Jump to content
vinska musica

Teofilovo cose

Recommended Posts

vinska musica

Nuspojave Vreme 876 Teofil Pancic Vrpoljio sam se u stolici u te-ve studiju ? najzad su instalirali regularna sjedala, da i mi Normalni možemo da se raskomotimo! ? već polako očajavajući dok je Olja B. nizala predloge za utisak nedelje, sve sigurniji da u tom moru našeg tako teškog, a opet i tako trivijalnog jada i nesreće neće biti ničega što razbija tupo sivilo i čemer ovdašnje bedne "političke scene", kadli je zasijao autentični biser: predlog broj osam! Ta, zna se odakle se vade najsjajniji biseri: sa dna! Dakle, u nekom gradu ko zna kom, ali najverovatnije u Čačku, u niskobudžetnom televizijskom studiju koji je uredio neko s karakterističnim odsustvom svake predstave o ukusu ? štaviše: o ideji, o mogućnosti postojanja ukusa! ? raskomoćeno sede neki nedefinisani lik i više nego definisani ministar Velimir Ilić, i ugodno ćeretaju, onako, kao Svoj sa Svojim (što bezbeli i jesu). Pa će onaj nedefinisani da priupita Ministra o nekom "novinarčiću" koji se motao po Veljinom imanju (i dobio prigodne batine od Veljinih sekundanata za detaljno bistrenje Fenomenologije duha, koji su u slobodno vreme i njegovi telohranitelji, uštede radi), tobož da vidi ima li štagod sumnjivo oko izgradnje one klinike na ministrovom imanju, a zapravo, khm ? nabacuje Nedefinisani loptu Iliću na volej ? više zarad merkanja ovaca i slične stoke sitnog zuba, za koju je zainteresovan ne iz gurmanskih, nego ? pazi sad ? iz seksualnih razloga. Bog te molov?o, scena kao kod Džarmuša, ono kad Roberto Beninji kao brbljivi rimski taksista ruralnih korena evocira uspomene na mile i drage svoje prve meketave ljubavi. S tom razlikom što ova dvojica, sto mu gromova, misle sasvim ozbiljno! Jer Velja, naravski, ne propušta gol-šansu, pa lagano poentira, lepo vidiš da mu je sve silno neprijatno jerbo je takorekuć patološki stidljiv, tankoćutan i lepo vaspitan, ali šta da se radi, takva i takva stvar, ima i policijskih saznanja te sorte, voli čovek da opšti sa ovcama na način koji bi se mogao pristojno opisati kao "preterana intimnost"... Pa, jesam li glasao za taj predlog? Jok, vi ste!Dva dana kasnije, još sam pod snažnim dojmom viđenog... Radi se, ljudi moji, o uistinu antologijskoj treš-sceni, koja bi mogla da postane, recimo, globalni hit na ju-tjubu, uz adekvatan titl. No, evo i prividnog paradoksa: to što smo videli i čuli jeste senzacionalno, ali nije iznenađujuće. Jer je zapravo samo proširenje područja dosadašnje Ilićeve borbe protivu vaskolikih njegovih dušmana, koji su ujedno po definiciji i dušmani Srpstva kao takvog, napretka ove države (čiji je glavni motor upravo Ilić; možda ovo njegovo "mehaničko" svojstvo objašnjava toliko, naizgled nesuvislo tandrkanje?), a bogme ? kako sada znamo ? i dušmani nedužnog ovčijeg roda, valjda zbog njegove tradicionalne bliskosti sa živopisnim ovčarsko-kablarskim područjem. Elem, može li neko ko: a/ ima nešto protiv Velimira Ilića, tj. njegovih "poslova, sumnji i snova" (B. Ćosić) ili: b/ Velji se samo učini da bi mogao imati nešto protiv njega ? uopšte da bude normalan? Nije li samo nedivljenje Ministru kapitalnog opusa ? naročito verbo-voko-vizuelnog ? neka vrsta pouzdanog indikatora da s vama Nešto Duboko Nije U Redu? Evo, recimo, onaj Pajtić ima dečka, ali neće da ga prizna, čak ni sebi; ima ga i Kostreš, ali ga takođe krije, čak i od sebe (na stranu sad to što je "imati dečka" savršeno nekažnjivo i legitimno i u slučaju da ste dečko svog dečka ? to je za ministra već viši, nedostižni stepen mentalne gimnastike). Da stvar bude gora, Kostreš je još i narkoman, što se vidi po tome da mu oči sijaju, a i purnjaju mu se uši. A to je još mila majka prema onome kako prolaze novinari koji makar i slučajno stanu Ministru na put: nekog će da šutne, nekoj će da podeli prigodna zapažanja, obećanja i komplimente, kakve ne pamte ni najstariji nužnici drumskih mehana celokupnog "zapadnog Balkana" sa širom okolinom. Iako je Velja Njim Samim neodoljivi izazov za svakog sladokusca, ne bih se bavio njime ? njegov je prostakluk odavno dosadan u svojoj nižerazrednosti i banalnosti ? da se ovaj neverovatni i nezaobilazni čovek (takvi kao on, naime, svugde mogu da postoje, ali samo u ovakvoj zemlji mogu da budu među ljudima koji o nečemu odlučuju) nije pokazao kao idealan lakmus, to jest kao onaj koji prostodušno objavljuje realno Stanje Javnih Poslova u zemlji Srbiji. Jer je to stanje onakvo kakav je i on sam: može da vam izmami osmeh, ako ste okoreli cinik; mora da vam izmami suze, ako shvatate šta to znači i kuda to vodi. Otuda je i pomalo nepravedno sve svaljivati na njega: razlika između njega i, recimo, njegovog pretpostavljenog u Vladi samo je u tome što ovaj potonji "ume da se ponaša" (hm, ne baš uvek), a i pročitao je još nešto osim svoje najdraže knjige ("Ustav Republike Srbije"; Grupa autora, Beograd 2006). No, ono što je mnogo bitnije jer je mnogo supstancijalnije, ipak spada u zajedničke tekovine: državnička jalovost, besmisleno politikantstvo bez proboka u bilo šta Novo i Bolje, moralno-pravno-civilizacijski nihilizam koji nam se prodaje pod bubrege "principijelnosti", provincijalno parodiranje "rodoljublja", nedostatak suvisle vizije, odsustvo ozbiljne želje, a kamoli veštine i sposobnosti da Srbiju izvuku iz kovitlaca operetske reprize devedesetih. To je ona stvarna nastranost, ali ako je uočite i uprete prstom u nju, samo čekajte da vidite šta ćete saznati o sebi.Tako i onaj siroma? kolega iz Čačka, morao je na televiziji da čuje da je postao nekovrsni stočarski plejboj. U redu, ovde svakako imamo posla sa nekom perverzijom, ali kanda ipak ne baš njegovom, i ne baš seksualnom. Ovce, doduše, jesu u igri, ali ovce smo mi, i služimo za šišanje. Mada, kako su krenuli, nikad ne znaš da to ne može da ode i dalje...

