Poezija forumaša

[Eladan]

Пев птице у ноћи (ово је прва песма коју сам написао кад сам решио да почнем да пишем)

 

У поноћ тихе пролећне ноћи

зачух пев птице пред кућом мојом.

Погасих светла, у ухо се претворих.

Дамар ми сваки устрепта,

јер не спознадох дотад ништа слично,

и не чух дотад пев птице у ноћи.

Мисли ми заиграше безбрижну игру

безрогих, белих јарића,

описиваху у ваздуху дрхтаву путању лептира

што се у она два сата свога живота

сусретну негде на прозрачном небу

... мишљах на Тебе...

[Eladan]

Твој лик запамћен у моме извору

 

 

Кад дозри тад ово жито

што се таласа

између наших проређених речи

истргни ту једину булку

за свој хербаријум,

испресуј између онога што јесте,

и онога што није, нити ће бити,

и ћути дуго очима кривца.

 

А ја ћу - знојни косац

што скрива очи у плавој сени

под сламним шеширом,

да пожњем, и овршем, и развејем у ветар.

И ја ћу са свега три зрна

злата што остане

да нахраним твој лик

запамћен у моме извору,

и твоју последњу птицу

заосталу у моме шипражју.

[Eladan]

Ти, наизглед обичан камен

 

 

Наћи ћу те

где се беласаш у води

на врелу крај нашег пута.

Ти, наизглед обичан камичак

постаћеш камен мога родног краја

што ме прати на одласку тамо

где се болује за овим крајолицима.

Осликаћу те

минијатурним плавим прозорима,

насликаћу ти

и кућну змију са оком голуба.

Почупаћу

ону вечито зелену маховину

са северне коре мога сећања,

не би ли изгубио оријентацију.

Посадићу те,

у зелен бусен угнездићу те,

да ми будеш родна кућа камена

на осунчаној коси под зелен-гајем,

и да буде

исти онај дан као пре...

И да буде исти осећај.

Да те волим,

да те волим...

Скоро као..

[Eladan]

Ја одавно већ

 

 

Твој мали ручни сат

ја одавно већ користим као бројаницу.

Идем улицом, носим га у руци

и точкић упразно окрећем уназад.

Понављам никад доречене

молитве за нас

што се сваки пут изнова

подмлађују новим речима.

 

Твој мали ручни сат

ја одавно већ користим као бројаницу.

Реч по реч,

то што си могла рећи

и што сам могао рећи,

и што је могло бити да...

Да нису кише... и ветар...

да нису стегли мрази од омразе.

 

Твој мали ручни сат

ја одавно већ користим као бројаницу,

ваљда зато што не знам

куд бих са рукама

откад те немам...

Откад те нема

мир се дечански у мене уселио.

Можда те једном и било,

али као да није.

 

Твој мали ручни сат

ја одавно већ користим као бројаницу,

мада је све одавно већ одбројано.

[Eladan]

Сличан тополи на ветру

 

 

У театру пантомиме,

на огољеној позорници

лишеној светала и звукова,

ја сам играо дрво чежње.

С влажним оком штенета

и ликом тужног арлекина,

руку чежњивих ка небу,

стојећи на једној нози,

ја сам био само покрет

што се у звук продужава.

 

У театру пантомиме

ја сам играо дрво чежње

и чезнуо.

 

Ти си била папирна птица

на горућем концу сопствених жеља.

Између лета и пепела

посећујеш моју чежњу,

посећујеш ово суво дрво

и односиш на крилима уписане

речи једне песме

којих и сад безуспешно

покушавам да се сетим.

 

Све мање покрет - све више звук,

с крошњом од устрепталих осећања

сличан тополи на ветру

стојим.

[Eladan]

На рубу модрог дана

 

 

Да ли знаш

нешто о мојим птицама?

Синоћ су биле сеобе

и требале су прећи

преко оног дела неба

сенченог стрелама

твојих погледа.

 

Да ли знаш

нешто о мојим птицама?

Знале су песму...

О, знале су песму,

да ли памтиш речи?

 

Стојим на рубу модрог дана

и бршљан ноћи се пуже

уз стари храст моје душе.

Један храпав лист

бојен бакром из грла

откида се и пада нем

доле на лес (*) мојих могућих речи...

 

Да ли знаш

да постоји љубав?

Искрена и права,

не сурогат,

љубав сирова и сурова,

у космичким размерама,

бестелесна и нетрулежна,

а ја те само волим,

ситно волим.

 

Да ли знаш

да те волим?

[Eladan]

И јер те волим

 

 

И јер те волим глув сам и слеп

за говор шуме, ветра и воде.

Говор крви само пева у плими.

Сестру близнакињу белом твоме телу

налазим у танковитој брези и волим дрво.

Од танког прућа своје чежње ноћас

исплешћу у њеној крошњи гнездо

за кукавичја јаја твојих грудију,

пиргаво сањана.

 

И јер те волим овакве мелем-ноћи више

не пружају азил мени сличнима.

У твоме неприсуству

ипак те је остало доста.

Постоји привид.

Дим.

Облак.

Јара на хоризонту.

Оаза у оку жедника.

Мерено време.

Време немерљиво.

 

И јер те волим молим:

не превали очима, не обарај погледа,

не дозволи да звезда падне залуду,

жеље ноћас немам - јер те немам.

[Eladan]

Кап смоле на трешњевом дрвету

 

 

Тај који те узе

имаће мед по телу,

мелемно и топло

што се споро слива,

а ја да смолим,

трешња поскитана,

да заборавим

песму зрења жита

и песак времена

у грлу малих птица,

и то што месец по теби

доживљава мене

из трена у трен.

Челом за сеном да кренем,

мада сво моје лишће

обраћа лица од мене...

 

Па да те тражим?

 

У сутон прострељена

последњим сунчевим зраком

кап смоле на трешњевом дрвету

има боју твога ока.

Шаптач у пољу ми рече:

"Тражећи превише

увек добијеш премало,

луцидни."

Ова трешња просмоли

бојом твојих очију,

и пусти дубок корен

тамо где пре нисам био...

 

Не познајем ове птице.

[dragance]

Paratruper

Osećam se kao paratruper,

Boli glava, a meni je super,

Navik’o sam na velike muke,

Što od vina, što od tvoje ruke.

 

 

edit: @morganadajem dozvolu Amadeus Rambu za korišćenje uz njegovu muziku.

Edited December 30, 2022 by dragance

[Svemir Zeka]

Gle draganče počeo da piše pesme

[dragance]

Šta počeo? Crni pojas, treći dan ništa nisam jeo.

[ubibobi]

Što od vina što od tvoje ruke,

Navik'o sam na velike muke,

Boli glava a meni je super,

Osećam se kao paratruper.

 

Navik'o sam na velike muke,

Osećam se kao paratruper,

Što od vina što od tvoje ruke,

Boli glava a meni je super.

 

Boli glava a meni je super,

Navik'o sam na velike muke

Osećam se kao paratruper,

Što od vina što od tvoje ruke.

 

Varijacije na istu temu, daju isti odgovor

 

@dragance svaka čast na ovom remek delu! 

[Midgeta]

Dragance >>> Bodler 

 

Albatros govna da jede