Jump to content
IGNORED

Oktobarska revolucija...


woodooinstalater

Recommended Posts

7. oktobar 1917. godineU bezodmornoj noci Fancuske i ledenoj noci Ruske revolucije...(A. Malraux)Земљаци, другови, браћо моја рођена! Упознајте се, дакле, у име човечанства, са животописом црвеног генерала Матвеја Павличенка. Био је пастир тај генерал, пастир на спахилуку Лидино, код газде Никитинског и напасао је газдине сви-ње, док му живот није прикачио еполете, и онда је са том врпцом почео Матвеј да напаса рогату марву. И ко би га знао — да се родио у Аустралији, наша дика Матвеј Родионич можда би, пријатељи, и до слонова догурао, почео би и слонове да напаса Маћушка, када не би било те наше несреће да слонови немају откуд да дођу у нашу ставропољску губернију. Отворено ћу вам рећи, од бивола ми немамо крупнију животињу у на-шој пространој ставропољској области. А од бивола сиромаху нема утехе, Русу је досадно да мучи биволе; нама, сиромасима, дај коња до вечног суда — коња, да му душа на сапи изађе...И ево напасам своју рогату марву, са свих страна сам окружен кравама, скроз миришем млеко, миришем на расечено виме, телад се о мене реда ради шеће, телад као мишеви с боје. Око мене слобода наткрилила поља, трава у целом свету крцка, небеса се нада мном отварају као хармоника са много дирки, а небеса, момци, у ставропољској губернији могу бити веома модра. И напасам, тако, у доколици ветрове свиралом дозивам, док ми један старац не рече:Јави се, Матвеју, — вели — Настји. Зашто, — велим — или ми се ви, стари, подсмевате? ...Јави се, — каже — она жели. И ето, јављам се.Настја, — кажем и сва ми крв поцрни Настја, — кажем, — да ли ми се ви подсмевате?Али она ми не одговара, већ бежи од мене и трчи из петних жила, и ја трчим за њом, док се не заустависмо на пашњаку обамрли, зајапурени и без даха.Матвеју, — вели ми тад Настја — пре три недеље, када је била пролећна путина и рибари се враћали на обалу — и ви сте ишли с њима погнуте главе. Зашто сте погнули главу, Матвеју, да ли вам каква мисао срце мучи? Одговорите ми ...И ја јој одговарам:— Настја, — одговарам — немам шта да вам одговорим, мoja глава није пушка, она нема мушицу и нишан, а за моје срце знате, Настја, оно је сасвим празно, оно ваљда на млеко мирише, страшна је то ствар колико на млеко миришемИ, видим, Настја се зацењује од тих мојих речи.Заклела бих се, — зацењује се она, омеје се лудачки, смеје се на сав глас, да се ори степа, као да лупа у добош — заклела бих се да намигујете госпођицама ...И пошто смо неко време ћаскали о свему и свачему, убрзо смо се узели. И почели смо Настја и ја да живимо како смо умели, а да смо умели — умели смо. Целе ноћи нам је било врућина, зими нам је било врућина, целе боговетне ноћи ходали смо голи и једно другом кожу кидали. Ле-по смо живели као ђаволи, и све док се старац није појавио по други пут.—Матвеју,— вели он — газда је ономад твоју жену свуда пипао, добиће је он, газда ...A ја:He, — велим — неће, и опростите ми, стари, или ћу вас на лицу места смождити.И старац просто напросто кидну од мене, а ја превалих тога дана двадесет врста, велики комад земље превалих ја тога дана и увече се појавих у спахилуку Лидино, код мога веселог газде Никитинског. Древни старац је седео у гостинској соби и претресао три седла: енглеско, драгонско и козачко — a ја сам растао у његовим вратима као чичак, читав сат сам растао, и још увек без последица. Али он онда окрену поглед на мене.— Шта хоћеш? — вели.— Хоћу да ме исплатите. Смераш ли нешто? He смерам, али искрено желим ...На то он скрену поглед у страну, скрену са главног пута у сокак, простре на под аше боје малине, још гушће од царских застава, старац стаде на њих и накостреши се.Слободном слобода, — вели ми он и шепури се — ваше сам мајке, православни хришћани, све одреда стискао, бићеш исплаћен, али да ми можда, друшкане мој Маћуша, ниси неку ситни-цу дужан?Хи — хи, — одговарам — баш сте шаљивџија, у ствари, убио ме бог, прави шаљивџија! Ваљда сам нешто код вас зарадио...Зарадио, — шкргуће на то мој газда и пробада ме погледом и гази ногама и баца ми у уши оца и сина и светога духа — зарадио ти, а јарам си заборавио, лане си сломио јарам за бикове, где је мој јарам, а?Јарам ћу ти дати, — одговарам своме газди, упирем у њ своје обичне очи и стојим пред њим као на чиодама и мањи од макова зрна — даћу ти јарам, али ме не мучи са дуговима, старн, већ ме мало причекај ...