Share this post


Link to post
Tvrdica

Hvala ti Vinska što si otvorila ovaj topik i evo žurim kao stari Teofilov fan-atik da dam svoj doprinos! wink.gif Elementarno, dragi Votsone enlarge Teofil Pancic1.1.0001Teofil PančićOno što se dogodilo Dejanu Anastasijeviću i njegovoj porodici nije engleski roman ili film nego prozaična srpska stvarnost. Prošlo je šest meseci otkad je Nepoznati Počinilac postavio dve bombe na prozor prizemnog stana novinara ?Vremena? Dejana Anastasijevića. Usledila je detonacija koju su Anastasijević i njegova supruga samo čudom preživeli. To je ujedno, po svoj prilici, jedino čudo u ovoj priči: sve drugo je čista rutina, ?business as usual?, uobičajeni ishod ovakvih događaja, koji započnu kao kriminalno-teroristički akt, a završe kao neka vrsta gotovo natprirodne misterije, pošto se pokaže da je policija, zanimljivo, savršeno nemoćna da reši slučaj. U takvim, izrazito neprijatnim situacijama stvarne ili tobožnje policijske nemoći, kod Artura Konana Dojla pojavio bi se šerlok Holms i, uz malu, ali dragocenu pomoć doktora Votsona razrešio misteriju: dakako, uvek bi se pokazalo ? pronicljivošću ekscentričnog morfiniste - da se iza zločina ne kriju nikakve mistične, nečiste sile, nego neke sasvim obične, ovozemaljske barabe s mračnim namerama i nagonima. Avaj, ovo što se dogodilo Dejanu i njegovoj porodici nije engleski roman ili film nego prozaična srpska stvarnost. Zato ovde postojano nema ni šerloka Holmsa, ali ni dr Moriartija ili tako nekog zlikovca kojeg se da barem imenovati ? ako ne uvek i uhvatiti ? nego se naš negativac nekako nejčešće zove Nepoznati Počinilac: to mu je i ime, i prezime, i pseudonim, i sve drugo što čini njegov identitet. Ovo naročito važi za slučajeve kriminalnih napada na novinare: nakon tolikih pustih godina, još nisu oficijelno otkriveni, kamoli procesuirani, ni oni koji su ubili Dadu Vujasinović, ni ubice Slavka Ćuruvije, ni Milana Pantića. Poruka je jasna: uništiti ili ugroziti život novinara ovde nije kažnjivo delo, osim posve teoretski: to jest, svi će da osude samo ?delo?, ali će počinilac ostati srećno neosuđen... Nakon atentata na Anastasijevića, usledila su brza i ritualna zaklinjanja prvih ljudi države, a i policije, da će počinioci brzo biti otkriveni, da je to što se dogodilo nedopustivo, da će se tome odlučno stati u kraj, inače Srbija više ne bi bila uređena država u kojoj vlada zakon nego neka vrsta slobodnog lovišta za nasilnike svih vrsta. Sve u svemu, političari i vodeći policajci u Anastasijevićevom su prisustvu ispalili ceo svoj prigodni repertoar iz žanra ?prevrtanja neba i zemlje?, plus prigodno, gratis, tapšanje jedva nekako preživele žrtve po ramenu. Lepe reči i gestovi, utešni i ohrabrujući, ali nakon pola godine nije se ? bar koliko je poznato ? dogodilo svečano ništa, što će reći da oni koji su bili namerili da ubiju Dejana Anastasijevića na spavanju, i dalje spavaju u svom krevetu, a ne o trošku države, iza dobro zaključanih vrata. I možda čak spavaju prilično mirno: teško da ih mori savest, a izgleda da ni organa reda nemaju previše razloga da se boje. U redu, ako me vlast ? delom, a ne rečima ? demantuje koliko danas ili sutra, utoliko bolje, ali nešto mi govori da se tome ne treba baš previše nadati. Anastasijević je dao vlastima dovoljno vremena da učine nešto, nije se bavio brzopletim nagađanjima, nije se uplitao u istragu, a ceo je slučaj komentarisao sasvim škrto, koliko se baš moralo, puštajući profesionalce da rade (i urade) svoj posao. Pola godine kasnije, sve što se može sa sigurnošću reći je da posao možda i jeste rađen, ali svakako nije urađen. Kako se može osećati čovek koji je preživeo jedno takvo iskustvo, da bi ubrzo svi ?relevantni faktori? od njega okrenuli glavu, kao da su zaboravili na taj slučaj? Sam na vetrometini, nezaštićen, izneveren ? to su verovatno najblaži i najpristojniji termini koji u ovom slučaju imaju nekog smisla. Otuda nije čudno, niti u tome ima bilo kakvog nerazumnog nestrpljenja ili nedajbože egzibicionizma, kada Anastasijević reši da ?podvuče crtu? pod dosadašnja sopstvena saznanja o onome što mu je umalo došlo glave, i to objavi u novinama za koje piše. On je, dakle, napomenuvši da je ?prinuđen da se igra privatnog detektiva?, saopštio vlastita saznanja o mogućim tragovima koji vode do počinilaca, uredno napominjući da nema dokaze ? ali ima indicije ? koji vode do njih. Po njegovim saznanjima, famozni ?škorpioni? verovatno nemaju ništa s tim, ali je zato sve verovatnije da između njegovog nekadašnjeg haškog svedočenja protiv Miloševića, a naročito mogućih budućih svedočenja protiv Vojislava šešelja ili Jovice Stanišića, ima neka tajna veza, koju bi možda vredelo ispitati, ako se može i ako se hoće. Dakako, optužiti nekoga da možda stoji iza pokušaja nečijeg ubistva ekstremno je teška optužba u čijem izricanju treba biti maksimalno obazriv, ali, izvinite molim vas, i proći kroz košmar kroz koji Anastasijević prolazi takođe je ekstremno teško! Da država radi svoj posao, Anastasijević ne bi morao da istražuje pokušaj sopstvenog ubistva; valjda niko ne sumnja da bi on bio najsrećniji da nije nikada morao time da se bavi. Nije, naravno, neobično ni to što su oni koje je Anastasijević posredno ili neposredno osumnjičio da imaju neke veze s parom kašikara na njegovom simsu uvređeno ciknuli do neba: ako su nedužni, logično je da su se uvredili (inače su to Sve Fini Ljudi, pa se lako vređaju); ako su krivi, cikanje do neba im je rutinski samozaštitni ritual. A jedino važno je šta u međuvremenu rade ministar Jočić i njegovi istražitelji. Elementarno, dragi Votsone: jure Nepoznatog Počinioca. A kada nekoga jurite, onda ćete ga svakako jednom i stići, osim ako ga jurite tek reda radi, da ne pomisli svet da ne radite ništa.

Share this post


Link to post
Krampa

Pardon, pogresan topik. :)

Edited by Krampa

Share this post


Link to post
Musharaf

mole se cenjeni forumasi da svoje nezadovoljstvo probaju da artikulisu.u cenjene forumase spada i krampa.

