Leaderboard

Ispostavilo se da sam dosta dobra barikada između nas i dna, ko bi reko, još sam i vizionar ispala. Ali ovo nije tema o meni, pa neću smarati sa sobom i o sebi. Dakle, redeem team nas je redeem definitivno, uzeli smo dva trofeja, i iako sam bila zagovornik da se iskulira KLS, drago mi je da nismo i što smo misli na decu () i nadam se da ćemo sa tim nastaviti. Ove sezone bi bilo lepo (i trebalo bi) da se redeem team uz male dorade (i ostanak Bonga balls-a fak jea) transformise u dream team i da se pokažemo i iskazemo i na najvećoj i najbitnijoj sceni. Očekujem opet da se mega nerviramo,brainfartujemo i sve što i inače radimo, ali da ipak ultimativno prevaziđemo sve to jer Partizan. Arena ce da bude prepuna i da gori, a mag iz Prislonice ce da ošuri sa cenama karata,ali šta da se radi kad je čovek na čelu 1 atrakcije Nemam sta dalje pametno da dodam, da se ne rasplinjavam i ne smaram, nastaviću da bacam žarkovački spell (by Hooya) i idemo sta?? Pakao

nije nas niko "pritisnuo" nego je u okviru velike akcije repatrijacije isluženog nuklearnog goriva iz nekoliko zemalja istočne evrope nazad u rusiju i naše isluženo gorivo završilo tamo odakle je i došlo. to je, imho, za našu zemlju bila racionalna i korisna odluka. operacija u našoj zemlji je bila najsloženija i najzahtevnija jer su kontejneri u kojima je odležavalo pod vodom bili u jako lošem stanju, pa su se niske goriva ponovo vadile i preslagale u nove kontejnere. bila sam jedan od inženjera na tom projektu, konkretno zadužena za evidenciju i kontrolu nuklearnog materijala i primanje IAEA inspekcija, tako da zato znam detalje. sasvim je u redu što je to gorivo završilo u zemlji porekla, naročito zato što smo mi decenijama daleko od odlagališta radioaktivnog otpada. edit. akcija je počela u jesen 2009. oko godinu dana je trajalo prepakivanje i utovar, a sam transport u rusku federaciju je bio, ako se ne varam, u poznu jesen 2010. akcija transporta je bila obeležena neprimerenim istupom milutina mrkonjića u skupštini srbije koji je, mrtav hladan i bezbednosno nesvestan, obznanio planiranu rutu transporta...

Juče sam držao onlajn čas mojim malim Persijancima. Znamo se, pa sam iscimao mamu njihovu da je pitam kako su. Ispričali smo se, koliko je bila u stanju da priča. Strašno je, ne mogu da se opasulje. Svaki projektil udara negde gde im živi neko drag. Kaže da su gađali nekog vojnog zvaničnika i ubili ga, a sa njim i stotine civila u zgradi. Svi beže iz Teherana, vode nema jer svi kupuju. Gađaju trafo stanice i vodosnabdevanje, kad promaše pogode nešto jebiga. Svi su im u Teheranu, cela porodica, mogu da zamislim. Trebalo je da idu sad za raspust tamo. Žena je preživela bombardovanje u ratu s Irakom kad je imala 8 godina i pobegla u USA da se ne bi desilo njenoj deci i kaže eto ipak nam se dešava. Totalno je zbunjena, nije skroz neočekivano ali nije baš bilo ni očekivano. Valjda se prirodno nadaš da ako tvoja država ne napada nikog neće ni nju da napadnu. Štajaznam, možda sam ja samo vrlo glup...

Jezik pregrizao...

Samo bih se upisao ovde sa mini rantom kako ljudi koji vode reprezentaciju, znači ne savez čak, nego trofejni selektor i njen najbolji igrač nemaju nikakav problem da promovišu kocku u bukvalno 24/7 reklamnim kampanjama na sportskim kanalima. I dok je prilično jadno što dva najveća kluba, svaki klub iz aba lige sem Spartaka i više od pola KLS-a imaju naslovne sponzore kladionice, što je glavni sponzor KSV-u takođe kladionica, gledajući Jokića koji promoviše bukvalno neku opskurnu kladionicu za koju pre toga nisam ni čuo i tek sada Pešića kako poziva na odgovornost u klađenju izaziva jedan mučan osećaj pre svega na to gde se kao država nalazimo. Činjenica da ni Pešić sa 70+ godina svog života, gde je osvojio maltene sve što ima da se osvoji, zaradio novac kojim verovatno može da obezbedi tri pokolenja nije imun na ovo sranje je baš onako jadno.