— И ево, момци ставропољски, земљаци моји, другови, браћо моја рођена, газда је пет година чекао да му вратим дуг, пет кукавних година ми се заметнуо сваки траг, док ми, јаднику, не дође у госте осамнаеста годиница. Дође она на веселим ждрепцима, на својим кабардинцима. Велику комору водила је за собом и разне песме. Ех, љубави моја, осамнаеста годинице! Зар се више нећемо још једном провеселити, рођена моја, осамнаеста годинице? Развукли смо ми твоје песме, по-пили твоје вино, успоставили твоју правду, само су нам писари од тебе остали. Ех, љубави моја! Зар нису писари летели тих дана по Кубану и слали небесима генералску душу са једног корака раздаљине; Матвеј Родионич је лежао тада у крви под Прикумском; и остало је Матвеју Родионичу до спахилука Лидина пет врста последњег марша. Тамо сам се и упутио сам, без одреда и, попевши се у гостинску собу, мирно сам ушао. Тамо, у готинској соби, седела је; земаљска власт, Никитински ју је чајем частио и улагивао се људима, али кад ме спази, промени изглед лица, а ја скидох пред њиме кубанку.— Здраво, — рекох људима — здраво, молим лепо. Газда, примате ли госта, или можда имате нешто против?— Све ће бити мирно, племенито, — одговара ми на то један човек, по изговору, видим, земљомер — све ће бити мирно, племенито, али си ти, друже Павличенко, изгледа јахао издалека, лице ти блатом избраздано. Ми се, земаљска власт, ужасавамо од таквог лица, зашто је оно такво?— Зато, — одговарам — земаљска и хладнокрвна власти, зато, што ми на лицу образ гори пет годиница, гори у рову, гори у походу, гори крај жене, и на последњем суду ће горети. На последњем суду — говорим и посматрам Никитинског тобоже весело, а њему се ни очи више не виде, само кугле стоје насред лица, као да су му кугле забили под чело, и он ми такође тим кристалним куглама намигује тобоже весело, али мене од тога обузима страх.— Маћуша, — вели ми он — па ми смо се некада познавали и, ево, услед промена које су се одиграле, пошашавела ми супруга, Надежда Васиљевна, та она је добра била према теби, Надежда Васиљевна, ти си је, Маћуша, највише поштовао, зар не желиш да је видиш кад јој се ум по-мрачио ?— Може, — велим, и улазим с њиме у другу собу, и тамо ме он стаде хватати за руке, за десну, па за леву.— Маћуша, — вели — јеси ли ми ти судбина или ниси?— He, — велим — и окани се тих речи. Нас је подлаце и бог напустио, судбина нам је ћурка, живот копејка, окани се тих речи и чуј, ако хоћеш, писмо Лењиново ...— Писмо за мене, Никитинског?— За тебе — и вадим књигу наредаба, отварам празан лист и читам, мада сам неписмен из дубине душе. „У име народа — читам — и оснивања будућег срећног живота наређујем Матвеју Родионичу Павличенку да лишава разне људе жи-вота према свом сопственом нахођењу" ... Ево, — велим — ево га, то је Лењиново писмо за тебе…А он мени: не!— He, — вели — Маћуша, мада нам је живот ђаволски осиромашио и крв у руској равноапостолској држави постала јевтина, колико ти је крви одређено — и онако ћеш је добити, а моје самртничке погледе и онако ћеш заборавити, па зар неће бити боље да ти покажем нешто испод даске на поду?— Показуј, — велим — можда ће бити боље...И опет пролазим с њиме кроз собе, силазимо у подрум са вином где он одвали једну циглу и иза те цигле нађе кутијицу. У кутијици је било прстење, огрлице, ордење и бисерна светиња. Он ми је баци и обамре.— Твоје је, — вели — имај Никитинску светињу и одлази, Матвеју, у своју прикумску јазбину...И ту га шчепах за тело, за грло, за косу.— Шта да радим са образом, — велим — шта да радим са образом, људи, браћо?Ha то се он сам себи одвећ гласно насмеја и престаде да се отима.— Савест шакала — говори он и не отима се.— Ја с тобом говорим као са официром руске им-перије, а ви сте, ђубрад, вучицу сисали. Убиј ме, кучкин сине...Али га нисам убио, куршум му уопште нисам дуговао, већ га само одвукох rope у хол. Тамо су у холу седели Надежда Васиљевна потпуно луди, седели са исуканом сабљом, шетали по холу и за-гледали у огледало. А када сам у хол довукао Никитинског, Надежда Васиљевна потрчаше да седну у фотељу, сомотска круна на њима била је перјем обрисана, они храбро седоше у фотељу и сабљом ми одадоше стражарски поздрав. И тада сам изгазио свога газду Никитинског. Газио сам га сат или више од сата и за то време потпуно сам упознао живот. Куршумом се — да се тако изразим — човека можеш само ослободити, куршум, то му је помиловање, а теби одвратна олакшица, куршумом нећеш продрети у душу, нећеш наћи где је она у човеку и каква је. Али ја, понекад, не жалим себе, понекад газим непријатеља сат или више од сата, јер хоћу да упознам живот, какав нам је он ...(Isak Babelj, Zivotopis Pavlicenka, Matveja Rodionica, iz zbirke Crvena Konjica, prevod Milivoje Jovanovic)