Share this post


Link to post
Tvrdica

VREME 877 Portret savremenika ? Dobrica Ćosić: Guru u ostavci Ćosićeva "aura" počela je drastično i velikom brzinom da kopni onog trenutka kada je nešto nalik na njegovu viziju spoja socijalizma i nacionalizma počelo da se ostvarujepiše: Teofil Pančić Toliko sam pritisnut srpskom sudbinom i propadanjem da ne mogu ništa ozbiljno i pametno da radim. Na šta ću da utrošim ostatak života? Na brigu za Srbiju? Kome je potrebna ta briga? Nikome! Ima u toj brizi i neke glupe megalomanije. Nema u njoj mudre skromnosti ? osećanja mere, sopstvene moći, ličnih prava. D. Ć. : Piščevi zapisi, knjiga četvrta (1992?1993), str. 23 Postoji škola mišljenja koja kaže da je Leto Gospodnje 1986. bila poslednja uistinu mirna godina Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: koliko one sledeće, zahuktale su se turbulencije koje će dovesti do rata. To je verovatno tačno, ali ja sam najveći deo te godine proveo u vojsci, što čoveku pomalo menja perspektivu... Moji brojni sapatnici i ja, skupljeni odasvud od Kavadaraca do Dravograda, trošili smo tupe i duge soldatske dane u kasarni "Maršal Tito" na beogradskom Topčideru, i kada smo toj užasnoj besmislici već počeli da naziremo konac, kada smo nekako dogurali dotle da broj preostalih dana švejkovskog služenja socijalističkoj domovini bude manji od broja onih već odrobijanih, dogodilo se nešto uznemiravajuće. Baš nekako s proleća, blizu đurđevdanka-hajdučkog-sastanka, "predstavnici ugroženih Srba i Crnogoraca sa Kosova" (to je bio oficijelni jezik Epohe) zaputili su se u prestoni Beograd ? ni prvi ni poslednji put ? da se bune, žale i traže pravdu. Hm, od koga? E, to kanda ni oni sami nisu baš znali, zemljom je vladalo "kolektivno rukovodstvo" borniranih Titovih siročića kojima duboka starost nije produbila pamet, a budući Vođa još je bio tek anonimni birokrat s tripoznom ženom koja je služila za uveseljavanje užeg kruga posvećenih u Tajnu njenog čudesnog sveta. Pri tako jadnom i bezličnom izboru, Dobrica je Ćosić, kao skoro dve decenije izvikani ? hm, više kafanski izmrmljani ? "otac nacije", bio logična adresa, samorazumljivo rame za plakanje: ko će ih razumeti, ako on neće? Ko će ih posavetovati, ako ne onaj koji se zarad njih odavno razišao s Maršalom? UZBUNA: Jakako, na Dobricu Ć. nije se u vlasti baš dobro gledalo u to vreme, pa je svaki organizovani kontakt s njim bio neka vrsta poluilegalne političke demonstracije i provokacije... Sve to danas valjda izgleda nadrealno i kao izmišljeno, kao da je pisao Hašek a preveo i priredio Basara, ali mi smo ? "Prvi gardijski bataljon veze", bog te?! ? stvarno danima živeli pod permanentnom mekom uzbunom, tj. u stanju "povišene borbene gotovosti", jerbo se u našoj neposrednoj blizini odigrava Organizovana Neprijateljska Aktivnost, tj. samo zato što nekoliko uznemirenih, poluizgubljenih kosovopoljskih palančana ide na patriotski čampraz-divan s jednim vremešnim piscem debelih i staromodnih romana, državnim penzionerom, uzor-titoistom premetnutim u "barda srpskog nacionalizma", kako ga je krstila zvanična štampa. Kako god bilo, kakve je, pobogu, Vojska imala veze s tim ? pa još vezisti?! Da nije trebalo da nasrnemo na vajne Neprijatelje Socijalizma induktorskim telefonima, i da ih vežemo žicom sa motalice, i takve ih predamo Narodnoj Miliciji na dalje postupanje?! živ stojim da većina mojih kolega u nevolji, veselih devetnaestogodišnjih ignoranata, nije ni znala "ko je uopšte taj... kako-ste-druže-kapetane-rekli-da-se-zove", ili su, u najboljem slučaju, mislili da taj odavno živi u lektiri, a ne na Dedinju; ja sam pre vojske već bio pročitao sve njegove romane i najveći deo političke publicistike, pa me sve to što se dešava nije ni najmanje čudilo: mogao sam samo da uživam u predstavi, drugo mi ionako nije preostajalo; vreme sam radije prekraćivao čitanjem "Mladine"... Predveče bih pušio i, tamaneći napolitanke i pivo, gledao s prozora spavaonice, tamo, preko Drajzerove pa uzbrdo, ka uličici koja spaja Tolstojevu i Užičku, ka vili u kojoj stoluje ? i danonoćno Brine Za Naciju ? pisac Vremena smrti, pitajući se šta li se tamo gore dešava, i imaju li oni tamo pojma koliko mi zbog njih patimo, ni krivi ni dužni... Ne može se (legalno) ni u grad, sunce ti žeženo! A kada danas čitam Ćosićeve dnevničke zapise iz tog vremena, ne mogu da se ne nasmejem: pisac tu nešto baja oko toga kako policija, eto, možda i ne zna s kim se to on tih dana domunđava (pa se sve nešto kriju u podrumu, biva, da ih ne prisluškuju; šta ćeš, deca!), a ovamo, cela jedna ogromna vojna kasarna u njegovom komšiluku spava s čizmama pored kreveta zarad njega i društva mu... Dobro, šta je to uopšte bilo? Da li je taj čovek uistinu bio tako opasan i značajan da je jedan njegov mig mogao da zatrese Državu, ili je u pitanju već posve imbecilna i groteskna paranoja jednog sistema na samrti? I da li je Ćosić bio (i ostao?) respektabilna moralno-intelektualna vertikala, ili je taj i takav sklerotični sistem nekako i svoje najrazvikanije protivnike modelovao po svojoj meri, u skladu s onom zimzelenom o svecu i troparu? I da li je danas uopšte moguće na to dati "rezak" i nedvosmislen odgovor, a da on ne bude neotklonjivo nepravedan, obremenjen nedopustivo visokom koncentracijom "naknadne pameti" po kubnom santimetru teksta? Za početak, radije ću mirne savesti da posvedočim kako mi je to tada izgledalo: iako mi se kod njega štošta nije dopadalo, zbunjivalo me ili me čak direktno odbijalo, Ćosića sam ipak respektovao, kao i valjda bilo ko drugi ko se tada zanosio "antirežimskim" idejama bilo koje vrste. Daleko premlad da bih pamtio Ćosića iz njegovog "vremena vlasti", doživljavao sam ga kao krupnu disidentsku figuru; ne, nisam mario za njegove ideje ? mario sam za njegov građanski otpor i izvansistemski položaj, ili za njegovu simboličku težinu u svemu tome; bez ikakve sumnje: da sam tada imao prilike da ga upoznam, to bi mi imponovalo, ništa manje nego da sam upoznao, štajaznam... Petra Lovšina! Zanimljivo, svega dve-tri godine kasnije, sve je već bilo sasvim drugačije (mada se ni Ćosić ni ja nismo promenili): Ćosićeva "aura" počela je drastično i velikom brzinom da kopni onog trenutka kad je nešto okvirno nalik na njegovu viziju otrovnog spoja socijalizma i nacionalizma počelo da se ostvaruje, pa još u karakteristično međeđe suptilnoj izvedbi Slobodana Miloševića i njegovog lumpen-društva provincijskih luzera, sveg onog taloga komunističke partije, koji se jednog jesenjeg dana ? preobražaj dostojniji Harmsa nego Kafke ? probudio s novim, "srpskim" ideološkim svrabom. Pa kad je to, bogo moj, krenulo da se do krvi raščešava uzduž i popreko po Jugoslaviji, bilo je spasavaj se ko može! Dakako, neće proći dugo, i Milošević i Ćosić ? te s njim i celo ono društvo "nacionalno odgovorne disidencije", mahom iz SANU-a i Francuske 7 ? pronjuškaće se i srećno pronaći, da bi se razišli tek onda kada to više nije imalo nekog osobitog značaja, jer je glavnina epohalne štete za Srbiju već učinjena. Pa dobro, hoće li Ćosić, nakon svega, reći bar jedno "ups"? Ne, naravno: taj čovek ima fascinantnu osobinu da čak i sopstvene zablude nekako transferiše drugima.PAD S LINIJE: Nema nekog naročitog smisla nabrajati opšta mesta njegovog opširnog životopisa: ima taj čovek već svoje biografe, željene i neželjene. Kao mlad skojevac iz "rasinskog okruga" (Velika Drenova kod Trstenika) odlazi u partizane, da bi s njima u oktobru 1944. kao oslobodilac umarširao u Beograd (bez namere da izmaršira po obavljenom zadatku). O tome je u prvom tomu Vremena vlasti ostavio svedočanstvo vredno (multidisciplinarne) pažnje. Tokom sledeće dve decenije, biće prvo visoki funkcioner, a potom "slobodni pisac", ali i kao takav opet član "važnih partijskih foruma" i nesumnjivo pripadnik vladajuće titoističke nomenklature. Družiće se i s "jereticima", naročito iz književne branše, ali će ostati veran "strateškoj liniji" Tita i Partije sve do druge polovine šezdesetih. Neobično: u vreme čvrste represije četrdesetih i pedesetih je bio lojalan komunista i "Jugosloven", a od režima će početi da se udaljava upravo u vreme koje se smatra "jugovinom", vremenom kada su stege rigidne ideologije počele vidljivije da popuštaju. Tačka preloma je Titov "odstrel" Rankovića, koji Ćosić doživljava kao Brozovo smišljeno uklanjanje prvog Srbina među komunistima (ili obrnuto), em zato što mu je mogući takmac, em zato što je Ćosić opsesivno uveren u to kako Zli Tandem Broz-Kardelj radi na marginalizaciji i diskriminaciji Srbije i "svega srpskog" u YU-federaciji. Koju, uostalom, vajka se Ćosić, ubrzano pretvaraju u konfederaciju, kao prelazni oblik ka dezintegraciji. Dobro, nije li se Jugoslavija vaistinu raspala, što će reći da jer Ćosić bio Prorok? E, kad bi to bilo tako jednostavno: postoji izvesna vrsta samoostvarujućih proročanstava koja se "obistinjuju" iz razloga na koje "proroci" nemaju nijedan razlog da budu ponosni. Drugi (i konačni) povod Ćosićevog razilaska s Linijom je Kosovo: on tačno uočava da se na Kosovu nešto događa, i da je o tome besmisleno ćutati; doktrina "bratstva i jedinstva", međutim, ne sme biti dovedena u pitanje. Problem s Ćosićem, dakle, nije bio što je video nešto čega nema, nego što je iz toga izveo hm, specifične zaključke. Naime, Ćosićeva, vremenom sve jasnije formulisana doktrina kaže da je SFRJ država pogrešno ? sve pogrešnije! ? ustrojena, i to najviše ili isključivo na štetu Srbije, te Srba izvan Srbije. Naravno, mora se napomenuti da će Ćosić vremenom evoluirati do nekovrsnih "demokratskih" pozicija koje će ga odvesti ka disidentstvu (sloboda govora, politički pluralizam etc., mada se nekog nedefinisanog "demokratskog socijalizma" nikada neće otresti), ali će se sve to nekako ipak doimati bledunjavim, kolateralnim i odviše apstraktnim u poređenju s njegovom pravom političkom strašću: "nacionalnim pitanjem". Rečnikom samog titoističkog režima kazano, nije slučajno, čak je vrlo znakovito, da Ćosić nije "pao na Đilasu", nego baš na Rankoviću, čoveku dosledno boljševičkog političkog habitusa, ali zato "pravom Srbinu" (tu je Đido vazda bio malo sumnjiv...). Tako "ugroženost srpstva" postaje njegova opsesija, ona se ogleda svugde i u svemu, svi su drugi nezahvalni, sebični, eksploatatori, "mrze nas", sanjaju da nam zabiju nož u leđa, a čak i vodeći komunisti iz drugih republika ? ovo je važno ? "nisu iskreni Jugosloveni". Ovo će postati lajtmotiv celokupnog Ćosićevog sagledavanja "srpskog pitanja" najkasnije od konca šezdesetih do danas, i te će se ne preterano pronicljive mantre ovaj čovek dosledno pridržavati kroz sve predstojeće mene, svoje i društvene. I tu će doći do vrlo primetne rezonance s jednim u (uglavnom polutanskim, rurbanim) "masama" sve popularnijim (ne)raspoloženjem ? koje je nekako paralelno i (su)kreirao i na njemu "surfovao" ? zarad kojeg će u poslednjoj Titovoj dekadi, i u prvoj posle njega, steći status neoficijelnog "Oca nacije", onog čija sabrana dela moraju biti vidno istaknuta u svakoj srpskoj kući koja drži do sebe, pa taman ih nikada niko i ne otvorio... NABEDILI DUšMANI: Dobro, Ćosić Dobrica je, dakle, zli (veliko)srpski nacionalista, slučaj je rešen, hajde da polegamo? Ne, nikako ga ne bih ostavio na tom mestu, tu tek postaje zanimljivo. Celokupna Ćosićeva politička publicistika nakon razlaza s Titom (Moć i strepnje, Stvarno i moguće, Srpsko pitanje, četvorotomni Piščevi zapisi etc.) i svakovrsna njegova javna istupanja i "društveni angažman" svedoče o jednom naizgled čudnom dvojstvu, koje je istinski epicentar jedne kobne zbrke: iako o(t)pisan kao "Srbenda", Ćosić se sve vreme muči i traži, čas je "Srbin", a čas "Jugosloven" ? čak i nakon definitivnog sloma "brionske Jugoslavije", koja je za njega izvor svega zla ? nikako da se odluči i ustali... Bez sve šale, on taj "problem" deli s milionima ljudi, cela je "antibirokratska revolucija" nastala na toj nedokuvanosti. Kada se, naime, pozabavi "nacionalnim pitanjem", a to stalno radi, iz Ćosića izbije specifična sorta sebe-nesvesnog-nacionalizma. Hoću da kažem: Ćosić stalno ponavlja kako "su ga dušmani nabedili da je nacionalista", a on zapravo voli sve ljude, čak i one koji možda i nisu baš sasvim Srbi. Poslednji se put na tu temu povajkao pre samo mesec-dva, u intervjuu Televiziji Beograd. Reći ću vam nešto: ja mu sasvim verujem. To jest: verujem da se Ćosić iskreno uvredi kad ga nazovu nacionalistom, jer je nacionalista neko ko je, recimo, "pristrasan u korist svoje nacije". A on to nije, po sopstvenom dubokom ubeđenju. Njegovi su spisi prožeti jezikom "humanizma i renesanse": nije on na strani Srba što su Srbi, nego što su u pravu. Da su, recimo, Hrvati ili Albanci u pravu u balkanskim "nacionalnim sporovima", i on bi im držao stranu, ali zar je on kriv što nisu?! Ova vrsta nacionalističkog diskursa koji je savršeno nesvestan sopstvenog postojanja veoma je česta kod nekadašnjih komunista i "Jugoslovena", tj. kod ljudi koji su navikli da razmišljaju u "univerzalističkim" kategorijama, ali bez tome primerene metodologije: krajnji rezultat je partikularizam koji sebe doživljava kao univerzalizam, ropska doživotna zatvorenost u svetu kolektivno samoljubivih predrasuda, sistematski lišenom sposobnosti empatije, do te mere da olako sklizne u šovensku ogavnost (neki od spontanih iskaza uvređene netrpeljivosti i kolektivnog karakterisanja Drugih u Piščevim zapisima u tom su smislu upravo antologijski!), a koji pri tome o(p)staje u uverenju kako barata kategorijama Istine i Pravde (koje su tek pukom slučajnošću koju mi Objektivno Konstatujemo nekako uvek na "našoj" strani). Postoji i drugačiji, samosvesni nacionalistički diskurs, nazovimo ga "crnčevićevski", jer mi iskazi ovog pisca počesto deluju kao ogledni primer : on otvoreno ne mari za "univerzalne" kategorije, nego za partikularni interes, za dobrobit "svojeg": neka svet propadne, samo da je "Srpstvu" dobro! Taj je "crnčevićevski" jezik ? kao i mentalno-vrednosni svet iz kojeg se rađa ? u osnovi nihilistički i brutalan, ali je barem "čist" u svojoj golotinji. "Crnčevići" nemaju pretenzija da govore u ime bilo čega osim prisne plemensko-rođačke proizvoljnosti: postoji "moje", i postoji "tuđe", a ja sam za "moje" zato što je "moje". I kraj priče. "Ćosićevski" je diskurs u poređenju s njim "mekan", ali na neki sasvim obeshrabrujući način "pokvaren": on unapred destruiše svaku mogućnost "univerzalističkog" sagledavanja bilo kojeg problema i spora ? pa tako i onog "međunacionalnog" ? baš tako što beslovesno, tj. "bespravno" prisvaja, okupira univerzalistički jezik kontaminirajući ga partikularističkim tumačenjima, programski slepim tačno za onu parčad neke idealne celokupne Istine koja mu ne odgovaraju. Nije, recimo, čudno da su oni "praksisovci" koji su zavrnuli ka nacionalizmu njegovi verni zatočnici: isto kao i Ćosić, oni nisu primetili/osvestili sopstveni nacionalizam (osim u građanski relativno benignoj i lako odbranjivoj formi "rodoljublja"); i što su dublje u njemu, to su manje šanse da ga uoče, jer je njihovo merenje sveta nominalno i dalje takoreći kantovski nepristrasno: nije njima do "srpstva", nego do Istine i Pravde; a sad, to što se one tako često nastanjuju baš u "srpstvu" i borbi za ovaploćenje njegovog interesa ? koji tako postaje Sveopšti Interes, samo su Drugi odvuše glupi da to uvide, ili odviše pokvareni da to priznaju ? pa, to već nije njihov problem, zar ne?!SUJEVERICE: Odlutasmo daleko? Ma jok, nikada nismo bili bliže. Opsednut Velikim Rečima poput "tragike naciona" ili "tragike ideologije", a bogme i istorije, Dobrica Ćosić uspeo je da ne promaši, da ne promine nijednu od kobnih ideoloških sujeverica modernog vremena. Pa bi se onda odrekao jedne zablude, a prigrlio drugu, besneći na one koji su još kod one prve, ili na one koji, hvala, ne bi nijednu... Nije on u tome ni mnogo gori ni mnogo bolji od drugih, i svaljivanje celokupne krivice za sve "što nam se dogodilo" na njega, ili na Miloševića ili koga već, prilično je infantilno i plitko samoamnestiranje: kao što su za Miloševića glasali milioni (a da ih niko nije tukao po ušima), tako su milioni dugo gledali "gurua" u Ćosiću, a ne u nekome drugome, jer im je ono što im je on nudio bilo blisko: to su bili oni. Sami pali, sami se razbili. I Dobrica? I Dobrica. I ti i ja? Ma, ko nas šta pita...Najznačajniji period Ćosićevog života, uz poneki roman (pre svih Deobe i Bajka, ako mene pitate) ostaće taj njegov "disidentski" period, koliko god bio obremenjen njegovim opsesivnim "utopijskim jugoslovenstvom" (njegova definicija) koje je sasvim prirodno mutiralo u proizvoljnu, besprincipijelnu kašu-od-pojmova iz koje se nije više dalo razabrati ništa doli plačevnog tribalizma zaklonjenog iza Velikih reči. Jednom sam napisao, rado ću ponoviti: odvratni su mi oni koji sada pametuju kako je on bio "lažni disident". A što ti, prikane, onda nisi lepo bio "pravi disident", da ga zaseniš i postidiš, da mu pokažeš kako se to radi?! Ćosićeve stranputice i zablude monumentalnih su dimenzija, a postignuća (u smislu "angažmana", jelte) više nego tanka; a dosta od onoga što je postigao ? bilo bi bolje da nije; stigao je čak da bude i predsednik jedne autentične "kvazidržave", a da ni u kojem smislu ne zaustavi jednu uistinu "epsku" južnoslovensku tragediju čijoj je genezi i sam doprineo. Tačno je, "pametnije" zemlje su po padu sovjetizma vodili ozbiljniji i vredniji ljudi, a ne zaplotnjački "rodoljubi" koji nisu videli dalje od sopstvene tarabe, ali ni to nije slučajnost ili zla kob: svako uvek dobija po meri. Da je naša mera bio neko ko se u iskušenjima vremena razabirao bolje nego Ćosić, tog nekog bismo i prepoznali. Ovako, daleko je sunce, za grešnike i vernike podjednako!

