doba po­treb­no man­je vre­me­na da nešto pro­nađemo, pri­me­ni­mo, na to se na­vik­ne­mo, a onda, jed­na­ko na­pra­sno, sve to.za­bo­ra­vi­mo i od­ba­ci­mo. Da se po­mi­ri­mo sa zem­ljom koja nije cen­tar va­si­o­ne, tre­ba­lo nam je hil­ja­de go­di­na, da shva­ti­mo kako je možemo uništiti – ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, a da je uništimo – sve­ga ne­ko­li­ko mi­nu­ta.1 sta­ri­mo brže, ia­ko ­je pro­sečan Sta­ro­e­gipćanin u mo­jim go­di­na­ma bio već mr­tav. Brže sta­ri­mo, upr­kos tome što je naš fizički život­ni vek pro­dužen za naj­man­je dva puta ot­ka­ko ­je, van Sta­rog za­ve­ta, me­ren. Te­le­sno se ne­pre­sta­no pod­mla­du­jući, na užas mal­tu­zi­ja­na­ca sta­ri­mo – upo­treb­no. Za­sta­revamo, opso­le­scent­ni po­sta­je­mo brže nego ijed­na ge­ne­ra­ci­ja u po­ve­sti vr­ste. Dok su se stva­ri spo­ro men­ja­le, is­ku­stvo ota­ca mo­glo je važiti po­kol­jen­jima pre nego što dođe u su­kob sa is­ku­stvom po­to­ma­ka.Da­nas se bes­po­šted­ni rat is­ku­sta­va, rat, u stva­ri, za živo­tni pro­stor, vodi već sa si­no­vi­ma. Uko­li­ko nas ima sve više, a sve duže živi­mo, sve brže ćemo sta­ri­ti. U sve mlađoj dobi de­lat­na me­sta moraćemo ustu­pa­ti oni­ma koji tek tre­ba da žive, rade, mi­sle, uprav­lja­ju i gre­še. Mla­do­li­ki svet biće is­pun­jen star­ci­ma s ko­ji­ma nećemo zna­ti šta da ra­di­mo, ne man­je nego što to ni­smo zna­li kada nas je, iz po­kol­jen­ja u po­kol­jen­je, za­brin­ja­va­la ne­mi­rna mla­dost.A za­tim, sta­ro­st je, bla­go­da­reći raz­vo­ju so­ci­jal­nih ide­ja, od lične ne­vol­je po­sta­la op­šta. I sto­ga, raz­u­me se, sve sku­plja. Jer za ono što s pra­vom do­bi­ja, ništa s istim pra­vom ne uz­vraća. Ne što ne bi mo­gla ili hte­la, već što joj se za­bran­ju­je. Antički i in­dijan­ski star­ci se­de­li su u sa­ve­ti­ma i uprav­lja­li ple­me­ni­ma i na­ro­di­ma, kad više za njih nisu mo­gli da ra­tu­ju ili rade.Pro­to­a­fri­kan­ci, po­sled­nji no­mad­ski Bušmani pu­stin­je Ka­la­ha­ri, sve do smr­ti na­la­ze svo­jim star­ci­ma za ple­me ko­ri­sne ra­do­ve. Na Za­pa­du da­nas, po­sle četr­de­set go­di­na, čovek je star i ne može se za­po­sli­ti. Naša ci­vi­li­za­ci­ja star­ce pre­pu­sta ho­bi­ju, od ko­jih je u En­gle­skoj, ako ni­ste član Doma lor­do­va, naj­po­pu­larni­ji dre­man­je po par­kovima. Ako je­ste, dre­ma­te u Par­la­men­tu.Sta­rost je pre sve­ga umna, fizička i osećajna usam­lje­nost, a što se po­vo­dom nje po­min­ju En­gle­zi, to je zato sto sam ste­kao uti­sak da je na lu­te­ranskom Za­pa­du biti star, usam­ljen i nemoćan jedva nešto bol­je nego biti mlad, de­beo i ne­o­pre­zan medu Iju­dožde­ri­ma.Na prvi po­gled ovo iz­gle­da pro­ti­vu­rečno. Bri­ta­ni­ja­ je zem­lja sta­rih običaja, sta­rih ide­ja, sta­rih pred­me­ta i sta­rih Iju­di. Sta­rost bi se ovde mo­ra­la lepo pro­vo­di­ti. A ne pro­vo­di se. U če­mu je stvar?Možda u tome što se o običaji­ma ne mi­sli jer se pod­ra­zu­me­va­ju, ide­ja­ma se malo ko bavi jer je bes­ko­ri­sno – uo­sta­lom, sve su ih