Uticaj je nezamisliv. Rustem i Rakuš se navode kao prva SF priča jer je Rakuševa magija mehanička. Nezamisliv. U Berlinu me vozio taksista, odakle si? Iz Irana. I ja kao, ja volim iransku klasičnu muziku. Štakako? Kako je to moguće? Pa što, volim. Volim ovog i ovog i ovog. Lik se parkirao, plakao je 15 minuta. Kukao kao malo dete. Za njih je on vrv random Arapin zaostali potencijalni islamista bombaš. Ko zna šta je radio u domovini, koju školu je završio. Nikad neću zaboraviti

Meni je inače uvek bilo nekako... De da napadneš Iran, to ko Indiju da si napao. Nije ta država od juče. Mislim na državni i kulturni kontinuituitet, verujem da smo mi njima na tom nivou svi skupa kolko nas ima smešni. Ako isključiš našu zapadnoevropsku indoktrinaciju, prevedeno na naš jezik, to je kao da bombarduješ Rim ili Pariz. Samo luđe. Ti ljudi imaju klasičnu muziku od srednjeg veka neprekinutu, poeziju kaligrafiju i sve posle. Svakako utiče na rezilijentnost, mi taj majdset ne možemo da zamislimo. Sad, kako će se odbraniti, voleo bih da se odbrane, zaslužili su

Nisam. Promašio sam juče termin pozorišne predstave na koju sam trebao da vodim ženu, pa se još skrivam.

Reservoir Dogs actor Michael Madsen dies at 67

Vidi - tu gde sam imao sam prilike da se sretnem i sa Irancima (ne "Persijancima" rodjenim i odraslim na zapadu ciji su roditelji izbegli 1979. jer su bili uvezani sa prethodnim rezimom nego likovima koji regularno putuju tamo-vamo, posecuju familije koje su jos uvek tamo itd) i sa Saudijcima i mogu da ti kazem da su za Saudijce Iranci pojam kulture, otvorenog uma i duha. Ne ljube ajatolahe preterano ali kazu kapiraju kako su ovi dosli na vlast, jer je ono pre toga bilo toliko sranje da su i ajatolasi znacajan napredak. Nadaju se da ce doci do promena i demokratizacije ali kazu da bi Iran kojim upravljaju stranci kao kolonijom bio milion puta gore od ovog danas. Medju tim mojim poznanicima ima iz raznih etnickih grupa, Azera, Kurda, niko ne pominje nekakvu zelju za separatizmom. A mene je iznenadilo to da - ako lazu mene i ja lazem vas - u Iranu mogu da imaju seks van braka i da ne budu automatski kamenovani kao u ovim zapadu saveznickim drzavama u regionu. Od svih ljudi sa svih strana sveta koje sam sreo Iranci su mi mentalitetom, humorom i pogledom na svet najblizi nama Balkancima. Medju Saudima koje znam ima jedan otvoreno gej, koji kaze da vise nikada nece moci da se vrati kuci jer ce odmah da ga uhapse i ubiju. On kaze da su elite u Saudijskoj Arabiji - oni sto testerisu novinare - ustvari tamo najnormalniji i najumereniji, da politiku zapravo vode zatucane plemenske vodje koji kontrolisu vecinu zemlje i zbog kojih su na snazi striktni islamisticki zakoni. I da to populacija zapravo podrzava, da ideje o demokratiji, ravnopravnosti i slobodama zapadnog tipa podrzava postotak na nivou statisticke greske. Ovi drugi Saudi koji nisu gej kadgod su bile neke situacije u restoranima ili vec nekim ugostiteljskim objektima su svaki put bili vise nego neprijatni prema zenskom osoblju a kad im se na to skrene paznja kazu "da nisu kurve sedele bi kuci kod muzeva". E da, i kamenuju za svaki seks van braka, pa i za mnog trivijalnije stvari npr. zena vozi auto.

Malone je verovatno u fazonu napusim vam se ja svima kurca

ali ovo "znamo gde je ajatolah ali ga necemo jos ubiti".. pa jbt, koji odron, koliko smo otisli nepovratno dodjavola kao civilizacija... mislim, sve da je najcrnji djavo na svetu, da je Hitler "Ante" Musolini, zaista na taj nacin komunicirati? nista sudjenje, nista podizanje bilo kakve optuznice? nego rokaj razbijaj jebi kevu. bukvalno gledamo kriminalce i mafijase na pozicijama najmocnijih svetskih vladara