Edited by woodooinstalater
Link to comment

"(...)I najzad se izborio za susret. On je nekako bio "u dobrim odnosima" s jednim od Lenjinu bliskih ličnosti, s Bonč-Brujevičem, i kod njega u Kremlju se taj sastanak i održao. Potpuno neshvatljivo: kako je Kropotkin mogao biti "u dobrim odnosima" s tim retkim, čak među boljševicima, nitkovom? Pokazalo se da je ipak bio. I ne samo to: pokušao je da okrene Lenjinove postupke "na put humanosti". A pretrpeo je neuspeh, razočarao se u Lenjina. Govorio je o svom sastanku s njim, šireći ruke:- Shvatio sam da bi bilo potpuno uzaludno tog čoveka ubeđivati u bilo šta! Korio sam ga zašto je zbog atentata na njega dozvolio da se ubije dve i po hiljade nevinih ljudi. Međutim, ispalo je da to na njega nije proizvelo nikakav utisak...A posle, kada su boljševici isterali kneza anarhistu iz drugog stana, "pokazalo se" da treba da se preseli iz Moskve u provincijski grad Dmitrov, i tamo da živi u sasvim pećinskim uslovima, o kakvim nikakav anarhista nije ni sanjao.(...)Može li se smisliti nešto strašnije? Skoro ceo život, život čoveka koji je nekada bio posebno blizak Aleksandru drugom, bio je proćerdan na revolucionarna maštanja, na maštanja o anarhičnom raju - i to među nama, bićima koja nismo još dobro naučila da idemo na zadnjim šapama! - i završio se smrću u hladnoći, glađu, uz luč koji dimi, usred najzad ostvarene revolucije, nad rukopisom o ljudskoj etici. Ivan A. Bunjin - Uspomene