već pri­gra­bi­li Ger­ma­ni i Slo­ve­ni – s pred­me­ti­ma se tr­gu­je ako ih nije spa­sao ka­kav mu­zej, a o smr­ti se ne go­vo­ri­ jer je neučtivo. A ako se o smr­ti ne go­vo­ri, kako da se za sta­rost zna? Kako da se ona učini man­je nepo­treb­nom, man­je ne­snošlji­vo­m, man­je – sta­rom?Ovo je, takođe, zem­lja čija se po­ro­di­ca – ono što u Evro­pi ne­spo­ji­ve Iju­de spa­ja man­je-više ube­di­ji­vim krv­nim ni­ti­ma i mi­to­vi­ma – sa­sto­ji ma­hom od ro­di­tel­ja i dece is­pod šesna­est go­di­na. Pu­ri­tan­ski od­goj zah­te­va da dete na noge sta­ne čim do­vol­jno ojačaju da ga u trku od­ve­du na­ju­no­snijem po­slu, od koga se, krup­ne reči ako od­ba­ci­mo, život ove ci­vi­li­za­ci­je i sa­sto­ji.Šesna­e­sto­go­di­šnja­ci za­sni­va­ju po­ro­di­ce pre nego sto naš mla­di Živo­rad, po­go­to­vu ako je po­vlašćeni pri­pad­nik so­ci­ja­li­stičkog građan­stva, uop­ste shva­ti da je rođen i da ga taj srećni fa­kat oba­ve­zu­je i na nešto dru­go, a ne samo na mučko zlo­u­po­tre­blja­van­je ro­di­teljs­ke Iju­ba­vi.Pre vre­me­na u „svet svih mogućno­sti“ prog­na­ni, kad u nje­mu, če­sto bez ro­di­teljs­ke pot­po­re, sa­zru, ne osećaju oni pre­ma tim, u međuvre­me­nu pre­ra­no osta­re­lim ro­di­tel­ji­ma, ni­ka­kvu oba­ve­zu, koja nas na dušev­nom Bal­ka­nu pri­nuđuje da našim maj­ka­ma, po­sle muka oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.Dva sve­ta, onaj mla­dih i pro­iz­vod­nih, i onaj sta­rih i ne­pro­i­zvod­nih, raz­dvo­je­ni su bi­o­lo­skim zi­dom ne­pro­boj­ni­jim od so­ci­jal­nog ili ra­snog. Dok mla­di sta­re, sta­ri umi­ru po držav­nim ili do­bro­tvornim re­zer­va­ti­ma ili ren­ti­ra­nim so­ba­ma opu­sto­še­nih grad­skih kvar­to­va. Imućniji obez­beđuju sebi bol­je azi­le. Usam­lje­nost je ista ali je po­zlaćena. U svim sluča­je­vi­ma, me­đu­tim, naša to­li­ko hval­je­na po­tre­ba za slo­bo­dom, ne­za­vi­snošću i pri­vat­nošću, plaća sada svo­ju tešku ali pra­ved­nu cenu.Rav­no­dušnost je od­li­ka en­gle­ske građan­ske kla­se kod koje je, usled društve­nih am­bi­ci­ja, smi­sao za budućno­st jači od osećan­ja ­za prošIost. Ari­sto­kratska po­ro­di­ca, u ko­joj se po tra­di­ci­ji živi više od pro­šlo­sti nego od budućno­sti, bliža je na­šoj, uljuđenoj me­sa­vi­ni pa­tri­jar­hal­ne za­dru­ge i si­ci­li­jan­ske ma­fi­je. Rad­ničke fa­mi­li­je su na sre­di­ni, kao i kla­sa, uostalom.Poštuje se prošlost od koje se beži, a pre­zi­re budućnost ko­joj se teži, ali su star­ci tu i biće tu sve dok rad­nik ne po­sta­ne građanin kome pro­slost više neće biti po­treb­na. Zato ćete samo po radmčkim i ari­sto­krat­skim do­mo­vi­ma, po zaštićenim ćoško­vi­ma, sre­ta­ti lju­ba­zne sta­ra­maj­ke koje pam­te ge­ne­ral­ni štrajk i bur­ski rat ili osta­re­le tet­ke koje su došle u po­se­tu a osta­le da umru. Na tim me­sti­ma u većini do­bro sto­jećih građan­skih kuća videćete samo pse i mačke.Zato je moja iskre­na po­ru­ka Živo­ra­du, ako bez po­sla osta­ne, a odluči ovde da ga po­traži:Živi ovde, ali sta­ri u svo­joj zem­lji!