pa sta znam... ja bih rekao da ima gradova i gradova... ima malih, ima velikih, ima ruznih, ima lepih. al ne bih se usudio reci da skoplje, sarajevo, subotica, novi sad, kragujevac, nis, split... da ne nabrajam nisu gradovi. naravno da su gradovi. ako ima dovoljno ljudi i sadrzaja koji zadovoljavaju potrebe tih ljudi - grad je. sadrzaja tipa parkovi, izletista, stadioni, kafane, pozoriste, bioskop, koncerti, bazeni... stagod. mi, cini mi se, rangiramo gradove po starosti i po tome da li i koliko takozvane visoke kulture ima. pa ako nema balet - nije grad. ako nema kamerni orkestar - nije grad. ako se razvio zahvaljujuci posleratnim fabrikama i industriji - nije grad. a nisam bas siguran da je to tacno. neko je pomenuo dubrovnik... da izvinete, malo ko zivi od stare slave i lepih zdanja i ulica. mala sredina, svi se znaju, stare porodice su bitne a ostali su plebs, bas kao u palankama s nekoliko ulica. znam ga i volim ga al taj palanacki mentalitet je i te kako jak i drzi ih zarobljene vekovima. ako se izuzmu letnje igre i jos par desavanja, sadrzaji su manjkavi. ima se gde popiti i pojesti (za lepe pare) a za sve ostalo se ide u zagreb. ne moze se ni obuci ako nisi burzuj pa kupujes u buticima za turiste i kolenovice. split je za dubrovnik ozbiljan grad. kao i rijeka i pula. zato se malo ko odluci da ode da zivi u dubrovniku a mnogima padaju na pamet ovi ostali gradovi. jer, ako cemo pravo, jedna od glavnih karakteristika gradova je da privlace ljude. gradovi se bas po tome razlikuju od varosica, kasaba i sela. sto covek moze da strci onoliko i niko ga nece potkresati nego ce naci srodnu dusu i ziveti po svojim usuzima. a to moze i u skoplju i u sofiji i jos kojekuda, nezavisno od toga da li su zgrade lepe, da li gaji visoku kulturu naustrb sundu i da li zadovoljava standarde nametnute u raznim belosvetskim centrima.

Miloš Teodosić je završio izuzetno bogatu klupsku i reprezentativnu karijeru. „Dragi prijatelji, poštovani ljubitelji i poznavaoci košarke, Pre svega hvala vam na 30 godina zajedničke borbe, uživanja, radosti i tuge. Došao je trenutak da se oprostim od jedne faze svoje ljubavi prema magičnoj igri pod obručima. Iza mene, iza nas, je mnogo želje, borbe, odricanja. Osvojenih trofeja, ali i izgubljenih finala. Sve je to košarka i sve je to život. I ja ne bih ništa od toga menjao, baš sve bih – opet isto! Hvala mojim Valjevcima, mojoj Srbiji. I svim trenerima uz koje sam imao prilike da učim košarku. Nisam je (još) naučio do kraja. Razmenjivaćemo znanje i iskustvo još dugo ona i ja. Do kraja života. Ne bih posebno isticao pojedince, odlučujuće minute, najvažnije utakmice… Jer, svaki od tih „detalja“ (treneri, saigrači) bili su važni za moju karijeru. Najveća zahvalnost ide mojoj porodici. I najveći ponos je kod njih. U poslednje vreme, shvatio sam da je najveće bogatstvo moje igračke karijere – imaću šta da pokazujem deci! Samo da još malo porastu… Pred njima ću biti i jesam – najispunjeniji. Ne bih da pravim ličnu grešku na kraju, pa ide jedna grupna poruka: „Neizmerno HVALA svakom, ali doslovce, svakom saigraču. Svi ste vi od mene pravili boljeg košarkaša. Pamtim to“. Svi mi igramo za navijače i zbog njih. Zato, hvala i njima, iskreno i od srca. Prijali su aplauzi i podrška. Kritike motivisale, zvižduci jačali. Bez obzira na klupsku pripadnost, navijač uvek zahteva poštovanje nas zbog kojih su došli u dvoranu. Tokom karijere nisam mnogo čitao komentare niti obraćao pažnju na društvene mreže, ali sam jako dobro osećao svaki uzdah u hali. I svaki muk. Odatle dolazi inspiracija, zbog toga teraš sebe da budeš bolji. I sad, da ne odstupim mnogo od sebe, a poznato je da emocije nisam mnogo otvarao za javnost, ovu ipak želim i moram da podelim: želja mi je da se zna kako sam karijeru završio u klubu koji u mom srcu ima – dominantno mesto. O ljubavi prema Srbiji, igranju za njen grb i pod voljenom trobojkom, rekao sam sve na parketu. Rečima je nemoguće opisati taj jedinstveni, divni osećaj koji još tinja u meni. Moja otadžbina će za mene zauvek ostati najvažnija i najvoljenija. Još jednom hvala košarko, vidimo se i nadalje, samo bez patika, dresa i šortsa“, saopštio je Teodosić

Ima jedan zločin koji nama svima promiče, zločin tvog pisanja na ovom forumu.