Link to comment

PISMO Ево писма у завичај, које ми је издиктирао дечак из наше експедиције, Курдјуков. Оно не заслужује да буде заборављено. Преписао сам га без улепшавања и преносим га дословно, да би одговарало истини. „Драга мама Јевдокија Фјодоровна. У првим редовима овог писма журим да вас обавестим да сам, благодарећи господу, жив и здрав, што и од вас желим да чујем. Исто тако дубоко вам се клањам од белог лица до земљице црне... (Следи набрајање родбине, кумова. Изостављамо то. Прелазимо на други став.) Драга мама Јевдокија Фјодоровна Курдјукова. Журим да вам напишем, да се налазим у Конармији друга Буђоног, а исто тако ту се налази и ваш кум Никон Васиљевич, који је у данашње време црвени херој. Они су ме узели к себи, у експедицију Политичког одељења, разносимо на фронт литературу и новине — Московске Известије ЦИК, Московску Правду и наше сурове новине Црвени коњаник, које сваки борац из прве линије жели да прочита и после тога херојски коље подлу шљахту и ја живим код Никона Васиљевича веома сјајно.Драга мама Јевдокија Фјодоровна. Пошаљите ми што год можете, према својој снази и могућности. Молим вас закољите пегавог крмка и пошаљите ми пакет у Политичко одељење друга Буђоног, на име Василија Курдјукова. Сваког дана лежем да се одмарам без јела и без икаквог покривача, тако да је јако хладно. Напишите ми писмо о моме Стјопи, да ли је жив или не, молим вас пазите на њега и напишите ми о њему — да ли се он још трза или је престао, а исто тако што се тиче свраба у предњим ногама да ли сте га потковали или не? Молим вас, драга мама Јсвдокија Фјодоровна, перите му свакако предње ноге сапуном, који сам оставио иза икона, а ако су татица сапун потрошили, онда купите у Краснодару и бог вас неће заборавити. Исто тако могу вам писати да је овде земља сасвим сиромашна, сељаци се са својим коњима сакривају од наших црвених орлова по шумама, пшенице је мало и она је јако ситна, ми јој се подсмевамо. Газде сеју раж и исто тако овас. Овде хмељ расте уз притке, тако да тера у вис веома право; од њега пеку самогон. У другим редовима овог писма журим да вам опишем за татицу да су они заклали брата Фјодора Тимофејича Курдјукова пре годину дана. Наша црвена бригада друга Павличенка наступала је на град Ростов, када је у нашим редовима дошло до издаје. А татица су у то време били код Дењикина командир чете. Људи који су их видели говорили су да су они носили на себи медаље као и за време старога режима. И због оне издаје све су нас заробили и брат Фјодор Тимофејич доспели су татици у шаке. И татица су почели Феђу клати, говорећи — гаде, црвено псето, кучкин сине и разно и клали су га до мрака, док брат Фјодор Тимофејич није издахнуо. Ја сам вам тада написао писмо, како ваш Феђа лежи без крста. Али татица су ме ухватили с писмом и рекли: ви сте мајчина деца, ви сте њен сој, курвински, ја сам вашу мајку затрудњивао и затрудњиваћу је, мој живот је пропао, уништићу ја правде ради своје семе и још разно. Ја сам претрпео од њих патње као спаситељ Исус Христос. Тек пре неког времена сам побегао од татице и прикључио се својој јединици друга Павличенка. И наша бригада је добила заповест да иде у град Вороњеж на попуну и тамо смо добили попуну а исто тако и коње, торбе, пиштоље и све што нам је следовало. За Вороњеж могу да вам опишем, драга мама Јевдокија Фјодоровна, да је то градић веома одличан, биће да јевећи од Краснодара, људи су у њему веома лепи, у речици може да се купа. Давали су нам хлеба по две фунте дневно, меса пола фунте и шећера колико треба, тако да кад смо устајали пили смо сладак чај, исто смо и вечерали и на глад смо заборавили, а за време ручка ишао сам брату Семјону Тимофејичу по палачинке и гушчетину и после тога легао сам да се одмарам. У то време цео пук је желео да Семјон Тимофејич буде командант и од друга Буђоног изашла је таква наредба, па је он добио два коња, красну одећу, кола за ствари засебно и орден Црвене заставе, а мене су сви гледали као његовог брата. Сада, ако вас неки комшија почне да вређа, Семјон Тимофејич може зачас да га закоље. Затим смо почели да гонимо генерала Дењикина, поклали смо их на хиљаде и отерали у Црно море, али само татицу нисмо нигде могли видети и Семјон Тимофејич су их тражили на свим положајима, јер су били много у жалости за братом Феђом. Али само, драга мама, као.