[pt 2.0]

Starenje u "mojoj zemlji" meni izgleda jednako privlačno. Ali, uostalom, čitajte.

a kad pocinje starenje? mrzim ovaj edit. Edited March 2, 2010 by PointTaken

[Leia]

Pro­to­a­fri­kan­ci, po­sled­nji no­mad­ski Bušmani pu­stin­je Ka­la­ha­ri, sve do smr­ti na­la­ze svo­jim star­ci­ma za ple­me ko­ri­sne ra­do­ve.

Budi sam svoj Busman, i nema problema :D Meni je tragicno kako ljudi sebe za zivota sahrane i onda hvataju zjala i kukumavce rodbini kako su usamljeni i beskorisni i ovo i ono.Pa mrdni malo i ukljuci se...gledam bas na primeru svoje familije, gde je dedobabska ekipa bila skroz nezavisna i uvek necim uposlena,te samim tim i srecna i zadovoljna, dok srednja generacija samo tuli i smara.Da zavrsim s velikom mislju - sve je to individualno -_-

[Indy]

Za PointTakenTo je relativna stvar... U tekstu se spominje 40, međutim mišljenja sam da je to onda kada vam drugi govore (i još više, kad sami sebi govorite) "čovek je onoliko mlad koliko se oseća" i tome slično. Uglavnom, u današnje vreme kada i 60-godišnjaci regularno nose tri-četvrt pantalone i narandžaste klompe, to je veoma teško reći. Možda bih dodao, verovatno stariš onda kada primetiš, a primećujem sve češće (i ne samo ja), da te mlađi napadno ignorišu i izopštavaju iz svog kruga, bez bilo kakvog konkretnog povoda.

Edited March 2, 2010 by Indy

[Indy]

gledam bas na primeru svoje familije, gde je dedobabska ekipa bila skroz nezavisna i uvek necim uposlena

Pa, oni primeri koje ja znam su bliži ovom što kaže Pekić:

Pre vre­me­na u „svet svih mogućno­sti“ prog­na­ni, kad u nje­mu, če­sto bez ro­di­teljs­ke pot­po­re, sa­zru, ne osećaju oni pre­ma tim, u međuvre­me­nu pre­ra­no osta­re­lim ro­di­tel­ji­ma, ni­ka­kvu oba­ve­zu, koja nas na dušev­nom Bal­ka­nu pri­nuđuje da našim maj­ka­ma, po­sle muka oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.

Doduše, thermalkin deda piše memoare. Ali, on stari u svojoj zemlji...