Kako cu da vam otvorim temu za narednu sezonu jaooo Bravo mi i idemo šta?? Pakao

Jesam iz Graca, vodim ćerku na sport u tu školu…mi smo u Italiji na produženom vikendu, juče je bio praznik a škola moje starije ćerke ima i danas slobodno. Preko desetoro mrtvih, opšta panika među roditeljima svih škola u okolini. Znam neku decu koja idu tamo, a jedan otac mi je dobar prijatelj i baš on mi se ne javlja na telefon. Daće Bog da nije njegova Una stradala i oprostiti mi što se nadam da je neko drugi unesrećen.

da Tokom celog turnira, a pogotovu ovog meča me jako emotivno vozi osećaj da smo došli do samog kraja. Sećam se ko juče da je bilo kad sam na malom televizorčiću u sobi 2008. gledao polufinale RG, bez daljinskog, na dugme pomerao onu liniju koja pretražuje kanale i tako nalazio Eurosport. Sledeće godine mi je umro pas bukvalno dan pre meča protiv Kolsrajbera tako da nisam ni osetio taj poraz. 2011. pratimo ortak i ja nepobediv niz od početka godine, nakon onog Federerovog prsta smo otišli u grad da se olešimo. 2013. jedan od najtežih poraza ikad u polufinalu, ono pečanje na mreži. 2015. u Beton hali na ortakovoj svadbi. Bukvalno cela svadba prati livescore. Tada sam živeo u Savamali i kažem ekipi na 0:40 i tri brejk lopte u 4. setu, ako uđe u peti idemo svi kod mene da gledamo, jebo svadbu – kad ono ludi Vavrinka. 2016. sam iz nekog razloga hteo sa mamom da gledam, valjda zato što je toliko finala izgubio pa kao da probamo porodično. Došao sam kod bake u porodičnu kuću i gledamo mama, baka i ja. Povede Marej 1:0 i na vrata kuće ulazi Bisa, komšinica koja je čuvala moju mamu kad je bila mala. Ni dan danas ne znam kako i zašto je došla, jer je i moja baka bila u fazonu otkud ona sad jbt, šta je ovo. Elem, sedne Bisa i Novak počinje da okreće i da melje, ali je problem u tome što Bisu zabole ona stvar za tenis, niti zna pravila niti je zanima, ona je došla da zableji jer živi u ulici iznad i onda moraš da pričaš sa njom pa malo Bisa, malo tenis, ali donosi sreću. Nole okreće 1:1 pa 2:1 u setovima i na sredini četvrtog seta Bisa se pokupi i ode. Maltene sam trčao za njom da je zaustavim, da ostane, pa makar ne gledali uopšte, ali otišla je. Tih 20ak minuta sam proveo u nekoj mešavini agonije i nirvane jer sam bio ubeđen da će da osvoji ali se sećam koliko se mučio i da je valjda i jedan gem na svoj servis izgubio. 2018. Marko Ćekinato, imaće šta da priča deci i unucima. 2019. prvo igrali Fedali pa počinje Đoković–Tim, onaj meč koji je prekidan pa igran dva dana. Gledao u Savamali sa tadašnjom devojkom, u istom stanu u kojem ćemo gledati finale Vimbldona mesec dana kasnije. Noć pred to finale Vimbldona smo izašli na 20/44, ja sam se taktički vratio kući ranije a deo ekipe je ostao, sad prepričavam šta sam čuo. Jedan ortak koji je ostao je uzeo neki ekser i toliko stiskao vilicu te večeri da je sjebao tri zuba, a dogovor je da gledamo finale kod mene sutradan. Onda je tako razvaljen pričao da su ta tri zuba žrtvovana zbog tri seta koja će Nole osvojiti sutradan. Drugi ortak koji je kao vodio računa o njemu se isto razvalio al od alkohola i onda su tako izlomljeni recimo došli kući u 8 ujutru a kod mene oko jedan popodne, gde je već bilo nas 4-5. Ovaj drugi (ne ekser nego pijani lik) je zaspao u prvom setu i probudio se na 11:11 u petom (majke mi mile, ne preterujem), a onaj drugi je drugu polovinu petog seta proveo u kuhinji i po našim reakcijama pratio šta se događa. Ali dosta o Vimbldonu, ipak je Rolan Garos u pitanju. 2020. smo gledali na gajbi tog lika koji se probudio na 11:11 u petom setu. Pandemija je u jeku, nema još vakcine a ja skoro uopšte nisam izlazio nigde cele godine i užasno sam se tripovao od virusa. Sedeo sam pored prozora i pratio kako Nadal razvaljuje. Jebiga. Nikad više kod njega nismo gledali tenis. 2021. kruži i dalje snimak kako nakon pobede u polufinalu iskačem kroz prozor gajbe u kojoj sam živeo (visoko prizemlje) na Čuburi. Finala protiv Cicipasa se slabije sećam. 2023. izlazim vozom iz Ukrajine i negde sat i po pred Varšavu počinje polufinale protiv Alkaraza. Tek što sam sa koferima našao neki bar u Varšavi, mali mu predao zbog grčeva.. 2025, pipanje terena, poljubac i doviđenja Ne znam šta da kažem sem da osećam mešavinu tuge jer je gotovo i sreće jer sam ispratio sve te epske trenutke. Pre desetak dana dok je igrao prvo kolo, slavio sam godišnjicu sa sadašnjom devojkom i bili smo u restoranu. Skroz sam zaboravio da on treba da igra i kad sam izvadio telefon samo mi je izašla notifikacija i sve ovo mi je prošlo kroz glavu u sekundi. Mislim da ovaj osećaj tuge nije samo vezan za njegove mečeve. Postoji neka uteha u tome da dokle god Novak još uvek igra – kao da uspevam da zadržim mladost, jer smo generacija. Ali kada se povuče, biću primoran da priznam sebi: starim. I ne vraća se više ono što je bilo.