што знате за татицу и за његов тврдоглави карактер, да знате шта је урадио — безобразно је своју риђу браду офарбао у црну и налазио се у граду Мајкопу у ци-вилном оделу, тако да га нико од становника нису познавали да је то он, то јест стражар под старим режимом. Али истина се мора открити, ваш кум Никон Васиљич случајно га је видео у кући једног становника и написао је Семјону Тимофејичу писмо. Ми смо узјахали коње и пројурили двеста врста, ја, брат Сењка и момци из села који су то желели.И шта смо видели у граду Мајкопу? Видели смо да позадина никако не саосећа са фронтом и да је свуда у њој издаја и има пуно Жидова, као у старом режиму. И Семјон Тимофејич у граду Мајкопу много се свађао са Жидовима који нису хтели да пусте татицу и ставили су га у затвор, говорећи — дошла је наредба друга Троцког да се заробљеници не кољу, ми ћемо му сами судити, не љутите се, добиће он своје. Али тек Семјон Тимофејич је остао при своме и објаснио да јеон командант пука и има од друга Буђоног све ордене Црвене заставе и претио је да ће по клати све који се свађају због татине личности и не предају је, а исто тако су претили и момци из јединице. Али су Семјон Тимофејич ипак татицу добили и почели су онда татицу корбачем тући и постројили су у дворишту све борце, као што то војнички ред прописује. И онда је Сењка пљуснуо татици Тимофеју Родионичу воду на браду и са браде је потекла фарба. И Сењка је упитао Тимо феја Родионича:- Је ли вам добро, татице, у мојим рукама?—Није, — рекао је татица — рђаво ми је. Онда је Сењка упитао:—А Феђи, када сте га клали, је ли било до бро у вашим рукама? —Није, — рекао је татица — рђаво је било Феђи. Онда је Сењка, упитао:- А јесте ли ви, татице, мислили да ће и вама бити рђаво? - Нисам, — рекао је татица — нисам мислио да ће ми бити рђаво. Онда се Сењка окренуо народу и рекао:- А ја баш мислим, ако паднем вашима у руке, неће ме поштедети. А сада ћемо вас, татице, удесити... И Тимофеј Родионич је почео безобразно да псује Сењки мајку и богородицу и да бије Сењку по њушци и Семјон Тимофејич су ме уклонили из дворишта, тако да не могу, драга мама Јевдокија Фјодоровна, да вам опишем како су удесили татицу, пошто сам био уклоњен из дворишта.После овога добили смо гарнизон у граду Новоросијску. О овом граду може се рећи да иза њега нема више никаквог копна, већ сама вода, Црно море, и ми смо тамо остали готово до маја, када смо отишли на пољски фронт и млатимо шљахту где стигнемо ...Остајем ваш драги син Василиј Тимофејич Курдјуков. Мамице, пазите на Стјопку и бог вас неће заборавити" ...To је Курдјуковљево писмо, до последње речи верно оригиналу. Када сам завршио, узео је исписани лист и сакрио га у недра, уза само тело.—Курдјукове, — упитах дечка — да ли је твој отац био зао?—Отац ми је био пас —одговори он мрачно.—А мати, је ли боља?—Мати је као што треба. Ако желиш — ево наше породице ...Он ми пружи изгужвану фотографију. На њој је био насликан Тимофеј Курдјуков, плећати стражар са војничком капом, рашчешљане браде, укочен, испупчених јагодица, стакластог погледа безбојних и тупих очију. Поред њега, у наслоњачи од бамбусове трске треперила је мајушна сељанка у откопчаној блузи, оронулих светлих и стидљивих црта на лицу. А поред зида, на том бедном провинцијском фону са цвећем и голубовима, истицала су се два момка — чудовишно огромна, тупава, широког лица, буљавих очију, укочени као на занимању, два брата Курдјукова — Фјодор и Семјон.(Isak Babelj, Pismo, iz zbirke Crvena konjica, prevod Milivoje Jovanovic)