Share this post


Link to post
vinska musica

Nuspojave Izgubljeni u bostanu Kako su mediokriteti i politički polutani minirali sopstvene šanse, i zašto nas to udaljava od normalizacije Srbije ________________________________________ piše:TeofilPančić Otadžbina je (opet?!) u opasnosti: u trenutku dok ovo pišem, glavešine našeg Trojnog Pakta na vlasti (Velja se ne računa, on je samohodna jedinica za pravljenje belaja) negde žustro, ama mudro većaju o tome šta im je činiti glede predsedničkih izbora, a i uopšte: poštovati Ustav ili poštovati... šta zapravo? Hm, teško je reći šta je tačno ono drugo, ali je fakat da se oseća, ne mož' da se diše. I da će po svoj prilici tek da se oseća, kad još poraste. Ako mene pitate, rekao bih da se to drugo zove ideologija vanrednog stanja, i da ne bi trebalo da nam bude nešto novo: Srbija od 1981. živi u prikrivenom, delimičnom i narastajućem, a od 1988. u otvorenom i potpunom vanrednom stanju, možda uz jednu kratku pauzu početkom dvehiljaditih. A razlog ili bar povod tome vazda je isto: Kosovo (dobro, "i Metohija", 'ajde, sedite Dačiću & Vučiću, uvek vi morate da budete najpametniji). Na tom je talasu i Milošević uzjahao Srbiju, na njegovoj kresti ? talasovoj, ne Miloševićevoj, mada... ? surfuju i toliki drugi, do dan-danas. Evo smo tako dogurali i do toga da svi oni koji nam probiše uši svojim legalizmom sada praktično žele da suspenduju normalan politički život u zemlji zato što nam "dušmani otimaju Kosovo". Pa ćemo dušmane da zbunimo i načisto demotivišemo tako što ćemo valjda da bauljamo okolo i polugoli lelečemo u talambase, umesto da se ponašamo kao odrasli ljudi koji odgovorno obavljaju svoje poslove. Na primer, biraju predsednika države. I to po ustavu čiji su glavni autori i zastupnici baš oni koji sada najedared imaju preča posla.No, mene u svemu ovome zanima nešto drugo. Dobar deo ovog natezanja u vladajućoj koaliciji, ali i sa opozicijom, potiče od različitih interesa (normalno), ali i od različitih procena: kada bi kome predsednički izbori više odgovarali, tj. kome pre, a kome posle očekivanog obznanjivanja "rešenja statusa Kosova" (sa ili bez "jednostranog proglašenja nezavisnosti" u Prištini). Koje će biti u decembru, osim ako ga ne bude, nego će biti u martu, osim ako ga ne bude, nego... etc. Koliko vidim, svi živi su bez bitnijih primedbi prihvatili priču kako bi Tadiću više odgovaralo da se sve to nekako oposli pre nego što Srbe veoma iznenadi i načisto zaprepasti eventualna nezavisnost Kosova, o kojoj u ovom trenutku niko i ne sanja, dočim bi Tomislavu G. Nikoliću išlo u račun da se izbori održe tek nakon što nam zli Novi Svetski poredak oduzme 15 odsto duše... ne, teritorije... i 100 % duše. Ili tako već nekako. A zašto? Zato što će Srbi, kao biva, biti silno ljuti, iznenadjeni & uvredjeni tom šokantnom vešću koju niko nije očekivao, pa će pohrliti da glasaju za radikale i slične, i to iz čistog inata, derta i ostalih iracionalnih turcizama. Ova je verzija budućih događanja u javnosti posve neupitna, u nju, reklo bi se, veruju pristalice i jednog i drugog državnog đuvegije, kao i oni koji bi nekoga trećeg ili četvrtog, ili ne bi nikoga i ništa doli jednu avionsku kartu u jednom pravcu. Tako, dakle, procenjujemo pamet i emocije "biračkog tela"; najgore od svega je što je sasvim moguće da je to sasvim tačno. A kako i da ne bude? Na tome se već dugo i sistematski radi, pa ni rezultati nisu mogli da izostanu; drugim rečima: to što ste sejali, to ćete i da oberete. A šta su sejali? Bostan, po svoj prilici.Elementarni razum i logika nisu deo naših (pred)izbornih kalkulacija, i to je najverovatnije sasvim razumno! Ne možeš, naime, računati na masovni razum koji si prethodno svim silama uništavao i zatirao. Nije li, naime, sasvim perverzno, pa i sumanuto da izborne šanse Tadića ili Nikolića rastu ili padaju u zavisnosti od (tobože Strašno Neizvesnog) ishoda kosovskog preganjanja? Tačnije, nije li bolesno da Tadić ? ovde manje kao ličnost, a više kao metafora "petooktobarskih pobednika" ? izgubi izbore, ili tek tesno i jedva pobedi, jer je, sram ga bilo, "izgubio Kosovo", a da Nikolić na tome profitira, iako su ? ako već govorimo u tim kategorijama ? Nikolić i radikalsko društvo iz ćoška bar jedno milion puta više od Tadića "izgubili Kosovo"?! Jer je u vreme kada se to događalo Boris Tadić bio tek jedan bivši gimnazijski profesor psihologije, ljubitelj vaterpola i (o)srednji funkcioner jedne permanentno opozicione političke stranke. Da, sve to je i perverzno, i sumanuto, i bolesno. I stvarno takođe. Ali, za to ne treba kriviti samo radikale, koliko god njihova prilepčiva demagogija bila amoralna i odvratna. Takođe, ne treba kriviti samo koštuničarsko-veljinske "narodnjake", ma koliko njihov plačevno-autistični nacionalizam bio grozan civilizacijski problem ove zemlje, problem čije ćemo prave dimenzije i štetočinske konsekvence, bojim se, tek imati prilike da (na svojoj koži) izmerimo i sagledamo. Krivicu za sopstvene probleme sa njima ravnopravno deli i Demokratska stranka, a bogme i ceo onaj "mejnstrim" nekadašnjeg DOS-a, sva ona političarska i tehnomenadžerska boranija kojoj je sve vreme nedostajalo ili pameti, ili kuraži, ili oboje, da istupe iz tog začaranog kruga pogubne demagogije, i obznane nekoliko Krajnje Jednostavnih Istina, možda gorkih, ali svakako lekovitih. U slučaju Kosova, to znači: "neka ga ?traži nazad? onaj ko ga je i izgubio, a to svakako nismo mi"! Umesto toga, ti su kukavni mediokriteti i politički polutani sveudilj igrali patriotske igrice za minorne i bezvezne poenčiće ? i još to čine ? iako su morali znati da trče jednu odavno izgubljenu trku, u kojoj ionako nisu imali šta da traže. I sada ? šta? Doživeće možda to da na njihovim suvišnim nevoljama profitiraju oni koji su ih stvorili! Da li je to pravedno? U nekom sasvim ciničnom smislu kanda jeste, ali Srbija je odveć slaba za upražnjavanje te vrste cinizma i što-gore-to-bolje bećarisanja, njoj životno treba malo normalnosti. Boriti se za tu normalnost najčasniji je mogući zadatak; nevolja je u tome što često ispada da protiv nje rade i oni koje smo birali kao njene vesnike.