Moneke je stalno nešto u hajpu, razdragan, veseo, naložen... ići će na kurac Kalini već vidim.

Nije nas bilo neko vreme...u međuvremenu napunismo 7 leta...kao tren proleteše

S tom razlikom da je ovde Izrael napao Iran, a ne obrnuto, što u kombinaciji sa genocidom koji već rade u Gazi, čini navijanje mnogo lakše za razumeti. Pa i sa aspekta morala.

Iran je 2015.g. potpisao JCPA dogovor sa USA, Rusijom, EU i Kinom. Bilo je dosta protivnika tog dogovora i u Iranu, ali očigledno je da je mnogo više onih koji su ipak hteli da žive koliko toliko normalno, u odnosu na one koji žive da bi uništili Izrael. Taj dogovor, koji je inicirao Obama, imao je potencijal da bude jedan od najbitnih sporazuma na ME još od Kemp Dejvida i poštovan je doslovce u prve dve godine. Ko se najviše protivio tom dogovoru - Netanjahu: išao je u Vašington, pretio i ismevao Obamu (koji je odbio da ga primi), lobirao na sve strane (kao i pred Irak), ali ga izduvao. Ko je sjebao sporazum - veliki antiratni predsednik Donald J Trump, čim je zaseo 2017.g. Po čijem nalogu - naravno, Netanjahua. Ovo sad je samo posledica tog čina i potpune dominacije Izraela američkog spoljnom politikom (i politikom uopšte). Poenta je da, kao što je engineer lepo primetio, svaka agresija ima izgovor u nekoj ugroženosti. Tako su i države od 6k + bojevih glava, 17+k kvm i 11 časovnih zona "ugrožene" . Jedina razlika je što neke propagande i neke ugroženosti ljudi svesno ili nesvesno puše, jer odgovaraju njihovim biasima i agendama, a kod drugih su vrlo isključivi i sigurni da je to propaganda, što si i sam imao priliku ovde da se uveriš malopre.

Dubrovnik je ubedljivo najlepsi grad bivse Jugoslavije, ali ozbiljna provincija, jos od 19. veka. Prove me wrong. Sarajevo je zanimljivo po toj geografskoj blizini mahale prigradskog mentaliteta i centra grada. To je kao da su Ovca, Borca i Krnjaca negde na donjem Dorcolu ili na Juznom Bulevaru, ali postavljeni na brdu pa su predgradje i centar uvek na oku jedno drugom i gledaju se sa blagom ili ne tako blagom podozrivoscu. I verujem da to moze da stvori jedan osecaj teskobe. Ali reci da je Dubrovnik vise grad od grada koji je dao dva nobelovca (jednog rodjenjem, drugog odrastanjem), pokret kao sto je Mlada Bosna, prvog jugoslovenskog kosarskakog prvaka Evrope, prvu autorsku rok muziku na Balkanu (mislim na Indekse), jugoslovenske pajtonovce, koji je pravio dobre ili odlicne filmove, ugostio Olimpijadu i koji ima ozbiljan i lep centar grada je bas hrabro. Mislim da u Sarajevu isti onaj osecaj teskobe radja i jednu reakciju koja se manifestuje u jednom ultra urbanom duhu centra grada. Sarajevo je zbgo drzavne ideologije tavorilo u vreme Kraljevine, mada se i tada ogrebalo za par pristojnih modernistickih izdanja, ali je u vreme Austrougarske i SFRJ bio grad u nenormalnom uzletu.