Edited by woodooinstalater
Link to comment

“So you are for Kerensky?” we said. “Well, not exactly for Kerensky.” The Colonel hesitated. “You see, most of the soldiers in the garrison are Bolsheviki, and to-day, after the battle, they all went away in the direction of Petrograd, taking the artillery with them. You might say that none of the soldiers are for Kerensky; but some of them just don’t want to fight at all. The officers have almost all gone over to Kerensky’s forces, or simply gone away. We are—ahem—in a most difficult position, as you see….” We did not believe that there would be any battle…. The Colonel courteously sent his orderly to escort us to the railroad station. He was from the South, born of French immigrant parents in Bessarabia. “Ah,” he kept saying, “it is not the danger or the hardships I mind, but being so long, three years, away from my mother….” 10 Days Tat Shocked the WorldIz cele knjige ovaj deo mi je ostaavio najjaci utisak.Doduse, mozda i zat sto sam procitao poslednju recenicu iz ovog pasusa, izbedacio se, stavio knjigu u ranac i otisao da plivam. To je bilo poslednji put da sam video ranac, knjigu i naocare.

Link to comment

А јел би се Револуција десила да руски Цар није објавио рат Немачкој 1914 на запомагање Краљевине Србије код савезника? Додуше Британија и Француска су охрабривале Аустрију да више заврше са Србима.Мало теже али знам да се Револуција није десила без Немачке. Хвала немачкој марки и њеном Цару на стварању Социјалистичке равноправности.Ко би рекао да ће баш ти уништити Немачку 28 година доцније. Шта ти је игра, да тако назовем, судбине.Живила Револуција! И свака част генералу.