[Leia]

mišljenja sam da je to onda kada vam drugi govore (i još više, kad sami sebi govorite) "čovek je onoliko mlad koliko se oseća" i tome slično.

Misljenja sam da drugi treba da jedu g**** kad su ovakvi i slicni patronizirajuci komentari u pitanju.A tebi ovoliko koliko te znam verujem da bi bilo lepse u Beogradu. Osi pemziju u dzep, i put pod noge ;)

[расејан]

A tebi ovoliko koliko te znam verujem da bi bilo lepse u Beogradu. Osi pemziju u dzep, i put pod noge ;)

То је отприлике пола плана, тј да пола времена проводимо у тамо^ржу, а пола у овде^ржту, са премештањем отприлике сваки пут кад околину начисто умлатимо причама како је на оном другом крају.Друга половина плана је синиоррејл :).

[TBoneSteak]

Možda bih dodao, verovatno stariš onda kada primetiš, a primećujem sve češće (i ne samo ja), da te mlađi napadno ignorišu i izopštavaju iz svog kruga, bez bilo kakvog konkretnog povoda.

mozda si nadrkan. mene mladji jos uvek jure da ih oplodim

[MarlaSinger]

Ne daj se InesNe daj se godinama moja Ines ...

[gospa buba]

Pa, oni primeri koje ja znam su bliži ovom što kaže Pekić:Doduše, thermalkin deda piše memoare. Ali, on stari u svojoj zemlji...

jeste, jednom je zamalo poshao, kao mlad, u kongo kinshasu u rudnike dijamanata da shiri znanje iz rudarenja i miniranja. pa mu neki situirani debeovski blavor, koji nam beshe dalji rodjak, rekao: ne ostavlja se zemlja zbog novca. i tako deda momak ostade. sto tehnichki gledano nije loshe, jer kud bih se, pored svih ovih zivotnih zala, joshte nosila sa crnim poreklom ^_^da budemo skroz precizni, pishe memoare kad ga puste na miru thermalkina deca :Pon: sasvim je ok da chovek zeli da stari tamo gde zeli. makar to bila i srbija. josh ako moze sebi da to obezbedi, da bude ljudski, da ostane aktivan, potreban i koristan nekome, bilo kome, odlichno. ostalo ce da se skocka.odnosno - vidimo se u parku ^_^ Edited March 2, 2010 by thermal bug

[Luka]

Sto se tice pitanja gde treba ostariti, ja bih na to gledala generalno - kao i na pitanje gde treba ziveti. A tu sam se dosad (kad razmisljam o odlasku odavde) vodila sledecom devizom: Ako upropastis svoj zivot na jednom mestu, upropastila si ga svuda na svetu. I obrnuto. Dakle, nije bitno mesto gde zivimo ili starimo, nego da li smo sami sa sobom u redu, ma gde bili.

[Glorfindel]

Umreti tamo ili ovde. Potpuno je svejedno.

[gospa buba]

Umreti tamo ili ovde. Potpuno je svejedno.

nije yebote svejedno :otreba doci do toga!

[Glorfindel]

Doci do smrta? Pa dodje on po tebe kad ti je vreme. Svejedno je u smislu da i tamo i ovde mozes da prozivis "lepu starost"TM ako se dobro organizujes okruzis prijateljima, potomcima, televizorima i PPP forumom. A kako on rece Gandalf smrt je samo put ka "white shores and green, light land beyond"...

[nisam ja]

starenje i umiranje pochinje rodjenjem.ovde, tamo, svuda. sad.mene interesuje zashto ovaj zapadni kulturni blok ima problem sa smrcu i starenjem?rodjenje se slavi, o smrti se ne razmishlja jer se tada tuguje, a obe stvari su jednako prirodne.stari se sklanjaju u 'mrtav' ugao vidokruga. ceo koncept te negacije mi je stran.ne otezavamo li sami sebi takvom percepcijom ?