Šta je ovo, umro Diogo Jota

To je ta osovina, Rusija/Iran/Srbija Ja mislio zajebava se covek, suvise je stereotipno: em putinoguz, em arabofil, em mrzi sčiftare, em pravoslavac koji dudla polumesec pa kako da ti se ne polomi mozak Evo nedavačkog vlažnog sna na izvolte (valjda nije neki od nikova sa foruma)

😁

Osim nekoliko notornih budala na ovom forumu niko to nije ozbiljno mislio, niti je priroda rezima u Iraku u bilo kojem trenutku imala bilo kakve veze sa invazijom i razvaljivanjem te zemlje. Ovo sto su Amerikanci juce uradili i ovo sto Izraelci rade od prvog dana napada na Iran je drzavni terorizam po definiciji. Sama cinjenica da mi uopste razglabamo o tome da li neka drzava ima pravo da odredjuje drugoj drzavi da li ce ili nece da razvija nuklearni potencijal, narocito drzava koja vec ima nuklearno naoruzanje, sama po sebi dovoljno govori o tome u kakvom ludilu mi zivimo i koliko su ljudi generalno postali glupi kao tocilo. Postoje medjunarodne konvencije o nuklearnoj energiji koje je, gle neizmernog cuda, Iran sve potpisao i pod stalnom je prismotrom medjunarodnih inspektora a SAD i Izrael nisu potpisali nijednu ili su potpisali pa odustali, niti ikome dozvoljavaju da baci pogled na njihov nuklearni potencijal. SAD i Izrael nemaju nikakvo zakonsko, ugovorno, politicko i moralno pravo da uopste komentarisu sta Iran radi sa svojom nuklearnom energijom a o ovim teroristickim akcijama koje sprovode u poslednje vreme necu ni da govorim. Sto se "zabrinjavajucih" rezima i zablude o tome kako su neke drzave pristojne pa imaju neko pravo u odnosu na one nepristojne tice, dovoljno je pomenuti da svi ti rezimi zbog kojih venu i uzdisu bele i debele ljudske dusice u "demokratskom svetu", ako izuzmemo uticaj Irana na Hezbolah, nijedan od njih se nije angazovao ni u kakvim regionalnim ratovima, nikog nije napadao i nijedna susedna drzava (osim Izraela ali to i nije drzava nego rasisticki koncept) nije prijavljivala nikakav strah od toga da ce im ti rezimi doci glave. U isto vreme su bele i debele demokrate na razne nacine napale i unistile nekoliko desetina drzava od zavrsetka hladnog rata. U ovom trenutku bih se sto puta bezbednije osecao da teheranske mule imaju nuklearku umesto Netanijahu ili ovaj narandzasti fasista koji sedi u Vasingtonu.

Ovo je kao sa Vucicem - dosegli smo nivo kada mogu da uradim i izjavim bukvalno sta hocu. I - pa sta? Slom mozga i bilo kakve zdrave logike. Sve moze.

Tuzno mi je kad vidim odrasle ljude da se blamiraju opravdavanjem pa cak i podrskom ovom teroristickom napadu Izraela na Iran s obrazlozenjem da su nuklearni naucnici i njihove porodice deo vojno-industrijskog kompleksa pa su samim tim i legitimne mete, kao i njihove komsije, stanari susednih zgrada i slucajni prolaznici koji su se zatekli blizu tih opasnih nuklearnih fizicara. Cak i da izuzmemo iz jednacine cinicnu cinjenicu da drzavu koja pokusava da razvije nuklearnu bombu u tom preduzecu teroristickim napadima pokusava da spreci druga drzava koja vec ima nekoliko stotina komada istog oruzja. Popularno opravdanje da su ovi prvi ekstremisti a ovi drugi demokrate je smesno, Izrael je drzava u permanentnom ratu sa susedima od kojih je vecinu sama izazvala i samim tim njihova demokratija ne vredi ni onoliko koliko ovi bajtovi koje trosim da bih ukazao na ono sto svi vec odavno znamo, da je izraelska demokratija samo jedan los vic sa predvidivom poentom. Drugo, odavno je poznato u nauci da je najveci neprijatelj ekstremizma mirnodopsko stanje, ekonomski razvoj i otvaranje zemlje uticajima spolja. Eskaliranje putem ratnih i granicno ratnih akcija stoga ne samo da nije cin pokusaja svrgavanja rezima vec je naprotiv pruzanje ruke i davanje argumenata ekstremnim rezimima da potvrde svoje uobicajene narative o ugrozenosti i neprijateljima. Dakle, ni u tom smislu se ne mogu traziti opravdanja za ovo sto je Izrael uradio. Mislim, mogu, ako je covek debil ili nediskriminativno podrzava Izrael u bilo cemu sto radi. Trece, dosli smo do faze kada se pravdanje ovih akcija Holokaustom pretvorilo u cinicno vredjanje zrtava tog pogroma i bagatelisanje jednog od najvecih zlocina u istoriji covecanstva. Posebna ironija je da za time uglavnom posezu oni koji vec u drugoj recenici, ili cak u istoj demonstriraju najgori moguci sovinizam, onaj sa religijskom pozadinom, kojim je zatrovan dobar deo jevrejske populacije. Osnivanje drzave Izrael u Palestini, kolevci jevrejskog naroda, imalo je smisla u vreme kad se desilo i bilo je, na neki nacin, izvinjenje za sve ono kroz sta je jevrejski narod vekovima prolazio. Na zalost, drzava Izrael cini sve da dokaze da je u pitanju bila greska cije ce posledice biti katastrofalne. Permanentna i sveobuhvatna zastita drzave Izrael moze doci samo iz mira i dobrih odnosa sa susedima jer je zbog prirode okruzenja svaka ratna pobeda Izraela Pirova, hiljadu pobeda nista nece promeniti u njihovu korist a jedan poraz ce biti odlucujuci na njihovu stetu.