Edited by No7
Link to comment
01_519-P.jpgNa fotografiji je, cini se, samo jedna obicna, stara, parna lokomotiva. Voz.Ista takva, slicna, je u jedno vreme, za vreme jednog rata u kome su ispaljeni milioni projektila, remek dela ljudske vestine da se uzajamno satiru, bila projektil nad projektilima, vece razorne moci nego sve granate tog rata u kome je primirje proglaseno juce, 11. novembra 1918. godine.Voz – granata, usmerena pravo u srce starog poretka, poretka koji je uleteo u bankrot leta 1914. godine, sahranio u blatu rovova milione, cvet mladosti Evrope, njenu buducnost, srusio stare institucije, a da nije svetu ponudio drugu alternativu osim alternativa postrojenih u cete, bataljone, divizije, armije, grupe armija...Jedan neupadljiv, nervozan stanar jednog neuglednog ciriskog obucara-krpe je znao odgovor. Znao je i da ga ponudi svetu, ceo zivot se pripremao za to, borio, fanaticki ponekad, bas kao i svi ljudi jedne knjige, jednog ucenja: u uverenjima ga nisu podrzavale grupe teoreticara, socijalista levih i manje levih, podrzavali su ga lesevi zbog pobune streljanih francuskih vojnika posle Nivelove ofanzive-klanice nad klanicama, i – u dalekoj Rusiji, milioni glasaca, kmetova, koji su po prvi put u istoriji glasali. Nogama doduse, napustajuci masovno jedan front do koga je cuvenim saveznicima koji se vole, znacio mnogo: drzao je dobar deo strahovito opasne nemacke vojske na Istoku, da se ne bi dogodilo, sto rece Black Adder da se jos 3 miliona ljutih Nemaca pojavi na Zapadu...U smesnim planinarskim cipelama, u maestralno, genijalno smisljenom i sprovedenom planu da se docepa Rusije i pobede pravu Revoluciju, umesto blede, interne, dirigovane interesima Antante koja je pokusavala da spreci kolebljivog Nikolaja #2 da sa Nemackom zakljuci separatni mir (opet onih 3 miliona ljutih Nemaca), ovaj covek je trazio i od Nemacke dobio (Amerika tih dana samo sto nije usla u rat na strani Antante) pravo eksteritorijalnosti za voz, najcuveniji i najznacajniji voz ljudske istorije: 2 vagona, jedan 2 klase za zene i jedan 3 za muskarce – eksteritorijalnost je bila oznacena linijom, izvucenom kredom na podu vagona i odvajala grupu najopasnijih revolucionara koje je svet do tada video od mocne Nemacke carevine predstavljene u liku 2 oficira – pratioca.Jedan drugi nemacki oficir nad oficirima, nemacki gospodar rata, Ludendorf, bez cije saglasnosti voz o kome govorimo nije nikako mogao da krene na put iz Svajcarske preko cele Nemacke, do Svedske, u svojim memoarima ni jednom recju ne pominje dogadjaj o kome je rec – ne pominje najznacajniji potez svoje vojne i politicke karijere.Svestan cemu se izlaze, kakvim optuzbama, kakvim opasnostima (Trocki, drugi covek Revolucije je u to vreme bio zadrzan u Halifaksu – Antanta je znala kakvu opasnost moze da predstavlja ovaj covek ako ga se pusti da otputuje u Rusiju), svestan da ce od nove ruske vlade biti vise nego negostoljubivo sacekan, odlucio se za korak koji ga je izlagao optuzbama za izdaju i kolaboraciju sa neprijateljem. Kada je stigao u Stokholm – kupili su mu prave cipele.Kada je stigao u Rusiju, prvo sto je uradio trazio je novine.Nasao je vesti o socijalistima koji se spremaju da nastave rat na strani Antante, nasao je fraze o patriotizmu i domovini...Kada je sisao s voza (ne onog) na stanici u Petrogradu i na trgu ispred video desetine hiljada ljudi koji ga cekaju, bas njega – znao je.Revolucija je mogla da pocne.
Link to comment

Potraži obavezno, mada ima i misljenja da su boljševici partijskim zlatom izvukli Ameriku iz ekonomske krize 20-ih godina XX veka, te osigurali privredni procvat i New Deal. To je u mnogome potkrepljeno tekstom iz tadašnjeg New York Herald Tribune-a u kome se kaže:Izgleda da je boljševička revolucija koja se sprovodi u Rusiji zapravo džinovska transakcijska operacija kojoj je cilj da prenese ogromne svote novca iz Rusije pod kontrolu evropskih i američkih banaka.Kad je Maksim Gorki od Lenjina tražio pomoć za gladne, on mu je odbrusio: Mi nemamo novac za pomoć gladnima ! Nasledili smo od buržoazije pustoš, bedu i siromaštvo.Zbog pasivnosti prema gladi, u maju 1922. reagovao je Patrijarh ruski Tihon, što je Lenjinu bio povod za obračun sa sveštenstvom. Uništeno je na hiljade crkava, lavri i manastira starijih od 300 godina. Ubijeno je više od 40.000 sveštenika, đakona, monaha i oko 100.000 vernika. Streljana su ili prebijena na smrt 32 mitropolita i arhiepiskopa. Petrogradski mitropolit Venijamin pretvoren je u ledeni stub tako što su ga na velikoj zimi polivali vodom.Privilegovani aparat partije i stare boljševike ništa nije zanimalo osim cena nekretnina i deonica u kapitalističkim državama, dok su neki u posedu imali i po 12 stranih pasoša na različitim imenima.A kada je Lenjin umro od posledica sifilisa, došao je Koba, predrevolucionarni pljačkaš banaka, da nadmaši svog učitelja.P.S. Interesantno je da mnogim forumašima ovaj nemački voz i rasturanje države baš leži na srcu i ne tretiraju ga kao čin izdaje dok se pošteno uspale na pomen Trojnog pakta, takođe nemačkog proizvoda koji istog trenutka etiketiraju kao izdaju.