Share this post


Link to post
vinska musica

Zar je moguce da za velemajstora niko dosad nije otvorio topik??! /Ili sam ja slepica pored 'vakih naocara/. Poslastica iz najnovijeg Vremena: Nuspojave Predlog za razmišljanje Hajde da se lepo podelimo na Saveznu Republiku Srbiju i DDR Srbiju, pa da se za koju godinicu vidimo, da se odmerimo -------------------------------------------------------------------------------- piše:TeofilPančić Drage sugrađanke i sugrađani, sasrbi i sasrpkinje, brothers & sisters: đavo je odneo šalu. Sve do sada verovali ste/smo da će se sa Ovim ipak nekako moći jer, zaboga, nije Ovaj što je bio Onaj, i tako to. E pa, što smo verovali, verovali smo. Sada je vreme da se istini pogleda pravo u oči. Dakle: Koštunica Vojislav, predsednik Vlade Republike Srbije, odlučio je da krene na isposnički put u Nedođiju, i da sa sobom povede (hm: ponese?) celu Srbiju. Verolomna Jevropa više mu nije interesantna, jer mu dira u Kosovo (i još gore: u Metoxiju), i zbog toga će morati da ispašta. O tome sve već znate; ono što možda ne znate, jer ne želite da znate, jeste da se Koštunica uopšte ne šali, i da neće odustati od svog nauma. Sa druge strane, Koštunica, Tomislav G. Nikolić i društvo možda ne znaju da vi ili ja takođe nipošto nećemo odustati od svog nauma da živimo u Srbiji kao u evropskoj zemlji ? sa svime što uz to ide. I šta ćemo sad? Niti će jedni nadvladati, niti će drugi odustati. Uostalom, ko god bi možda i pobedio, unesrećio bi pola Srbije: onakvima poput vas i mene bilo bi teskobno i turobno u radikalskoj Guberniji ili "domaćinskoj" Velikoj Guči, a njima bi, opet, bilo strašno i nepodnošljivo da žive pod užasnim jarmom i imperijalističkom čizmom Novog svetskog poretka. Ta, zašto onda da mučimo te ljude, ili oni nas? Uposlio sam, dakle, svoje misaone žlezde, i njihovo pojačano lučenje urodilo je plodom; u tom smislu, obznanjujem urbi et orbi sledeći predlog za razmišljanje: da se mi lepo, braćo i zemljaci, teritorijalno razgraničimo, pa da svako na svom parčetu zemlje živi i razvija se po svom nahođenju! Bajdvej, još je početkom devedesetih neko u Vremenu bio predložio nešto donekle slično; recimo da je ovo apdejtovana verzija jedne nedovoljno zapažene ideje. Svaki eventualni prigovor o "udaru na teritorijalni integritet" unapred s gnušanjem odbacujem: pošto Koštunica i ekipa smatraju da je sasvim normalno, čak izvrsno, što Bosna i Hercegovina živi oštro podeljena na dve paradržave (koje se ne zovu Bosna i Hercegovina), nije moguće da bi se protivio isto takvoj podeli Srbije! Ta, nije li on zakleti protivnik "dvostrukih aršina"?! Sve ovo utoliko pre što bi se ovde radilo o mirnoj i civilizovanoj podeli: napraviš, brate, referendum, pa ko se kako izjasni, neka tako i živi! Pitanje može biti sasvim andrićevski jednostavno, recimo: "Evropa, žena koje ima ili Kosovo, kolevka koje nema"? A može i više pesnički, na primer: "pristajete li na ucene svetskih moćnika koji hoće da nam oduzmu petnaest odsto teritorije i sto odsto duše"? Evo, recimo da 65 odsto građana kaže NE: neka im 65 odsto teritorije Srbije, i to po njihovom slobodnom izboru. Osim Kosova, naravno: ono obavezno ide Koštunici, zaslužio ga je... Neka ga ljulja i menja mu pelene. Mi preostali skućićemo se nekako na preostalih 35 odsto zemlje, pa kako nam bude... Gde čeljad nije besna, moći će nešto i da se (u)radi. Razume se, poštovaćemo sva ljudska i manjinska prava onih koji su glasali drugačije, a reše da ipak ostanu s nama... A kad jednom uđemo u Evropsku uniju, trudićemo se da šengenski vizni režim za naše sunarodnike s druge strane granice bude što blaži... I da im se viza ? ako je neko slučajno dobije ? ne naplaćuje; bar ne mnogo.Iju, naopako, Pančiću, jesi li se to najeo bunike za Božić, ta gde ovo ima? Ima, kako da nema: setite se zapadne i istočne Nemačke. Jedan te isti narod, a dve države, šta države, dva nespojiva politička i ekonomska sistema, dva standarda, dva načina života... Jeste, beše to posledica više sile, ali zar i ovo ne vuče na takav neki uzročnik? Koštunica ionako ne opšti više sa običnim smrtnicima i njihovim banalnim, prezrenja dostojnim potrebama. Zato je ovo jedini način koji je demokratski i zadovoljava aspiracije svih: samo tako svako će dobiti tačno ono što zaslužuje. Pa da za koju godinicu lepo vidimo, da se odmerimo! Ako kod nas bude gore, naši će ljudi bežati preko, kod Koštunice, moleći ga za oproštaj jer su bili u kobnoj zabludi, zavedeni masonsko-vatikansko-plutokratsko-soroševskom propagandom; drug Honek... khm, pardon, g. Koštunica, oprostiće im, ipak je on iznad svega 'rišćanin. Ako, pak, kod njega bude gore, njegovi će podanici bežati k nama (dok se ne doseti da izgradi Zid; šteta je ignorisati dragocena i poučna iskustva prethodnika). Možda neki ljudi i ne umeju da glasaju glavom, ali zato svi savršeno dobro znaju da glasaju nogama: nema pravednijeg i tačnijeg glasanja od toga! Pitajte, uostalom, istočne Nemce. Zemlje sveta dele se na one iz kojih se beži i one u koje se beži, i to je sve što se o njima mora znati; sve drugo je potencijalni demagoški višak. Eto, dakle, mog predloga pa vi vidite, razmislite dobro, ne propuštajte olako možda poslednju šansu... Nije u redu da jedni drugima namećemo bilo šta, bolje je da svako izabere sam: volj' ti Bundesrepublik Srbija, članica EU i NATO, s trideset srebrenjaka kupljena kolonija NS Poretka, volj' ti slobodna i napredna DDR-Srbija, doduše, bez vartburga i trabanta, ali naći će se poneki moskvič... Možda to ne zvuči odveć atraktivno, ali sami su to iskali. Oni, štaviše, već imaju neku startnu prednost simboličke naravi, jer imaju već gotove prototipove za Ulbrihta i Honekera, dok mi tek treba da stvorimo svog Vilija Branta, ipak je to sofisticirana polit-tehnologija! Dakako, jasno vam je da bi ovo udvajanje Srbije bilo privremeno, kao što je bilo i ono nemačko. Jednog će dana pasti Međusrpski Zid, pitanje je samo na koju stranu. Ako padne ka Koštunici, znaćemo da je bio u pravu; desiće se to garant jednog dana, možda i nešto pre, onog istog dana kad vrbe osvanu pretovarene prvoklasnim, sočnim grožđem i kad mrtvi fazani polete iznad naših glava. Ko ga bude čekao, načekaće se, ali zaslužni će mu Pesnik Savjetskogo Sajuza možda iznova ispevati odu da je "čekati znao kao nitko na svijetu"!

Share this post


Link to post
Кристофер Лумумбо

Odavno me opseda fenomen izvesne ?nestvarnosti? dobrog dela naše političke (kontra)elite: mnogi od tih ljudi, naime, više deluju kao likovi nego kao ličnosti, ako razumete šta hoću da kažem. Evo, pogledajte samo kandidate za predsedničke izbore: ima tu i anonimnih statista iz masovnih scena (neki Dobričanin), i živopisnih likova srpske realističke pripovetke XIX veka (Rističević), a imamo čak i metohijsku Hilari Klinton, koja likom i delom podseća na svoj američki model tačno onoliko koliko pećka čaršija podseća na Menhetn (Milanka K.). Ipak, čak i u tako oštroj konkurenciji, Velimir Velja Ilić se ističe: u njegov je javni lik ugrađena, i od njega već posve neodvojiva, stanovita neodoljiva animiranost: njegovi postupci, rečnik, način na koji besni, sve su to svojstva izvesne sorte crtanih likova, recimo onih koji vazda nastradaju od Duška Dugouška. S jednom razlikom: crtani likovi ne mogu da vas ritnu u koleno, a Velja to može, kao što Vlada Ješić odlično zna. E, baš taj šut u koleno najbolji je dokaz da Velja ipak postoji u četvorodimenzionalnom prostoru; uostalom, da nije tako, Republička izborna komisija ne bi ni uvažila njegovu kandidaturu, kao što, na primer, nema šanse da bi priznala Patka Daču za kandidata, pa taman ovaj imao potreban broj validnih potpisa. Uostalom, odakle Patku Dači uverenje o državljanstvu?! A sada sasvim ozbiljno... Posedujući nekakvu rudimentarnu svest (ili bolje rečeno: instinkt) o političkom marketingu, Velimir Ilić uistinu se samoproizveo, precizno izgradio i usavršio konture lika koji sada sa uspehom igra, tako da ono što gledamo i slušamo, a što je produkt ?krojačke radionice Ilić? jeste zapravo ovaploćenje jednog fantazma autentičnosti. Drugim rečima, lik koji ? objektivno gledano ? pati od neke vrste napred spomenutog viška animiranosti, istovremeno nastoji da se prikaže kao šampion Autentičnosti, kao idealni maneken jednog geopolitičkog fantazma. Može li to malko jasnije? Može. Ilićeva strategija, ne od juče i ne samo za ove izbore, bazira se na tome da svojim glavnim konkurentima, kao i svima ostalima koji mu nekako stanu na put, odrekne ?autentičnost?, to jest da barem implicitno porekne legitimnost njihovih vladalačkih pretenzija među Srbljem; dakle, za razliku od njega, oni Imaju Problem, a taj je problem u tome da sadrže izvesnu urođenu falinku ?neautentičnosti?: ili nisu Srbi, ili nisu Srbijanci, ili su Beograđani (što znači da su ?otuđeni? od jednog kulturološkog fantazma Autentičnosti, koja ? u svojoj ?srpskoj? varijanti - može prebivati samo u idiličnim šumadijskim pejzažima; ovo otkriva stanoviti hajdegerovski potencijal u čačanskog mislioca...), ili su Vojvođani, što ukazuje na kulturološko-mentalitetsko-etničku ?nečistost? kao neotklonjivo nasleđe Crno-žute Monarhije, ili vode ne-autentični, ne-srpski i ne-domaćinski život (narkomani su pa zato imaju sumnjive nešumadijske podočnjake, ili ?imaju dečka? etc.) ili su već ovako ili onako zastupnici nekih mračnih Ne-Naših Interesa. Čitao sam ovih dana bar šesnaest Ilićevih intervjua; dakako, u svakom se iznad svega žali na svoju medijsku diskriminisanost... No, mnogo je zanimljivije od toga kako se Ilić samodefiniše u odnosu na konkurenciju: Tadić je licemerno prikriveni, a Jovanović bestidno otvoreni zastupnik Zapada, a Nikolić je marionetski eksponent/gubernator Istoka; u sredini, dakle, stoji samo On, Velimir Ilić, grassroots narodni tribun, lociran u sam epicentar tog fantazma autentičnosti, bezbedno udaljen i od Vašingtona, Brisela i Moskve, ali bogme i od prestonog Beograda, koji je i sam identitetski razvodnjen, manjkav, zaražen virusom Drugosti. Zato je samo on, Ilić Velimir, garant ?prave narodne politike?, koju može da vodi samo pravi srpski domaćin, ovaploćen baš u njemu. Dakako, kao što je izmislio samog sebe u onom svojstvu u kojem se najradije pojavljuje, Ilić je tako izmislio ? tačnije: upotrebio gotovu izmišljotinu nadriromantičarske ?narodoljubive inteligencije? - i lik srpskog domaćina. Takav, naime, manjim delom odavno ne postoji, a većim nikada nije ni postojao. Dakle, ?srpski domaćin? iz ilićevskog diskursa naprosto je izmaštani ideal-tipski obrazac jedne pasatističke kulturološke nostalgije. Kao takav, on se odavno nastanio u domenu paklenog šunda, a kobno je ispuštati iz vida da je izvesna vrsta šunda sa ?spasilačkim? političkim pretenzijama ubila više ljudi nego puške i cigarete zajedno. To kao da je najbolje od svih shvatio Corax: on pogađa pravo u srce problema kad Velju crta obuvenog u opanke-šiljkane. Zašto to nužno izaziva prepoznavajući, katarzični humorni efekat? Ne zarad ? kako bi to zaključuila druga liga NSPM-mislilaca, u svom već poslovično tužnom odsustvu lucidnosti, talenta i stila ? nekakvog (malo)građanskog sprdanja nad opancima kao nečim ?seljačkim?, nad čime se tobože ti ?pokondireni inteligenti? gade. Ne, problem je opet u iskonstruisanosti Ilićeve ?autentičnosti?: u naših dobrih dedova i baka, opanci su samo obuća; u Ilića, oni su ideologija. Razlika između to dvoje velika je kao ovaj svet.Ono što Ilića čini ?najdesnijim? u trenutno relevantnoj ponudi jeste to što je on najbolji eksponent svih zamislivih desničarskih fantazama. U poređenju s njim, Nikolić je tek kolebljivi eklektik, sa jakim natruhama neiskorenjivog levog populizma (a baš takav je, uostalom, i sam svetonazorni profil radikalne stranke; zato i jeste tako skandalozno privlačna ovdašnjem biračkom telu). Nikolić vam deluje kao savršeni model prosečnog srpskog evrimena na prelazu milenijuma, kao pravo ?dete komunizma?, isplivalo iz naplavina ekspresne urbanizacije: seosko-prigradski provincijalac koji se prvo dočepao Kragujevca, a onda i Beograda, i ne misli u tom smislu ništa da menja; njegova javna ?nostalgija? otuda ne ide dalje od vikendaškog pečenja rakije na seoskom imanju. Za razliku od njega, Ilić želi da simbolizuje onu Srbiju koja se (tobože) nikada nije ni mrdnula od kotla sa džibrom (osim koliko mu je trebalo ne bi li magistrir'o); otuda je najlepše što ume da kaže o sebi to da živi na mestu na kojem je živeo i njegov pradeda. No, ponavljam, te Srbije zapravo nema, jer ni oni koji tako žive ne vide u tome baš ništa romantično; takav ?romantizam? postoji samo u glavama nostalgičnih polutana, raskrečenih između zavičaja i novih staništa, između prerazgaženih ?opanaka? i pretesnih ?lakovanih cipela?. šta je zapravo ilićevsko ?narodnjaštvo?? Ponajpre, ideologija svesnog i sistemnatskog nepoznavanja i nepriznavanja Drugog, ali ne Drugog kao Stranca (taj ?nas? i ne zanima; sve što želimo od njega jeste da nas ostavi na miru, da do kraja sveta proživljavamo ekstatično narcisističke kultur-orgazmičke udare grcajući u sopstvenoj ?autentičnosti?), nego Drugog kao nerealizovane mogućnosti sebe samog. Zamumuljeno? Hajdemo ovako. Ilićevska ?ideologija šiljkanizma? tvrdi da je u posedu zlatnog grala srpske (ili bar srbijanske, ili šumadijsko-pomoravske) autentičnosti, kao jedino dostojnog modela življenja i osećanja sveta, svetonazora, vrednosnog sistema, ukusa... Paradigmatičan je primer jedan davni Kulturni nokaut u kojem se zborilo o famoznoj Guči ? odavno metafori jedne isfabrikovane, ?lažne autentičnosti? - i u kojem je Milutin Petrović uistinu duhovito i lucidno dekonstruisano novokomponovani srpski ?trubački mit?. Velimir je Ilić na to i slična podbadanja uporno, refrenozno trubio kako ti što im tu nešto kao nije po volji zapravo jesu obični licemeri koji se prave da su fini i da slušaju Mocarta a onda kod kuće, kad ih niko ne čuje, odvrnu trubače, da se opušteno provesele... U čarobnom ilićevskom svetu drugi se, dakle, ne mrzi u svojoj iritantnoj različitosti (kao kod obične, banalne ksenofobije), jer se čak i ne pretpostavlja da bi on mogao realno postojati, bar ne među ?nama?; drugi je zapravo Isti, ali iz nekih razloga ? iz neke niskosti, koristi, tako već nečega... ? simulira nekakvu svoju identitetsku izobličenost, pravi se da preferira Mocarta, Majlsa Dejvisa ili Ramonse, ali Mi zapravo znamo da je sve to tek farsa, jer: recite iskreno, ko bi uopšte to mogao stvarno želeti da sluša?! Zato je Drugi tek predmet moralnog prezira: on je zapravo Ja koje to ne želi više da bude, on je odmetnuto Ja, ono koje je kukavički izdalo svoju autentičnost, nazulo cipele i, uopšte, pogospodilo se. Ako ste i sami među takvima, Velja vam poručuje da za vas možda još ima nade: sve što je potrebno jeste da se odreknete svoga pogrešnog, zabludnog Ja i razmenite ga (sa primetnim olakšanjem) za njegovo autentično Mi. Ali, zar nije rečeno da to Mi u stvarnosti ne postoji? Tačno. Nema veze, nakon uspešne ?operacije? neće ni Ja više postojati, i tako će nad Srbijom konačno zavladati mir i spokoj. Osim ako neki slučajno preživeli muzički uređaj ne bude doveka emitovao u etar zaglušno trubačko rge-rge-rge-rge, obaveštavajući ostatak kosmosa o kraju jedne čudnovate priče, čiji su junaci čvrsto (po)verovali da su ono što nisu, jer se nisu usuđivali da budu ono što jesu, i pošto im je objašnjeno da to što jesu zapravo nisu oni nego neko drugi, da bi se ispostavilo da ono što nisu, a trebali bi da budu, uopšte ne postoji. Konačan rezultat? Stvarnost-Fikcija 0:0, bez produžetaka, bez revanša. Bez nade, uostalom. Odavno nisam procitao bolji text.

Share this post


Link to post
Radodajko

Odakle je taj tekst, Kojote?

Share this post


Link to post
slepa živana
Odakle je taj tekst, Kojote?
imaš tekst na sajtu peščanika (www.pescanik.net)naslov je Ideologija šiljkanizmau zaglavlju piše Peščani sprud, pa ja nagađam da je to ekskluzivna kolumna...