Danas smo morali da uspavamo Micka, mnogo je omatorio i od kako je moj tata umro, nije više bio isti. Zbogom, Micojkoviću 💔

Springsteen pokidao. Pojavio se Majami Stiv... Sve što želim u ovom životu...

uranijum se obogaćuje i da bi se pravilo nuklearno gorivo koje se posle koristi u nuklearnim elektranama u čisto mirnodopske svrhe. ceo problem sa NPT i jeste u tome što su rekli svi ćemo da koristimo nuklearnu energiju za održiv razvoj u miroljubive svrhe, i da imamo pravo na naučnotehnološki razvoj, ali ćemo samo mi neki da imamo monopol i nad proizvodnjom nuklearnog goriva, a vi ostali ćete da ga kupujete od nas po fer tržišnim cenama, majke nam. to je, kako je visoki američki zvaničnik objasnio na nekom sastanku, na kojem je bio pitan: KAKO TO, ZAŠTO TO - JER JE U SUPROTNOSTI SA NPT? (lično sam prisustvovala i pitanju i odgovoru) "džentlmenski dogovor". naravno, nikome od džentlmena koji imaju nuklearno oružje ne pada ni na kraj pameti da se razoruža...

Nemam reci koliko gadjenje osecam prema nemackoj politickoj eliti.

@Ayatollah Jel si ti na sigurnom?

Jbt pa oni su AV savetovali i pre 30 godina

Molimo Izrael i Iran da svoje probleme reše diplomatijom, jer to je najbolji put napred! Molim, dajte mi 20,000 evra platu, mogu i ja ovakve tvitove.

Pocecu sve svoje poslovne mailove da zavrsavam sa "Thank you for your attention to this matter"