Edited by Bruno Sulak
Link to comment

da li si ti svestan da reprodukujes propagandu belih koja je tada i sada i uvek bila zacinjena i antisemitizmom? ta ista zapadna stampa 'tih godina' po prvi put objavluje 'protokole' kao autentican dokument. od tada stradanje slavena pod odnarodjenom burzuazijom hazarskog porekla postaje nezaobilazan deo repertoara emigrantske propagande.za razliku od savindana koji je samo konzervativac ti jesi i fasista i antisemita. sram te bilo. pokajao sam se istog momenta kad sam te od-ignorisao. opet iskljucujem ton i reportujem ove paskvile gde treba.

Edited by kim_philby
Link to comment

Ne budali, fićfiriću.Prvo da se složimo oko ovoga: Kada govorimo o stradanjima, ne uzimamo u obzir pripadnike vojske koji su poginuli za vreme ratnih operacija. Stradanja civila su bila jeziva tokom II svetskog rata kao i za vreme strahovlada Vladimira Iljiča i Josifa Visarionoviča.Propaganda je posebna tema a kod crvenih možemo naći jedinstvene primere u istoriji. Drug Visarionovič, onaj koji je veliku ideju sproveo u praksu, onaj koga se danas svi odriču i, pored neosporne beskrupuloznosti dokazane mnoštvom razbojništava i ubistava, bio je poznat i kao žestok antisemita. Niti si prokomentarisao glad stanovništva, niti pogrom sveštenstva a o paralelama između nemačkih izvoznih proizvoda da i ne govorimo.Samo si pao u revolucionarnu vatricu jer sam prekinuo priredbu komesara za kulturno-obrazovni program i opsenu,koga ćete, kada vam više ne bude trebao, streljati ili u najboljem slučaju poslati u gulag.

Edited by Bruno Sulak
Link to comment

Ovo je topik koji sam ja otvorio.Kao (pod)secanje, hommage jednom, u svakom slucaju, i sa ma koje strane ideoloskog spektra posmatrano - velikom i znacajnom istorijskom dogadjaju.Pri tom - nisam se izjasnjavao.Od Babelja do Bunjina, preko Reed-a, ucesnici su prihvatili da je bolje da pustimo druge da govore.Koliko uspesno - na procenu svima.Naravno - afinitet prema jednoj ili drugoj strani se podrazumeva, pozeljan je kao osnova za razmenu misljenja ALI - izmedju izmenjivaca koji ZNAJU sta govore.A sada pitanje moderaciji (meni ne smeta): hoce li da dozvoli, a da barem ne opomene, izlete spodoba u Trojni pakt cak i na topiku o Oktobarskoj revoluciji, hoce li da dozvoli ovakav recnik, i - pre svega - hoce li da dozvoli licno vredjanje.Sulak, ne brini: za razliku od Filbija, ja te necu staviti ni na kakvu listu. Ni za zivu glavu se ne bih odrekao zadovoljstva da citam tvoje tudje umotvorine.

Link to comment

Ja bih se odrekao da citam tvoje tudje umotvorine i gledam mnogobrojne linkove sa You Tube-a koje tako servilno fabrikujes i zauzimas prostor na forumu.Nisi se izjasnjavao ? Literatura je bila puna takvih objektivnih analiticara i istoricara koje, evo i 2009. kopiras na ovom forumu.Covek je samo hronicar a ja to ne prepoznajem. Udri moderacijo, gvozdena pesnico komunizma !

Edited by Bruno Sulak
Link to comment

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...