Share this post


Link to post
Hella

Protiv salmoneleTeofil PančićPrva izborna runda je, dakle, završena, i sada se obavlja ritualni body count. Naravno da neću odoleti izazovu da se pridružim. U onoj noći posle izbora sa raznih strana se moglo čuti kako je ?Vojislav Koštunica najveći gubitnik ovih izbora?. To me je, čemu kriti, jako obradovalo, i ta me je radost držala sve dok nisam prespavao i setio se da je ta vest divna, ali je baš prava šteta što uopšte nije tačna. šta da se radi, jutro je iznova treznije i mamurnije od večeri.Trećeg dana posle prvog kruga izbora, stvari u Srbiji, naime, stoje ovako: 1. Vlada će potpisati, a Skupština potvrditi krajnje dubiozni naftni aranžman sa Putinovom Rusijom, a Demokratska stranka će u tome poletno učestvovati; 2. od predizbornog potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju po svemu sudeći neće biti ništa. Čak i ako se ono ipak dogodi, Koštunica ima i volje i načina da u Skupštini zamrzne njegovo ratifikovanje; 3. Premijer ove nesrećne zemlje, čovek čija stranka samostalno verovatno ne bi probila cenzus, ima još desetak dana da ležerno cinculira i birka koga će ?podržati?, znajući da je Nikoliću koristan, a Tadiću takoreći neophodan, i da niko neće ni pomišljati da ga ljuti.Čovek u ovakvoj situaciji slabo liči na gubitnika; doduše, ne liči ni na pobednika, barem ne na duži rok i u nekom suvislom smislu; najviše liči na nekoga ko se parkirao posred tramvajske pruge, nit' se kreće niti drugima daje da prođu, kolona tramvaja se nakarikala iza, mogli bi lako da zgrome to malo njegove limarije, ali neće, ?ljudi smo?, čeka se pauk koji uporno ne dolazi, a on sav taj džumbus gleda iz prikrajka uživajući u sopstvenoj besvrhovitoj, savršeno beskorisnoj ?važnosti?.Oni koji ne mantraju kako je Koštunica jedini gubitnik ovih izbora imaju drugu mantru, realniju, a opet nekako sasvim plitku: ?samo Koštunica određuje pobednika ovih izbora?. šta to zapravo znači? Da ostanemo pri tramvajskoj metafori, ispada da je predsedniku vrlog DSS-a dato za pravo da odabere koga će da propusti dalje pre nego što se iznova uparkira posred pruge, pa sada treba svi da mu se umiljavaju, dok Njegovo Mrzovoljno Veličanstvo ne presudi... šta je tu stvarni problem? Ne samo groteskno prenaduvani ?presuditeljski? značaj jedne izborno sve minornije političke figure, nego nešto mnogo ozbiljnije i dugoročno štetnije: prilično je verovatno da je V. K. u poziciji da bira ?sparing partnera? s kojim će u dogledno vreme nastaviti da sprovodi svoju, koštunijansku politiku; drugim rečima, i Nikolić i Tadić su upotrebljivi pod uslovom da se prilagode ?magistralnoj liniji srpske politike?, a to je baš njegova linija: možeš trubiti koliko hoćeš, i pokušavati da je zaobiđeš sleva ili zdesna, na kraju ćeš se pokorno vratiti u kolonu i zauzeti svoje mesto u Premijerovoj pratnji. Ili ćeš vegetirati u opoziciji, što Velikim Momcima ne prija, jer tako mnogo teže podmiruju bezbroj gladnih usta angažovanih u njihovim strankolikim političkim manufakturama.šta može Boris Tadić da uradi u ovakvoj konstelaciji? Jasno je da će on sledećih dana vabiti i DSS, i Velju, i LDP, i Mađare i sve živo što bi moglo nekako da mu namakne pobedu. Jasno je, međutim, i to da će ga svi zasuti svakovrsnim uslovljavanjima, i da će on mnogima morati da obećava stvari koje se zapravo međusobno isključuju. Uzmimo za primer samo DSS-ovo i LDP-ovo gledanje na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (i sve što ovaj podrazumeva), da ne idemo dalje od toga. Gledano onako sa Marsa, ili sa galaktičkih moralnih visina naših Ljutih Kolumnista, Još Ljućih Blogera i Najljućih Forumaša (zanimljivo je kako Ljutina raste s porastom anonimnosti...), Tadić je sve to svojom njanjavom kunktatorskom politikom i zaslužio, i pravo mu budi, neka se sad krčka u svom sosu, šta nas lepo briga, to više nije naš problem, neka nas probude u ponedeljak oko podneva i kažu nam ko je pobedio. Hja, postoji taj neki sindrom kod Javnih Izražavača Mišljenja (ne izuzimam sebe) da je najvažnije biti Dosledan i Radikalan, zajeban Baja, opaučiti svima sve po spisku ? a eklektičko oklevalo bez ozbiljnije vizije kao što je Tadić je tu prirodna žrtva... ? i sve je to OK dok nekako ostaje u granicama žanra; nevolja nastaje kad odveć narcisoidno pobrkaš dursko prangijanje svoje vagnerolike tastaturne simfonije sa običnom, ?banalnom? građanskom (ne)odgovornošću, pa pomisliš da je sve to što si tako lepo sročio dovoljan razlog da stvarno ne izađeš na izbore, pa čak i da drugima preporučiš to isto. Hvala lepo, nisam iz te priče: to što nemam nikakvih iluzija za koga ću glasati jedna je stvar, ali naravno da ću glasati! To ni jedne milisekunde nije bilo niti će biti pod sumnjom! Jer, to je naprosto higijensko-samozaštitni akt, nešto kao pranje ruku pre jela. Doduše, i tada ti se može desiti da zapatiš salmonelu jer neko drugi ? recimo, kuvar - nije oprao ruke, ali barem si sam učinio sve što si mogao, sveo si rizik na objektivni minimum... Čovek ne može da odgovara za ono što (ne) čine drugi ljudi, ali bi trebalo barem da odgovara za sopstvene (ne)postupke.Alternativa ovome dobro je poznata, došla nam je iz Kragujevca, i ne namerava da se zaustavlja pre Karlobaga. O tome je suvišno trošiti reči, kao da tu ima ičega još nejasnog, To se samo ima izbeći, kao nekakva prilepčiva boljka, koju se dade karantinizovati ako se ljudi dobro organizuju. Doduše, tačno je i to da svako na koncu dobije vlast kakvu zaslužuje, pa možda i Srbija među koštunjavim šljivama, Srbija mnogo čime zaluđena i u mnogo čemu zagubljena, zaslužuje baš Nikolić Tomislava, ali s time ću se svim srcem složiti tek nakon što prethodno učinim sve što je u mojoj moći da ne bude tako. Ako to ne učinim, bivajući čak isprazno ponosan na svoju lagodnu pronicljivost, to će značiti da sam ga i ja doveo na vlast, da je i deo mog lika sadržan na njegovom basterkitonovskom licu. Ako ga neko hoće, neka mu ga; ako ga neće, neka to i pokaže. Ne moraš biti ljubitelj Borisa Tadića da bi redovno prao ruke.Peščani sprud, 24.01.08

Share this post


Link to post
zzzzz

Ne znam, ne znam... Čitam pametnog čoveka i sve je tako jasno, tako jednostavno, racionalno, logično i jedino moguće. Slušam gomilu glupaka sa svih i strana i stranaka, učesnika, što javnih, što anonimnih, ove zbrke i uviđam stravične rupe u promišljanju, ogromne kakve moraju biti ne bi li se zaokružio T.N. ili ne zaokružio niko i pitam se: kako je moguće da toliki ljudi imaju grešku u programu, kroz koliko je havarija morao proći njihov moždani sklop, pa da do te mere greše u najosnovnijim logičkim funkcijama. Koliko toga smo svi zajedno morali proći, pa da je ispod 50 odsto onih koji se još uvek, kako-tako, drže, ne sasvim neoštećeni, ali makar donekle funkcionalni. Dok ostali, obrađujući rezultate svega stavljenog pred njih, naprosto zanemaruju svako razmišljanje i, vođeni emocijama, sopstvenom koristi ili bilo kojim trećim sebičnim ili iracionalnim razlogom, odbijaju da razmisle. Nije potrebno mnogo razmisliti, samo malo. I oko 50 odsto ljudi koji će izaći ili Sa Poentom Ne Izaći na izbore ne ume ni toliko.

Edited by zzzzz

Share this post


Link to post
Ivo Petović

Odličan tekst.I fina minijatura ispod. :)

Share this post


Link to post
Indy

Opet on na temu anonimnosti. Aman, Teofilac, udji vise u to doba interneta. :D

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now

×