Pitali ste zašto ne pišem na ovom topiku, pa hajde da ga podignemo za jutarnju kaficu nedeljom FAJRONT SONG (do novog susreta sa vama) Ako zatvoriš oči i pomisliš na bolju prošlost - Đuza je uvek tu negde na nekoj od slika. Nikad nije bio komičar, nije bio ni superstar; bio je samo Gospodin Normalnost onda dok su se prijatelji još često viđali s prijateljima. Ne da bi gledali utakmice, već da se zajedno smeju i lepo završe dan. Prilično redovno sam ga viđao u sporim crvenim trolejbusima: ja bih sišao kod Čuburskog parka, a on nastavljao ka Krstu. Nikad mu se nisam ni prijateljski nasmešio, niti pozdravio sa #kakojemajstore, bilo je nekako normalno da je tu, među nama. Uostalom, tako smo viđali i Petra Kralja i Ružicu Sokić, svi su oni stanovali negde oko Beogradskog Dramskog; Batu Životinju nismo viđali, premda je i on bio u kraju, ali je bio filmski glumac pa je išao autom. Prvaci drame su se posle predstave klatili noćnom trolom u pola jedan. Pera Kralj nosio je preširoke farmerke, svesno i namerno smucan kao da želi da potone u hladnoću između mutnih stakala lenjih i sporih vozila GSP; niski i mršavi Đuza je i na liniji br.29 blistao kao na Brodveju; samo smo čekali da kao Keri Grant raširi ruke i počne song, recimo Ljubav i moda. Prezirao je svaku afektaciju i zato se izvođenje činilo tako laganim. Dečko iz Kruševca je kroz sving i džež gazio kao kroz mekanu mladu travu, snimajući klasike koje slušamo i danas. Ali jedan od njih, poseban je slučaj. Bila je obična, najobičnija muzika za odjavnu špicu sitkoma. Tako je i objavljena, kao singl PGP. Na a strani, Sedmorica mladih su snimili šaljivi song koji je tiraž ploče trebao da rasproda rutinski, koristeći popularnost serije; na b strani, kratki odjavni song, minut i dvadeset četiri,reklo bi se, tek da popuni prostor. Možda bi tako i bilo da početak songa nije obeležio sugestivan Đuzin bariton, i nežan i energičan u isto vreme: 'Još jedan prođe dan…" Ne bi to bila prva sjajna pesma koju je b strana poslala u prašinu, ali Pozorište se repriziralo u proseku jednom godišnje i svaka nova repriza činila nam je vreme u kom se snimalo sve boljim i romantičnijim; pa je tako i Još jedan prođe dan dobijao svaki put dublje značenje. Taj sveprolazeći dan polako smo gubili i osećali da nam izmiče negde u trci između kredita za automobil, skijanja i dijeta. ‘Još jedan prođe dan’ zapravo je klasik Ljuba Kuntarića iz filma ‘Pukotina raja ’ iz 1959. U originalu,zvala se Zamagljen prozor, a originalni tekst pisala je Blanka Čudoba: https://youtu.be/p8fDFUYp3o0?si=bVrq080yx7kJzsHd Snimljena je kasnije bezbroj puta, ali nijedna moderna orkestracija nije prišla originalu koji je pripao mladom Džimiju Staniću pod kontrolom džez vukova i koji takvu interpretaciju nije nikad ponovio. Šjor Ljubo i veliki srpski glumac imali su nešto zajedničko - bili su ljudi kojima talenat nije bio teret. Svoj dar nosili su lagano... njima je trebalo malo: Ljubi mir i jedna kamena staza Lungomare od Voloskog do Lovrana, Đuzi gradska rutina Crvenog Krsta. Nikad se nisu upoznali. Nije čudno da su Rale Grajić, autor muzike za Pozorište u kući i Đuza, verovatno u hroničnoj vremenskoj iznudici, odlučili da prilagode tekst i iz školjke izvade Kuntarićev biser za odjavnu špicu Pozorišta, da se na brzinu završi posao uz dobro društvo i maligane. Fini glenmilerovski aranžman Šjor Ljuba razlio se kao tamjanika po kariranom stolnjaku bifea u Aberdarevoj. Ostalo je malo vremena da predaju odjavni song Pozorišta u kući, pa su napravili jedan vinski brejnstorming. I šta je uz gitaru, razgovor i dva prijatelja pa moglo da izađe sem ruskog štima? Pesma tužna kao prazna ljuljaška. Stajala je tako crno-bela godinama, a onda, negde sredinom osamdesetih, u prvom naletu prostakluka I lošeg ukusa na Televiziju Beograd, u samoodbrani smo se počeli vraćati reprizama Pozorišta u kući i stari refren je postao deo repertoara svakog kombo sastava sklepanih brod restorana. Gitara, harmonika i kontrabas počeli bi sporo, a pevač, konferansije i vođa orkestra najavio bi fajront: Još jedan prođe dan Nekako se taj gitarski foršpil sa početka neprimetno provukao kroz dim pravo među muzikante. Oni bi ga prosviravali dok se društvo svađalo koju novu da naruči; ge mol - de sedam - uzburkan ko more. ’El to ona iz Pozorišta u kući?’ Pravo preko pepeljara i karafingli sve tajne stihova iz bifea u Aberdarevoj sekle su plavi dim; svaka senka u kafani izdužila se i dobila ime. Grlo bi pred jutro već bilo dobro podmazano, neko bi viknuo - alal ti organ, brate - a zora nas pekla prebelom belinom. Oštar vazduh je treznio, trebalo je nekako preći klimave mostiće od broda do svete zemlje Beograd. Možda je za televizijsku seriju završna crtica #donovogsusretasavamadoviđenja bila zgodan kraj, ali svako pijano jutro davalo joj je novo značenje - kao da Đuza u njoj glumi malu smrt. Slušajući tek probuđene ptice oko sebe, puštali smo pogled niz Savu, zaleđeni trenutkom. Možda se sledeći put rodim kao galeb.

Smara

Daj jbt useri i ovu temu

Brian Wilson

Stanje pre regulacije vodotokova i isusivanja mocvara u AU tokom 19. veka: